Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Мори, ти слизаш низ мердивен, а мој Манча се топрв качи... — Бре - бре! „Видело се куче у чашире, па се фатило у оро“, — вели чорбаџи-Замфир, сав зелен од љутине. — Та и твој Манча...
— Мори, и насред чаршију, и туј ћу се тепам и с теб’ и сас зета ти, онога шебека Манулаћа, за онај реч „куче у чашире“!
Ће ме неки убаво запанти и плати ми за онај татка ти реч „куче у чашире“!... — Ухухуху! — прсну у глуп смех измећарка на ове последње речи. — Леле, тугооо!
— Ухухуху! — прсну у глуп смех измећарка на ове последње речи. — Леле, тугооо! „Куче у чашире“, какој му је па то? — смејаше се једнако Васка и смех тај пређе и на Зону. — Ихаха!
Па тек она реч „куче у чашире“ како му се увртела! Он би да је заборави, а она му се једнако намеће као насртљива досадна мува коју не може човек да
“, па заокупила папучом по оним женама, па уза сваки удар само викне: „Еве, тој ти је за куче у чашире!“ а он тада полете и викну на њу из свега гласа... Трже се и разабра.. Шта је ово?
„Их, што је несрећник!“ веле једни. „Лелее, куче у чашире!“ смеју се други, а он игра, па и њему смешно, али ништа не говори.
Сви се тресу од силног смеха. једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!“, а други почели да вичу: „Уа, уа!
!“, а трећи прихватају радосно и предлажу још: „Па да га напудимо да јури, ете, у чашире кроз сокаци и по друге ма’але?!
тешко диже: малаксале му; он пада и опет се диже и граби напред, а за њим се једнако ори оно страховито: „Леле, куче у чашире!“ И он се опет саплеће, пада, мучи се да се дигне, али већ не могаше, — а утом се и пробуди... Беше гола вода...
— Е, много ми ћеф да ти помогнем. Ти си уживај; накриви си капче, а за онај реч „куче у чашире“ убаво ће ги се осветиш!... Е, што да ти не давају девојче?! Кој су они, што су па они побољи од теб’?!...
— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га заденем, ете, овој пратено цвеће... — Де, па и ти! Какав си!