Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У Прерово је отишла. — Ћути! ... — Док сване, у селу си. И кад прва опали, сокаци су пусти рече задихано Стева Чађевић, и себи превисок, и седе на миндерлук. Аћим, у оделу, устаде с кревета и извуче фитиљ на лампи. Опет седе на кревет.
Корист ће имати само поп Величко. — Додаде тише: — Ђорђе лумпује? — Ти си се уплашио? — мршти се Аћим. Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу.
Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу. — Хајдемо да зовемо село — устаје, преко кожуха навлачи гуњ, узима штап, Чађевић излази за њим. — Стани мало! — каже он пред дебелим багремом што гранама грли стреху старе куће. — Ти памтиш тоцило?
— Па скинули смо га тек кад је мати умрла — не одговори одмах Аћим, а гласом не скрива зачуђеност и нелагодност. Чађевић прилази багрему, израслом у ноћи, црном према снегу, наслања се на њега, окренут Аћиму: — Знаш што те то питам —
Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова. — и јатаган мога деде Лазара оштрио се на њему — шапуће Чађевић, на три корака су, а очи један другоме не виде. Аћим ћути.
— Шта мислиш, Стево? — пита као да није размишљао, као да је разговарао с њим. Чађевић кида мртву кору багрема: — Василије му је пред свима у оба образа ударио по шамар. дланови су му били гарави од ножа.
Лазар се, кажу, клатио, клатио, па се окренуо без речи и полако изишао на пут. — Три дана нико га није видео — рече Чађевић. — Причали су Ми они који памте да му је срце било — пасуљ. — Али поштено је било. И јест Василије био лопов.
Василије је пуцао у њега кад ОН није хтео да се брани, кад је био миран као стабло — рече Чађевић сасвим промукло. — Али га је село и мртвог осудило да дна дана виси на бресту. Оном код суднице.
И могао да убије. А ако нико не дође пред општину, ако сâм сачека војску? Чађевић неће, зато што му се свети. Стресе се. Издан и осрамоћен од синова, јаловака и кукавице.
И против себе ће данас. Аћим скочи с кревета. На вратима, погурен, стоји Стева Чађевић, председник општине преровске, ћути дуго, па каже: — Војска пије у грабовачкој механи.
Нека се види ко с народом неће. Чађевић оћута и одстаја док се Аћим умивао из тестије — Кад се толико сукања накоти по Србији?
Постиђен пред Чађевићем, Аћим гласно проклиње сина и жури. Ваљају се магле, тешке, густе. На дрвећу шушти иње. Чађевић застајкује, заноси се и саплиће, удара коленима о обале целца.