Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Аћим зове! Брзо иде јабучаром да нареди Толи: — Звони на узбуну! Војска иде. Звони док имаш руке. Чађевића не затече под багремом, уђе у своју собу, угаси лампу и у оделу леже у кревет. ...
— Чађевић се песницом удара по прсима. — И то ћу да ти узмем! — прошкргута официр и опали у Чађевића. Чађевић се затетура, седе и опружи на залеђеној пртини.
Никола клонуло седе у снег, не испуштајући колац. Аћим стоји на путу, усправан, непомичан, посађен између мртвог Чађевића и онесвешћеног официра с раскрвављеним челом. ...Од страха ниси могао ни у снег да паднеш, галамџијо!
Никола климну главом. Старац, згрчен иза касе, подиже се и отрча низ пут. Никола се измаче, виде Стеву Чађевића опруженог на пртини, па шапну: — Еј, добога, погибе најлепши човек у Прерову.