Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Тамо где се закрштавају два крака, чита се још помало видљиво почетак и крај натписа... „Павле Чајновић рентијер... спаљен по жели... крст му иструнуо... овај камен му подигли вечно тужни Ружа Циганка и њена деца...
крст му иструнуо... овај камен му подигли вечно тужни Ружа Циганка и њена деца... правда и Бог... амин.” Павле Чајновић беше син некада познатог у варошици лепотана, бркатог граничара Јове Чајновића.
Сур човек; орлушина нека је у њему. — А тај млади Чајновић, изгледа, ванредно, сасвим особито неко створење... Не знам да ли вам је причао.
Ових дана се вратио с робије онај несрећни каплар Радивој. Још млад човек, а неће га нико у службу. Павле Чајновић му даде место, и то баш у кући њиховој! — Ко је Павле, то ја најбоље знам, господин Јоксиме.
— Локалне новине су недавно забележиле: да је угледни суграђанин, који живи на страни, г. Павле Чајновић, објавио две књиге: једну на француском језику, о важном економском проблему којим се сад баве сви стручни економски
Јова Чајновић. Бранко је већ раније примио ове публикације. Ону на француском језику прелиставао је, али га она као предмет није инте
Чајновића, „светског новинара”, итд. о његовој богатој женидби; о сродству младе госпође Чајновић с врховним судијом у Лондону, оним што носи бароку и огртач као краљеви; о Црнцу који служи г.
Писмо је како-тако потписала ћирилицом Стела Брок Чајновић, а Исак Брок се потписао само латиницом. Послао је Исак Брок фотографију своју, и фотографију свога коња и свога пса.