Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа... Баш као и они чворкови са бреста !« Ђурица се сад сети детињства. Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.
Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. »Шта ћу да мислим ?