Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у
Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. — Ал’ нека, чедо моје! Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица. — О, о, богами, она се не шали!
Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети... — Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда... — Шта, чедо? — Рекао ми брале да ти не кажем, одмах. »Хоћу«, вели, »да обрадујем нану...« — О, бог ми га обрадовао!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Педесет година ја сам твој друг. Ја сам те слушала, ја сам била твоја сенка!... Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја ћу ти се противити... нећу те послушати!... Он ми је све!...
Толико рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју приповетку! И Јелица је била чедо свога доба. Простодушна, искрена, верна и одана.
— Рано моја!... Благо моје!... Немој плакати!... Ти мислиш да ћу те ја клети?... Где би мајка могла своје чедо проклети? Где је таква мајка која би то могла учинити!... Јело!... Рано!... И стаде се старица превијати над њом.
да се можемо сербезно пружити под својим кровом и на својој постељи, да можемо без страха загрлити и пољубити своје чедо, а да не помислимо да ће она мала, плавокоса главица пасти од ножа турског; дигосмо се да можемо бити оно што је бог
— Еј, мој Алекса! — рече сам себи и насмеја се невољно. — Ни ноге те више не слушају! Ходи, Јело, чедо моје, придржи ме!... Јелица притрча, те га ухвати испод пазува. — Хајде, бабо, лези! — То сам већ мислио...
Да ли ти знаш колико ме он разговори!... Па, чуј ме, жељо моја!... Гледај чедо наше, нашег Милоја!... Чувај га од свакога зла!... И гледај ми мајку. Њој треба твоје неге и милоште...
И он осети неко поштовање у души према тој жени. — Та она се одриче своје радости да би други могао пригрлити своје чедо и запалити мирно крсну свећу под својим кровом!... Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.
— Није, рано!... — А да ти није зло? — рече Јелица и стаде се дизати. — Седи, чедо моје!... Није... Саснила сам ружан сан!... Јелицу ледну нешто у срце.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— вели гђа Перса гледајући расејано за њом. — ’Ајте, децо, озепшћете! А ти, Меланија, чедо, ти ћеш ноћас опет бунцати, ако назебеш сад тако у тој лакој хаљини.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа...
— Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа...
А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива. — ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи.
— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди.
— Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо! Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје.
Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо! Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје. Свима да дâ а никога од тих просјака, божјака да не пропусти.
Теодосије - ЖИТИЈА
њен, обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху: „Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци негда
„Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо. услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле.
услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и
Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном. Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није презрео мољења њихова.
који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне целомудрености и умиљења, и рече му: — Видим, о чедо, да ти је душа зашла у дубину Божје љубави.
А отац његов, угађајући му, рече: — Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој. И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с
И не доби то никако, јер се игуман зачуди не говој неумесној молби, и рече му: — Не, чедо, не! Не приличи да се онај који није утврдио ноге послушношћу на корену првога степена општежића дотиче врха ћутања и
А отац га је молио и говорио му: — Смилуј се на мене, чедо: камењем о које удараш своје ноге бијеш срце моје! А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и
Нека си од Бога благословен, ти и дан у који си се родио, не моје чедо, већ Божје чедо! и тако се старац радовао у Господу, видећи сина као некаква борца или искусна војводу, где се за
Нека си од Бога благословен, ти и дан у који си се родио, не моје чедо, већ Божје чедо! и тако се старац радовао у Господу, видећи сина као некаква борца или искусна војводу, где се за њега подвизава, и
своје руке подигавши са сузама, због таква савета Бога похвали, и љубљеном сину рече: — Веруј ми, господине мој, чедо Божје, Бог који xоће наше спасење такву мисао до сада сакри од нас, да бисмо и ми по доласку своме живели под нечијом
“ И одмах дозва љубљенога сина својега, и рече му: — Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још више време да ми помогнеш.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Спавај чедо и сине мили, уроци ти под ногама били, као коњу плоче све четири.“³⁸ Постоји и већи број магијских забрана, табуа,
¹⁰ Постоји у нашем језику и једна лепша, нежнија реч за мало дете, а то је — „чедо“. Ако се, међутим, пажљивије размотри контекст употребе ове архаичне и поетске речи, открива се да се она, по свему
У Вуковом Рјечнику, али и у многим народним причама, песмама, често се каже: „родила је мушко чедо“, или: „У њега се мушко чедо нађе“ итд.
Рјечнику, али и у многим народним причама, песмама, често се каже: „родила је мушко чедо“, или: „У њега се мушко чедо нађе“ итд.
Осим тога, реч „чедо“ очигледно се односи на сасвим мало, тек рођено, па отуд „непорочно“, „морално чисто“, „невино“ чедно детенце.
млада Гојковица каже: „Ја сам тебе рада послушати, но ми лудо чедо неокупато“, а у другој: „Остало је двоје дјеце лудо“), причама, али се среће и у свакодневном говору.
Ове тзв. стајаће речи јесу нпр.: двори (за кућу), љуба (за жену), чедо (за дете) итд. Стални епитети као, на пример, сиње море, беле руке, врани коњи, рујно вино, добар јунак,⁶⁰ који се
Матавуљ, Симо - УСКОК
да их је, поврх свега, гурао једно другом у загрљај и нагон за укрштајем, те „човјек из свијета“ приону свом душом за „чедо природе!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ствара се један шаблон певања и нарочити »појетски« језик. »Војно«, »љуба«, »селе«, »чедо«, »лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни славујак«, румена зора«, »тајни
назива »чеда мила моје крвце вреле«, и брани ту своју субјективну поезију чија је прва врлина што је његова: Боље чедо и пређаволасто Нег̓ богаљче и слепо и кљасто, Да уз туђи корак нарамљује, Да га туђа рука зарањује!
— У младости, у пуном јеку романтизма. Костић је написао неколико фантастичних приповедака (Махараџа, Чедо вилино, Мученица), које одликује она иста необуздана фантазија и бојадисан и звучан вербализам.
Милићевић, Вук - Беспуће
ријетким тренуцима разњежености кад ју је узимала поред себе, и љубила међу очи, и говорила: „Ти нијеси ничем крива, чедо моје!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ноне јој се беле, Беле ноне до колена Момка су занеле: „Та да имаш крило лако Да прнеш облаку, Не би мене, чедо, јако Утекла јунаку.“ Па се млађан за њом стисну, Довати је саде; „Јао мене!“ она врисну Па под липу паде.
Диже главу он високо Па девојче спази тамо, Дивно чедо милооко Проговара: „Оди амо.“ „Секо, селе, дивна ли си, Око твоје красно ли је, Ал' за мене, душо, ниси, Кад за
“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не устаде — Зађе њему сунце јасно. Ала јадан чупа косе, Грува своје младе груди, Ветри вапај
(1845, март) ? Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело! Тио вече кô да те донело Сред анђела са божија крила, Ума с' дивно мени појавила, Ума дивну вече те однело.
млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука,
боље скочи, Амо, селе, а за Бога, Видиш е сам изнемогâ, Тако, злато, тако, тако, Сад је коло играт лако, Амо, чедо милооко, Дај да т' љубне браца око.
Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје!
Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.
Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га.
од милине, Оде певат танко, гласно: „Јао небо, ал' си красно, Јао реко, брдо, доло, Јао горо наоколо; Јоште једно чедо, јао, Па би овде и остао!
“ Јадна мома затрепета, Ледној реци ближе шета; Ето већ је на крај брег(а), Да је само ближе њега. Бежи, бежи, чедо красно! — Али, јао, већ је касно.
Ево тебе једне књиге беле, Чеда мила моје крвце вреле, — Крвца врела, а чедо несташно, На весеље свако је попашно, А душа му и ноћу и дању Сваку празну разбити лубању.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед је разњежено пратио погледом своје духовно „чедо“ и мрмљао: — Е, Раде, Раде ... Сљедеће недјеље, ујутру, поћи ће ти дјед у своју собу да из кофера извади бритву па да
Успухао се чича, седло га не држи. Обзире се на пратиоце и пита: — Чуј ти, Чедо, ма је л могуће да би ови Крајишници дигли орахе намијењене рањеницима? — Би, дигли би.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Што не спаваш? — А што ти? — питам је. — Спавај ти чедо, спавај. Нана је спавала па сам се дигла на „подранку“. Рукама пипам око себе постељу, а она равна.
— Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад?
Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити.
Да се не угаси наше огњиште?“ — да могу тада, чедо, да му кажем: „Ја остави’, човеку, повелико и од тебе и од мене. Огњиште се наше не угаси, већ се још више распали и
јорган и јастуке да не озебем и питајући ме шта волим да ми се за сутра спреми, одлазила би говорећи: — Спавај, чедо, одмори се. Не брини и не учи толико, тешке биле те ваше науке?! — Тешке, нано!
Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар он се подетињи.
После бризну у плач. — Тето, тето! — Не плачи, ћерко! Писано је! — Црно писано! — Не ’ули Господа! Ћути чедо, ћути синко! — И узе твоју главу, мету је на крило и милујући те по коси, тешила те је и утишавала. — Ћути, ћути...
— Ћути, ћути... Господа имаш, ако мајке немаш... Ћути чедо моје!... — Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре
— Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“...
вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини, те Јовану сину мисао да је можда она трудна и баш сад осетила чедо под појасом. Он спусти мотику и задрхта радостан. — Па шта ти је? — Ох не знаш ти! — груну она у јаук и силан плач.
— Немој, чедо, — одбија ме благо, као бојећи се да ме не увреди. — Немој; нана је за тебе све то спремила. За кога другог?... Немој.
— Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а до године да Бог дâ да ми ти... — И загрцне се, те једва испије чашу. Ручамо.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе раја свога, чедо љубави, анђела страсти: вино; чисто га гледам де ти се хвали рајем, де ти га нуди, тај одузети поклон боговске
ми свиће, с њом ми се леже, — ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу чедо скорашњег бола, женино дете; Женино само?
„Погле, пашо, што се дело на врх горама? — Мрки брци, мрко чело, мрка донама!” „Ваљда, чедо, помркује какав стари брест!” Ал' у цури све силније зла се буди свест.
Кад ме лепо чедо мамне, те за њоме свест заблуди, мрежом густом косе прамне заклони ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце
и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!” Тако збори цура, па се чудом крсти, у крст се већ слажу нехотице прсти!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Иза цара остане царица трудна, и кад дође време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ІІ 32 ЧУДО У ЗАРОЖЈУ 33 ЈАБЛАНИК, І 34 БОРАЊА 35 ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА 38 КЉУЧ ОД КУЋЕ 39 І 40 КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО 41 КУЋНЕ ДУШЕ МИРИС 42 МАЛА СОБА, БУНЦАЛИЦА 43 МАЛА СОБА: ИСТЈЕРИВАЊЕ СТРАВЕ 45 БАЈИНА БАШТА: БОЛНИЦА 47 ЧИТАЈУЋИ
Тамна крила врх кандила распламиња Божја сила. Зрак издвојен из наоса крсти чедо сред хаоса. Са титле се скруни титлић у замишљен Житомислић. ПРИЗРЕН, ГЊИЛАНЕ ...да виђу Призрен!
КЉУЧ ОД КУЋЕ І КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО Из вечери од присоја по зделама пламса боја. Собна светлост с окна тоне у смех свеца са иконе.
Прокапњује златно уље на троношце и црепуље. Кућно сунце и снег-чедо засијају упоредо. КУЋНЕ ДУШЕ МИРИС Залелуја кућне душе мирис. Радоснице играју се подно окна сенке.
Бруј-ритмови тајних прела пале лампу Јеванђеља. Анђеоски, изван зала, трепне Чедо из јасала. Чуван сапун, или мило, распламса се уз кандило. Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Усрећи ми чедо моје По доброти воље Твоје”. И Господ је саслушао Молбу бедне мајке те, Анђела му чистог дао, Да над њима вечно
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо”. Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
На крају, сви ћемо ми изићи пред лице Господње. Неко раније, неко доцније... Једни се рађају, други умиру. Али, чедо моје, не хули на Господа. Сестра Петковићева спусти руке на крило, главу обори и дубоко уздахну. Заћутасмо.
Нене очи напунише се сузама. Она извади марамицу и обриса их. Потом уздахну. — Нека си, чедо моје, жива и здрава — рече моја мајка. — Па шта је било даље? — Наишао је стари свештеник.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
129. Славуј чедо, не пој рано! Не буди ми господара. Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити. Отићи ћу у ђул башту, Отченућу
“ “Иди ти кажи мом драгом, Да му ја доћи не могу: Ја сам се давно удала; Мушко сам чедо родила; И танку пређу навила, Мушко ми чедо плачљиво, А танка пређа кидљива.“ 173.
мом драгом, Да му ја доћи не могу: Ја сам се давно удала; Мушко сам чедо родила; И танку пређу навила, Мушко ми чедо плачљиво, А танка пређа кидљива.“ 173.
“ ладо ле, миле! Братац сеји одговара: ој ладо, ој! “Не ћу т’, сејо, походити, ладо ле, миле! Док не родиш мушко чедо.“ ој ладо, ој! Ал’ говори сеја брату: ладо ле, миле! “Кад ја родим мушко чедо, ој ладо, ој!
Док не родиш мушко чедо.“ ој ладо, ој! Ал’ говори сеја брату: ладо ле, миле! “Кад ја родим мушко чедо, ој ладо, ој! Чеда ћу се нањијати, ладо ле, миле! Јарка сунца нагријати, ој ладо, ој! За те не ћу ни марити.
“ Трећа је попила, пак је говорила: “Док је моје главе, биће господара“. УСПАВАНКЕ 237. Спавај, чедо, родила те мајка У горици, ђе се легу вуци, Челица те медом задојила, Б’јела вила злату баба била, У свилене
238. Спавај, спавај, чедо пренејако, Успавај се у шимшир бешици. Беша ти је на мору кована, Ковале је четир’ кујунџије, Један кује, други
Трговац је бешу доносио, Бабо сину бешу куповао, За њу дава три товара блага — Да се љуља чедо пренејако. 239. Јово ми се санком кара, Као да се разговара, Боље санком, него с мајком: Санак ће га умирити, А
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у
Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И докле мати на груди стискава Чедо — звездама мала јата броде Анђелске душе невиних жртава. ЈОВАН ПУСТИЊАК 1. Рибизле Сурови аскет што је место
А ја се враћам с гробља... тамо је моје јединче... Сироче: И моја је мама тамо... Госпођа у црнини: Не иди на гробље, чедо моје... Врати се натраг... Снег је гробове завејао, нем можеш их познати...
Сироче: Ја добро знам где је моје маме гроб... наћи ћу ја њега!... Госпођа у црнини: Не иди, чедо!... Снег је дубок... нико га тамо не чисти... ноге упадају преко чланака... путање нема... спотакнућеш се, пашћеш...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Што плачеш, мамо? — Ништа, душо... спавај, чедо моје... — шапуће она загушеним гласом, притискује му на лице своје вреле образе, као да би хтела сакрити од очију му
пренеразило и унезверило од његове сурове и необичне опомене, он се трже, па му се опет обрати благо: — Не бој се, чедо моје, воли тебе бабо.... Кажи шта хоћеш да ти купим? — коња, онако оседланог са узенгијама, или ћеш сабљу...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
да јој не поремети ни косу, ни одело, пољуби је, не у чело, као мати — већ у уста, као сестра: — Ваистину васкрсе, чедо моје! И теби срећан дан, и жива и срећна ми била!
колико лепа, те дивећи јој се и загледајући је, само је потапша по образу и пољубивши је по коси, рече: — Како си ми, чедо? И уђоше унутра. А свима је било мучно и тешко. Мати, као укочена, ишла је за њим.
Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: — Иди, иди чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити.
— Па зашта, нано? Зашта?... — поче, а већ јој од беса сузе ударише. — Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја!
и обзирући се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: — Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда.
виде да је заиста истина, да се заиста решила Потресен, загрли је, и љубећи је по коси, поче да муца: — Хвала, чедо! Хвала, Софкице!
И као оплакујући себе, зато је унезверено грлио и љубио Софку по коси муцајући: — Хвала, Софке! Хвала, чедо! Софка у мало у глас што не поче да рида, али он, кад то виде, брзо се трже од ње.
И по томе „ви“ а не „ти кћери, чедо“ Софка виде колико се она ње плашила. Не да је само стрепила, него је била сигурна да ће Софка, кад дође и види је
тако усрдно, од срца, да | ова, охрабрујући се, срећна, поче да се ослобођава и да Софки захваљује муцајући: — Хвала, чедо, хвала, кћери!... И онда се сасвим приви уза Софку.
Цигани до неба извијали су зурлама. Марко им је бацао читаву кесу новаца. Одједном он ђипи и позва је. — Софке, чедо, хајде... Није знала куда ће с њом, али ипак пође.
— Али једно само, Софке, Софке. — И Софка | Осети неки његов други глас, у коме није било: ни „кћери“, ни „чедо“, већ само: Софке.
— Седи, седи, чедо! И седе до ње, али подаље. То Софку још више уплаши, јер виде како не може да седи, како прекрштених ногу и са
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
По пустој земљи куд су прошле војске Напуштена села у даљини горе... НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о.
И док муком ћути моја мала соба, Ја осећам радост снаге, радост моћи; Осећам да сам, у то мртво доба, Чедо моћних снóва, видовите ноћи, И да скидам ланце тужног дневног роба.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ено га чека с врећом напоље. 8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло?
Спавај, спавај, чедо, сине мили! Уроци ти под ногама били Као коњу плоче све четири! 3 Мајка Јова у ружи родила, Ружица га на лист
Нини, сине, дочеко ти бабо, Да те ветар седом брадом ниха. 8 Спавај, чедо, родила те мајка, У горици ђе се легу вуци, Челица те медом задојила, Б’јела вила злату баба била, У свилене
9 Баји, буји, моје чедо мало, Баји, буји, а нарасти нани, Па ћеш ићи у сватове уји. Мајка ће ти ујака женити, И тебе ће у сватове звати
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Иза цара остане царица трудна, и кад дође време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било.
” А цар кад то чује, одмах руку преко ње пребаци, и онај час почне се она трудити, и роди му мушко чедо златоруко и злато- | косо.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
својој, и доброг срца да буде према свету хришћанском, који му предаде, Богом напасану од њега паству, говорећи му: „Чедо моје љубљено, паси Израиљ овај мој, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф!
Симеон, мене — недостојног и умањеног у свему, позва, са тихошћу поче ми свете, и часне и слатке речи говорити: „Чедо моје слатко и утехо старости моје, ,сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не
блажени, положи их на врат мој грешни, и поче плакати жалосно, слатко своје целовање дарујући ми, поче говорити: „Чедо моје љубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево, већ приспе време растанка нашег.
(Пост. 3, 19) А ти, чедо, не тугуј гледајући мој растанак, јер чаша ова свима је заједничка. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет
“ А када је дошао осми дан тога месеца, рече ми: „Чедо моје, пошаљи ми по оца духовног и по све часне старце Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан исхода
“ А ја сам на све то рекао: „Амин!“ Када је дошао дванаести дан тога месеца, рече: „Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред њом испустим дух свој.
“ И када је била испуњена заповест, и вече када је наступило, рече: „Чедо моје, учини љубав, положи на ме расу, која је за погреб мој, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу
А ти, човече добродушни, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божијем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама опроштај грехова добио.
свима који работају дому Светога Симеона, мир и свим игуманима заједничарима твојим, и поклоњење им творим преко тебе, чедо моје.
И отуд ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем жив и Бог да, до пролећа ћу бити код вас. Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист?
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
На капији се чује снажна лупа звекира. ЈОВЧИН ГЛАС (снажно, раздрагано, поносно): Чедо, Васке, отвори! Доле, у кујни, па у соби до ње, на прозорима, појављује се светлост, промичу изнутра сенке; с лева,
собе, лупа; и поред љутине што их ни она ни остали у кући, сви скупа, не дочекаше како се надао, ипак нежније): Васке, чедо! Устај! Тата дошао и...
ЈОВЧА Ама, убићу те, убићу, иако си њена мајка. За њу, ради ње! Убићу те и после казаћу јој: »Чедо, не љути се, али ја убих ону, твоју мајку.
За њу, ради ње! Убићу те и после казаћу јој: »Чедо, не љути се, али ја убих ону, твоју мајку. Јер она тебе, чедо, тебе хтела да срамоти, да за тебе каже оно што ти, знам, уверен сам, ни у сну не можеш«...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
целомудрен — поштен, непорочан цесарица — царица цефалонитски — кефалонијски цремонисање — снебивање чадо — чедо, дете чадољубив — који воли децу чајаније — чекање, очекивање чајателно — вероватно часловац — црквена књига с
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје! Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио!
„Та да имаш крило лако, да прнеш облаку, Не би мене чедо јако Утекла јунаку!“ Па се млађан за њом стисну, Дохвати је саде; „Јао мене!“ она врисну, Па под липу паде.
“ Ој, не знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен
ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!
туга мори, Срце ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој пелен пеленче!
“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с' буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи, речи
“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с' буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: -
Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О, благо оном ко не мисли ништа! Тај мање тужи, мање јада зна. Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није иш'о сам; За
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“, настави учена и борбена госпођа Румфорд нашу полемику. „И у томе имате право госпођо. Али је Лаплас чедо Њутново отхранио, подигао и дао му способности које оно није дотле имало.
„Како то?“ „Мој пут око света био је чедо случајности, јер три дана пре но што је одлука о њему пала, нисам имао ни појма, а камоли намеру о том путовању.
Да је Кивије, пре свих осталих, дошао на идеју о постепеном развитку живих бића, сматрао би је за своје чедо, и очински би се бринуо и старао о њему. Но та идеја била је туђе дете, за које Кивије није имао очинског осећања.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
да улегну, преобрази се и крв му понова у лице појури: „А јао, вели, дико наша, узданице наша, пламене живи, прво чедо нашег ослобођења.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А цар, кад то чује, одмах руку преко ње пребаци, и онај час почне се она трудити, и роди му мушко чедо златоруко и златокосо. Потом он остави ону земљу и царицу, а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје.
Ћипико, Иво - Приповетке
Тада се дјевојка маче и упути се правце откуд је из дворане до ње допирало дјетиње јецање. Бесвјесно гледа у чедо положено на сто. Над њим се наднијела мајка му, укочено гледа у њ и, види се, у бризи је што ће с њиме.
А њој прво дијете, с плачем, собом донесе бригу и љубав за њ, и Антица прионе уза своје чедо, све мање бринући се за Марка. А више се и не заноси, онолико као прво, у снатрењу.
Ту, гледајући у отворену пучину, у пуноме дану, доји своје чедо и тако јој вријеме хитрије пролази, и задовољнија је.
Антица у кући доји своје чедо, мири га и успављује. Кад га је успавала, изиђе пред кућу да опере робу. Повуче се у хлад, прама дјеци, да су јој на
Заложи се крухом и млијеком, и, узевши из зипке чедо, изиђе из куће и крене узбрдицом ка врху шкоља. Оно двоје дјеце што се пред кућом игра пожури за њом.
Сједећи под њим, доји своје чедо, а како је уоколо тишина, лијепо се чује лакомо дјетиње сисање. Јутарњи лахор престао је, па лађе по пучини чекају
плакаће, може бити да му се што зла догодило? И она, гледајући у мртвога Марка, не мисли но на своје нејако чедо... А Марко лежи на влажну жалу, непомичан, мокар; зраке сунчеве као да хоће да га исуше, угрију; пред њим је ноћашњом
којом је живио и која му је одједном живот однијела, а сада је мирна, спокојна, пуна живота, безазлено, као насмијано чедо, у сунцу игра се...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Ратне поеме Куленовићеве, међутим, израстају из потпуно осамостаљене речи, па је Стојанка мајка Кнежопољка изузетно чедо једног изузетног времена.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ДАРА: Је л' отац? ЧЕДА: Јесте! ДАРА (усхићена, загрли га, срећна): Слатки мој Чедо! ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме! (Клоне, уморна од узбуђења, у столицу.
ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више. ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући! ЖИВКА: Па да, не личи.
Тата је постао министар. ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо. РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе. ЖИВКА: Мангупска посла.
И ако она почне тако, може још доћи зубноме лекару и рећи: ја сам, знате, дошла да ми пломбирате зета. ДАРА: Боже, Чедо, шта говориш којешта! ЧЕДА: Ама, може, брате, све је она кадра!
ВАСА: Па тако, брате. Играмо, рецимо, ја и ти табланета, је ли? Одиграмо једну партију, а ја ти кажем: знаш шта, Чедо, 'ајд ову партију да не рачунамо, него да почнемо испочетка. ЧЕДА (прави се узбуђен): А, тако?!...
ВАСА: Чедо, синко, ти ме изненађујеш, јер не увиђам да мој нос има ма какве везе са целим тим питањем. ЧЕДА: А ви онда немојте
ЧЕДА: Госпођо, он је лудо заљубљен у вас. ЖИВКА: Шта кажете?... ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели. ЖИВКА (скочи): Чедо!
ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели. ЖИВКА (скочи): Чедо! ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: „Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!
” ЖИВКА (једва уздржавајући се од узбуђења): Чедо, умукни, Чедо! ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: „Али госпођа је удата!
” ЖИВКА (једва уздржавајући се од узбуђења): Чедо, умукни, Чедо! ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: „Али госпођа је удата!” а он вели: „Не смета ништа, данас се могу и удате жене удавати!
ЖИВКА: Нека иде до ђавола и он и ти! ЧЕДА: Он би желео доћи на виђење. ЖИВКА: Вала, јеси ли чуо, Чедо, не била ко сам ако ти не одеш на виђење у Ивањицу. ЧЕДА: Врло радо, зашто не!
ЖИВКА (забринута): Па је ли то ујка-Васа? РИСТА: Па он, дабоме!... ЖИВКА: О, извасио се он, дабогда! Чедо!... (Писару.) Молим запишите то што ћу рећи и ставите после нумеру. (Дигне три прста увис.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Спуштају њено чедо, Још га не спустише, Ал’ гле: из црна гроба Бео голуб излети! Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа
Стада сјури у амбисе Као да су тичад мала. — Гром са неба, то је шала. А пастира? А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу.
»Невен« 1881. МАЛО ПРОСЈАЧЕ (Уз слику) Ох, шта ли си ти још крива, Ти невино чедо мило? Да је мајка твоја жива, Знам да не би тако било.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Сирото, слуша, блене, не знајућ’ Шта бива данас с мајком његовом, А ти га тешиш лепим начином: „Смири се, чедо, душо мајчина! Тебе се ради мајка удаде!...“ То беше Бошко!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Пуне очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи Три
“ Ој, не знам је тешит’, Срце ми је стена; Лепше ли је теши Другарица њена. То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана.
То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!
Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути. Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој, пелен-пеленче!
XXВИИ Свет ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако имаш кад, Ако имаш за њих воље, — Јер за тебе имам боље, Имам лепше и чистије, Мирисније, руменије,
Познаће те, да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља. Да си рада певати о сласти, Разумеће, што не умеш касти.
паји, материна надо, Безазлено моје гонџе мало, С неба си ми у колевку пало, — Замириса миром милодува, — Спавај, чедо, мајка тебе чува.
Буји, паји, моја мила снаго, Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред зелена
Бре муку му, Нек устане Моје чедо јарко, Сад му бабо Мисли да је Краљевићу Марко, Па би сину Да улије Све своје јунаштво; А пресуда биће брза:
Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора. Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише.
“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с’ буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, кâ очајник клети, Зборим речи, речи
“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с’ буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, кâ очајник клети, Зборим речи, речи без памети:
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— — — — — — — — — — — 9. Бесна, пуста неслого, Кћери адске змије, Гди би знала живити Да Србина није? Чедо страсти, несрећо, Брза у слепоћи, Кад Србина нестане, Ком’ ћеш онда поћи?
Па од ње помоћ у невољи чека, О, тешко њему, и сене се боји, Јер смрт му грози ненадна и прека, А рођено кад мајка чедо доји, Тад праву љубав ужива довека; Тко уши има, ово нека слуша, У осталом пак сваком бог а душа.
Ил’ не носи очи, ил’ води са собом чедо, Сам, са очима, млад, не ид’ у Пратер по мир. 1857. Јован Суботић ВАСА ЖИВКОВИЋ ЉУБОПЕВАЦ Ти
1937), за сада само упозоравам на стих 468. у следећој строфи Безимене Бранка Радичевића (ст. 464—9): Онда узе чедо дично, Па је кући он отпрати, Те се онда, ка обично, у кавану малко сврати; Па с маргера на келнера — Оде право да
П. Н.-ова песма гласи: МЛАДИ СРБИН Ја сам чедо пролећа, Име ми се цвет, Сласт ми срце осећа Кад ме воле свет; Рај за други не зна груд, Него мила бити свуд, Вели
славјанског, и из ње звјезду појезије славјанске открио, и у небесном одушевљењу вјером и надом окриљен, скинуо је ово чедо духа и фантазије, и с њиме се на развале славе народне посадио, и као пророк рађајуће се сунце нове и сјајније славе
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
) КНЕЗ ЂУРЂЕ: У руку, чедо! То је обичај. ЈЕЛИСАВЕТА: Обичај? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Светиња! ЈЕЛИСАВЕТА: У свету, кнеже, Где светлост влада умом
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад све разумем — Зашт’ им се свима чело следило Због пријатељства са Латинима. Умир’ се, чедо! Трпи до сутра — Сутра и тако биће скупштина, Где ће се она помоћ решити Што Млечанима дати обећах — Том ћу
ВАВИЛА: Остарео сам, И гледао сам многе радости, Али ниједну што би личила На ову сада те нам доведе Господско чедо у двор господски.
А то су добри људи, добри сви, Шуловић, Мићић, — а и Вуксан је, — А што за Орловићем жале?... Хм! За њим ће, чедо, многи жалити, Јер беше јунак, храбар, разборит; Ал’ старост — знаш, остарео је, А старост често умљем помери,
МИРА: А зар је могô? И где је срца, то да учини? СТАНИША: „— Срца?“ Зад има срца, чедо невино! Људске су труди, Миро, без срца, А то што таким крсте именом Гадно је клупче самог отрова, У њем’ се легу
Одговор му је хучно беснило Којим га оркан мразно поздравља — Твог ума, жено, чедо пакосно Узбуркало је бесне валове — А валови су она племена Којима твоја слатка немилост Прогони брата, оца,
Баш он. КНЕ3 ЂУРЂЕ: Кажи нек’ уђе! (Вујо одлази.) Чедо од разговора! Ал’ давно памти, па много зна. Није једанпут љута Крајина Бленула чудом у јуначину Што копљем својим
Али је са Турцима и Станиша с Орловићи. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад — одлази! (Крајишник одлази.) Човек је, веле, чедо љубави — Да ко је пород злобе, зависти?
) КНЕЗ ЂУРЂЕ: А ти, јагњешце, немој дрхтати, Док ова рука носит узмогне Челика тврдог терет изоштрен, Не бој се, чедо! А сада збогом! Са владиком се морам састати. (Пољубивши је одлази.) СЕДМА ПОЈАВА На истоме месту.
) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ах, санче сјајни моје поноћи, Са меке свиле своје постеље Ко те у ово доба подиже? Још није, чедо, дан освануо — А сунце само онда устане Кад поноћ мине и бледих звезда На тавном своду светлост престане — Иди,
ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу, кнеже, ’Вако ћу лакше дочекат дан: — Последњи можда — ако дочекам? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Умир’ се, чедо, И заборави Санова лажних грозне призоре — Почини, иди, сневај и даље — Још може мајка санка поноћног Најлепше
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И затурајући, гле, истина буде, о зачну плод. Јер и у подруму мемли бледа се гљива, чедо насмеши. Па Исаије ликуј, чемером кад нежељени род родитеља прострели. ВИИИ Двојих пре сунца укрштај.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Баба, кад он почне тако да упињући се диже, вуче, заустављала би га и не давала му. — Нека, нека, чедо! Знам ја да има. Немој да се претргнеш. Знам ја. Само ти да си нам жив...
Ох, слатко моје чедо, камо од њега мајка снаху да добије! И растужујући се за њим, Младеном, што место млађег брата он се не жени, од њега
Зар ми је знао за детињство, младост, игру, весеље? Ништа му не дадох. А оно, чедо моје, да ја не бих била крива, види да ја не дам, па и само неће, само ми се је одрицало, мучило, патило! И диже се.
— плакала је она и даље лудо, бесвесно, са рукама под пазухама ишла и нарицала, плакала: — Куку, куку, сине! Куку, чедо! Куку, мртво дете моје! Шта мајка дочека!
— И настави с горчином: — Чуј! Ако не престанеш, сутра одох и никад више нећеш ме чути... — Не, чедо!... — поче она пренеражена. Он оде. И никад више она не [заплака].
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
СЕЗ, 41, 1927, 189; 222), и песмама (‹в. нпр. РЈА, 4, 388с›). У легендама жртвовано чедо, пошто се десила палингенесија, игра се јабуком од злата (нпр. Вук, Пјесме, 2, 3, 116). Ј.
хтела да слуша појање светога Петра и Николе, и свете Анђелије и Марије (или: Магдалене и Јелене), па је заклела свако чедо, и гору и воду да ћуте, и све је заћутало, осим јасике, која је једнако треперила (Вук, Пјесме, 1, 197; Караџић, 2,
Ћипико, Иво - Пауци
прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо; предосећа да ће бити син. Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница, Божица је затрудњела.
Иако није било велике студени, цијелога дана у кући гори ватра, да загрије мајку и чедо. Раде је пошао у шуму, насјекао дрва и санио их; очевидно није се бојао лугара код оваке пригоде, иако су строге и
Журимо се и журимо! Чедо моје, тамо ћемо поћи!” Свршетком распуста, здрав и миран поврати се у З... Она га дочека срдачно.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Породивши тако у мукама своје злобно чедо, Гаврило је одахнуо задовољан што је оставио тако јак утиска на своје слушаоце, упркос несавршености изговора.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна! Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.
Ал' време, време! Све то преста Кô слатки санак, слаби клик, „Плачевне“ страсти давно неста, А с њоме оде бледи лик! Чедо пролетњих, благих дана, Једном сам видô, цветак млад, Под густим кровом брсних грана Што граде дубок, мрачан хлад.
Ђерам се уморно сагô, а орô лагано кружи; Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак.. Гараво, пустарско чедо, вино нек нама служи, Док ноћни падне мрак. Пићу с тобом као с братом, Да не пијем сам, А већ после...
3а руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.“ (ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ...
О плачи, статуо тучна! Јер он је у теби гледô Последње, можда, чедо. 1892. (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе И велом звезданим својим покрије бурни град, И
Кô српских гора млади бор, Приморја чедо мило, Походи неба зрачни двор И мира љуби крило. Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Календар са сваком четвртом преступном годином, како га још данас употребљава наша православна црква, чедо је славне александриске културне периоде.
„Велеучени господине професоре, чедо у Господу љубљено Наше Смерности, благодат нека је с Вашом Великоучености и мир од Бога.
Диван егземплар, на којем се разабира свака коска и љуштица, а у утроби ове женке, и њено чедо. Овај плезиосаурус, са дугим змијским вратом, права је аждаја; ни у сну је не бих желео срести.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
и танкопреље да сакују колевку од зрака јутарњег сунца и опреду Види пелене од зрака младог месеца пошто своје чедо представља као небеског анђела („па ми сада треба/ за то чедо неба/ колевка од сунца/ повој од месеца“).
и опреду Види пелене од зрака младог месеца пошто своје чедо представља као небеског анђела („па ми сада треба/ за то чедо неба/ колевка од сунца/ повој од месеца“).
Послало ми небо Нежнога анђела Да му га отхраним Да му га одгојим, Па ми сада треба За то чедо неба Колевка од сунца Повој од месеца.
“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани, Долетеће, запитаће: Камо мали укућани?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да.
Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти... (Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је,
О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха.
КАТА (уплашено, са страхопоштовањем): Е, за то »покојник«, »гробље«, знаш, чедо, ја за те ствари не смем да се мешам.
Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће.
ТАШАНА (разрогачено): Како »зли језици?« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо!
Па да не треба каква молитва, какав парастос? ТАШАНА (неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти. КАТА Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи. Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи. (Одлази.) МИРОН (Ташани): Да ниси болесна?
Деца обучена у ново. Недра им пуна цвећа, босиљака и колача). МЛАДЕН (с улаза, сав срећан): Па, чедо, Ташана (показује на децу) ми смо већ огладнели! Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше... ДРУГИ ЧИН Собина, предграђе врањско.
Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим? МАГДА (грли га): Чедо моје! Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо. МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо.
(Окреће се Митки): Митке, бре! МИТКА (меће у уста дукат и пружа га Коштани): Коштан, чедо. КОШТАНА (устима узима из Миткиних уста дукат и баца га Салчету у крило).
Мртва може! САЛЧЕ (вије се, не знајући шта да ради): Остави ми је, газдо, дај ми је! Моје је! Чедо ми је! Одавде ми је, газдо, одавде! (Чупа недра, косу и лице.) Одавде, газдо!
(Полази колима.) Утрчи Салче. САЛЧЕ (сва уплакана, усплахирена, грли и љуби Коштану): Чедо, чедо... Одведоше ми те! КОШТАНА (одгурне Салче): Ћути, стара. (Пење се у кола.
(Полази колима.) Утрчи Салче. САЛЧЕ (сва уплакана, усплахирена, грли и љуби Коштану): Чедо, чедо... Одведоше ми те! КОШТАНА (одгурне Салче): Ћути, стара. (Пење се у кола.) САЛЧЕ (остаје онесвешћена на земљи.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је цело.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми те камен не убио, и тако ти ране материне, иди, Марко, те искупи бега!
Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су
Неке стајаће речи су особина песничког језика: господар (м. муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м.
(Женидба Максима Црнојевића) Јô Кајица, моје чедо драго! Дико моја свагда на дивану! Сабљо бритка свагда на мајдану! И крепости међу војводама!
те шиљем с главом неразумном, са Иваном, са јединим сином: Ива ј', доро, глава неразумна, чувај, доро, моје чедо Иву!
Кад то зачу Вукашине краље, он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго! Досад си ми био вјерна слуга, а одсаде моје чедо драго; ватај, сине, коње у интове, и понеси шест товара
Досад си ми био вјерна слуга, а одсаде моје чедо драго; ватај, сине, коње у интове, и понеси шест товара блага: иди, сине, преко б'јела св'јета, те ти тражи два
Ал' говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице! Ја сам рада тебе послушати, но ми лудо чедо некупато, а бијело платно неиспрато“.
госпођа краљица: „Иди, каже, моја јетрвице, те однеси мајсторима ручак, ја ћу твоје изапрати платно, а јетрва чедо окупати“. Нема шта ће Гојковица млада, већ понесе мајсторима ручак.
И тако је у град па доносе чедо у кол'јевци, те га доји за неђељу дана; по неђељи изгубила гласа, ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину
То зачула Јевросима мајка, па дозива свога сина Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тко удара звекиром на врата? Баш кâ да су бабови чауши“.
Ја онаких имам у тавници, и њега ћу сада добавити“. Па дозива сила Велимира: „Велимире, моје чедо драго, узми, сине, за триста катана, иди доље у поље широко, доведи ми онога јунака!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— повика он охрабрен праском своје „бомбе“. У истом тренутку испод стијене се зачу љутит глас: — Чедо ти је дрекавац! Еј, ко се то баца? — Јеси ли ти то, Лазаре? — Ја сам, ја. Еј, не бацај се!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе! Не могу тужна прежељно чедо гледати, твоје пречисте руке и ноге приковате за дрво!