Употреба речи чека у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?...

може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. Једнога дана дође чича Марко. Лице му беше тужно, забринуто.

“ Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао... Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ Прота га је разумео. „Од глади?...

— Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо! Сваки од нас иде за својом срећом, нико не зна где га шта чека... Био сам и ја у Београду, али не бих желео више у њега улести; истина, и они су људи, али некако чудни, смешни!...

Кад смо били у манастиру, рече нам један духовник да нас архимандрит у својој ћелији чека... Та ћелија беше на горњем боју. Велика, пространа соба.

вашим примером доказао да другог пакла и нема, да су ти ваши боли вечити огањ што с оне стране гроба сваког насилника чека...

А, овамо су једна крв и једно млеко!... У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава. Шта чека он?...

Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша. Шта чека он?... Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.

— ’Оћу, господине! После тога капетан зовну пандура. Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. — Има ли ко да чека? — Неки људи, господине, дошли из Ратковића.

Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. — Има ли ко да чека? — Неки људи, господине, дошли из Ратковића. — А јесу ли што за децу понели? — Не верујем, господине... Сиротиња је!

— А јесу ли што за децу понели? — Не верујем, господине... Сиротиња је!... — Нек чека!... Кога има још?... — Један Цинцарин, Грк ли је?... Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Наравоученије Добро треба гледати од кога ко помоћ иште и благодјејаније чека. Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и

Јао њој и помагај, што ће цад! Види је друга лисица, и совјетује јој да чека ту док јој спадне трбух. „Да ако дођоше пастири са пси? Јао!” „Ако они дођу, знаш што ће ти бити, што ме питаш!

Смрди човек у лености, живот му је исти на теготу. Лежи докле га ребра не забоду, и једва чека да му дан прође. Жени и човеку ружно је и срамотно без посла стајати ако су и колико имући.

Ленивац чека сами дан путовања да се на пут спрема, пак онда: Хе, нема тога, ни овога, ни онога! Ништа ти није горе него с одлагалом

Напротив, исти сродни његови радо му смрт чекају да што закваче. По смрти да ко чека другима полезним бити, то је сујетна надежда.

У земљама гди нејма добра поретка, ко | путује сваки час чека да ће га с кесеџијом и с злим човеком несрећа сусрести, а овде, у Саксонији, путуј колико ти драго, дању или ноћју,

Паметан урани на дело своје, моли се богу, пак ради, путује, тргује и придомишљава се: а ленив лежи и чека да му што срећа донесе. Ја добро знам да ће многи тврдоглав против овога зинути: „Хее!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Па нећемо ни ми живети довека, нисмо ни ми веће будале! ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

у касу, и, пре но ме прогута ноћ, видех: под све гушћим, све црњим облацима, бачена покрај згаришта, остаје, чека снег, свиња о коју је обрисан крвав нож.

гази снег, гола ко јаје бели се кажњена глава, и цела пијаца, кроз снег који не престаје да пада, гледа је како чека ко ће први да је пљуне, сад, кад свака курва сме да је опсује, да јој се наруга, да је прстом покаже, да је

и прже, ако зеље баре, шарана поре, ако зоб мељу, ако лимун цеде до последње капи, до последњег грама, шта чека нас? Шта ће тек бити с нама?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” — „Ето — вели — тако, као што би и он мени учинио; тако је сада време донело, и моја војска једва чека да пређе да пљачка тамо Турке.

Вратим се ја и Живан буљубаша, који смо ту на састанку били, и нађемо где нас чека стари кнез Никола Грбовић. Међу прочим договорима запита он мене: „Душо, кад ћемо ударити на Ва-. љево да палимо?

Хајдемо сад Карађорђу и Миленку, да видимо шта раде. Карађорђе скупио потајно војску око Јагодине и чека да Афиз-паша пређе преко Мораве, и да га дочека у бусији, зовомој Жиље.

Дозна Афиз-паша, да га Карађорђе чека да само преко Мораве пређе, да га дочека, а Миленко, који је стајао у шанцу на Иванковци, за Афиз—пашом да пође, и

Тако исто и Недоба рече: „Подај что скорије, на то наш цар чека”, тј. да дамо и другим владатељима да они могу боље радити за нас у согласију. Ту је присуствовао и г.

се Јего Величество увери како тужни народ серпски, под његовим покровителством, и опет у последњем свом часу узда се и чека од свога покровитеља, да му и избавитељ буде, и да нам каково нибуд решеније даде надежде или већшег очајанија.

слов., заповеднички ПОЖДИТИ, рус. слон., причекати, чека ти ПОЗОРИЈЕ, рус. слон., призор ПОПЕЧЕНИЈЕ, рус. слон., брига, старање ПОСТМАЈСТОР, нем.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Док се још капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху спремна. Кочијаш држи у руди вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола.

Кочијаш држи у руди вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола. Устаде и капетан, захвали им на дочеку, изговори неколико веома поучних речи, па пође.

Сваки час при ђе момче Среји, па му изручи у пешкир по пуну капу крајцара. Среја то стрпа у свој јанџик, па чека даље. Постаја мало, па ето ти оног момчића, поднесе капу и газда-Милуну да му да бакшиш. — А не играм ти ја момче!

А од бакшиша нема већ ни помена. Иде он и мисли шта га чека код куће; како ли ће изаћи накрај с Милуном кад му заиште паре и рачун.

Једно јутро поранио ћир Трпко, па чека пред механу хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти неког Тиосава Негића, упртио пуну торбу воска, па се упутио путем.

Адвокат га стишава. Тако је Пупавац дочекао у Смедереву и 25. мај. Нико не зна шта ће ту и шта чека. Знаду само да му је име Пупавац и виђају га кашто с адвокатом.

Он им се стаде хвалити како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади.

Не може учитељ да трпи него једва чека попа — да му све искреше. Онако љут, једнако хода испред школе. Деца се шћућурила у школи, па ћуте и шапућу »Јаој,

Капетан претури још нека акта преко руку, док ето ти опет пандура, пријавио новог званичника: — Једно момче чека. — Пусти га. Отвори пандур врата и уђе плашљиво нови званичник с писмом у руци.

Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати. Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.

сабио по парче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, па се пружи потрбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... Настаде глуво доба. Не чује се више ни звонац ни совица.

Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване. Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! Утом запева петао у селу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

14. НОВИ КМЕТ Кмет Јова одмах из оних стопа диже се поповој кући, јер је још у поласку рекао попу да га код куће чека. Поп је био толико нестрпљив да није могао у кући седети него изиде на ону кишу па изгледа кад ли ће кмет.

— рече Заврзан. — И ма колико да су били љути ови пси, падоше нам у клопку и не регнуше!... — Хајде, хајде, чека харамбаша. И дођоше на место. Харамбаша и дружина поздравише их весело.

Маринко се наједанпут освести. Он виде шта га чека и стаде се отимати. Али га стегоше чврсте Зекине мишице. Он стаде уједати... — Та дај га овамо!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Гола, она чека; а поглед, пун жуди, Вапије у небо, и страда, и моли! И док стидно око у небеса блуди, Чежњом дрхћу прса и удови

Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека, Што одоше некад пре много векова. СЕЛО Из Трстеног Виторог се месец заплео у

МЕЂА Када се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна језера мира — Ко чека на међи? О, та Највећа тајна што траје: Граница двеју лепота И двеју сујета! Шта је?

Пред шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека.

А Недеља у шуми села, Чека кад први одмор доспе, Да широм поља брзо проспе Крвавих булки мора цела. МРАК Иде ред црних јабланова Сву ноћ

Све надвиси неми глас који се чека!... НАПОР Када ме замори равнодушно, бедно Време, у часима безбојним и сивим, Рађа ми се жеља: ја бих да доживим

Као да ме увек с другу страну реке Чека моја срећа, као верна жена, Што упреда тугу љубави далеке У нит од преслице до златног вретена.

МАЋЕДОНИЈА У свакој планини имаш свога змаја, И виле бродарке покрај свију река, На сваком раскршћу по један краљ чека, И старински напев пољима без краја.

Но легија где ће најпосле да стане? На сваком раскршћу по један краљ чека. ХОРДА Ми нисмо познали вас по заставама, Ни ваше хероје од лавова љуће: Све на коленима вукли сте се к нама

РУКА По мраморним степеницама које силазе у море, окружена народом, лепа жена Победиоца чека повратак у луку његове галије са пурпурним једрима.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!“ — Седи, богати, да се мало разговарамо. Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем...

Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба.

Он баци преда се капу са поклонима и као луд погледа у небо, као да одозго чека одговора. — Хајдемо-те одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми...

Ђеда угледа неколико њих у двору: — Хајд овамо, ви! Што се не умивате? Ви'ш, Анока чека да полива! Детињско неко достојанство царствоваше на његову лицу. — Сви, сви! Свима ће она, сирота, полити!

Кад сврши школе, може, акоће, бити и учитељ. А послије, у вароши друга срећа чека дијете. Поп заћута и даде се у мисли. И владика ћути.

Што прође, изгледа да је малочас било, само у будућности види вјечност срце које чека. Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека. Али нема више туге.

Попа се клони, да је чудо. Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријеч проговорио. Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу. Јес', ал' учитеља нема! Послије службе дигне се поп да види да учитељ није што болестан.

Ти знаш да она није у оним годинама у којима се „проводи љубав”, стоји целу ноћ пред авлијским вратима и чека се „љубавник”, па се после цмака док не удари крв на нос, а не дајући себи никаква рачуна под богом.

Њен брат лајтнант је онако исто отужан. Он је пресрећан кад може да нас уверава како једва чека да се опет дигне крајина на Французе: діе Хунде хабен ноцх іммер діе Јацке ніцхт волл.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Он тера само »хец«, од дуга времена. А иначе, он се и не мисли овде на селу заробити и оковати, него чека само то да му умре нека стара богата стрина, па кад је наследи, он ће одмах у варош, а тамо ће имати на сваки прст по

Е, и то је дочекала. Сад узела најмлађе унуче Савицу, и сад њега чека да ожени. »Видићете само«, говорио је Палчика, »ја сам малерозан човек, преживиће та све нас, ожениће и Савицу и

а према њој на другој страни млад медецинар; на другој са рајтпајчем, а према њој бркати уланерски официр; на трећој чека стена и шкољке неке на морској обали, а према њој маринерски обријани официр; на четвртој јесењи суморан ландшафт, а

— Тхе, шта ћу, кад нисам напред знала шта ме чека!... А ја боме не поведох сад за вашу љубав за собом једног пединтера! — вели гђа Сида и метну руке на трбух.

После читања чека их »јаузн«, а после овога излазе и шетају се испред куће и разговарају, а разговору заљубљених никад краја.

неке кораке, али се још никако не осврће, него се дала и као задубила у посао па ради, а сва се претворила у ухо, па чека кад ће је оданде он нешто запитати. — Уф, баш је шмокљан! Баш је пипав!

А она се баш много и не цифра. Не чека, што кажу, да је двапут позову; јер комшије њене не памте да се икад пушао оџак на њеној кући, ни зими, а камоли лети.

— Тхе, а шта зна! Што кажу, само нек повеже главу девојка! А шта ће! Шта би јој помогло да седи па да чека! Боме јој барон и неће доћи, нег’ неко тако!... Нашла шљука прдавца! — Каже да неће овде да останеду после свадбе.

Јел’ те, попо?.. ’Ајде, мама, и ти у кола! — зове је Рада. — Е, не сме мама, рâно; мама мора да чека бáбу! — рече женица смешећи се. — Па нека и попа чека бáбу! — одговори Рада.

— зове је Рада. — Е, не сме мама, рâно; мама мора да чека бáбу! — рече женица смешећи се. — Па нека и попа чека бáбу! — одговори Рада. — Па кад неће господин-попа ни да сврати, — рече женица.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије

— Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види. Чека, кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају.

се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види. Чека, кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају. — Кад дође од владике, ја ћу да те зовем.

— Кад дође од владике, ја ћу да те зовем. — Одбијао је једнако попа. Али Наза није могла да чека. Зима стегла и пуца. Љуба да се укочи. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе, у колибу.

И, тако крадући се, зазирући од свакога, иде и једва чека да нађе и завуче се, сакрије у који кут, ћошак. Па да ту тако сам, згрчен преседи цео дан.

— Одбија жене кад му која случајно да хлеб од „нечиста“, непшенична брашна. А обично и не чека да му се дâ, већ чим уђе, залети се по дворишту и пошто покупи све по њему крпе, пруће, враћа се.

По њему, чим се он укаже с краја улице у којој мртвац чека, за сарану зна се већ да онда за њим иде поп и друго што треба. Такав је увек.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

, па се у њу заљубио. Савка је била сада у гостима код сестре, но баш код куће није била; сестра је сваки час чека. Љуба је госпођу Јелку још девојком познавао, а и она је сада знала за његову наклоност према Савки, премда Савка још

Кад ујутру, а Љуба дâ презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује. Кад кући дође, чека два три дана. Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати.

, а Савкин тата лепо га прими као госта, части га. Дође вечера, опет га части, али ништа не спомиње. Љуба чека да тата започне, али кад други дан, тата га још не пушта, а овамо ништа не спомиње.

Допадне му се Милева. Лепо је била обучена и уштиркана. Носила је рајфрок — онда се тек започео кринолин, и само чека на прву господу која ће га носити па ће Милена одмах кринолин купити.

Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу. Кажу му да није код куће, отпутовала је у Н. Моле га да чека до сутра, Милева ће се дотле вратити. Љуба послуша, но засад се препоручи и оде. — Он распитује по вароши за Милеву.

Мајка и Милевина сестра спазе га и зовну га унутра. Сестра извињава Милеву, уверава га да ће сутра доћи и да је чека. Љуба се обрне, па тек рекне: „Остаћу, може бити”, и оде. Одмах дâ презати па на пут. Мајка ће дуже у гостима остати.

Него сад Љуба неће да га никуд воде док он сам себи не намени. Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе. Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио.

Осим тога мислио је да ће Љуби у почетку ма чим замазати очи. Али тешко је с Љубом накрај изићи. Љуба чека да се Белкић одзове; Белкић, опет, нешто као провлачи, не би ли се Љуба понизио; но, опет, дуго му је чекати, па се на

— Сад видим. — Мислим да се нећете кајати што сте к нама дошли. — Тако би’ и сам желео. Сад мало заћуте. Љуба чека да мати што почне, а мати чека да он започне. Гледа једно у друго.

— Тако би’ и сам желео. Сад мало заћуте. Љуба чека да мати што почне, а мати чека да он започне. Гледа једно у друго. Љуба се боји да се не забуни, ако и даље буде ћутао, па започне.

Разговарају се. Чекмеџијић се нешто хладан и поносит показује, а њој очи од радости играју. Он једва чека да чика-Гавра дође. Напослетку, ево их.

Чекмеџијић неће да чека, него хита у Ш. — Дакле, и овде није ништа! — Та ко би се тако везао? Баба може још и дваест година живети, па да

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Какав опстанак. Мислите ви Русија би допустила... На углу најважнијег Министарства одакле се чека судбоносна одлука, где се деру продавци ван редних издања и где свако тандркање фијакера изазива шумну нервозу и

И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она може нешто помоћи.

треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и натрашке пред врата.

Стоји он, чека и непрестано мења газде па му баш свеједно кога служи. Стоји он, служи и надживео је ко зна колико господара што су се

Африка

Не што бих их ја послао у смрт да бих себе заштитио, већ пошто се и иначе сами излажу. Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там.

Швајцарац диже пушку и чека; светлост се одмах потом гаси, што је знак да је звер скренула свој правац кроз ноћ. Негде бескрајна гора у пламену,

Сваки час зелено око кошуте, жуто хијене и огромно електрично пантера. Овај нас љубопитљиво чека све док не разазнамо његова мека леђа, тамна у ноћи, и онда се тек склања у честу.

Н. се слаже с њим, очигледно што му је досадно да чека, а судбина Самбе, који ми је бескрајно симпатичан, споредна му је. Успевам да ми даду још три минута.

Знао сам врло добро да му је он већ поручио како има да се држи према мени и да нити ме више овај чека да му дођем, нити ће сам доћи да ми се тужи.

Измењујемо неколико љубазних фраза, скоро хладних, а онда му ја захваљујем на свему и молим га да се не мучи и не чека цео мој утовар. Н. се још једном рукује и одлази.

Мислио сам да то бој чека, да би скувао чај, међутим једна жена, права и нага, најежена од зиме и сна, диже се одмах из шарене материје.

Док двоје деце нападају на њене груди, закорачени и размахнути као мали ратници, треће чека свој ред плачући на сав глас. Преко пута ове мајке седи старица на троношцу, крај уласка у станиште.

Овај нишани и чека кад ће му бити најближе. На жалост, шофер–црнац, не само што је такође прати љубопитљиво погледом, већ несвесно и

Остајање на друму четврт сата за које време одлазим до последње воденице и фотографишем камилу која чека да буде натоварена житом. Стара маварска капија на уласку у Рабат. Модеран Рабат је истога типа као и Каза.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης!

Црњански, Милош - Сеобе 2

полк подунавске ландмилиције, који је имао да се касира и који је изведен пре Сунца, имао је, на Гарсулија, дуго да чека. Полк негда славног оберста Вука, што ће рећи Влка, Волфганга, Исаковича, био је спао на неколико стотина војника.

егзерциришта био је дошао као млад официр, а са тих, зелених, утрина треба сад да се врати у Беч где га нико његов не чека. Овде ће га неко време још спомињати, као и тог кривоногог Грка, а после ће га заборавити и неће му знати ни имена.

Старац је већ имао, због њих, доста непријатности и имаће их још. Није право да му и он ствара бриге, понова. Нека чека док стигне у Осек, па нек се тужи – до Бога.

Па шта сад? Зар само ми да останемо, Исаковичи? Са владиком Василијем креће цела Чрна Гора. У Тријесту чека да пође сиротиња што је дошла преко мора, са албанских страна. Митровица је пуна сиротиње што је из Срема пошла.

Као кад се чека вест да је неко у породици умро. Најгоре је, међутим, било четвртом Исаковичу, у Темишвару, Трифуну!

Терцини има да чека на извршење смртне казне, у затвору, са принадлежностима редова у затвору. А брише се са списка кирасирског пука, чији

Зашто? Коме смо криви? Шта је наше зло? Ето и њега, Ракосавлевича, само зато што га је примио у кућу, чека казна. За доброту и самилост људску. А што је најгоре, није он, Исакович, једини несретан.

Па и о томе, што га, убудуће, свакако, чека. Кућа тог Трандафила, изнад Ракосавлевичеве, била је исто тако на падини према Дунаву, недалеко расцијанске цркве.

Морао је, међутим, да изиђе, најзад, пред капију Трандафила, са својим пртљагом, па да чека. Стајао је тако, изгубљен, испод липа, крај фењера, који је био спустио крај себе, на земљу, међ ноге.

Затим је раширила руке, као да чека да је распну. Не верујући ни сам својим очима, Исакович онда виде, у огледалу, како јој, све ближе, прилази, и како је

својој прошлости, о томе, како је верно и поштено служио грофа Пара, четрдесет година, а како сад, ето, не зна шта га чека. Као да је он крив за смрт Јупитра. Валдензер је сад причао гласом као из бурета.

Њега, каже, сутра, чека страшан дан. Капетан онда, клањајући се његовој ћери, отрча за домаћином и хтеде да му тутне у руку два‑три талера.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

“ СЕДМА ГЛАВА Необичан вашар — Миш пророк — Продајем лава! — Пророк у лављем џаку — Ватру табанима, народе! — Лав чека медвједа На чувеним вашарима у мјесту Преварантовцу продаје се све на свијету и вара се и подваљује на све могуће

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу испразни Претвори је у мишју рупу Мишеви поједу семе На месту остану мртви У празној се

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им ми Остарили су без кости су Бићемо им ко рођене ћерке ВИИ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор. СПАСОЈЕ: Па да, чека одговор; разуме се да чека одговор, а то значи да ја треба да одговорим, је ли?

Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор. СПАСОЈЕ: Па да, чека одговор; разуме се да чека одговор, а то значи да ја треба да одговорим, је ли? СОФИЈА: Ја не знам, господине.

(Софији.) Је ли ту тај дечко? СОФИЈА: Јесте, чека одговор. СПАСОЈЕ: Па да, чека одговор; разуме се да чека одговор, а то значи да ја треба да одговорим, је ли? СОФИЈА: Ја не знам, господине. СПАСОЈЕ: Па ко ће други него ја?

Он је елегантно обучен господин). СПАСОЈЕ (кад га спази, махне му руком да чека и настави даље на телефону): Ево га, овога тренутка наишао је господин Шварц.

СПАСОЈЕ: Ништа, ништа ја и иначе имам посла! (Шварцу, који нестрпљиво чека.) Дакле, тако, господине Шварц. ШВАРЦ: Хвала. Дозволите! (Клања се дубоко дамама и одлази.

(Звони. Пауза. Нема тишина.) XВИИИ СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ СОФИЈА (појави се). СПАСОЈЕ: Софија, чека ли ко напољу? СОФИЈА: Да, овде је пред вратима један господин од полиције, а у дворишту су два жандарма.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Затим га сакрили под неки камен, а кад се заврши школа дунули у свет. Што се Атамана тиче, он није имао потребе да чека крај школске године, али је пристао из солидарности. - Док се ви не вратите, набавићу карте за играњац.

Профе ће говорити шта нас све чека кад уђемо у живот, а родитељи, касније, по повратку кући наставиће да говоре у истом стилу.

- Мислиш ли да она Маркоту чека, Слободане? - рече Рашида сетивши се да је онај састанак заказан за данас у шест и пожури према обали, али су Атаман и

- поновио сам, а Весна је оклевајући слегнула раменима. - Не знам да ли вреди да се чека! - завртела је главом а ја сам пошао према орману где су испод „Борбиних” исечака „није тако већ...

Сада је Багрицки говорио о ономе што нас у будућности чека. Било је то нешто што је свако од нас бар милион пута чуо. - Боже што су духовити! - рече Неда и осмехну се.

Нешто слично обећао сам и Рашиди. Рашида, Боже драги! Зашто та шашавка не долази? Да не чека сунце на тањиру? Узех јабуку и почех да је жваћем, али ме је болела кожа на вилицама, па је дадох Грети.

- Чекаћемо још пола сата, Грета. Ниједна жена није вредна да човек дуже чека на њу! - викнух Грети, али она није хтела да обрати пажњу на то.

Корњаче су расправљале о фудбалској утакмици, нисам имао времена да слушам о којој. Можда ме Рашида чека на гробљу? Сада тамо увелико сазревају вишње, а гробље је празно.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Лађари воле Перу, већма него његовог оца, јер им да и на вересију, на карте узајми им и па чека и пô године да сврну опет, да му врате. Умре ли лађар, или му се друго што деси, новац је пропао.

Господар Софра тек од беде одговара, зева, једва чека зору; тако исто и Кречар. Није шала, хиљада форинти. Сад Чамча гурне армицијаша.

Кад и кад дође и до доброг коња. Једаред тако седи пред биртијом, пуши, чека лађе. Дође на коњу један бећар сиђе с коња, веже га о капак дућана, па иде у биртију да пије.

Једаред, опет, толико је посејао лука, и толико му родило, да се једва у подрум могао сместити, па неће да га продаје; чека преко зиме. Наступи рано пролеће, па проклија, и мора га на ђубре бацити.

Кад оде, преда на пошту писмо. Тако Шамика проводи време, а женидба не пада му ни на ум. Дуго чека, па тек једаред јави му пошта да су новци са писмом стигли.

Тако спреман крене се. Дуго је путовао, али ипак срећно се вратио. Отац га већ жељно ишчекује, чезне за њим, једва чека да га види. XВ Кад је Шамика отпутовао, господар Софра бројао је дане, месеце, ишчекујући сина.

То ће рећи, ако нећеш да будеш католик, више не долази. Све је прекинуто. Чека који дан, па отпише Полачеку овако: „Поштовани господару! Вашег писма садржај јако ме коснуо.

Дан по дан пролази, а још не зна како ће да започне. Још има три дана. Луј за већ спремна, само чека дан. А шта ће много да се спрема?

Ипак чекаће излазак ствари; ваљда ће му Лујза што отписати, и рок продужити. Нестрпљиво чека идући дан, да кочијаш дође. Кочијаш како је дошао у Ш.

Сад Пера нема ништа. Откуд ће живети? Већ више пута је обијао чекмеџе и на очиглед шегрта новце однесе. Чека једно предвече господар Софра у дућану, вреба хоће ли доћи Пера, јер му прети, ако му не пошље новаца, да ће му доћи у

Док је покојни Софра издисао, Пера пред кућом хода горе доле, гледа на први кат, чека кад ће пући глас да је отац издан’уо. Као год врана кад осећа мирис какве стрвине.

Гледа на сат, броји тренутке. Већ је три четврти на пет. Сад ће доћи Шамика. Чека, сваки минут година. Удара пет сати. Како откуцне, а неко капију отвара.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мада су знали да их понегде чека свега нека смежурана баба, венац лука, улар, или каква сребрна копча на каишу, били су раздрагано пошли у ноћ, да

Био је у стању да чека сатима, ма под каквим изговором, да је види како полази да спава, уморна од дима и каве. Тада се она исправљала,

са великом земљаном пећи, у којој се иначе пекао хлеб, и, помисли да уђе тамо, поче дрхтати, осетио је шта жели и шта чека. И оде, не опростив се, и дуго, на све молбе братовљеве, није се враћао, ни јављао.

крви, и чулна толико да су је хватале главобоље, она је остала потпуно хладна у овој кући, где је муж остави да га чека, преваривши је при растанку и осрамотивши је пред целим светом, бојећи се њених суза, дреке и несвестице, чега ипак,

Арсениа Вуича, који је са своја два пука био одмакао, на два дана хода, пред Исаковичем, да се улогорио и да га чека, јер ће Принцеза Мати доћи у друштву свог сина, да их види.

и српских коњичких пукова и биране граничарске пешадије, пандура и хајдука, којима беше додељен у резерви, да чека на изнимне случајеве, и пук „разбојника“, својина барона Тренка, сакупљен у славонским шумама.

и око дизања цркве насред села, Исакович оде радо, уверен да је то све бедно и ништавно, а да је оно што га у рату чека, силовито и светло и може да се заврши нечим дивним, и за њега, и за све те његове људе.

крају вароши, код утврђења, на брегу, бежећи према шумама, где се надаше да ће наћи спаса, и не сањајући да их тамо чека Тренк, са својим хрватским пандурима и славонским „разбојницима“.

она хтеде да и последњег дана свога живота увери себе да је пошла према једном, језовито пријатном животу, који је чека уз Аранђела Исаковича.

Од свога господара беше научио да чека и да предвиђа, и он је чекао да Аранђел Исакович примети његову најмлађу кћер, која беше баш дорасла.

Осетио је био већ Вук Исакович шта их чека, под новим царем, и, као неко ко је сањао страшан сан, гледао је ужаснут своје војнике, коње, кола, логоре.

Зар га на дому чека нешто боље? Деца са којом није знао ни шта ће, ни куда ће! Село, које је имао чврсту намеру да насели више, на падину

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Сутрадан, ако је то перо веће од онога другога — удаће се, а ако су једнака, остаће још да чека.“² Поступци у систему љубавног прорицања имају три засебна, специфична циља, односно требало би да радозналој девојци

ГАТАЊЕ О ПОЛУ ДЕТЕТА Народ на свој начин покушава да докучи шта га чека у будућности. Човек жели да одгонетне хоће ли година бити родна; девојка, да ли ће се удати; старац, да ли је смрт

Дешава се, и то не баш ретко, једна загонетна појава: с крштењем се чека и преко месец дана од рођења детета. Никола Беговић, поп из Лике, пише: „Срби уопште држе се више свога домаћега

има тако рећи праволинијски узлазни пут у току социјалне интеграције у патријархалну заједницу, а на крају тог пута чека га висок и угледан положај.

, чека велика срећа, а ако, пак, сретне зеца, попа, бабу, жену са празним судовима, онда га чека несрећа.³ Ово противречно сх

, чека велика срећа, а ако, пак, сретне зеца, попа, бабу, жену са празним судовима, онда га чека несрећа.³ Ово противречно схватање дечје природе можемо донекле објаснити очигледним мешањем хришћанског (црквеног) и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

жеђ, нека на њој још годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса и слана, нека себар чека још годину дана док потеку реком нови таласи.

да се одмара, да се не одзива и ако га зову да се суди, или ако игуман по њега поручи; да га време на вратницама чека, да га чекају и царски и црквени људи, и поклисар што стигне издалека.

позивнице за сваку поворку и панораму, за човека кога и у возу, и на гозби, и у храму, и у рају, нумерисано место чека, за оне који још за века гробницу где ће лећи знају; за људе које на свакој води чекају броди и котва у сваком

се са робије врати, безруки и човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред вратима чека, за њих, за себе, за свакога човека тражим помиловање.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Млади човек је наговарао младу жену да се мало прошета док он чека за карте, па би она правила круг Косовском и враћала се поново у ред пред Кинотеком — видело се да не уме сама да шета

— па су врло брзо дигли руке од ње, чекајући расплет, баш као што се чека хепиенд у неком дуго најављиваном скупом филму, а она се вртела по Граду, ни сама не знајући шта чека.

баш као што се чека хепиенд у неком дуго најављиваном скупом филму, а она се вртела по Граду, ни сама не знајући шта чека.

– Ах, мон Диеу! — шапутао је Француз. Кад би човек одлучио да неког чека на овом месту, мислио сам, свакако би га једанпут дочекао. Морао је бити само веома стрпљив. – Ма где се налазимо?

Жирафа, жути медвед, мачка, Пинокио: из купатила се чује шум воде из туша како добује по младој затегнутој кожи. Док чека, Бел Ами преврће књиге расуте по белим плахтама. Албер Ками Лето.

На ниском каменом зиду преко пута опасне кривине, свакога дана окупља се петнаестак стараца и стрпљиво, попут корњача, чека да нека кола слете у рибњак.

– Овде ти нико не издаје собе. Нисмо туристичко место. Понеки од возача остане да стражари покрај кола и чека помоћ, а онда диже руке од свега и одлази натраг, кући.

И не хотећи, жена ће га претворити у кућну помоћницу. Јер, жена је жена, кучка, само чека да заскочи, да подјарми и затвори у свој кавез. Да га припитоми. Вода на ланцу.

Али човек никад не зна шта га чека у животу... Захваљујући некој оптичкој варци, Замак некадашњих грофова, поседника зелене долине с обе стране реке,

—У трећи — рече поносно мајка. Није смела да подигне поглед, а осетила је да он већ стоји изнад ње и да чека. — Па, не знам... — промуца, плашећи се да ће изненада заурлати. — Заиста не знам...

дрворедом покрај смарагдно зелене реке достојанственим и одмереним кораком, попут сопственог споменика који само чека на његову смрт па да буде изливен у природној величини.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град!

Милица стаде иза Крцуна да чека ред за даље послуживање. Јанко заподјену разговор. Запита кнеза да ли збиља има Мргуду преко деведесет година?

њега нећеш чути да помиње своја јунаштва, да се хвали, као на примјер овај стари Мргуд, који те ено сад гледа и једва чека да граја утоли, да почне. По души, има се чим хвалити, а и он је добар.

годину и пожели да у њу уђу по закону божјем, праштајући, заричући се на мир и слогу и љубав братску, јер их иначе чека пошљедња погибија.

“ Онда десни дјевер преда нове опанке брату дјевојчину, а овај отиде у пријеклад, гдје сестра чека у јединој кошуљи, а жене стоје око ње.

И потада се више не меће. Тако стигну у своје мјесто, гдје младожења чека у цркви. Из цркве иду кући, пред којом чекају браственици и својта и свекрва са мушким дјететом у наручју; пред

Пошто вечера, кнез настави: — Поњекад саме ноге носе човјека онамо, гдје га чека напаст. Тако је било и са мном. Видјех човјека гдје сједи под једнијем дрветом, те се, помишљајући да је њеки од

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Где се диже пирамида покривена чоколадом И мирисне бербернице Која баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река

којима се смејемо, познате су нам из тих снова, и из разбрајалица којима се у игри зачаравамо: Ек-Мек-Кека, Кек-Шек-Чека! А то значи: Нема лека Смрт вас чека!

А то значи: Нема лека Смрт вас чека! Петлићи су подељени на певања; у Кочи епизоде носе наслове, завршавајући се, најчешће, шеснаестерачким катренима,

Осамдесет тврдих година Напунићу овога лета, И време моје немерљиво Нестрпљиво већ чека да одем у тандарију као сви старци света.

пропињу га увис, у бескрај ведрина, и увијек изазивају лаку и радосну трему: на сваком кораку, иза сваког завијутка, чека те нешто ново и невиђено. Пожури само, не оклијевај!

Лепо и смешно два су вида чудесног. Човек проходи земљом омађијан, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушурен у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве

ироничне визије света, те нарочитог, издвојеног односа према песничкој уметности: Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Српска драма још чека или развијенију социјалну средину, већи ступањ опште и књижевне културе, или јаког и даровитог писца који ће је снагом

Милићевић, Вук - Беспуће

уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку, спрема за њега, постоји за њега.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А г. Паја седи и чека, а све једнако виче као да храбри и теши себе: »Хоћу, хоћу, како не би’... наравно.« — Изгледао је у тај пар онако

Није више пратило ни учитеља ни трчало за ђацима. Лежи, па само грокће и чека храну. Тако је напредовало из дана у дан.

А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако! Јер он живи од свога рада и од својих руку, а не чека двадесет шести, као они готовани што се господом називљу.

Узајмио је од шлајфера, ту на углу што је сваки дан оштрио ножеве, па чека сина. Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту знао и »предчувствовао« шта га чека,

Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту знао и »предчувствовао« шта га чека, и обично би одмах узимао књигу и задубљивао се у њу, а мајка би обично бранила »тати« да му не смета, јер се задубио

Теши се да није, јер је отишао без крајцаре, али ипак слути беду која јој чека љубимца. Одуговлачи с јелом, радија је да је она крива и да је она одоцнила с вечером, само да јој синак завремена

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено. Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!

Близу двора гле менека, А на врати оно ко је? Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека више на

Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека више на ме. (1843, 25. нов.) ЦИЦ!

Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16. окт.

Звезда јасна свака ту је сека, Ал' шта ј' звезда, кад се сунце чека!? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила,

“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове

Дођи к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека, Мајка, сеја за тебе се боје, Јер си самац оставио своје — Но љуто се млада

ме, а што бих вам крио: Ако буде кâ што неки слуте, И ђаури амо се упуте, Ко год хоће нека куша срећу, Нек их чека, ја их чекат нећу, С пола сам им још и утећ могâ, Ал' са града охронуће ђога.

за једним каменом Лежи један јунак на самрти, Клонула му та десница рука, Ал' још пушке мале не упушта, Запео је, чека, погледује Кад ће Турчин доћи му по главу.

“ Благо мени, да си моја СОНЕТИ И — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — На тебе чека лепошарна кита, Но знај још и То, да је истинита.

(3—5.) (................................) 6. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Да драгог чека, то сам ја већ знао, У врту тамо код липова строма, Јутрени поздрав куд јој увек носи И пољуб од ње за уздарје

Ал' ко је, пусти? Он чека, ал' кога? — Зацело ајдук чека плена свога, Па чуо да ће сада туда проћи, И то га нагна овамо по ноћи, Па још се

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом

Ено је, бдије, зове и показује нам пут. — Хе-хе, ипак нас чека стара парипина раколи се Петрак. — Не отписују се тако лако оваке двије делије. — Ево их, враћају се будалаши!

Ту ћеш видјети човјека главоњу с раширеним рукама као да баш тебе чека у загрљај, па четвероного живинче (коњче ли је, пашче ли је, канда није зец?!

некаквим уским путем зараслим у шибљак, нит је колник ни Пјетачка стаза, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве

Како и не би, повјерен ми је тако важан задатак, читава војска на мене чека. Није чудо што су уз пут, заједно са мном, подскакивала околна брда, куће и плотови.

Само сам ја једини знао шта он то чека и што би га могло пробудити. У јабучару, у хладовитој сјеници жандармеријске станице, сједи уврх стола бркати

Ураган, оставши неким чудом жив, покаскао је неких десетак метара низ друм, преврнуо кола и остао стрпљиво да чека кад ће неко по њега доћи. Што да се више сикира. Био је он и у већем кркљанцу, па се остало живо.

То ли је, дакле, тај први корак у славу, пун сјаја, кад човјек просто обневиди и чека да га први сложан аплауз тргне и пробуди. Застао је, чекао и — тишина.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја кући враћам прекосутра, ал да ме она код куће не чека! ЈУСУФ: Него да изађе преда те? ХАСАНАГА: Или сам ја луд, па нејасно говорим, или си ти глуп, па не разумеш?

које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека? Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш!

Оно су њени сандуци напољу? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Њени. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То ће момци да изнесу. Више нема шта да се чека? Је ли готово? Идемо? ХАСАНАГИНИЦА: А дете? А да се с дететом опростим?

Толико ваљда знаш. Не бавиш се овим послом од јуче. Тражи он добар камен за свој темељ. Просце одбија, чека велику зверку. ХАСАНАГА: Мислиш? ЈУСУФ: Нема ту шта много да се мисли.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: За шес дана. ХАСАНАГА: Нешто много брзо? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Значи — договорено? Да ја сад идем. Чека ме стотину послова. За шес дана, ево нас овде.

За свилу знаш да је из Млетака? Много леп рад. А и материјал је првокласан. ХАСАНАГИНИЦА: Па ме чека крај неке воде у џенету. у бради му се цвет замрсио. Око главе обвио белу чалму, а огртачем се плаветним огрнуо...

Стоји у цвећу до колена... Мирише као ливада, киша и дуван... Стоји и чека ме, а тело му и кроз одећу светли... Али после је дошло и дете. Па сам мислила: како ћу тамо дете да пренесем?

Па сам мислила: како ћу тамо дете да пренесем? Да се сад то и догоди, да ме кадија тамо и чека, оно би и тамо остало Хасанаги! Оно припада њему, а не кадији! Видиш, то је то. Значи — ни овде, ни у џенету.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Нека, нека — прекида је мати. — Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека. И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори.

— Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва.

све мирише и пева, хајде и наше душе да певају... Хајде, девојко! Мајка те моја чека. Ђул’су је накупила за твоје русе косе, баклаву за медна ти уста, шербет и маџун да те рани и чува... Хајде!

И хоћу, сад, ево! — И поче да се врти по соби, као да нешто тражи чиме ће га убити. Стојан само ћути, погнуо главу и чека... — Хоћу, ево, сад! — говори старац и одједном викну: — Не, бре, синко! Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим!

— И окретох се. Више мене она, Ленка, стоји. Чека да се ја осмехнем, па онда она. У десној јој се руци бели нова корпица, а у левој „косирче“.

Стоји. Чека да се насмејем, али ја нећу, но ћутим и чупкам лишће. Били смо у свађи. Посвађали смо се пре неколико дана, кад је

По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар... И сад, ево где је дошла, стоји више мене, чека да је ја позовем да беремо заједно и помиримо се. Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине.

И сад, ево где је дошла, стоји више мене, чека да је ја позовем да беремо заједно и помиримо се. Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче!

Ту је била земља увек суха. Хтедох да прођем, кад — она, Ленка! Заобишла и стала ту. Чека ме. Наслонила се леђима о стабло и рукама се придржава за гране. Побледела, само јој усне румене и набрекле.

Одем. Враћам се. Завалио сам се од завежљаја и пакета што ми је дућанџија наређао у крило и по појасу. Она ме чека на капији и одмах узима, да ми одлакша.

Па онда се, иза врата, до зида, или близу пећи, повуче, стане с прекрштеним рукама на појасу и чека да узме шољу кад онај испије.

Не беше просјака, Циганина, који, ако ништа не напроси, а он да не пође к њој, уверен да га код ње свакад чека чаша ракије, сир и ако је што преостало од ручка. Кажем: механа им за људе, а кућа за сиротињу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Комарник је разастр'о чини, већ одавна чека ноћи нема, већ над шавом уморна задрема али тебе нема! ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано

Ал' осим здравља твога и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла

— Ал' тамо доле испод самостана, у студени снежној зимнога дана, непрестано чека бегунац лепи, надом се греје, вером се крепи, греје је нада од главе до стопе, под стопом се њеном снегови топе.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: — Видиш овај мешчић; кад

Пошто краљ обу чизме оде за Грбом. Грбо је тада био већ преш'о из ђаволске државе у крштену, па сио и чека краља, јер га се не боји у крштеној земљи.

Ујутру пође Милош с Дивоњом и дођу до Драгог Камена. Кад они тамо, ал' јарац већ чека. Сад се припне и Дивоња на Драги Камен, те је се бô с јарцем читави дан до подне: наједанпут се јарац скондрља са

Сјутрадан оду Милош и Дивоња до Драгог Камена, кад ли тамо ал' јарац већ чека. Ту се сад стану они бости, и боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у сами већ мрак Дивоња превари

Сјутрадан они се најприје лијепо опросте, и онда оду на Драги Камен: кад они тамо, али стара јарчекања чека већ. Сад се стане Дивоња с јарцем бости тако страшно да им је из рогова све ватра сијевала.

Царевић му се захвали, па онда пође даље, а једва чека да буде сам па да засвира. Иде тако, иде, а кад видје да је сам самцит узе свиралу да опроба; срце му стане од радости

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом чамцу како ме чека са ногама у води и љубазно се смеши.

Шта има да чека? Да му испадну зуби од старости? Да оћелави? Да добије боре? Да постане масер, да држи дијете; да личи на стару, тврдо

Човек скоро поверује да су страшно распродате, да их очекује најфантастичнији провод, мислим, да их чека ко зна ко, а овамо — труба, глуварење без краја и почетка!

А, какви су тек швалери! Пристанете, дакле, да се тако помазите с неким од њих и знате ли шта вас сутрадан чека? Одведу вас у неку позајмљену гајбу која начисто базди на туђ свет. Швалерска гајба, није него!

Што је најжалосније, за све то време осећате се као нека блесава макета за гађање, која има задатак да само седи и чека да је погоде. Нешто као она врећа за боксерске тренинге или душек за надувавање.

Е, па и тада је увек седео некако у сенци. Одвајао би с времена на време поглед низ улицу као да неког чека а онда настављао да чита, окружен гомилом стрипова, забавника и илустрованих часописа који су се сами од себе

“ радујући се као убоги ђаволи што нас на врху Кошутњака чека добро осветљена Голфијана, једино отмено место које сам до тада познавала, звекет виљушака и бели келнерски блузони,

Матори је очајан јер обожава клопу, али несрећник и не зна шта га још све чека у животу. Као, још прави штосове и сећа се окупације која је била мила мајка према овом гладовању.

негде око десетке, а када се сви шлогирају од запрепашћења па га питају је ли болестан, он мирно каже: — Нисам. Чека ме једна мачка! Сутрадан се појављује сав изгребен и изуједан. Седи и смешка се тајанствено, онако швалерски.

„Ма колико се дуго чекао тролејбус на веома високој или на веома ниској температури, он неће доћи све док лице које га чека не запали најзад цигарету и повуче два дима.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

О Пелен-звездо, горку крв ми спали: с крвником ја сам као мајка с чедом а Службу чека моје звоно глухо да макар једном бруј ми такне ухо!

невин лелуја, па се ни крвник, притајен негде, не лаћа пера, топле бодљике, жедно што цвили, но скрајнут чека да Калòпера, на пример овца, чедно измили међу павити. - У растрој-чулу, нишући гују, све у расулу, трепте купине.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој коси просуто перје кишица роси.

Старино ловче, гдје ти је пушка? Ево језера, правога раја, на њему утва ватрених крила, ту јунак чека троглава змаја, над њим се воћка чаробна свила. Поноћна језа и сати худи, језеро врије и неман гуди.

Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати.

Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије: Небојшу храброг засједа чека. То Мјесец гледа, па пусти зрак, лопове откри, растјера мрак.

Зашто је тужан самотни дека? Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`? Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг; нада се

Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`? Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг; нада се мачку, славноме ловцу, рибару смјелом и морепловцу, бјеше му вјеран друг.

Мамуза рибу и лулу чачка. „Пожури, соме, чека те мачка!“ Наједном Тоша допаде трком, у крило чичи лупи ко врећа.

“ Истом ти мечка забрунда нека: „Навали, суде, старина чека!“ Ево ти лава, разјапи уста, а и вук скочи брже, прену се чича, на ноге ђипи — па се иза сна трже!

— Видран се смешка — Скована, значи, подвала нека. Мачак и Жућа под врбом чуче! Горе ме, богме, заседа чека. Заседа моћна, два су на броју. Мењати морам трпезу своју.“ „Куда би, шта би?

Све је досад била шала, сад ваздушни чека пут, ваља ићи авионом, па је деда забринут. Шапуће, гунђа смркнута лица: „Никад ме није носила птица!

Није прошло ни по сата, већ је покрај апарата, авион га сребрн чека. Посада се чуди листом са пилотом и радистом: „Какав ли је ово дека?!

“ Ево и миша старог, под пушком, није варка, чека, бркове суче, продаје мачка Марка. А даље, корак само, новога чуда ето: некакав мачор строги купцима нуди псето.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Нисте је видели? Госпођа Марија се уплашила. — Не, она је сигурно заспала иза кокошарника. Чека да се испиле мали. Нађи и један лимун. Укућани се почеше лагано скупљати.

— Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира. — Сигурно...

— упиташе очарано. — Били смо да га видимо; мало смо му свирали. — О, Педро! — Шта би? — Како Ана? Мислим да те чека, Педро. — Као и тебе твоја Сагрера. — Која Сагрера? — Хајде. Она с којом ћеш се оженити, начинити сина. — Заиста?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила?

Бога Кад последњи зачу крик, Са светлошћу лица свога Обасја му бледи лик — И онда се с њиме врати, Где га брижна чека мати. Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Што даље од створа плотског и од меса кланог Испосник главу окреће кад види дивљач како виси између стрмина он чека мирис ловоровог листа и не клања се ничем од крви ни од вриска Чак и да се смањим то је део хтења не претерујем нема

да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се наслади умреће од глади.

међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог умро није ли то стога што је смрт лепа (шта сунце вечерас чека) иначе ко би га натерао да сиђе испод својих знања ниже од својих моћи у смрти се он стопио с човеком и сложили

увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање зоре тек на обалама.

сваку памет ако заштрчи на ћувику или је месар суши у димњаку а жена (код жене смо стали) свлачи се иза вајата и чека на врата неко куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек знају

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АДВОКАТ (не слушајући га): Да, да... АГАТОН: Човек не зна шта га чека у животу. ПОЈАВА ВИИ СИМКА, ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ АГАТОН: 'Оди овамо, дете, треба да проговоримо са господином адвокатом.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

На рампи утоварују кола и коње. Испред перона постројена чета инжењераца, у пуној ратној спреми, чека да се попне у воз... Народ навире са свих страна. Један капетан издавао је строга наређења.

Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник. — Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат.

— вели на једном застанку капетан Јован. — Јер, био на Дрини, или на Шапцу, или на некој трећој страни, увек те исто чека: поправник, месни угао, плотун здесна... — Море ћути, богати, овако фино!

У четири часа батерија је била спремна за полазак. Командир навукао рукавице и чека да преда рапорт команданту. Ни са које стране не чују се пуцњи, те и не знамо правац марша... Дуго смо чекали.

Она пешачка колона наступа, већ је челом својим на ивици шуме. Командир сигурно чека да и друга колона приђе оном гумастом дрвету, те да оба наша вода дејствују. — За први вод: три хиљаде пет стотина...

Командант је већ окренуо свога коња и чека да и ја прескочим... И Александар је прескочио, те ми се иза командантових леђа смеје. Окретох коња.

Али коњ је видео препону и још одмах скрену, хтео би у шталу, те га једва зауставих. Командант упорно чека и вели: — За мога ордонанса официра не сме да постоји препона.

— и сва сломљена, и онако разбарушена, враћа се поводећи се и седа на клупу испред станице. Кажу, данима она чека, не би ли јој случај повратио изгубљено дете.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Њу, једну од најпоштенијих учитељица!... Ето и вама одговора на питање. Сад видите шта вас чека, па бирајте : то зависи од вас... ту вам ми не можемо дати никаква савета.

»Чује он за ту промену... већ тамо, депеша... па му се одједном одсеку ноге од страха... Дрхће и чека дан, два... Трећи дан долазе три човека у срез, јављају се капетану. Комисија! Дајте овамо Петра писара..

Ти си образована учитељица! — Добро, чекај да се обучем... Али Драгутин не чека, него је узима за руке и води. Кад дођоше до прага, он се осврте и погледа је онако ђачки...

Неколико пута је покушавала да побегне кући, али је знала шта је тамо чека, па је стезала срце и ишла своју »тужионицу«...

»И што не пуца... шта чека ваздан!«... Писар се обрће, нешто муца, хтео би да проговори, али жена му опет врисну па осу читав пљусак грдње на

Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе. Та млађи смо, па се мора слушати !«... Али сад осети како му спада велики, огроман терет с главе...

Тражио је премештај за обоје у други округ, па сад само седи и чека... Поче нова година. Веља доби премештај на железничку станицу, где је оно држан збор, а на његово место одмах дође

Мисао беше о Влајку, и она се сва стресе од пријатне и необичне дрхтавице, која је одједном обузе... А овај Стојан чека одговор... Шта да му каже ?... Доктор га још може и излечити !... Стеже јој се срце од нова страха... Како би било да..

опремила се лепо, чисто; спремила све што треба да је готово, кад јој нови господар устане, па сад, весела и срећна, чека да се он пробуди.

— Тако... скоро ћеш и заборавити да имаш кућу, да те овде неко чека и брине се о теби. Само та судница проклета!... — Јеси ли чула, жено, упамти једном за свагда: нисам те ја узео да ми

Зато не оде родитељима, и ако се спремала досад. Нека, боље је да чува кућу. Једне вечери седи она у дворишту и чека мужа на вечеру, и ако он у последње време и ручава и вечерава негде на другом месту.

он је спремио све, па дошао да је води на муке... Богосав види да се она ућутала као окамењена, па чека његову реч, као што се очекује гром после севања муње. Он развлачи и отеже, ужива унапред.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје. Змаје чека ђевојчицу, Чека данас, чека сјутра; Пуче змаје на камену Чекајући ђевојчицу. — 33.

Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје. Змаје чека ђевојчицу, Чека данас, чека сјутра; Пуче змаје на камену Чекајући ђевојчицу. — 33.

Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје. Змаје чека ђевојчицу, Чека данас, чека сјутра; Пуче змаје на камену Чекајући ђевојчицу. — 33.

202. Које ли је доба ноћи? Рекла ми је драга доћи, Рекла доћи, пак не дође; Ја је чека до по ноћи, Од по ноћи пођо кући, Срето драгу насред моста, Пољуби је једном доста, Осташе ми медна уста, Баш к’

Другу дајте мојој вјерној љуби, Нек купује сребрну кашику, Нек вечера, нек мене не чека, Јер ме нигда дочекати неће!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Здраво, ви тамо где је месечина мека, сваког ћу брата, што засео чека, да преболим. Здраво, сви, редом, густих обрва, мутна ока, тужних песама, страшна браћа.

А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.

Таласај, милуј, спавај – као јарак сад чека завичај, да трулим, и да се никуд више не винем, жив. Кад изнемогнем, и мога распадања талог сливаће се у таму, кроз

Нисам ни сањао шта ме чека у Бечу. Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу

Све се из Беча разишло у летовалишта. Нико није ни сањао шта нас чека. И ја сам се, првих дана после атентата, склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно,

зуји она песма коју је наша сиротиња певала кад је Аустрија била напала Србију: Аустријо, нека, нека, тебе гора судба чека.

Прем мојом кућом, видим да стоји права, кошчата, једна стара жена. Која чека. То је моја мати. Кад је узимам за руку, осећам како јој рука дрхти и како се сва стреса.

Ја га једва чујем. Ускоро затим, пред зору, добио сам собу. Све је тако смешно. Један мали црнац, у златној капи, чека ме код степеништа. Он управља лифтом. Горе, у трпезарији, и против закона, још блеште светиљке.

али сад су ме чађаве станице, плач, и, особито, приповетке тих старих људи који ме једнако шаљу у туђину, где ме чека нешто ново и боље, разнежили.

Стојим прав, и видим море и ону далеку пругу што тече око видика и где је свему крај. Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвај.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

да доврши, већ га љутито прекиде: — А знаш ли ти да сам ја цар па ти могу заповедити да новац узмеш, а ти знаш шта те чека ако не извршиш моју заповест — заврши цар срдито.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај! Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком.

— Па онда? — Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Дигнеш се па хајд', готово комбрљајући се, до у долину, а тамо те чека други рај!.... Зада'не те мирис од воћа и дивна хладовина, па се, задовољан, спушташ под густ орах...

Све зрело и презрело, све слатко и преслатко, све што је заметнуло, дозрело је и чека тебе само да пробаш и да живиш...

Ено под качаром полегале свиње, свако сито, обло, дебело, па само чека убој, јал' трговца. Око врљика, под брестовима, полегале овце, опружиле вратове и притисле их уза земљу, па само

овце, опружиле вратове и притисле их уза земљу, па само брекћу од трчања и водењача; свака се уоблила, па само чека доброг мркунца, па не бери бриге на пролеће: биће јагањаца к'о јаглица...

узе да чисти црева за чорбу, друга сече бутке и плећке за кромпир, трећа ребра за купус, планинка стоји уз бакрач и чека млеко, стрина Сара надгледа над свима, тумарајући из буџака у буџак....

Планинка спремила крпу и кутљачу, па само чека. Кора се све диже и диже док, наједаред, кључ је проби и млеко сукну, али га вредна планинка претече и не даде му да

»Боже мој, та то ће бити живот!... Идеш из школе љутит и суморан, а на прагу те чека љупко и добро лице твога друга, с кога чисто читаш да је готово да дели с тобом све што те снађе.

Па заседнеш тако са својим другом: све приправно, намештено, чисто, удешено за негу и одмор — само те чека да уживаш...

и све то чека само кућног старешину, па да се почну радосна празнична уживања, кад човек у највећој мери осети сласт и благодат

Тако је и заспао над књигом. Пробудио се и отишао на испит... Стоји он пред столом за којим седе професори и чека да му се стави питање. Професор историје некако се ђаволасто смеши и погледа га испод обрва.

Испитивање иде »као по лоју«. Ђаци расположени, па само пљуште одговори. И Пера се ослободио, и само чека да га старац погледа и мрдне главом. Узе да разгледа још једаред своју Византију, нарочито да понови године догађаја.

Он се загледа у дугме и стаде да га посматра. »Сигурно му је то дар од покојне жене«, помисли он и стаде да чека кад ће овај дићи руку са чела. Учини му се да ће рука још неко време остати на том месту, па погледа на прозор.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(Младен оде.) СВИ (смеју се и честитају међу собом). ПАВКА: А жандарму ниси ништа одговорио, човек чека. ЈЕВРЕМ: А, јес'! (Прилази жандарму и спушта му руку на раме.

СПИРА: Кажи, али реци како је у ствари! СПИРИНИЦА: О, господе боже! Не чека да кажем, па онда ако има што да примети, него... СПИРА: Па добро, 'ајде реци.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Затим се даде у неке његове мисли. Мора да мисли сад о приликама у селу, о задатку који га чека. Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус. — Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља...

Једна сламка међу вихорове!« Толики свет, толики непријатељи! Ето, шта ме све само овде, у овом селу, чека! Све се то мени на плећа натоварило! А после, не могу ни ја, бога ми, на све стране да стигнем! — Па... сад...

Војска растера »цивиле«, а патрола дође па и војску. А Мића сутрадан зна шта га чека. Чим дође у касарну, а он ћебе на раме, па право у апсу! Оданде пита само то колико дана има да одлежи.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Лева, на улици, горко пати: Не уме кући да се врати; И десну чека крај неславан: Забациће је негде на таван. Пазите, зато, на рукавице — Не растављајте најбоље другарице.

И састаше се, у тајности, Месец, извор и тужни пас: Нек киша усклади случајности, Јер радост чека свој тајни час. ИЗВОР На раскршћу кише и ветра, Где зуква буја и љутић цвета, Земља је зинула, али јој

То јутро шуми. Јесен је стигла. Тезга пуна паприка И ситног арпаџика Чека Да се Наслика. Просто брдско цвеће: Ај, нико га неће! А бундеве жуте Десет сати ћуте. Ћуте, недирнуте.

КАП Кап сјаја ко да следи се у јарку. Заустављен је минут пре истека. Вече је одвело поток, и сад чека Са исуканим ножем у шумарку.

” За човека Она је што и завичај за одсељено јато. А шта нас то прелепо у природи чека? Магла, и киша, и, изнад свега, блато!

Седео сам у возу. Схватих: столеће, То је нешто што стално пролеће, Док Вечност чека, без узмака, На рубу шуме и сумрака.

брдо и град Прилегну — свако у свој хлад; Тад ветар дува, ал се не чује: Грана се с граном попречује; И сунце чека да му неко Рекне то што му нико није реко.

Ах, нико не зна шта човека У Жагубици може да чека! Кад је јануар и кад је зима, Тишине тамо много има; У главној улици, у кротко вече, Можеш гледати како све

За сто! Вечера чека спремљена! О да, грдне неподударности Између маштања и стварности! КАМИЛЕ И СУНЦЕ (Призор из Хаси Месауда,

Само чека да га неко ослови Па да се покорно власнику преда, Обучен, обувен, обријан, цакум-пакум, А зове се Пантић Авакум.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

буде потпуно довршена, јегуља је спремна за велики прекоокеански пут са кога се више неће вратити и за који чека само погодну прилику.

нико и никад није прошао, нити је могао проћи, од кога се, по могућству, што даље бежи и које, увек мирно, вековима чека своје, истина врлож ретке жртве, као што непокретна паучина чека инсекте.

могућству, што даље бежи и које, увек мирно, вековима чека своје, истина врлож ретке жртве, као што непокретна паучина чека инсекте. Саргаско море је један огроман површински простор, у средини вртлога од океанских струја.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека, Док месечина насмејана сија И ћув мирисни заносно

Одмори се, ћути, А ја ћу ти, драга, доћи издалека, У мочарну јесен кад лишће пожути И природа болна на смрт своју чека.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Већ си доста одморио крила, нијесу ти далеко Котари; вјера ти је Хајки омилила, једва чека да ти се прекрсти. Забобоњи, Старино Новаче, сврх Клисуре, кâ си научио, јер су дину уши заглибиле; пробуди му бухе у

Ти си млад јошт и невјешт, владико! Прве капље из чаше отрови најгрче су и најупорније. О да знадеш што те јоште чека! Св'јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су. И то је помагало, застрашивало, јер знало се шта чека тога. И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, | стрине.

И онда тако сваки дан. Све судбини да остави, па да, брекћући од здравља и снаге, са насладом чека када ће је који запросити, када ће јој бити венчање, када ће имати мужа; када ће и она, као и њене удате другарице,

Она га овамо, у постељи, у брачној кошуљи, у мору од те светлости, шуштању шедрвана, у свирци, песми, чека. И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку,

Све, као уморивши се од дневна рада и свршивши што је требало, почеће да се повлачи, одмара и чека вече, ноћ. Тек по које, као задоцнело, чуће се крцање ђерма на бунарима, тек по који бат улицом.

руку, обучена, чак и са папучама јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека! ВИ Пред сам Ускрс, у суботу у вече, Софка примети како је, као и сваке године, дошао најстарији | Магдин син.

да нико не види, иза куће увела и тамо у крају баште за неко суво дрво привезала, да уз нарамак сена или траве дрема, чека, док његов газда посвршава одређене послове: довољно насече дрва, са чесме у великим судовима донесе воду; по дворишту

Марко није хтео, као обично, на савијене јастуке, које му Арса подметну, да седне, извали се и тако лежећи чека да га Арса изује, већ седе на онај сандук и поднимљен оном својом малом али рутавом руком, са доста кратким и нежним

једнако пушећи и пијући ракије, што јој амамџика беше послала, и то не да и она, као остале, лежи, да се пари, већ да чека када ће Софка бити готова, па да је купа, трља. И та близина баба-Симкина дође јој још теже.

— О, о... тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу. Ено га дрежди и чека пред амамом на мосту. — А теби Јована! — одазва јој се увређен и срдит Васкин глас. — Миту, Миту, пуштајте!

И, заиста, што већ ти свирачи не долазе? Јер ако се овако још чека, неће се моћи издржати, можда ће се пре тога нека од њих већ опити, већ заситити и онда — нашта толика радост, тако

Он застаде гледајући горе, где га пријатељ, ефенди Мита, гологлав, једва држећи се, опкољен хаџијама и женама, чека — и поче да виче: — Где је моја Софка? — Ево ме, тато! — дотрча Софка до њега и | пољуби га у руку.

Прво она коракне, на горњу степеницу стане, па онда се окрену к њему држећи га за руку, стоји и чека, док и он то исто учини, а осећа како све више у ознојеној јој руци прсти његове руке дрхте и чисто је гребу, сигурно

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Свет покоја вечног чека дане. И док ћуте звезде, стазе, руже, Ја их жалим, оплакујем, волим; Искидане мелодије круже Мојом душом наивно и

то јутро живота и среће, У мору суза утопљена давно, У мору суза и сурових беда, – Старински понос мојих епопеја. Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје.

Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и срце, зле

И наслоњена на туђег човека И девојачки сан о своме браку, Не знајућ’ да л’ те добро ил’ зло чека, У мутан живот пошла си по мраку.

Данас смо тужно сустали; Па нека! Ко ће још пеп’о срца сад да жари? Најбољи одмор још нас чека. Треба нам лећи, снови моји стари.

Непроспаване ноћи. Свеж, оштар ваздух прашину дигне лако По пустим улицама. У ведрој самоћи Млаз златне зоре чека дрво свако И живи људи.

нам носи; — Заборав што иде к’о утеха нека, Што стабљике среће и болова коси, Што нас све једнако, равнодушно чека.

тиче, биће ми тад доста Да приђу само четири човека, Снажна и хитра, равнодушна, проста, И леш понесу до места што чека; Где ће га већ време, влага, дрви гадни Разносити мирно у мемљивој тами: — Јер шта ћемо, најзад, кад смо тако

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Јер заиста, као храбар војник који прсимице чека јуришећег непријатеља, тако стаде старац, тога часа. Али гњев и срчаност што му на лицу одсјевнуше немаху ништа

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Ко другоме јаму копа, сам у њу упада. — Угљен, ако не ожеже, он огари. — Тко зло чини, зло и чека. — У рђаву читлуку вазда рђава година. — Злим зло, без зла још горе. — Тко се туђем злу весели, нека се своме нада.

— Свако „лани“ боље било. — Вријеме кадгод и мати, а кадгод и маћеха. — За злијем се вријеменом добро чека. — Охо мијене вазда је вријеме. — Време гони вријеме. — Време је и мати и маћеха. — Иде време, носи бреме.

— Смрт је чаша поредуша. — Од двије смрти нико не гине. — Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти. — Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица.

— Богме, наша, јер је ономадне изгорјела. 3 Питало Циганче мајку: — Који је дан најдуљи у години? — Они кад се чека вечера без ручка. 4 Питали Циганина: — Зашто ти је у жене пунана торба? — Зато што јој је црн образ.

— Хоћу; прекрсти се! — У име оца и духа светога! — А ђе ти је и син? — Ено га чека с врећом напоље. 8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

110. Сједе на врага, оде без трага. 111. Сједи вила навр вила, чека синова из бијели градова. 112. Сједи госпа у двору, косе јој на двору. 113.

148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153.

Кад буде у јутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: „Видиш овај мешчић; кад

Она лепо узме метлу па почисти колебу, ватру склони, и још дрва донесе те бољу наложи па седне да чека ко ће доћи. Кад у вече, Боже! дува ветрина, крше се дрва мислиш све ће из корена извалити.

испрате је до језера, и онде изгрливши се с њом и изљубивши отац и мати врате се кукајући, а она остане сама да чека алу. Чекајући тако стане се молити Богу, да јој пошље Биберче, које јој јабуке од але донело, да је сад избави.

кад у један пут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу.

Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за Биберче.

“ Кнегиња настави пô пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену. Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште.

на себе, оружје припаше и коња узјаше, па оде на војску, а трговац у воденицу па умјеси опорницу и попреће у ватру па чека, док се испече, те руча и оста чувати воденицу.

још и | не мисле да цвате, па помисли да ће дријен тако и сазрети прије свију осталијех дрвета, пак се извали подањ да чека. И тако лежећи онђе и чекајући да дрењине сазре, остало све воће сазри и прође. 40. А ШТА ТИ ЈЕ?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли се ко од вас, о тешко њему, нађе да због овога гневећи се изазове случај, или одлаже обавезе, не чека заповести игуманове, и није на указаном месту, заповедам у Господу да му се одреди последње место како би се научио да

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш.

А што она била кучка (отме Нази »кост« и баца на Зулфу, која се згрчила у страху.) Кучка, па није могла да чека, дочека мужа... Ох!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима.

од многи[х] да има каково друго склоњеније, добро је и потребно да од своји[х] старији[х] и пријатеља савет иште, и да чека своји[х] двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно што мисли изабрати.

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити.

Буди праведан, буди добар, љу6и добродетељ! Ниси за мало време створен као мрав; вечност те чека. На кратко време добро чинећи, во веки ћеш благополучан и блажен бити.

у Шклову, 1788. С. С. Ово је шести месец како се чека овде типографчик; по свој прилици, неће одржати реч. Зато намеравам поћи у Лифландију гди ћу се на добрам господина

ко има само зрно памети, сасвим другојаче ваља да мисли; а ко и[х] год с онима првима почне мешати, нек нимало не чека да га воде у [х]оспитал луди[х], него нека сам иде, јер му је онде право место. „Јест начин у вешт ’ма!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А ако вра одмах не надме образе и не прегне главу, онда Бакоња чека док то буде, јер без тога нијесу се раздвајали јутром.

погледа и даде му прстима знак куда ће окренути, а он одлети на страну, па ће у шуму, или у њеки заклон, гдје га чека Јелка. Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу.

Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска. Сви смо у великом послу. Да је још десет мисника, сви би имали пуне руке посла.

Како Боне и адвокат уђоше ка судији, рекавши њему да чека, Бакоња се склони у кут, те слушаше наставак Крстова причања: — Ископâ ме из темеља, бездушник!

Бакоња мораде попустити, те се договорише да ћаћа добро урани и да их чека на Великој оштарији. Па онда настаде дирљив призор.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо.

Све ме посматра: мрки поскок жиле Што сав притајен чува дуб и чека. Мотре ме и две птице што се збиле. И лелујава сува влат, понека. Мотри ме зимско небо уврх рама.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Над постељом мојом Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина. Онога што се чека, а не долази. Не кријем: селака се клоним и ломим густе веђе на. слуге и надничаре.

И она, Симка, једва чека да га мртвог нагази дна метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она

Ове јесени и ове зиме... Каква ли ме То несрећа чека? Године и старост донели су ову ноћ. Старост... Још неколико година и пресахнуће снага која продужује живот.

Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је. — Нека чека! — рече и запали нову цигару. Коњ дешњак се пропиње, а врана грива му поседела од снежне прашине.

Ништа велико не може у њему да израсте. Ко год од живота нешто више тражи — рубе му главу. А шта чека њега, који жели Европу у Србији? Стоји насред собе: шта то он хоће од себе и живота? С чим то он ноћас раскида?

Натраг се не може. Неће. Обзири... Најлакше искушење које га чека у будућем животу. Неће бити ни правдања ни оптужби. Својим бродом сâм крмани.

повуче хартију из џепа као да му одговара на неизречено питање, па опет брзо гурну хартију на дно џепа, смирујући се; чека он овај тренутак откад памћење носи у себи. Среће очев поглед и не скреће свој. Дуго се гледају.

„Симка да ме не чека у кући!“ Викнуо је, шибнуо коње, и они су галопом пројурили кроз Прерово и узбрдицом више села пошли ходом.

Први пут је овакав дошао кући. Неће бити ни последњи, зна, а Милунку је истерао и њој на поласку поручио да га не чека у кући. Куда ће? Све су је наде изневериле. У њеној празнини нестаде и звоњаве и она се сва згрчи пред плач.

— Хоћу. Војник устаде, брзо шчепа пушку и упери је у Толу, овај хтеде да бежи, ноге му отказаше, стоји, клати се и чека пуцањ. — Једњак си ми прекинуо.

Она зна где је он. Треба само да викне. Ја сам јој ноћас за све. Узбуђен, дуго чека да га позове. Селом успорено лутају женска нарицања, лавеж паса и немир који само војска ствара.

Аћим унесе бес у канцеларију, у којој га, седећи, чека срески капетан. — Сигурно знаш што сам те звао. Причај. — Са мном се, мундирџијо, не разговара седећи.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Истога трена на западној страни неба угледала је како се рађа блистава млада звезда, и знала да је младић тамо чека. Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез.

Једва ју је још разликовао од трава и свитаца, кад чу њен глас: — Не брзај! Сребрна ружа те чека. — Где да је тражим? — Код Рибље Главе! — Звезда утону у траве као кап росе, а мали чистач пође да тражи Рибљу Главу.

галебице, али ни најстарија становница мора није знала шта би се могло учинити, па рече: — Преостаје још само да се чека. Ваљда ће од малог већ нешто израсти... Чувши старичин савет, мајка се помири са судбином.

Дечак се нетремице загледа у танку пругу светлости на води. Тамо, преко те пруге, другачији је, лепши свет. Шта чека? Укрцаће се у чамац и побећи! А старац? Како ће он без чамца? Одлучи да, ипак, сачека неки брод.

Да је риба, отпливао би! Да је галеб, одлетео би! Овако, остаје му само да чека. Узалуд га је старац звао да извуку мрежу, упале светионик. — Баш ме брига и за мрежу и за светионик!

Сви су задивљено гледали у невесту. Само је невеста гледала кроз прозор као да неког чека. — Сад наш принц има принцезу! — рече царица срећно, али принц се ни овога пута не осмехну. — Шта да радимо?

Један је златан, други румен, трећи плав. Сва три на крилима имају вилин знак. Када их угледају, рибари знају да их чека пуна мрежа, родна година. Невоља је само што се вилини лептири ретко јављају.

»Откуд он овде?« — дечак од чуда отвори уста, али га гуштер опомену да не чека: он, Мерсад, само што је жив! Дечак пажљиво с два прста обухвати гуштерово телешце и полако повуче, плашећи се да му

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ту, на раскрсници светлости, Господар Јеврем дуго чека Вука, а нарочито Доситеја: узалуд, јер никада не дођу, ни један ни други.

Назире је Господар Јован и чики му се да Савка Каљевић гледа, кроз излог, уз Вишњићеву, ка Музеју: чека да види чувену браћу Поповић како се спуштају низ падину.

Војвода прелази Дрину, још сигуран и у себе и у то да ће брзо отклонити неспоразум. Али, на српској страни чека га опасност већа но што је била она на турској: ако су му Турци мало веровали, Срби му, одједном, не верују нимало.

Са њима га чека још неко коме ће се Змај од Ноћаја обрадовати: онај Турчин, Бошњак који му је некада добављао џебану и који му опет

Не мари. На угао Васине Добрача се, ниоткуда, спушта у саму зору кад су улице пусте и још замрле од ноћи и чека онај тренутак кад јутарња измаглица пређе и преко облака и преко асфалта па склизне ко зна где.

Светлости су биле отворене и Анастасијевић је одједном осетио да га можда баш овде чека искуство којем се нада. Испуњен немиром као унутарњом дрхтавом кошуљицом, гледао је, под великим небом, тај град.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање! Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега

Ал' опет, грешан, грешно сам пев'о Рањено срце народа мог! Та Србин кипи - кипи - и чека Ал' не да ђаво... ил' не да Бог! Ђ.

Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене чека К'о некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека...

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у болу грца.

Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека да небом заруди... В. Илић XЦВИИ АНЂЕО ТУГЕ Са распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу

Унутра постеља угодна и мека. Рука ми немарно превлачи врх жица Ал' срце... срце... оно на Вас чека! „Та забравите прошлост, дужност, мужа! Дођите амо, лепа млада жено!

Он ће послати Духа с далека, Да цвет потера... Травка не ниче У зимње време, већ сунце чека. Па кад врх тебе Геније слети, И златним крилом крај тебе дуне, И положи ти чаробну руку На пуно срце и груди

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Злобом к небу враге опојене ја сам чека на покајаније; мислио сам да ће се сјетити дара мога, вјечнога блаженства, и дужности твари к творитељу, неба

Попа, Васко - КОРА

својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене руке дрвећа Чека неприметно Да на

својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене руке дрвећа Чека неприметно Да на

наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене руке дрвећа Чека неприметно Да на обудовљени намештај под собом Пажљиво навуче Навлаку жуту КАКТУС Боде Румени облак длана И киша

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Стићи ћемо лако до залива који лежи јужно од вароши, иза планинског гребена. Онде нас већ чека једна лађа. Она ће нас одвести право у Александрију“. „У Александрију!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Тада ми је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека непријатеља, већ да ће одступити с војском и потражити ме.

У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота.

вароши и пређе у маршеви бојни поредак, он је с главном трупом претходнице, коју прати док се задатак решава, па после чека у ладовини док се јуриш сврши, кад предузима осигурање канте, коју опкорачи да је не би оборили борци, и наплаћује

Премиремо, без даха смо, улазимо. Он чека унутра, намрштен, набрекао од здравља, али прво што нам каже раздире нам душу: „Нисам се надао да ћу вас видети,

Има пуно фаза у том процесу. То је, заиста, занимљиво, чудно, дивно. Богами, богами, и гробница те твоја чека, скоро си је оправио, па за кога? За себе самога! А шта си ти мислио, за другог? Не, него за себе самог!

из прошлости, читао најлепша места из књига којима су се заједно одушевљавали, причао дивне планове о животу што их чека. И тако увек, свакога дана, све док се не би уверио да је заспала.

рата, да није дошао онај ужас који је њој донео спасење, њој би остало само да копни, да полако и сигурно умире, да чека свој ред, да чека смрт од које се већ давно била престала да плаши.

онај ужас који је њој донео спасење, њој би остало само да копни, да полако и сигурно умире, да чека свој ред, да чека смрт од које се већ давно била престала да плаши.

Мало ли је он досад издржао и мало ли га још у животу чека да издржи! Осећао је, даље, Митар као да му се душа поделила на две равне части, па као она једна част или полутина

— Ала! рече потом. Нема шале! Гура ти ово к’о мећава! Не чека ни тебе, ни мене! Не пита ни за Јанка, ни за Марка! ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ Ми се сретосмо случајно, трговачки путник,

“ Пита овако Ђока и чека да му председник на ово одговори, али се на председнику види да се од љутине много променио и да се с муком уздржава.

Међутим, иако су знали да их тамо чека дужи одмор, слабији војници маршовали су ћутећи и уморно. Зачеље колоне отезало се све више и више, и изнурени од

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

непокривена њихова појата — прозрачни бијели скелет изукрштаних греда, кавез пун заробљеног плавог неба који још чека покров топлог црвеног цријепа.

Па ипак мислим да то није све. — Та не видиш ли да у њему увијек чека, спремна као запета пушка, реплика: „Не заборавите да је Ибзен био апотекар.” — У Éмиле Соуé… — ...

” — У Éмиле Соуé… — ... и само чека пригоду да одапне... А што се тиче Éмила Соуé-а, тачно си интуирао: неко је вријеме непрестано говорио о њему.

у мене је био ушао неки мутни страх од тог непознатог, новог човјека што у њему дријема и, под пуном опремом, чека свој час.

или одлази у посјету Турској (да тамо потврди „традиционално пријатељство наших двају народа”) а у шпалиру стрпљиво чека... Не! зашто да призивамо у помоћ патетички лик мајке која жури у апотеку с рецептом за умируће дијете?

— Будите без бриге, на сигурном је мјесту, заједно с осталим вашим стварима, у пологу вреднота код дирекције, и чека вас. Тад сам је замолио да ми је донесе у собу. „Нећу свирати, тек тако, да је имам уза се”. Удовољила ми је.

Затим се постепено осмјелио, штипао жице нешто слободније и радознало слутио бојажљиве звукове, као да чека да ће му они нешто поњатно казати.

к мени у собу знанац одавде из болнице, постарији сеоски газда с квргавим расцвалим носом и с катарактом на оку, који чека на операцију. Сједне на столицу мало подаље од мог кревета, зури у мене, и шути.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно!

Ђурица не имађаше ни совре ни племена. Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти. Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.

Остаје му, дакле, само да чека. Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже.

»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.

— Да се одметнем ? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. — А ти чекај ту, па трпи. Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком

— Да се одметнем ? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. — А ти чекај ту, па трпи. Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.

— Али и тамо ме чека куршум. — А ти чекај ту, па трпи. Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.

на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.

Саже се под један трн и стаде да чека. Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у

губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.

му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. — Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!

— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. — Знам, али ме тамо чека куршум. — Тхе... куршум или робија...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: — Видиш овај мешчић; кад

Сјаши с коња, привежи га за плот, на њену нека остане цура и чека те, а ти из мога репа извуци једну жуту длаку, па је потпали: ја ћу ти се створити у злату јабуку љепшу него је и

Пошто краљ обу чизме, потече за Грбом. Грбо је тада био већ прешô из ђаволске државе у крштену, па сио и чека краља, јер га се не боји у крштеној земљи.

још и не мисле да цвате, па помисли да ће дријен тако и сазрети прије свију осталијех дрвета, пак се извали пода њ да чека. И тако лежећи онђе и чекајући да дрењине сазре, остало све воће сазри и прође.

Цар га намјести у један хан, и рече му да ту чека док га он опет зовне. Ради тога посла цар тевтиша у Босну да извиди је ли му Бошњо право казао.

Зачуди се човек оваковом разговору, седе на праг да домаћина чека, и више ни о чему није смео да пита. Доцкан увече стиже и домаћин, те се погодише да му он да ћерку за сина.

— Ва име оца и светога духа, амин. — А ђе ти је син, што га прескочи? — Ено га с врећом ђе чека пред авлијом, — одговори му. ЦИГАНИН И ДИЊА Продавао човек диње, па наиђе и један Циганин.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

руком и загази бару Што мили, тече, као живот мека, Сарани разум, и удиши пару С поднебља глиба што те свуда чека.

Ја нисам слутио, отаџбино драга, После сна дубоког, да чека спокојно Звона на јутрење да устане снага, Заспали духови и царство покојно.

ЖИВОТ Уста се смеше; очи гледе боје, Људе и даске. Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело. Није још дуго — доћи ће и оно, Доћи ће светлост, дан мутан ил' бео И много света. Удараће звоно.

Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!” Још мало месец гледао је њега Како је стај'о с једним белим рупцем.

Све што год је им'о све је Србин дао. Сад без земље своје, ал' још за њу мре А мрак и црни ужас Отаџбином пао. Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека!

Сад без земље своје, ал' још за њу мре А мрак и црни ужас Отаџбином пао. Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека!

Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново, Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај. 1916.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

морају бити прекривени стотинама оваквих места и како у тим узаврелим центрима људске активности мора бити да и мене чека неки посао.

Све друго могло је да чека. Усто, искрено сам веровао да ова места немају шта да ми пруже, с обзиром да сам познавао грандиозност Њујорка.

Све друго могло је да чека. Усто, искрено сам веровао да ова места немају шта да ми пруже, с обзиром да сам познавао грандиозност Њујорка.

Њих чека судбина да постану, мање-више, опште познате, свакидашње ствари. Телеграф и телефон, динамо и мотор, светло електричног

Свет је морао да чека доста времена док су се појавила епохална открића нових људи, као што су Ли де Форест и мајор Е. Х. Армстронг.

Ћипико, Иво - Приповетке

Мали Марко турио је руке у одело да их загреје; ћути и чека. Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом. Пођоше журно комшијској кући.

— и сам поможе испрегнути коње. Дођоше кући окупљени истом мишљу: знаду добро што их чека ако турској власти у руке пану. —Што је вриједно у кући, покупи!

Кад на то мисле, чисто протрну; не зборе, али погледима изражавају очити страх, као да знаду што их тамо чека. И тада им усне дрхте и оба, као по договору, отворено гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази.

Иза црне каве господар са сином пође преко дворишта у дућан; господарица, дремљива, вуца се по кући, чека на коју пријатељицу да је походи и разговори.

При вечери и послије, мисао је носи к Спасоју, и једва чека да пође у своју собицу; тек онда ће средити своје мисли.

Али дијете никако да се свикне: већ трећега дана нађе је пред вратима гдје га трпељиво чека и гледа га умилно да је под свој кров прими. Опомиње је и наговара.

Поведе је у једну крчму, гдје испи по литре вина, па кришом измаче се. Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала. У крчму долазе људи и одлазе.

Поведе је у једну крчму, гдје испи по литре вина, па кришом измаче се. Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала. У крчму долазе људи и одлазе.

Њој се не да поћи међу чељад, у свијетлост; једнако од нечега преда. И тако, обузета сјетом, чека Лазу; најмилије би јој било да одмах дође, па да крену у град. Али он у хитњи прође мимо њу.

— Ко зна што ће јутро донијети! — и поче се журно свлачити. Девојка се обрнула на другу страну, прама зиду, чека док они полијегају, па да утрне свијећу. Ујутру она се прва дигла; сједи на постељи и чека.

Ујутру она се прва дигла; сједи на постељи и чека. Спасоје, док се средио, сиђе журно доље да отвори крчму за јутарње госте; није се на њу ни обазрео, тек што јој у

да је тамо негдје ишчекује једно од њених чобанчића, пожури низбрдицом, једнако гледајући у свој шкољ што је непомично чека, окружен разноликим бојама мора и неба.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Та скривена мрежа међутекстовних веза још чека да буде испитана. Слојеви које смо назвали старијима, и нарочито најстарији међу њима, разуме се да уназад сежу, да

покрет од мира“: Када се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна језера мира „ Ко чека на међи?

]. („Јесен“) [...] пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога. („Пустолов у кавезу“) Изгледа да је Зоран Мишић мислио и на ове песникове поступке кад

образац: (1а) шта су хтеле те речи без тежине (2а) без тишине (3а) исте а друге (4а) на трагу где нико никог не чека (1б) шта су могле те речи без тишине (2б) без тежине (3б) друге а исте (4б) на прагу где свако сваког не

шта су могле те речи без тишине (2б) без тежине (3б) друге а исте (4б) на прагу где свако сваког не престаје да чека („Протокол пролазности. бр.

Шта чека српску књижевност и културу након овог лома чијих последица, чини ми се, нисмо још свесни у пуној мери? То што смо ми

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу. ЖИВКА: Реците господину зету: нека ми се вуче испред очију, нећу да га примим.

РИСТА: Како, зар вам није казала госпа Живка? Па њему је већ умешен колач, чека се само да се испече. ЧЕДА: Е? РИСТА: Јесте: Госпођа Живка је удесила са собарицом да га одмами у своју собу, па,

НАТА: Зар још сад, па још није сезона? ЖИВКА: Шта ћу, кад је стегао реуматизам, па не може да чека сезону. НАТА: А у коју ће бању? ЖИВКА: У коју?...Па у Абацију. НАТА: Тако! А путоваће, разуме се, у салон-вагону?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

(судбински пад) трагички стилизован поред осталог и зато што она унапред, барем крајичком свести, зна каква је судбина чека. Зна, и зато што зна прихвата, а у себи се дубоко и постепено распамећује.

чак и са папучама ↓ - јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!

приказује предвечерња врева на улици, на пазарни дан; трећи пут, опет, видимо Магду како с корпом на глави нестрпљиво чека испред капије; четврти пут улицом жене одлазе на гробље - и сваки се пут Софка попне на спрат да то види, па сиђе.

посматра налази у покрету, дотле је, с друге стране, сам Аранђел захваћен унутарњим покретом: „Био је у стању да чека сатима, ма под каквим изговором, да је види како полази да спава, уморна од дима и каве.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

То ти не знаш, луда млада, Сад ти рекох, знај! Ако мислиш да те варам’, А ти покушај. Оно момче давно чека, На то навија; Мене шаље да му будем Проводаџија“. Дивна ј’ мома, кад је румен Стида облије.

Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене

А неки се крсте. Севне брза муња, Нечиј’ приход справља; За њом нема грома, Чека се, чека се — Ал’ Бог се не јавља. Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла.

А неки се крсте. Севне брза муња, Нечиј’ приход справља; За њом нема грома, Чека се, чека се — Ал’ Бог се не јавља. Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема.

Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема. Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде страсти, Којим’ смрди мржња,

Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема. Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде страсти, Којим’ смрди мржња, Којим’ смрди

»Невен« 1882. ПРИМОРКИЊА (Уз слику) Сваког јутра и вечера, После сна и рада, На обали морској чека Приморкиња млада. Гледа оне пусте путе, На ким нема трага: На те ј’ путе испратила Свога војна драга.

Твоје „сутра“ ту ће с’ да наврши. А шта чека овај сметен бес? Ја осећам ране раздеране, Кад ни тебе нема задор наш.

БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО Прошлост ти знамо Од многих лета, Од многих века; То и ти знадеш, — Ал’ шта те чека? Чека те душман. Да се распудиш; Чека те пријан, Да му се нудиш.

БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО Прошлост ти знамо Од многих лета, Од многих века; То и ти знадеш, — Ал’ шта те чека? Чека те душман. Да се распудиш; Чека те пријан, Да му се нудиш.

Чека те душман. Да се распудиш; Чека те пријан, Да му се нудиш. Чека те ближник Са скупи дари; Чека те даљник, Да с тобом ћари; Чекају те шкаре Што

Чека те душман. Да се распудиш; Чека те пријан, Да му се нудиш. Чека те ближник Са скупи дари; Чека те даљник, Да с тобом ћари; Чекају те шкаре Што радо кроје: Чека те свако У

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ја сам заиста несрећна мати. САРА: Не старајте се ништа, ово је филозоф. (Ружичићу.) Нас као старе персоне чека по један шољ кафе, ви се међутим унтерхалтујте. ФЕМА: Евицкен, ти остајеш овдендер. Самосендер паметно владајдер.

) Мон фрер, гди сте ви? РУЖИЧИЋ: (као дошавши к себи): На Парнасу, на вр Хеликона. САРА: Јао, јао! Млада невеста вас чека. Шта сте скинули мараму? РУЖИЧИЋ: Мараму? (Пипа се.

САРА: Ха, ха, ха! Ма схèре, једва чека прстен. РУЖИЧИЋ: Гдје кћи своја дражести показует, Тамо матер вјенчање не чекает.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

НА ПОКОЈНИКА Пред вратима иза којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам срж клијањем кроз кору пробије.

Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице.

Док се срце игра својом прозирношћу Угасла јасност чека испаштање. Чикају свет за потиљком. Чуј Шта закаснела фрула каже свету. Из пепела ока излеће славуј.

Једина уме да пепео победи И да из ватре изнесе свој глас Обећана у одговору на пакао лети Сама у себи и чека свој час. ЛАУДА (1959) ЛАУДА Најлепше певају заблуде. О, вали, Римује се море! Тад смо на жал пали.

упркос поезији Без срца без насиља и без жара Као реч која је преболела музику Слобода је застарела Моје право име чека да умрем Птицо иза сунца усред реченице Којом насилнички љубимо будућност Све изгоре; то је празник Послушни

Краков, Станислав - КРИЛА

— Само да не отворе ватру, да не отворе ватру, — шапућу стиснута срца. Слух се напреже и чека фијук. Дах застаје у замореним грудима, које болно стежу. Ипак се бежи.

Свако као да осећа топао дах коња за собом, и чека удар сабље по глави. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Душко скоро луд од страха и умора испењао се

Нешто се десило. Купе се војници, буде се заспали, нема растурених, само збијени редови се црне. Чета је крај чете. Чека се заповест. Стари, бели мајор нагнут је над слушалицом, и са сваком речју што је преко жице прима, лице му се мења.

— Кога ћемо првог? — као да пита ађутанта. Овај чека и ћути. Потом се мајор наједном одлучи: — Брзо, брзо, прва и трећа чета и два митраљеза напред... и ми нападамо.

А на челу њине колоне неки виши, крупни командант говори чичици мајору: — Од вас све зависи. Драгомир на тебе чека. Две твоје чете су горе, повукле се, придружи се њима па онда на нож. Кајмакчалан мора још ноћас да падне...

Ови сви напољу, у носилима, под крвавим крпама, знали су да и њих то чека, и страх им је стискао желудац. У предсобљу су их скидали. Одело је сечено ножевима и дерано.

Петровић, Растко - АФРИКА

Не што бих их ја послао у смрт да бих себе заштитио, већ пошто се и иначе сами излажу. Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там.

Швајцарац диже пушку и чека; светлост се одмах потом гаси, што је знак да је звер скренула свој правац кроз ноћ. Негде бескрајна гора у пламену,

Сваки час зелено око кошуте, жуто хијене и огромно електрично пантера. Овај нас љубопитљиво чека све док не разазнамо његова мека леђа, тамна у ноћи, и онда се тек склања у честу.

Н. се слаже с њим, очигледно што му је досадно да чека, а судбина Самбе, који ми је бескрајно симпатичан, споредна му је. Успевам да ми даду још три минута.

Знао сам врло добро да му је он већ поручио како има да се држи према мени и да нити ме више овај чека да му дођем, нити ће сам доћи да ми се тужи.

Измењујемо неколико љубазних фраза, скоро хладних, а онда му ја захваљујем на свему и молим га да се не мучи и не чека цео мој утовар. Н. се још једном рукује и одлази.

Мислио сам да то бој чека, да би скувао чај, међутим једна жена, права и нага, најежена од зиме и сна, диже се одмах из шарене материје.

Док двоје деце нападају на њене груди, закорачени и размахнути као мали ратници, треће чека свој ред плачући на сав глас. Преко пута ове мајке седи старица на троношцу, крај уласка у станиште.

Овај нишани и чека кад ће му бити најближе. На жалост, шофер–црнац, не само што је такође прати љубопитљиво погледом, већ несвесно и

Остајање на друму четврт сата за које време одлазим до последње воденице и фотографишем камилу која чека да буде натоварена житом. Стара маварска капија на уласку у Рабат. Модеран Рабат је истога типа као и Каза.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’! Видим да ти је много дражија Од млека мога крвца његова. СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи!

СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте!

ГЛАВАШ: Не бој се сад! СТАНА: Јеси ли махнит?... Ил’ је беснило Што те о мéни, можда, сналази?... Везир нас чека, море, Сулејман! Па тешко теби, ако дочује Да си нам пута тренут једини У овој гори силом пречио! Дете ми пуштај!

Па онда љубав паше свемоћног? А више свега влажна тамница У којој своје дане проклиње И залуд чека лажну замену Сиромах Бошко?... СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде!

Чекај де, лијо!... На реп си стала змији маторој!... Отров те чека!... А ту шкорпију, Што се превија тако ласкаво, Те бих се, ’вако стара грешница, У четир’ поста заклет умела Да ће

сасвим потопљен, Ено, Радаче, сам се увери: Из воде кљун му једва назиреш; А други пукнут до половине Три дана чека да се оправи. Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?...

РАДАК: Ја чамац хоћу: Главу ил’ чамац!... Или обоје! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут, Оправку чека већ трећи дан. РАДАК: Онај из воде лепо извади, Те га исполцем чисто испљускај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!

хуји, кô харамија Што се прикрада двору нечијем, Застајкујући дахом дивијим, Призива тајно таму поноћну И чека тренут свога напада...

Бих се заклео да су наши! РАДАК: То је Вук. (Виче.) Овамо, Вуче!... Амо слободно, На невољи те чека побратим, Са живом жељом да те угледа. Овамо, Вуче, хеј!...

ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго. А десет лета чека Дунаво Да ми са ветром страшну кончину Обали немој хучно открије...

То нико не зна, а, богме, ту ти не помаже молитва!... Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’. хајд’, хајд’! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТИ АКТ ПРВА СЦЕНА Пашино предсобље.

Ох, сина, пашо, сина, сина дај! СУЛЕЈМАН: Добро!... Доведи кћери!... На смрт је мени, веруј, не водиш, Живот је чека, као хурију!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу нозицију. Черњајев је био јако љут на ово извешће.

Данас се Шуматовац одржао, али шта га чека сутра? Нови нападаји, нове навале, нова борба; баре крви што ноћас усану сутра ће опет да се напуне, батаљони ће опет

— Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра чека... Ето под каквим се околностима воде ратне белешке. Прошлу ноћ пповео је цео ђенерални штаб у шуматовачком шанцу.

Ца овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад привезан за колац чека кад ће грмнути пушке.

као у мртве рибе, зинуо, подигао и раширио обадве руке, врат испружио а главу малко погнуо напред, као оно човек кад чека да га поп мироше или покропи водицом — па тако стоји и ћути. Не знам шта ли му је та позитура требала да значи!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Драго моје, драго, Нема смрти лека, — Пољупци су врели, — Ал’ смрт ладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет’ У Ђулићи наши.

“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека. Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно цвеће? — Па ни то неће.

Што те крепи, ако клонеш, Што те дигне, ако паднеш, Што ти не да да потонеш, Што те чека да одахнеш. Кад ти срце ледом следи, Задахне те, да се згреваш, Кад ти сузе све исцеди, Нагони те да јој певаш.

Ох, блажени дани, Кад се заносимо, Змије, клетве и авети Јоште не видимо! XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле.

Будан сам, опет будан, И опет... али нека, Даклем на оном свету, Онде те мелем чека. ЛXИ Сад разумем вечност шта је, И бескрајност колика је. Ко је мери мером цпеће, Тај је никад схватит’ неће.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Не може се маћи ни лево ни десно. Имао сам осећање као онај кога су везали за колац и сад чека плотун... Срећом, њихова артиљерија није погађала. Сигурно им је осматрач био далеко. Али наша?...

Силна ће борба да буде... Грр-у! Гру! Командир треће чете, војвода Динић, подигао се и виче: — Шта се чека?! Треба јуришати! Српска ми труба трубеше од това село Дренова Разлеже се песма кроз ровове.

У свести нашој појављује се визија те бескрајне колоне убијених људи. А друга огромна множина чека стрпљиво да и на њих дође ред. Поиздолазили су официри да команданту честитају празник, и међу њима отпоче разговор.

Устао сам. Сви навалише на мене да останем. Само је Одета ћутала и гледала ме замишљено. Извињавао сам се како ме чека један мој пријатељ који је данас допутовао. Поздравио сам се са свима. Најзад сам пришао Одети.

Онда смо шетали. Полета ми шапну како Арлета непрестано говори о теби, и једва чека да се нађе с тобом... Дирао сам је за онога францускога официра.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

радовати, уживати сласти Имајући свог супруга, будући у власти, И љубови мили залог, грлити свог сина, Док жениха она чека још из Недођина!

Возраст пјеснеј наше жизин најлепши су дани, Младенчество чека љета, старост своје брани. Сви народи баш у вјеку јуношества свога, Пуни снаге и љубови, витештва свакога, Највише су

“ Муж, сиромах, ћути, пак се тек обзире, Што скорије може навлачи чакшире, Једва чека, јадан, тек да добро сване, Лети без обзира, к'о из пушке тане, Нити иде дома пређе дван'ест сати, Чека докле почну

чакшире, Једва чека, јадан, тек да добро сване, Лети без обзира, к'о из пушке тане, Нити иде дома пређе дван'ест сати, Чека докле почну софру постављати.

Каква ји, бедне, код вас живих Жалосна судбина сутра чека! Већ данас серпска падоше светила Под мачем злобе: Речити Алекса Ненадовић, и с њиме дрски Бирчанин Илија, добри

Јунак не трпи подлу љагу. Одлази. Ждрал нам га верни чека. Ноћ испред њега бежи, а зорица Пред њега спеши, — пут му осветљује. Вук лажом кује браћи оков.

Серца вам стоје нравном зидару на Свак час отворена. Дух родољубиви, Рад в храму задужбине зидат. Не чека времена бољег, к труду с’ Предаје; краси лик добродетељи По вечном вкусу; слади са трудом труд.

Дај, Роде, преобуци с’в нову Ризу доброте и божја света! На вас погледа младежи цели свет! Од вас чека то Немање тиха сен! Доста! На стол вам мећем знаке Намере путне; избер’те себи.

Не гледај време, јер љубов све ће победит! Сети се да највећа срећа те овде чека: Роба родити нећеш, већ човека, образ божества. То је злато! То је сребро и драги камен! 1826.

Кој’ змију љуту у недрима гоји Па од ње помоћ у невољи чека, О, тешко њему, и сене се боји, Јер смрт му грози ненадна и прека, А рођено кад мајка чедо доји, Тад праву љубав

Душо моја, Цвет-девојче, Буди само добре воље, Светла софра на нас чека: За софром је цар-Стефане Са Роксандом из Леђана, То су, душо, кумови нам; До њих седи јунак крилат, То је Реља

Других свата небројено На нас тамо чека мноштво, — О том’ сам се постарао Да те светло друштво прими, А тамо је обилије Сваке струке од господе И од

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

те на те важдан ишчекује? ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме? Ал’ нека, иди, мож’ и чекати! Гондола на ме знам да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен

ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен зрака сунчевих С песмама чилих гондолијера Овако сетну тихо проводи. Чека ме? — Али ко — не каза? Премда ме радост неће чекати — Сахрањена је — нема је, не!

С бисером ситним и с коралима На дну је морском нашла гробницу. — Ко чека, знаш ли? ВУЈО: И рећ ти шћадијах — ал’ ти ме збуни, свијетла госпођо, и ријеч ми прекиде. — Неки чојек, дијете ли?

ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, слутила сам — И казивала сам срцу несрећном Каква га овде чека будућност; Ал’ срце ј’ срце, — па се поводи... СТАНИША: Поводи? ЈЕЛИСАВЕТА: Још мала бејах, врло малена!

Дошâ сам господару нешто казат... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Казуј шта је? ВУЈО: Један крајишник чека — кâ имâ би ти нешто рећ... Не жнавам га, ну рукâ бих да је унук покојнога Брацоке — тако га звамо.

Ил’ кажи брату — нека престане, Та још је ноћ, иди, кажи му Нек чека мало — дан док не сване!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан, Хоће сванути, И у твог санка будном зрцалу Суморан ће му

) Ал’ ко је оно? Радош?... Злочинства мога сведок столетни, На позив чека оштрог судије Да тамним оком, бледим образом Убицу тужи деце несрећне — Да сухим прстом тужно пружајућ Осветитеља

ШУЛОВИЋ: Суха је биљка то, Згажена — Снажнога стабла само пепео, Па чека мирно да га развеје Ветрића слабог несташна ћуд. — О! РАДОШ ОРЛОВИЋ: Побеђени су!... Ах, мртви, ледени!...

О, сапутницо моје несреће, Говори, жено — грешан идоле, Да те послушам. — ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека. Зар је не видиш?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад ћемо, чедо, к њој; Само причекај Са греховима да се опростим...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Снови, прах и снови!''... У сну јој се чини Још љуби некога, грли га и сише. Чини јој се неки мужјак у долини. Чека га и чезне. И у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини. Шкрипе трошне кости и уди што вену.

Зрелост једрог дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека, Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена. — и одједном он се страшћу зацерека. Са јелових гора слазила је Жена.

То је вечно иста прича исте патње: Обучен у исти облак искушења, Звездар тражи жудно изворе спасења, И клоне и чека дан смрти и пратње.

Неми. Слуктању предан Он чека гневно удар један, да плане... И плану, прасну. Закрвавише се старе ране. Ја видим дивљу, страсну Крв прадедова.

И плану, прасну. Закрвавише се старе ране. Ја видим дивљу, страсну Крв прадедова. Пени, хуче, Чека, да као лава шине, да њом се муње пакла сруче И, шинув, сунце с небеса скине.

Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са трептањем чека на пољубац брачни. Озбиљних чемпреса нежна шапутања Прижељкују шумор кактуса и палме.

Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас чека. О, неранџин цвете, окити нам чела! Нисмо за плач дошли ни за покајање, Нити нас је судба за робље довела.

Младенци смо, што су дошли на венчање! И невеста наша, Слава Победника, Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама бојним.

И невеста наша, Слава Победника, Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама бојним. О, нераџин цвете, случајем не зови То знамење видно. О, заспи нас, заспи!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

(Спази га у њеној руци.) Па овај, натрљај јој нос и кажи да ја то не трпим. Нека не чека да ја... АНЂА (оде). ИИИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а? Је л' нешто важно? ВИЋА: Не знам!

ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека. ВИЋА: Он је процуњао кроз варош, мора да је наишао на какав траг, чим се овако брзо вратио.

Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух! Да бог сачува, навикао се овај свет да се

Тако му реците и нека почне одмах, нека не чека мене, ја морам да пошаљем депешу. (Оде.) XИ ЖИКА, МИЛИСАВ ЖИКА: Бре, ала се препао капетан.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ал’ опет, грешан, грешно сам певô Рањено срце народа мог! Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог! 1861.

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак. И после би и отац долазио.

— И као да је још откада дошао, откада тако седи, чека на ручак, нестрпљиво, гладно почео би да жури. — Хајде, хајде да се руча! Где је нана? Зовите је.

да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши, наједе се и да што пре легне, преспава, одмори се од дугог тамо у дућану стајања, продавања.

Улази унутра, иде у собу и, као негда отац, чека вечеру. Само сада не седа он као отац му, не жури, не виче онако ужурбано, изгладнело: »Хај̓те, што не приносите?...

Дајте да се једе«, већ мирно, паметно, стојећи чека и разговара се с бабом. Прича јој и казује јој колики је био пазар, који је од трговаца долазио, тражио и вршио

Стоји као да чека док слуга, чистећи по дућану и ветрећи га, не истера из њега сав онај ноћни, и влажан, земљив, кисео задах од еспапа,

И док тако чека да то све изађе, он једнако стоји и гледа како се све више раздањује, чаршија почиње да се бели, шарени од уздигнутих

Дању, увече, није било а да га она на капији већ не чека, не предусреће оним брижним упитним погледом као питајући, стрепећи, да му с лица прочита, дозна: шта ће бити?

Младен је осећао да она плачући, у том јаду, плачу, чека да јој он приступи, утеши је, бар да му се обисне, заборави све и на његовом рамену исплаче се сита, сита.

И сам он, увек, долазећи кући, видећи како га, као увек, на капији чека баба а спроћу ње на капији стоји Јованка и муж јој очекујући свекра да дође из чаршије, навлаш, да не би дао баби да

Спусти ципеле доле, прекрсти испод себе ноге у чистим белим чарапама, и онда, пропуштајући бројанице чека да по обичају дођу код њега комшије, трговци, као на разговор, а управо на договор о јавним стварима.

А то је и опомена да све: вечера, постеље, свеће, све буде спремно да, уморан дошав из чаршије, Младен, ништа не чека, ништа га не наљути. И, увек, чекала би га.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(јер би је она иначе одмах после употребе појела). Та д. меће се у длан: длан се расече, у њега метне д., и чека седа рана зарасте. Ко има д. у длану, може отворити сваку браву без кључа (Караџић, 1. с.). Д.

и моћ имаде, пробиће осам тије свиленије шудара, а тек једва ће се што на деветом уставити« А читаве ноћи онога који чека да се семе проспе плашиће све утваре којих има на свету, док га најпосле сан не савлада и »нешто дође да сјеме

Ћипико, Иво - Пауци

Човјек са перчином, дрхтећи и стрепећи од нечега, приближи се газди. Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и, док сачека, вели плачљивим гласом: — Господару, опреми и мене!

Раде чека. На бунар долазе жене, долазе цуре, и враћају се, али нема Божице, а за њу се одлучио. Њу је понајвише у сну миловао,

На сунцу снијег се топи па испод сњежаних капаља подметне гуњац, острми га и чека док се не наточи. Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле.

Изнесе из јаме, као и јуче, салеђена снијега и постави га на нагнуту плочу, над пиштет, и чека да се вода сакупи. Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гдје према њему иде, чисто се стресе и нешто заигра

И спојише се погледи и у сласти изгубише се... — Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране...

Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао? А вели се: „Иза боја копљем о ледину!

премишљајући, одлучи Ради се повјерити: с њиме је слободнија, јер је он најразговорљивији и за њу најбољи у кући. Чека га на путу: зна да ће тога дана ондје проћи да дрва санесе. Док га спази, изађе му на пут.

Вели: — Не да ми мира; а ја га једнако варам ..... Јуче ме чекао на уреченом мјесту, у огради иза цркве. Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи... —Зашто? Реци!

А Маша, ђаво, једнако га дражи. По слуги поручује му да је чека у огради иза цркве: доћи ће на урочено мјесто око двије—три уре ноћи. Поп Вране згури се до зида, чучи... ишчекује...

Поп Вране, у страственом заносу, не мари за звиждуке, већ чека... А кад год чује чији бат путем, или нешто што бакти, дршће од узбуђења... А мјесец излази и три уре већ минуше...

Диви се пространости и висини, а од сијасет врата чисто се смео, не зна куд да крене... Чека... И премишља о којечему, дође му мисао те му се учини да су бискупови дворови тако велики да би у њих све село стати

— Што му служи толика кућетина? А све удешено, ишарано .... нагрђено, лијепо, брате! — диви се, чуди, и — чека. Отварају се и затварају понека врата: попови и лацмани излазе и улазе и мимо њ пролазе, као да им се некамо жури ...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкање по околини.

Јелена је, иначе, и даље остала да чека. То смо знали већ сутрадан пошто смо у јендеку, у близини манастира, пронашли сиротог врача Јевђенија помодрелог од

Краљеви гласници, уосталом, никад и не носе друкчије вести него лоше. Поново нас чека проклети војнички посао: дуга путовања преко непознатих предела, умор, спавање на седлима, неизвесност, страх, клање,

У реду, трчкара Дадара око војске, нека трчкара, не смета, биће и то од неке користи, али забога, шта чека у главној ствари, шта оклева. Зар му је тешко да прескочи тих неколико степеница до њене одаје. Неће му очи извадити.

Ја ћу бити сув, они ће бити мокри. Боже, како ми идеш наруку. Хајде, свети Ђорђе, аждајино срце те чека. Дадара Ко ли ме је издао овој пиши? Богдан, вероватно. Нико други се не би усудио. Позвала ме је.

Рекао ми је да би ме врло радо обесио о највишу кулу, али неће, чека господара Лауша да се врати. Осим тога, каже, твоја би мрцина сувише смрдела, подавио би ми тим смрадом ове честите

Онда мрзовољно одмахне руком и каже да ће помоћи. Дакле, он је решен на битку с нама. Још горе: он једва чека да све то почне. Нестрпљив је. Ум не говори из њега. Нешто друго. Бес? Могуће је.

Свикли су се већ били на лагодну комоцију у Кули, а сада их поново чека строги манастирски ред. Мрзовољни су и због тога што их је Лауш тако грубо послао натраг, што је њихова поворка изашла

Ако овако наставим, збиља ћу се разболети. Одужило се то Никанорово бављење у пећини. Изгледа чека да ја умрем па да се онда врати. Тек онда би он завладао манастиром и могао би да ради што му је воња.

Имао је све осим једнога. Имао је стас, лепоту, снагу. Али није имао стрпљења. Није хтео да чека. Своју драгоцену чедност изгубио је оног тренутка кад му се прва прилика указала.

Тако каже Василије гледајући ме испод ока. Хоће, лукавац, да ме проникне. Није он тако ни глуп. Овако: Лауш ћути и чека.

очију, која је свила своје гнездо у каквом јарку; издужила шију према стени над Мртваја виром, зажагрила очима и чека кад ће патинути онај разговор. Разговор! То је за њу обузету сврабљивим нестрпљењем чисто јалово жватање.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна!

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди, Па сву ноћ прати суморне ове гласе, И залуд одзив чека - већ плава зорица руди, И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе... 1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна?

Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. 1884. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче...

Остави играчке своје. Лутке и лýтка нека, Не забављај се тиме. Ах, зашто црвениш, лудо? Та лутак лепши те чека... Но, ти му знаш већ име. 1888.

Где, у сусрет дана бела, Уздишући Филомела Чека да се јави с неба Колесница зрачног Феба; Где пастир, окићен венцем, с пастирком иђаше сретно У град и поље

1889. ЧЕКАЊЕ У тавно зеленом сâду, где мирта слађано мири, Заветни чека те часак и драги чека твој; Он дише свежину ноћи, и небо над њиме шири Звездани вео свој. Ијоно, он тебе чека.

1889. ЧЕКАЊЕ У тавно зеленом сâду, где мирта слађано мири, Заветни чека те часак и драги чека твој; Он дише свежину ноћи, и небо над њиме шири Звездани вео свој. Ијоно, он тебе чека.

Ијоно, он тебе чека. Жагор је одавна стао, И евнух уморни дрема на меком наслону свом: На стара његова крила угашен чибук је пао, И фонтан

Ах, тебе загрљај чека, А њега ханџар мој. 1889. НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1. По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке

И дух, у самоћи, Кô плашљиво лане да се вечно боји Да слути и чека. Само једну мисô, Само слутњу своју налазити свуда, Зато да би онде где си вером дисô, Под теретом сумње пролазио туда!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

У предворју патријаршије чека нас са једним јеромонахом целокупна, плаво униформисана послуга, клања нам се дубоко, и прати нас, са рукама скрштеним

На столу мог павиљона чека на Вас свежањ последњег јесењег цвећа из мог врта, неколико сочних смокава, које су ове године потпуно сазреле, и

„Јеси ли видео!“ рече песник „Нема шта да се чека! И Енглезима је јасно као и нама двојици: мале ствари више не пале.

Ту га чека смрт са својом косом. И слика тока живота сунаца израђена је по истој схеми. Она показује једанаест оваквих степеница

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!

Препелица у глас виче На уранку пућпуриче. Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће! Хај, урани па устани, Све већ чека – на тебека! Сунце грану па засветли По дворишту поје петли. Па и голуб већ полеће Да уграби зрнце веће!

Већем пуца бич кравара А дудуче рог свињара. Хај, урани, па устани, Све већ чека – на тебека. Ко урани зором рано Сретан му је данак сван'о; Јер са сваким послом ваља Добар газда да управља.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Госпа Нола је за то време рекла сама себи шта је тамо у соби чека. Не дозивајући никога, ушла је. Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав. Уста зачепљена, поцепан, изгребен.

Госпа Нола ради, а Јулици дуго време; Јулица тражи од госпа Ноле да се госпа Нола промени, а госпа Нола чека да се Јулица промени. Јулица се као и мења помало, сад на своју, сад на госпа Нолину; али госпа Нола, да би за длаку.

Протиница ћути, једе колаче, маше лепезом од палмова листа, и чека да госпа Нола одговори на њено као узгред бачено питање: о стању у кући с тако „разним светом”.

Знам добро: како деца расту, тако се отуђују и од рођених родитеља. А шта мене чека... Добро каже паланка: пансион. Госпа Нола се горко осмехну. Знала је она и остало од паланачких разговора.

Доста шеге и параде с Нолом Перчиновом!... Донеси, Јулице, новине, да видим шта ме чека у свету и међ живим људима. — Јулица се врати с новинама и с три писма у рукама.

А кад идем на бал — балове снива човек! — онда је Шваба уза ме... Море, не зна човек шта га чека; може се десити да ме он у старости не остави и до гроба додвори... Гле, опет почела киша.

Лепо је што си скроман и захвалан; али твој бивши директор ми је казао да си ти младић лепих способности, и да тебе чека можда нешто што се не постизава сваки дан.

Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити. — То те и чека, сине; ја те, ето, бригама разговарам и тешим.

Куварица је одјурила, а доктор дојурио. Знао је шта га чека , и одмах стао вадити из кутије велику штрцаљку. Госпа Нола се смеши, и шапће једва: — Јесте ли ви доктор или

Зажмири Павле, гледа у онај земљани судић, и чека да му мати узме руку, па његовом руком обухвати касицу, дигне је и затресе: — Чујеш ли, како једва говори: не котрља

— Уморан сам данас, Павле, не замери ми... А сем тога, ту је матура, ко зна каква нас тамо драма чека, — смеје се Бранко. — Не знам, нешто сам меланхоличан сада и ја.

Милан укрстио прсте руку на колену, гледа у њих као постиђен, и чека да Бранко каже да се шалио, и зашто се шалио. Напослетку расплете прсте и одбаци рукама скоро љутито: — Шта фантазираш!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

поета не може бити ако нема фантазије, и да фантаста ништа друго не значи него ћушнут, ништа мање — — Збиља, Роман нас чека у Египту, ајдете брже, док није оладио, пак ћемо га после теже наћи него девојка од 200 поклада свога суђеника.

Ту нађу лађу, која ји баш чека да у отечество њиово иду; гди заиста нађу родитеље помирене и смештене, и — венчаду се.

Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде?

Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде?

»Шта је то?« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође. Ето ти јој ђака, сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

је уједало) Млада лепота поноса Месечарска сигурност И капије вечног пролећа И светло оружје среће Све само на миг чека У десници мајстора Дамари света бију (Време је уједало И зубе поломило) МАНАСИЈА Плаво и златно Последњи прстен

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

што у позоришту има комада тако некако недовршених да публика, и кад се последњи пут спусти завеса, још увек седи и чека наставак. Ја не бих желео да своје читаоце ставим у тај положај да чекају наставак. Написаћу још и ову последњу главу.

Сад остаје још само да умрем, како би публика, која чека крај представе, могла ићи кући. Ја ћу већ и у том погледу учинити све што зависи од мене.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Да видим још и то! — Онда застаде, и као да говори са собом: А после ћемо пешачку карту па кући. Значи, ипак, он још чека. И то одлучну битку у којој може и живот изгубити.

А сада треба ићи у дивизион, и већ можеш да претпоставиш шта ме тамо чека. Јавим осталим командирима да се не муче, и одем у дивизион. Бре... Бре!... Шта се тада сручи на моју главу!...

Они ће пропасти, умрети. То је неминовно, неизбежно. Тако је ваљда суђено. А ко зна шта и оне друге чека на даљем путу... Лица су потамнела од умора и спласнула од глади. Песма је одавно замрла, разговори су престали.

Стотинама свакога дана!... А сутра ће и онај. Као да чека на ред. Зачух детињи плач, те се дигох. Мића се заценуо, а један му ставио пред уста кришку хлеба.

Обузе ме неки немир, и учини ми се као да је и та смрт нешто видљиво, што лебди над главама свих нас и само чека тренутак... Нешто ме је гушило. Онај завика: — Не дам... не дам се!

Чежњиво смо посматрали хладовите падине планина, где су се сада Бугари одмарали. А они нису ни слутили шта их чека. Осматрамо дурбинима... Ретко се ко видео.

Командант види најзад шта нас чека и шаље извиђаче да поново извиде има ли какав пут позади батерија, како би у случају нужде могле да одступе.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови; пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога.

утопљено: бескрај, пустоловина, манастири, мој живот ми сија као звезда из далека, и све оно што треба да се настави чека да је прво угњавим песницама, па... Нема више љубави за човечност, већ дахтање.

меки, љубави моја велика, Брегови су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

руке надуте, и не погледах у дом: Свежина једина тада постаде брижни шлем, Противу дана који пода мном и сада чека Као заморна дубока река.

Седнем ли на столицу празан, без воље, Загледан како квасе влажни дланови рубље: Постеља залуд чека да изнури још боље Живот мој, завист јој и среброљубље, Похлепно цвиле да легнем опет у гроб; Расејано се смеши и

презах у болу тог часа, Чинило ми се да неизвесност траје читаво пола века, Тако ми вечност се јави пред оним што ме чека.

”Да, нежењен! Чиме бих то чељаде преранио; У којој постељи да ме чека, И пошље чије, моју главу да загрли? Једном је пришла једна ђе сам спаво, И била тиха и слатка ко мехлем, И суза за

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна.

Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна.

— старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет?

— Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете.

»Коме би још такви могли да помогну?« — помисли дечак презриво, и не обазре се одлазећи. На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче.

Како да остане на дну мора, кад је Цвет коме се заклела на верност чека? Капљица још и не заврши своју беседу, а из округлог трбуха Морског Цара провали смех. — Хах-ах, јесте ли чули?

Чује — стигао трговац, овчија руна откупљује, а кога није срео тог није ни преварио Баш таквог Варалица чека. Зар је подвиг поштеног преварити? Поче Варалица све око себе да части, а испод ока мотри трговца.

Можда би од неког другог добио трипут више, али ко зна колико би требало да чека. Стави трговац врећицу с златницима на сто, а Варалица је благо одгурну руком.

Није имао времена да мисли: истицало је време погодбе са Смрћу. Хтеде Варалица да дочара славу која га чека, али уместо славе пред очи му је долазио лик несрећне мајке. Убрза Варалица корак.

Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам! — шапутао је дечак. — На овом проклетом песку орао не орао —

— рече младић и седе крај ватре. — Остатак, чега? — упита Старац и утону у ћутање. Младић стрпљиво настави да чека. Тако их и прва, и друга, и трећа зора затече, а Старац с руком на колену ћути, као да отворених очију сања.

— Обманула ме Звезда! Можда изгубљени кључ и не постоји? — У свом сну виђао је мајку како га чека и кућу своју милију и раскошнију од Замка.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема...

А оном Стаменку кажи: жив да ме не чека, ако и он сада оде од куће и запије се. Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.

И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме. Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш!

Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме! Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела...

Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела... Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш!

СВИ (уплашено): Не, газдо, не! МИТКА Што да не? Како да не? Зашто да не? Зар ја не знам шта ме чека, што ми је писано? Да умрем! Тој! Земља, црви да ме једев! Тој! Што да се не убијем? (Потегне јатаганом.

Убићу, као што још онда отац хтеде да те убије, кад ти сав новац што ти дадосмо за трговину, а ти све, све — не чека ни три дана — већ све попи и пролока с Циганкама и по механама. Па тада, када отац хтеде да те убије...

МИТКА (диже Коштану, расвешћује је): Ајде, Коштан! Дигни се, расвести! Ајде, сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден!

Зар ја да ти казујем? Куде? Ех, куде ја, туј и ти. Ја у мој дом, ти у твој! Ти плачи, и ја ћу плачем... Тебе чека колиба, черге, кучики и просење; мене — кућа, огњиште, пепел, дим, жена засукана и с’с тесто умрљана.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.

О мој драги, ти ми под пенџере дођи! Па пут неба често мили поглед пусти, Ко да једва чека да се вече спусти... Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога,

Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!

Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од вечери и од сабах-зоре... На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...

1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека.

Не тужи! Гордо у уздању пати, Још има Бога и распете трајно С ловором чека вјечна слава мати... Ја склапам очи и кроз снове тајно Ја видим зору поврх твојих грана Гдје руже баца божански и

Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.

Старо гробље ћути, А крстови, маховином огрнути, Своје руке шире, кô да сваки чека Да загрли неког... И док поноћ плава Трепти, и под божјом руком село спава, Жетеоце чудне, коштане и суре, Ја

Ту бујна башта је нека Где трепти месеца сјај, Ту верну сестрицу чека Цвет лотов у загрљај. На звезда јато се сјајно Смешка љубица цвет; А руже шапућу тајно Мирисних бајака сплет.

10 Лотова ружа стрепи Пред сунчанијем сјајем, Па главе клонуле сања и чека ноћ с уздисајем. Месец је љубавник њени, Он сјајем буди је и крепи, И пред њим открива она Све тајне недара лепи'.

Ја јурим уз завој скала уз оштрих мамуза звек. У соби, сагови где су, Топлота, мирис и сјај, Драга ме чека, ја летим У њезин загрљај.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Гојко и његова лукава браћа у Зидању Скадра, слуга Лазар и господа Југовићи у Женидби кнеза Лазара, Урош који ћутећи чека правду и три брата Мрњавчевића који се безобзирно залажу за себе у песми Урош и Мрњавчевићи, херој Страхинић бан и

Одисејева Пенелопа годинама дању тка а ноћу растура, те тако одбија просце и чека мужа. Још су жешће у својој верности Дамајанти и Савитри из Махабхарате.

Ал' не чека Страхинићу бане, но на њега ђога нагоњаше, па на њега бојно копље пушти. Удари се јунак на јунака. Пружи руке силан

бана Михаила жива га су уфатили, невољна јунака, Секула ти сестричића смртно га су изранили; него бр'јеме већ не чека — ако ћ' главу сахранити, мој драги господару, ере ће те клети Турци у небријеме застанути“.

вранца на Ивана, ал’ је Иван јунак од мејдана: не теде се с пута уклонити, ни с’ Турчину теде покорити, већ јуначки чека на мејдану, ману сабљом и десницом руком, добру вранцу главу одсекао.

Поздрави ми од Котара Јанка: нек ме чека под Кунар-планином, довешћу му мојега Алила у неђељу која прва дође нек сабљама мегдан подијеле“.

Али Турчин чека на биљези, наврх поља шатор разапео, под шатором сједи, пије вино, служи му га слуга Шабан-ага. Како дође Пивљанине

Али Вуче не чека подјеле, већ он откри злаћану бешику, па извади два банова сина, обојицу метну у торбицу, па прескаче од трна до

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Са ручицом на везу Најлепша поза у срезу За сликање Друга Марина поза Звала се „Слатка нервоза” Мара на прозору чека Драгана из далека За сликање Откад се удала Мара За Ђуру сластичара Ради на точењу бозе Па јој и није до позе

НОСЕ НИ ЧАРАПЕ Стварно је најбоље дићи нос Па ићи бос ИЗА ПРВОГ УГЛА Иза првог угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине

ИЗА ПРВОГ УГЛА Иза првог угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави

Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао

човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица

човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ

Једите путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака кафа Чека свога лафа ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ Једанпут у Паризу На Монмартру Ил близу Видех лепу маркизу БОЊОУР МАДАМЕ Прошли

својим ситним грудима У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ Није рано да сазнамо сами Шта је оно лепо што нас мами Што нас тајно чека поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека воденица глупа Шта је не знаш али нешто

мира да се ноге сместе У заседи иза петнаесте Никад није рано да се сазна Да је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ихај, и ја ћу с тобом, чим добијем прве батине! — повика Стриц. — То те већ сутра чека. — Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у њој испекао.

Али већ ујутро Јованче заборавља и страшан сан и своју чворугу и трком јури у Прокин гај. Тамо га чека неугодно изненађење. Ђоко Потрк јавља да мајстор Мачак неће доћи.

Дјечаци трком кренуше кроза шуму. Над јаругом је још лежала јутарња сјенка. Јованче се најежи. — Ко би знао шта нас чека данас? — Тежак посао, копање — одговори сталожени мајстор Мачак. — Ваљаће добро запети.

Спремају се да ускоро поново крену у истраживање. Јованче, опет, једва чека кад ће и осталима моћи да повјери шта су открили.

је било нашкрабано нечијим тешким и невјештим рукописом: „Надмудрили сте ме соном Јамом, али и Ја ћу вам Подвалити. Чека Вас Велико Изненађење. Чувајте се. Човјек из јаме.

„Надмудрили сте ме соном Јамом, али и Ја ћу вам Подвалити. Чека Вас Велико Изненађење. Чувајте се. Човјек из Јаме.“ Кад се пољар вратио из Гаја кнежевој кући, тамо је већ увелико

На упорно наваљивање сељака, учитеља Паприку најзад повукоше из њихове школе и вратише у варош да чека куд ће даље с њим.

Да пренесем бар неке ствари кући? — Нешто можеш а остало нек чека. И не казуј ником за пећину. Ко би знао зашто нам она још може требати.

— Нећемо! — дочека дјечак озбиљно и одлучно, већ унапријед загријан важним и опасним послом који га чека. — Још сјутра ћемо искупити читаву дружину. — Ихај, опет ћемо у нашу чету! — повика Стриц. — Опет у чету, опет!

— Нек му Вањка довлачи дрва, папрат и травуљину, а он само нек чека знак с Лисине, од мене, па нек пали. Ко не види мог дима, сигурно ће спазити његов. — А шта ћемо ја и Жуја?

Пред саму ноћ вод крену стрмином према улазу у пећину. Водили су га Јованче и Мачак. Дружина остаде да их чека у шуми. — Богме не бих нипошто био ноћас на мјесту непријатељског стражара — прогунђа Стриц замишљено.

Кад бомбардовање коначно престаде и шума утихну, дјечаци се лагано извукоше из јаруге. До- чека их задимљена шума пуна мириса од сагорјела експлозива и паљевине.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Свет је свет и ништа овога света од видела света нејма послаће, а много доби гледећи га и то се досади те једва чека кад ће се смркнути да полежи и одмори се мало жмурећи му с очима.

Ако ли је подуга ноћ, пак једва чека да би брзо свануло и нагледа се дна, те што за видела упослује. Зато Бог видећи му нашу нелагодност двоструко нам доби

А кад му виде то несуђеница Сабела што се од њега зби, пожали и раскаја се о томе што му по ћуди не пође, пак и она не чека више удадбе, него оде међу своје думне те се и она постриже.

Смртна је сеча свакоме наблизу. Похабљен се и испира, а не прав и чист. Веће већа и мука тамо чека. Своју недоскутицу и заборавио, бринући се за вилајет! На живот, срећу и добро здравље!

јоште неблагодарним људма повише се зла сустиже те једно га јоште није попустило, а друго нападне а остало много јоште чека... То је теке за почетак кано дим пред ватром, по нашем злу згрешивању.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори!

А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет...

Њега, дакле, сви чекају, само га не чека скоро премештени из Београда практикант Велибор, страстан шахиста, који не игра томболе, него само шах, и то с

), — морају бити забринути... Све то пролази и хита свак на свој посао, или седи у отвореном дућану и чека сефте и муштерију, да пазари и да превуче пару преко браде и рекне: „Охо-хо! Од тебе сефте, а од бога берикèт“.

Ратомир хоће да га метне у новине, онда му је исувише разговетно казао шта га чека ако то учини, јер га је само запитао кратко и хладно: задржава ли се он подуже увече, зна ли шта су то ћутеци, и носи

ће те чека, па, вика, ако се зове „побегуља“, — берем да знаје зашто се такој зове. Ете, тој ти се поздравила! Води гу, рече, — у

Зато се и одвојила и повукла у ћошак, и оданде једнако гледа нетремице у Ману и чека кад ће поручити ону његову (или боље рећи, њихову) песму „Кад ја имам“, песму коју је дилбер-дудија донела амо чак из