Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Кад ме други пут нађеш пред авлијом", — одговори му пас — „не чекај свадбе”. Наравоученије Од напасти и зла ваља да човек гледа како може да се избави и курталише.
„То може ласно бити, сине мој” — отвешта отац — „зато одсад немој никада веровати једну вешт коју наполак чујеш, него чекај док је сву и са свим | њејзиним опстојателствам не чујеш, пак и онда добро расуждавај пре него речеш: Тако је, а не
„Чекај дакле,” помисли у себи, мане са свом снагом и удари: она ништа, него јошт већа постане. Дивећи се он необичној вешти, п
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с брда виче: „Ај Матија, ај Матија, чекај!” Ја причекам, он ми каза да Турци посекоше кнезове.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа... Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више.
Познаде га у мраку, па рече: — О, Срејо! Ти ли си? Чекај, заједно ћемо! — Можемо. — О, брате, баш ово данас би џумбус! — Тек мени ће тај џумбус сутра на нос искакати.
Дође пандур и јави то капетану Паји. »Чекај«, вели му капетан, па узме неки зборник и стане прелиставати, заинтачивши уза сваки лист: »Пожар, пожар, пожар!
« Пандур у нестрпљењу жури га: »Господине, шта ћемо — гори тамо!«, »Чекај, море, чекај«, па листа даље и понавља: »Пожар, пожар!« »Изгоре све, господине, шта ћемо?
« Пандур у нестрпљењу жури га: »Господине, шта ћемо — гори тамо!«, »Чекај, море, чекај«, па листа даље и понавља: »Пожар, пожар!« »Изгоре све, господине, шта ћемо?
Капетан само врти главом, па се чуди: »О, гледај ти њих, молим те!... Чекај ти, научићу ја њих памети!... Е, е — баш не можеш с тим људма изићи накрај!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Батали! — рече Лазар. — Браћо!... не дајте ми лагати!... Скачем још стопу! — викну Станко. — Е, чекај! — рече Лазар. Па приђе белези.
— Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. — Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео! — рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом.
То је мајсторски смишљено, а још смишљеније изведено!... — Ама ко је, тако ти бога? — Чекај, ја говорим реч по реч; не могу две наједанпут!...
Све миле и драге оставио сам, па дођох амо да потражим братства и љубави! — рече он. — Чекај, чекај!... А ухвате хајдука, па га на сваке муке мећу... — Ја ћу трпети! — И траже да одаш дружину и јатаке...
Све миле и драге оставио сам, па дођох амо да потражим братства и љубави! — рече он. — Чекај, чекај!... А ухвате хајдука, па га на сваке муке мећу... — Ја ћу трпети! — И траже да одаш дружину и јатаке...
Ви ћете са мном... А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај... Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стрв или јав! Збогом! — Збогом, харамбашо! — Збогом!
Заврзан никако не ћути: — То се зове нишанити!... Него и ми смо ти добро... Чекај! Један, два... три... четири... пет... шест и два: осам, девет, де сет!... Десет мртвих Турака!...
— Дева! — викну поп. — Јест, он! Он је све чуо!... — Чекај, молим те! — рече поп, па изиде из собе. Не прође много, а он се врати и седе на своје место. — О, брате!
Петра упиљила у његово мушко лице, није могла да га се нагледа. — Причај нам како је било тамо! — рече Алекса. — Чекај да га се прво сита нагледам! — рече Петра окорно. — Ех, сита! Као да је то најести се, па бити сит!...
— упита Петра, видећи га промењена. Он се примаче огњишту и стаде цвокотати. — Зима! — Па хоћеш лећи? — Чекај да се мало огрејем... Али осећаше све већу зиму... Само одмахну главом, па рече: — Не угреја кад зима са срца долази!.
Суреп и Заврзан се забунили око Станка. Суреп је метао труд на рану, али се крв не може зауставити. — Чекај! — рече Заврзан. И стаде ножићем стругати кајиш којим се опасивао, па ону сруготину метати на рану... И то поможе.
— Боље је — вели Стоја озбиљно. — Млада крв, здраво месо... Оздравиће пре него што ми и мислимо. Чекај само док му превијем овај мелем што чисти... — А да неће остати сакат? — Неће... Ево, видиш, како миче прстима...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Јаој, та ја њега познајем! То је.. чекај, молим те!... — То је!... Не, не! Откуд бих га познавао? Не може бити! Јоца изиђе и узе ме испод руке.
— Ту ти је отац! Чекај да му кажем! Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени.
Њу нешто штрецну. Отпусти руке низа се. Исправи се и пође напоље. — Чекај-де ти, кћери! — викну ђеда необично јасним гласом. Сви се тргоше. Тим истим гласом настави ђеда: — Ти, синко...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Е, фала, лаку ноћ! Е, ти си ме сад, тако рећи, по други пут запопио. Лаку ноћ. Чекај само да уништим овај проклети корпус деликти. Ако ми остане у џепу, опет нећу имати мирна сна, док га се не курталишем!
— пита гђа Перса, која је тек пре две-три последње недеље обогатила свој и иначе пребогат речник и овом речју. — Та чекај забога... пусти ме да се издувам! — вели јој поп Ћира.
— вели јој поп Ћира. — Падне човек, што кажу, с крушке, па се издува, а некмо л’ ја толики пут издржати. Чекај... — Уф, папâ, ум готес вилен — рече Меланија, прегледајући рајспулфер — шта сте то урадили!
— Знам га, што има жену Тину, Тинин Акса. Та како га не би знала. — Није Тинин, него луциферов, обешењак један! Чекај само, да ви’ш комендије.
И ту му онда предам онај замотуљак са зубом унутра. — Е, па видиш, па им’о си зуб... — Та чекај, молим те!... Немој да си тако брзоплета.
— О, пољубио се ти с твојим покојним тáтом Аверкијем што тамо на дувару виси! — Али, Персида, чекај, чекај, молим те. — »Чекај!« Шта да чекам? Чекај ти! Шта ти чекаш... ти, ти... — Шта ја чекам? Питаш ме?
— О, пољубио се ти с твојим покојним тáтом Аверкијем што тамо на дувару виси! — Али, Персида, чекај, чекај, молим те. — »Чекај!« Шта да чекам? Чекај ти! Шта ти чекаш... ти, ти... — Шта ја чекам? Питаш ме?
— Али, Персида, чекај, чекај, молим те. — »Чекај!« Шта да чекам? Чекај ти! Шта ти чекаш... ти, ти... — Шта ја чекам? Питаш ме?
— Али, Персида, чекај, чекај, молим те. — »Чекај!« Шта да чекам? Чекај ти! Шта ти чекаш... ти, ти... — Шта ја чекам? Питаш ме?
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Наједанпут прекине чика-Гаврин разговор. — Хајд’мо, чика-Гавро, време је већ! — Та чекај још мало. — 3адоцнићемо се. Ја морам ићи, имам слабог момка у дућану, а муштерија много, — рече Чарукџић.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било? Зашто? Али, чекај знам зашто. — Мене је стид од тебе, Јуришићу. — Па добро имам и ја вереницу...
Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд.
писао само зато, што се у писму ништа не може рећи, да пред твојим ногама размрскам ово мрачно чело вечних двоумица. Чекај ме, Наташице и опрости То мора бити што пре, овога часа, овога часа...
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
(Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа.
Охо! А кад кажи Катица: „Ја сам добила, ја сам господар. Папу не дам ништа“!... О, чекај, шкиљи! Нећим да ти узмим. Да узмим боље на Јуца!... Аферим, Јања! На Јуца?
Он је учено муж, зна елински. (Отиде.) МИШИЋ: Ха, ха, ха! Леп ми занат дао! Али, чекај мало, старче, уватићу ја тебе! (Петру.) Гди ти је господична? ПЕТАР: Шта велите, господине?
ЈАЊА: Си чини глуво! Новци дај, кад ти кажим лепо! ПЕТАР: Па плати ми, де, како знаш! Ја сам задовољан. ЈАЊА: О, чекај угурсуз, идим да ти дам на магистрату, да ти обеси, знајш? ПЕТАР: Добро, бар да знам код кога сам служио!
ПЕТАР: Добро, бар да знам код кога сам служио! ЈАЊА: Оћиш да ми вучиш штрикла? Чекај! Душо Јуцо, ид<и>м на магистрат, да го веша. Нега да го чуваш да не побегни. Разумиш? (Ошиде.
Црњански, Милош - Сеобе 2
„Мајку ти шокачку“, дерали су се, „чекај да ти доведемо перикмахера.“ Све што би један почео да виче, међу њима, одмах је почела да понавља сва гомила.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
За њим појури и Крушкотрес урлајући: — Чекај да ти ја измјерим јаку за вратом! Стани да ти дам шарени торбак! Тако су, праћени невидљивим репом вјетра, Брко и
на дан мачкова повратка, чича Тришо и крчмар Винко Шљивић састају се код воденице, пију као рибе и пријете мјесецу: — Чекај ти само, ми ћемо те већ једном скинути, да ти кажемо у брк!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи. (Вади из џепа једну књижицу и прелистава је.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ја сам се предомислио, да идем у Пољску Кракову, да донесем платна. — Забога, па зар тако далеко бисте ишли? — Чекај, немој да трчиш напред. Видиш, ја сам већ на леђа пети крст пребацио.
— Не знаш ништа, ја ћу приповедати како је то било. — Чекај док дам донети вина, и онако је после подне, па да ми натенане приповедаш.
Писмо је овако гласило: „Љубазна Лујзо! Нисам још сасвим спреман, но чекај ме у тај исти дан и сат седмог априла, сигурно ћу доћи. — Твој Ш. К.
Кад после вечере, Лујза устане, хоће да иде, ал’ је отац заустави. — Чекај, Лујзо, да ти нешто покажем; добила си писмо. Читај! Лујза узме писмо, чита; и Матилда доскочи, па чита.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.“ Слично се гата и у Босни.⁶ Девојке дорасле за удају најчешће гатају да би дознале ко ће им
Наиме, мајка ретко, чак и кад она то заслуже, бије децу, већ им само запрети: „Чекај само док ти дође отац, добићеш ти своје!“ Отац се бави децом старијег узраста и то, пре свега, оном мушког пола.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Може, ако њена другарица није тамо. Није била. Пре но што је проврила вода, он је кључао од љубави. – Чекај, а кафа? – рекла је девојка која није носила грудњак. – После ... – После чега? – После овога...
– То си рекла и прошлог викенда. – Јесам, и испала сам будала! Али више нећу... – Чекај само да је завршимо: онда ћеш да уживаш! – Да је завршимо? Да је само завршимо, кажеш?
Матавуљ, Симо - УСКОК
А на Корчули још разабрасмо да је Наполеон побио Прусе. Владика нам то потврди. Рече да је био страховит бој... чекај, гдје оно? гдје оно рече? То није знао ни Крцун, који се узалуд мршташе од силног домишљања.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити. КУМАЧА: Ја потрчала да ти помогнем. Знам да си забуњена. ДЕВОЈКА: Е, забуњена да!
Лажљива траго! МУЖ (проводаџију): Напоље из куће! ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати. (Подражава му.) „Охо, снао, гле каквог сам ти момка довео; да видиш док му у кућу
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Бадава се прика извињавао да он никада не пева; све то није помогло, он мораде запевати. — Чекај, — »ранжира« Јова. — Идем ја напоље да испалим један туфек, Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, »јегер«, прико!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Турским шарам поноситим Китим српско своје плеће: Турска пушка Туре била, Турско благо задобила. Чекај, аго, који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти, аго, лулу пијем,
брука, Ни по бруке да је још од кога, Већ од раје, скоро од никога — Шкрипи зубим' Арслан Сулејмане, „Ох ђауре, чекај докле сване“.
“ „Та не смије, жалосна му мајка! Брата сам му на колац попео, А њега ћу јоште на ченгеле, Само чекај — но сад да се иде.“ Таку ријеч Мустафа изусти, Па с дружином НИЗ поље се пусти.
Шкрипи зуби Арслан Солимане: „Ала, Ала, чекај докле сване!“... Оде нојца, бела зора зори, А беле се по пољу чадори, А серашћер кроз окола свога Украј горе види
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса. — Чекај ти само, отићи ће стари Петрак — пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.
Зачепркај се, гдје си ту си, па стисни петљу, гледај низ пушчану цијев и чекај непријатељев стрељачки строј. Мили чета кувара Перајице на зачељу колоне, гњура се све више у непознате шикаре,
потребе гласно, као да сам себе заглушује: — Е, ви тамо, крећи већ једном, што сте се удудучили ко турски нишани! Чекај, да вас видим данас на Врбасу, кад сте толики јунаци, мацоње једне дезертерске!
Заусти да нешто каже, али му се оте само једно збуњено: — Ехе ...ма чекај . . . — Не чекај, вала, више ни трена — настави захуктали интендант.
Заусти да нешто каже, али му се оте само једно збуњено: — Ехе ...ма чекај . . . — Не чекај, вала, више ни трена — настави захуктали интендант. — Молим, кукам, пријетим, богорадим, у сваке окрећем.
— Цакан, их, чудна ми купуса! — Јест, а да теби надјену овако једно име? — Е, чекај сад, и ја теби нешто да кажем, своји смо! — поче Милош тврдим гласом и поизмаче се корак-два од Џакана.
— Ма чекај, бако, да нешто смислимо? — Причекаћу, облаче бакин, само док Дани оградим гроб, макар и трњем, да ме не кори на ономе
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Не може, госпа, од своје силне госпоштине! ЈУСУФ: Молим те, чекај да седнем! Ноге су ми се пресекле! Седи сад и ти, још мало па ћемо заједно да се смејемо!
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма, затворићу ја тебе... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Чекај, како не видиш... Јâдо, шта си то намислила? ХАСАНАГИНИЦА: Ако не даш — могу с прозора у Требишњицу!
Да и то успут решимо. Како ти и рекох, с кадијине је стране у реду; шта сад ти каш? ХАСАНАГА: Чекај, да ја то мало пробистрим. Седи ти овде, овде ти је, ево, ракија, овде ораси, причекај мало. Слободно се послужи.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ти се љутиш. — Немој. Сад ћемо заједно да једемо. Ако ли не? — нећу ни ја! Ево, чекај! — Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију.
— Ух! — Чекај! — И пођох к теби. Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко. На лицу ти беше нека чудна, топла светлост.
Кости ’аџике, да одморим! Расипа се по поље... Мати се диже дотерујући шамију. — Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да... Што она луда и бесна мисли? И одоше. Моја мајка Високо, лако, поносито а твоја згрчено и заносећи се...
Остави ме... Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас: — А чекај ћерко мајчина. Ако је ’аџика није Бог! Чекај ти! ...
Остави ме... Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас: — А чекај ћерко мајчина. Ако је ’аџика није Бог! Чекај ти! ... И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи се, твој муж, Никола.
Немој сад, овде! ... Чуће!... — Ко, ко, ко? ... Он!... А што он? Што је он? И њега ћу ја... А ти њега, њега? Чекај, ћерко моја кога ћеш ти? Њега, а, њега? — И онда бесно, држећи те за косе, поче те ударати, гурати и водити кући...
Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једну руку и узе киту. — А чекај...! — повиче једна старија жена и поче је пецкати: — То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а?
— Цвето, справљај те бразде — рече њој која једнако копаше подалеко од њих. — А ти, газда, чекај; ето мене сад, одмах... — Е-е-хеј! — растегну он весело и изгуби се у ноћ.
— Та не плачи! Што не кажеш, па да те оставим дома. Чекај! — рече он меко и саже се, узе је у наручје, однесе до међе, положи, скину са себе гуњ и покри је, да не озебе, затим
— А, господинче, — предусрете ме. — Камо чича-Марку ракије? Тако ли ти? Чекај, да ли ћу да ти играм на свадбу. Ућутках га дуваном и уђох у виноград.
— Нека. Могу руком. — И од једа што не могу, секнух, да сва зрна попадаше. Оста само петељка. — Чекај. Ја ћу... — И саже се. Образи јој пламте, рука дрхти, а тако је топла, мека и мила. Ленка одсече грозд. — Ево!
— Немој; нана је за тебе све то спремила. За кога другог?... Немој. Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошô у Текију... — Код кога у Текију — питам је разрогачено, — да идем, да га видим?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни? Ти ли си несрећо, ти ли си куго? Ал' чекај само, нећеш ми дуго!” „Владимире!” замуца лепојче убаво, „да л' Владимире ил' игумне Варнаво?
доста сам чекô, не могу више, зар нема поган уши, кад ћути? ал' чекај само, одрезаћу ти! Отвори хеј, отвори, Влаше! поруке ти лепе носим од паше!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш-Челик брзо их стигне па повиче: — Чекај, ја ти више не праштам!
шта се у котлима вари те ће му рећи: — Јесам ли ти рекла да не гледаш шта се у котлима вари, а ти си гледо, је ли? Чекај, сад ћу ја теби казати! — Затим изиђе напоље.
У томе се и смркне, а Ћоса чекај и чекај Угурсуза да дође с воловима — аја, нема га никако. Ћоса се крене те на њиву, кад тамо има шта и видјети:
У томе се и смркне, а Ћоса чекај и чекај Угурсуза да дође с воловима — аја, нема га никако. Ћоса се крене те на њиву, кад тамо има шта и видјети: волови
Угурсуз на то рече: — Е па кад си се ти наљутио, чекај да ти садерем вашу с леђа и да ми платиш ајлук, па онда да идем кући. Па тако и буде.
Јеврејин није хтио пристати на таки суд, па хтједе побјећи из суднице. Кадија га ухвати за руку говорећи: — Чекај! Канун се не отвара џаба. Кад не пристајеш, дај триста гроша џериме (глобе).
— она ће опет родити дијете, — рече кадија. Кад то чу онај пође из суднице, а кадија га ухвати за руку говорећи: — Чекај! Канун се не отвара џабе. Кад не пристајеш, дај триста гроша џериме.
Тужитељ кад то чу пође из суднице, но га кадија ухвати за руку говорећи: — Чекај! Канун се не отвара џабе. Кад не пристајеш дај триста гроша џериме. Тужитељ даде кадији триста гроша, и оде.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Зар не знаш? Свирка. СТАНИЈА: Па свирка су зурле. ЉУБА: Хи, хи, хи! Ко ће зурле да слуша? Чекај мало. (Отиде фортепиану и почне свирати.) СТАНИЈА (уплашено): Ју мене, кјерко, ју мене, кјерко! ЉУБА: Шта је, мајка?
СТАНИЈА: Све је у вас срамота. — Него, кјерко, осуше ми се уста од муке. Дај ми неко слатко. ЉУБА: Чекај, мајка, да ти дам нешто, што ниси никада јела. — Вучко! 7. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево Вучко.
“ СТАНИЈА: Пи! Безобразница, да тако говори. ЉУБА: Пак да чујеш кад пева. СТАНИЈА: Знам, све срамотно. ЉУБА: Чекај да видиш како је лепо. (Одлази на клавир и пева.) Слатка туго срдца мога, О презјелна љубови.
Куку мајци, кад свако пева, ја морам да ги плачем. ЉУБА: Е мајка, чекај само док видиш, допашће ти се. СТАНИЈА: Да ми се допадне? Камо срећа, да нисам ни дошла. 7.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ (гледи је жалостиво): Еј, моја Султано, еј, моја Султано! (Наједанпут отиде.) СУЛТАНА: Чекај само док прођу три недеље, другојаче ћемо се разговарати! (Звони. Персида дотрчи.
Пакао се морао насмејати кад си се ти рађала. Рис у шуми може се укротити, а ти нигда ни довека. Али чекај, колико сам опијума у лимунаду метнула, знам да ме нећеш ноћас узнемиривати Дабогда не пробудила се.
Може бити гди није одавно у служби, или гди сам овај бурунџук спустила. (Смотри једне рукавице.) Аха! Чекај мало. (Узме, па и навлачи.) Мало тесне, али зато ништа, сад неће нико видити какве су ми руке.
СТЕВАН: Оћу ли ићи за чоу, милостиви господине? ТРИФИЋ: Охо, Стеване, чекај да видимо да се лист не преврне! СТЕВАН: Истина, кажу људи, курјак длаку мења, а ћуд нигда, а жена мужа мења а нарав
Сад како знам у руку да узмем? СРЕТА: А гле, ти си милостива госпоја, ја сам и заборавио. Чекај да те научим. Видиш ову четку? Узми је у руку. (Султана узме.
) СУЛТАНА: Јао, триста те врага однело! (Лати шанове, пак се на њега баци.) СРЕТА: Шта, на мене руку? Чекај, курјачко семе. (Шчепа је, па је веже.) Дед, сад? СУЛТАНА (цичи, отимајући се): Што не могу угурсуза да уморим?
На моју душу, полудила жена! Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета. Пело ти, а чекај, платићеш ти то двоструко, могу ја и кроз пенџер, немај ти бриге.
) Пело, оћеш ти бити паметна или нећеш? СУЛТАНА: Орјатине! (Трчи му руком у очи.) СТЕВАН: Чекај малко да те ја научим, кад не уме мајстор Срета. (Стисне јој руке уједно пак је туче.) Је л’ то лепо, сека Пело?
Неће да преде, неће да кува ћириш. (Преши јој песницом.) Чекај, палигорко, научићу ја тебе! ТРИФИЋ: Она ми се види као да није при себи. СРЕТА: Шта није при себи?
две године чинило ми се нисам имао жену у кући него јагње, али откад се милостива госпођа довела, побесни. Чекај, отоич сам ти истерао два ђавола испод коже, али видим има јошт пет. СУЛТАНА (пипа се по леђи): Платићеш ти ово горко!
СУЛТАНА: Ја сам ти пет стотина пути казала да је ово моја кућа. СРЕТА: Твоја кућа, јел, што има вина и ракије; чекај, свињећа мати, научићу ја тебе. (Замане.) Кући! СУЛТАНА: Јао, не дајте ме, не дајте ме!
Ето јој образ, ето јој нос, вештица, није се ни умила, него спава до десет сати, пак онда овако подбувена у скитњу. Чекај мало, научићу ја тебе памети. ТРИФИЋ: Срето, ја би рекао да је ово моја жена. СРЕТА: Хе, хе, хе!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Издвојимо само неке познатије композиције: 'МИШО ЧЕКАЈ МЕ У ПОЛА ОСАМ НА СТАРОМ МЕСТУ', 'АНА ЈЕ БУДАЛА' (колективно дело њених супарница — Кнез Михајлова 10, леви зид),
низ улицу кроз коју сам управо пропадала негде у висини Новог Зеленда, ако знате на шта мислим, кад он викну за мном: „Чекај!“ и још: „Хоћеш ли да ме испратиш до поште?
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз. МИТА: Проклети твоји тантузи, и ту си ми изварао форинту!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
на малој барци подиже једро и скиде шешир свој: „Наћи ћу гдје се рибица крије, донијети младост што могу прије, чекај ме, старче мој!“ Путује барка ко лабуд бијели, на прамцу Мачак, капетан смјели, пажљиво стражу стражи.
Један рече: — Здраво, момче! — Здраво, брко! — други виче, а трећи ми салутира: —Здраво, друже пуковниче!“ „Чекај, мали ђаволане, другови се само шале.“ „Зато и ја с њима кличем: Здраво, друже генерале!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин.
— Разуме се, зато и кажем да је бесмислено... — Ево Сагрере. Сагрера, јеси ли ти? — Ја сам; чекај! — Хоћете ли доћи? Могу вас чекати? — Мир! Сагрера, спава ли Педро? — О, нашла сам пуну кућу дерњаве. Сад слава.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Ију, а ко би га грдио? АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.
(Пође љутито и заборављајући да му је служавник за леђима, окреће Сарки леђа.) САРКА (спази служавник): Чекај, чекај, пријатељАгатоне.
(Пође љутито и заборављајући да му је служавник за леђима, окреће Сарки леђа.) САРКА (спази служавник): Чекај, чекај, пријатељАгатоне.
ТАНАСИЈЕ: Јест, одиста, Агатоне, ти то некако онако одока мериш. АГАТОН: Ама, чекај, брате! Ја то износим више онако, као предлог.
О брате... (Сви се радознало скупе око њега.) Кад сте тако навалили. Ја остајем овде зато... чекај, молим те, (Брише се марамом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Рат је... жељни су војници много којечега, и сељаци су без роптања гледали за њима. „Кад се вратим, платићу ти... чекај ме!“ — добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут. Често су се смејали и официри.
је л ти се свиђамо, онако на око? — „Јашта, рано, не фали ви ништа“ — каже она и намигну. Гле... помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. — Па овај...
— правдао се он. — А и ти, шта ми се правиш Краљевић Марко кад си видео мртвог човека — бранио је Траило Петра. — Чекај, бато, док ти зафијуче над главом. Тада ћу те питам!... Наједном, људи заћуташе...
Охрабрени, почеше обојица углас: — Господин потпоручник, када смо дошли... — Био је мрак... — Чекај, говори ти, Јанкуљ. — Господин потпоручник, кад је пао мрак, занемоћамо ја и Таса... па се мало одмакнемо.
Уто се појави један војник: — Господине потпоручниче, довели смо га... — Ама, богати — повика весело и скочи. — Чекај, човече, да поједемо ово... — Знаш, интересује ме! — онда се обрати војнику: — А је ли велики? — Рундов оволики.
А чујем где међу собом говоре: — Ама, бре, ни палац да ме заболи! — Уколико више терају, све чвршће газим... — Чекај док се вратимо кући... море нога... море рука... море трбух. А сад, као за инат све исправно као упаљач.
— Разваљуј врата! — виче љутито потпоручник Драгослав. — Чекај... полако! — умеша се капетан Јован. — Викни, зовни: хеј, домаћине! да виде људи с киме имају посла.
— Украдосмо је пешацима. Замолих га да ми исприча, како се обавила та отмица. — Чекај!... Посилни!... Скидај чизме! — Кад раскопча блузу, Александар поче: — Пођем ти ја одавде, и право у стан. Кад тамо...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне. — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито.
Руке му дрхтаху, а перо га никако не слушаше, но извијаше пуно непотребних црта. — Чекај, рече он, не дижући главе и не слушајући одговор Стојанов.
Не, не... изабрао је незгодан тренутак, то је извесно. А њима, женама, тако понекад дођу лутке у главу... Чекај, зна он шта ће радити... ето га кроз два три дана са златним часовником. »Евине су то кћери, хеј море!..
Немам венчане хаљине. — Којешта! Још те нису оставиле београдске предрасуде... Ти си образована учитељица! — Добро, чекај да се обучем... Али Драгутин не чека, него је узима за руке и води.
страдао си за свету ствар... Па лепо, сети се Хуса и других. А ми ћемо већ нему... не бригај ти, чекај само док смислим... — Ја му ништа више нећу, прекиде га Гојко живо. — Мене остави. А ви тамо ако хоћете... како знате.
Одједном стаде и као да се нечем домислио, узвикну: — Ха, чекај... Засад је и ово добро, а после већ, док се договорим са нашима, радићемо озбиљније.
— Не знам коме ћу овде да се обратим, а досад сам био. — Добро, ја ћу те уписати... Ха, чекај, рече он, па отвори врата и викну Стојана.
— Полако, море, чекај... Знаш колико сам ја тебе чекао на рачунима, одговара председник, смешећи се. Ђавоља посла ови рачуни!
Она сама, са својим болом, бејаше сад преча себи од свега; мишљаше само о себи и свему ономе што сад губи... — Чекај, стани... за Бога!... Па тек сад имамо да разговарамо, викну Гојко живо, опазивши да се она окреће вратима.
— Што си таки, јадниче ојађени ?!... Гле, кâ да је сад из воде извађен. Па ти си слаб, братићу!... Чекај, сад ћу ја тебе намирити. И Стојан га узе за раме, као мало дете, па га уведе у собу и намести на столицу.
»А он баш не хтеде одмах, онако драговољно... да се то сврши. Све нешто отеже и одуговлачи: те чекај испит, те бар полугодишњи парастос... Којешта! А мати ме лепо саветова; да не би ње, ко зна како би било...
— И ти си пошао к њима? — Нас двојица ћемо сад да путујемо... у смедеревску Јасеницу. Па ја да га зовем... — Чекај, молим те ту... Заклони се у хлад под трешњу, па чекај... сад ћу ја.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
МИЛУН: Не почиње у шест! ВАСИЛИЈЕ: Почиње, тако смо плакатирали! ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Василије, чекај! Заборавио си перику и чизме! ВАСИЛИЈЕ: Немам ја девет руку! МИЛУН: Не почиње ни у 6, ни у 7, ни у 8!
И ваља ми по томе мраку и смраду тумарати... СОФИЈА: Докле? ДРОБАЦ: Ко зна докле. СОФИЈА: Чекај!... Понеси ову видову траву! Можда ће она да ти осветли... ДРОБАЦ: Шта? СОФИЈА: Можда ће она да те изведе...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај! Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком.
Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!” Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује;
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Оно се ником досад није десило. — Како ником, болан! Па чиме ти се пуне данас новине него 'наком грдњом! Али чекај још малко. Довече ће стићи новине, па да видиш и капетанову исправку.
Али чича Пера ћути н мисли у себи: дао Бог — пшеница је, те јој не треба ни копања ни прашења, но чекај док узри па жањи. А дотле, ваљад’ ће дати Бог, те ће се и ова напаст опаметити и тргнути.
А Коса?... А мало маче ?!... Хтеде бризнути у плач, али је исти глас поврати. О, па то не говори тетица, него он!... Чекај да видимо кога више воли тетица!... Он и не зна за мало маче! Питаће тетицу. Да се не растаје од тетице! ...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈОВИЦА (дижући се): Па тако, кад ти кажеш да је тако боље. ЈЕВРЕМ: А за даље је моја брига. Ти само накриви капу па чекај мандат! ЈОВИЦА (полазећи): Па ја, право да ти кажем, у тебе сам се и надао.
СРЕТА (који је за све то време мислио): Е, чекај сад ти, брате си ми мој, да ми најпре поставимо сваку ствар на своје место...
СРЕТА: Чекај... чекај... друго: брате си ми мој, кажи ти мени, што ће теби да будеш народни посланик кад ти овде више зарађујеш од
СРЕТА: Чекај... чекај... друго: брате си ми мој, кажи ти мени, што ће теби да будеш народни посланик кад ти овде више зарађујеш од ситних
А? Е, то ћемо да видимо! Иди, иди му кажи: е, то ћемо да видимо! Управо: иди му кажи да он... Чекај: иди му кажи да је... Чекај!... Иди дођавола и немој ником ништа да кажеш.
Иди, иди му кажи: е, то ћемо да видимо! Управо: иди му кажи да он... Чекај: иди му кажи да је... Чекај!... Иди дођавола и немој ником ништа да кажеш. ДАНИЦА (гледа га зачуђено и изненађено и одлази десно).
Нисте ваљда дошли да се овде свађате?! СПИРИНИЦА: Па нисмо, дабоме, него кад он за прву реч. ЈЕВРЕМ: Чекај, молим те! О, људи божји, па мени пуна глава брига, и сад још ми ви дошли да се свађате!
Можемо се ми и на другом месту свађати, не морамо баш овде! ЈЕВРЕМ: Ама, не кажем то. СПИРА: Чекај, молим те, да се прво објаснимо о главној ствари.
Младић је честит... СПИРИНИЦА: Прилика је врло добра, и ако је да мене питате... СПИРА: Па чекај, забога. Зар не видиш да сам ја зинуо да кажем... СПИРИНИЦА: Али ти, кад зинеш, не умеш да затвориш уста.
СПИРА: Јеврем, видиш, има поверење... СПИРИНИЦА: А што ти да немаш поверење? ЈЕВРЕМ: Ама, чекај, брате, немојте се свађати; још то није свршено, још је зец у шуми!
Она је отишла да извести Ивковића о срећно свршеним преговорима): Јевреме, кажи драгичка! ЈЕВРЕМ: Пст! Чекај! Кажи ти прво драгичка! ПАВКА: Ама, кажи ти, кад ти кажем! ЈЕВРЕМ: Па добро: драгичка!
СВИ: 'Ајде, 'ајде. Нека је са срећом, дај боже! ПАВКА: Младене, отрчи одмах кум-Стеви и кажи му... ЈЕВРЕМ: Чекај!... иди, овај, кум-Стеви и газда-Арси и пријатељ-Мики и реци им... СПИРА: Реци им: газда-Јевремова Даница...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Прекали се на огњу бола чиста, И подносећи мирно муке ове, Док равнодушно небо сјајем блиста, Препорођена, чекај дане нове! И снова месец трепери на води, И спава река, и поље, и гора, И свуд тишина што крепи и годи.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Слатка мама, но би на удицу: „Пиј шербета из чаше свечеве, ал' сјекиру чекај међу уши!“ Страх животу каља образ често; слабостма смо земљи привезани, ништава је, него тврда веза.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
а како који изиђе на помол горе“, рече Оташ, махнув главом пут ивице брине пред којом бијаху, „онако легни сваки и чекај мој знак.“ Он пође први и оба му крила кренуше једанак.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Раду је горак корен, али сладак плод. — Ако не начиниш, не иштети. — Што сам мож’, од другога не чекај. — Што можеш данас, не остављај за сутра. О СВРШЕТКУ — Ако не почнеш, нећеш ни свршит’.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаа ни Влаиње; нит се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам
Маћија за њом претећи песницом рекне: „Чекај несрећо! не ћеш ти сама тако ићи, одмах сутра и моја ће кћи.” Кад у вече дође јој муж, а она почне му говорити: „Знаш
није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш-Челик брзо их стигне па повиче: „Чекај, ја ти више не праштам!
У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаха ни Влахиње; нит' се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: Ћуде! ИКОНИЈА: Шта сад ту „ћуде”? ЦМИЉА: Напољу ко да неко јауче! ИКОНИЈА: Причинило ти се. АНЂЕЛКО: Чекај! Стварно је неко јаукање! ИКОНИЈА: Немој дизлазиш! АНЂЕЛКО: Је л ти се пали сијалица на улицу?
Па бежи, ко без душе! ИКОНИЈА: Чекај, црна! Зар овде, пред кафаном? ЈАГОДА: Овде, могу и место да покажем! ЦМИЉА: Па то је онај!
ИСЛЕДНИК: Наравно, пружиће ти се прилика. А сад, молим те, мирно устај, па идемо! АНЂЕЛКО: Чекај, доказаћу ти овде на лицу места! Гука ко волујска глава!
ПРОСЈАК: То сам ја све у моје тело примио! То, што сте устали здрави, и као живи, то је моја заслуга! МАНОЈЛО: Чекај да чујеш до краја, па онда види каква је заслуга!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Виче прелат на ме зашто се и ја богу не молим, него се јоште смејем. „Чекај“, речем му, „нек дође само лепо време; ако се и сам својој плашњи и вики не будеш смејао, нек сам други.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Деде, ако икако можеш, изађи. Ја ћу се одвојити од наших бештија, па ћу те чекати ди ти речеш. — Чекај ме посли ручка иза мађупнице — пришапта Бакоња. — Ајте збогом! Збогом! Пошли збогом! — вели својима.
“ — реко ја и помисли да није чисте памети, кад долази из цркве, а није се наредија. „Ајде, брате у цркву, па чекај реда кâ и други кршћани, па послин, кад добијеш проштење, дођи ако ћеш штогод да приложиш.
Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив? Чекај да те тетка пољуби (цјелива забленута Бакоњу). И ти ћеш се тако лип и шестан, зафратрити?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Већ напит, с букаром на усни која дршће, Падох по земљи, блед, на дохват маку, С речју: двојниче, не чекај, иди на раскршће! ОПЕТ ПОД НЕБОМ Остадох да радим своје јело, пиће. Опет под небом, а сâм: зује пчеле.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству. Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти кажем.
И још столицом завитла на мене. Што ме само не удари! До под мишке набио бих те у земљу. Чекај док сване, сутра ћу ја тебе! Анђу мало попусти грозница. — Дај ми да их подојим... Тола јој прво пружи „десног“.
Исплачи се, сузама умиј грешно тело, па лези испод гробнице И чекај да те његова светлост обасја“, надушак је изговорио калуђер.
Никоме немој да се заклињеш. — Време је да спавамо. Он је шчепа за руку: — Чекај! Откуд ти знаш даја нисам... фаличан човек? — Јер сам трудна. — Истрже руку.
да ми буде крепак, чврст и храбар. Мушко да буде. Нећу од моје крви да испадне нешто слабачко и жутљикаво. Чекај! И нека му у колевку туре овај јатаган да га се душмани плаше, а он да има мушку руку па, кад затреба, нек замахне
Само је куче Лиско липсало.“ — Иди спавај, треба рано да устанеш — строго рече Ђорђе. — Чекај, па данас ти се родио наследник. Може и Мијат да не спава. И онда си ме терао да спавам. Кажеш: „Сутра рано на орање.
„Чекај, еј, шта је то? Па шта си ти?“ шкргут је испунио главу. „Сад си моја!“ „Јесам, јесам...“ Под њом се земља обурвавала
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам?
— Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод. Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не причај!
— цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли. — Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик, али врапца не чекај! Он је у 3емљи Плавих Ветрова, а мене је послао да те тамо одведем. Затвори очи и број до десет... — Баш си смешан!
Окрени се и врати у житно поле где си срео своју жену. Својим рукама подигни кућу у том пољу. Затим посади воћњак и чекај да никне орах с плодовима од сребра. Не дотичи ниједан док сâм не падне на земљу. Тада пажљиво гледај и откриће ти се..
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Не копкај, чекај! Немирно дете У пупи цветне лиске размеће: Па ено цветак у врту куња Лептир га неће, - Пчела га неће! М.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И тебе ја познајем. Уображен. Понижење му да пије. Па се окрете Циганима: — Свирај! Цигани нешто закрешташе. — Чекај! Стани! Ти, Микобере, декламацију једну, али громку.
— Слушај, кад сви полежу чекај ме ено онде. — Е баш си ђаво. Је л' онде код амбара, баш онде? Утом стиже командант, а ја се одједанпут преобразио,
— Никад, господине, нисам... — Стар? — Тридесет четири године. — Учествовао у ратовима? — У свима сам био... — Чекај! Одговарај што те питам! Јеси ли рањен који пут? — Четири пута, на седам места. — Неожењен?
— Јарчија, мала брадица, овако — показује Икета. — Па лепо, чекај, стани — мучи се Мија, и све га више стид што не може да се сети. — Је л’ имао онако неки знак или, рецимо, белегу?
И тих сто и десет кила прети, сикће, псује раднице. У руци огромне маказе, под пазухом дрвени метар. „Јаој, чекај, кажем ја, јеси ли сигуран?“ „Сигуран, сигуран, шапће он, гледај, добро загледај, увери се.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Народ се стрпи и шути, а у себи мисли: чекај, чекај, доћи ће и мој час! Па кад ослути моменат њене слабости — обично то бива у ратовима и великим кризама, у
Народ се стрпи и шути, а у себи мисли: чекај, чекај, доћи ће и мој час! Па кад ослути моменат њене слабости — обично то бива у ратовима и великим кризама, у пошастима,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Да се одметнем ? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. — А ти чекај ту, па трпи. Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и
— Тако, соколе! Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. — Куд ћемо сутра? — Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати. Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. — Зар опет сам?
— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно. Јеси чула за Ђурицу ? — Шта ? — одговори она и застаде. — Хтео да убије кмета,
— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. — Видећемо. Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погле
— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. — Видећемо. Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака.
али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. — Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак.
— Имаш ли ти пасош?... Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај. Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију... Пасош ти можемо набавити.. — Имам пасош, али куд да идем ?... Не бих волео да имам посла са полицијом.
Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара. Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. — Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.
— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? — Ништа, брате... Шта је теби?... — Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.
— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? — Како неће бити задовољни на онолик
И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали. Е чекај, не шалим се ни ја! ... Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам
— Нећу, господине, више да ти одговарам. Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. — Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. — Е па дела, облачи се, па да идемо!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш-Челик брзо их стигне, па повиче: — Чекај, ја ти више не праштам!
кад видје лисицу, а она му још издалека виче: — Побратиме, стани, причекај ме, ево ме за тобом, преварила сам цара. Чекај, па ћемо заједно даље на далеки пут. Е весели, боже, и лија и он и дјевојка и коњ, те бјеж̓ даље.
— Ако при себи немаш пô гроша да Влаху повратиш, ано пођи у чаршију те промијени и поврати му пô гроша; а ти, Влаше, чекај овђе доклен се бег поврне. Херо остане а бег нешто одоцни.
Једном тај ћосо пазари повише робе, па однесе с обећањем да ће се за тини час вратити и платити, па оде у недошлиће. Чекај ти мој покојни Јефтан, чекај, нема па нема. Шта ће друго но узе тефтер, па запише дуг.
Чекај ти мој покојни Јефтан, чекај, нема па нема. Шта ће друго но узе тефтер, па запише дуг. Али хоћеш; не зна му ни имена ни безимена, па дозва свога
Црногорац се мало промисли, па му одговори: — Марија. Странац му стави још једно питање, али ће овај њему: — Чекај, чоче, да ја упитам нешто тебе. — Па ће му онда: — Знаш ли ти како је мојој матери име? — Богме, не знам.
Ћипико, Иво - Приповетке
Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно: — Чекај! Па тако стоје неко вријеме. Дјевојка гледа доље на град, што се као убог скупио уз голу крш.
Али он у хитњи прође мимо њу. Чекај, — вели јој, — још имам нешто да уредим! Тада се дјевојка маче и упути се правце откуд је из дворане до ње допирало
Свршивши молитву, рече му: —Чекај да надојим дијете! — и пође прама зипци. —Ти хоћеш насилу да те тучем? — понови он љутито и залети се на њу.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру. ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити... ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу.
Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај... где су карте?...Ти си их синоћ размештала. ДАРА: Ето их у фиоци.
ЖИВКА: Секретар министарства спољних послова. Добро, дете, однеси, бога ти, ту хаљину, метни је у орман. Чекај, понеси и шешир. (Скида.) И онако имам са твојим мужем да проговорим реч-две.
ЧЕДА: Ја сам, дакле, решио да ви још данас разговарате са оцем... ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг.
ЧЕДА: Ја сам, дакле, решио да ви још данас разговарате са оцем... ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг.
А сме ли се бар знати ко је тај будући зет? ЖИВКА: Почасни конзул. ЧЕДА: Како? ЖИВКА: Тако, почасни конзул Ни... Чекај, молим те. (Вади из ташне једно цедуљче и чита.) Почасни конзул Никарагуе. ЧЕДА: Господе боже, ко вам је то опет?
Е, јеси ли чуо, томе се нисам надао од тебе. Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све.
ЖИВКА: Ама, ко? АНКА: Рака. ЖИВКА: Ама, како да иде, ноге ћу му пребити. Чекај да га ја научим памети. Он мисли да ће му се само на грдњи проћи. Чекај само!... (Одјури.
ЖИВКА: Ама, како да иде, ноге ћу му пребити. Чекај да га ја научим памети. Он мисли да ће му се само на грдњи проћи. Чекај само!... (Одјури.) Х АНКА, ЧЕДА ЧЕДА (на вратима своје собе): Анка, јесте ли сами? АНКА (кокетно): Јесам!
Све тако некако – ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем сам себи: „Чекај Јакове, мора једном доћи и твој дан”. Па тако, ето, чекам, а шта бих друго? ЖИВКА: А ти, Саво?
А увек сам говорио себи: „Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!” Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да посечем, на
(Љуби јој руке и сви се дижу.) ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визиткарте за успомену. (Узме са стола кутију и дели сваком редом.) Ево, ево...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ни с Августом ниси баш уговор стегô, И он може рећи: чекај, брате драги! А ти мораш чекат’, не смеш очајават’ — За Августом иде Септембарац благи.
Немој ни ти друкче рећи, Па ће свима бити право. Кад се нађеш с Петром, Павлом, Не разбирај које ј’ боје, Нити чекај да те пита, Напред реци: Јест’, тако је!
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА (пође, пак се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће!
Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг? Крмачо једна, чекај, научићу ја тебе; ако си нобл, моја си, ако ниси, а ти бестрага. САРА: Сиперб, сиперб.
ВАСИЛИЈЕ (легне на земљу): Ох, сад сам несрећан! Са сваке, кукавац, стране страдати морам. ЕВИЦА: Чекај мало, Васо. ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима. ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем.
ЕВИЦА: Чекај мало, Васо. ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима. ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем. Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим.
ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети. (Отиде.) ВАСИЛИЈЕ (ђипи): Шта, код тебе је, и ја сам те тако осрамотио! Ах, Васо, шта учини!
ЕВИЦА: У бурмутици. А моја несрећа мати дала филозофу. ВАСИЛИЈЕ: Шта, филозофу? Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.) ЕВИЦА: Васо! ВАСИЛИЈЕ: Неће се педаљ од мене макнути док ми решконту не да.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Д’ ако би сунце свету убавом Прикрити умô масном шубаром, То ћеш и њу!... Чекај де, лијо!... На реп си стала змији маторој!... Отров те чека!...
бих се, ’вако стара грешница, У четир’ поста заклет умела Да ће за капљу крви његове Ишчупат срце, ако устреба — Чекај се, чекај!... Све ћеш платити!
’вако стара грешница, У четир’ поста заклет умела Да ће за капљу крви његове Ишчупат срце, ако устреба — Чекај се, чекај!... Све ћеш платити!
ПОРФИРИЈЕ: Дабогда, Раде, ал’ ми се све чини: Турци су!... Но да утулимо ватру? РАДАК: Чекај још! (Издалека се чује пушка. Јања се узврпољи и гледа да се од ватре уклони.
Ниједан се не таче ње, само је журе да иде... ВУК: Надају се потери. ГЛАВАШ: За њима сад! СЕЉАК: Чекај, Станоје! Нешто се и страшније спрема. На путу овамо срео сам повећи буљук Турака; рекао бих да су од Паланке...
Ал’ чекај!... (Мисли се нешто.) Сељаче! Што игда можеш селу побрзај, Те одмах нађи Петра Сивоњу, Кажи му шта је!...
КОЛЕБАН (споља): Предај се, Станоје! ГЛАВАШ: Још мало чекај, Да збогом кажем трошној колиби Што је хајдуку главу чувала, Кравећи зими смрзле удове; А кад је, опет, жарка
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Да није овога смрада, ових мува, ових црви, ове крви, мислио би уморна дружина спава. Чекај да их пребројимо колико их има: 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 47... Их, како је овај нагрђен; не могу више да бројим.
држаљицу од ашова и погодио га право у чело; ашов је остао пободен, а његов газда, гле, како је ниско оборио главу. Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А!
« Па це онда примаче са подругљивим осмехом и малко се наже: »Бре, бре, бре, орденче! Чекај да видим чије ово име носи П... Т...... »на левој страни крај срца«« (чита на медаљи): »М. М. Обреновић ІВ.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У близини тресну бомба. „Лези, лези!“... „Не пуцај, можда су наши напред!“... „Чекај!“ „Пази!“ На наше бајонете налетеше неколико непријатељских војника као обезглављени. Коса ми се диже.
Ми смо га овде оберучке прихватили. Али позадина мисли да га је тиме казнила... Е, кад је таква и таква ствар, онда чекај, синко мајчин! — Коста превуче шаком преко лица. — Позовем овог поручника и нас двојица се договоримо...
— Нема, господине капетане — ослободи се посилни. — Има ли где да се купи? Зови ми мога сеиза! — Чекај, немој да зовеш сеиза... Ако ти је баш стало толико, добро, купићемо ми. Сви сте наши гости. — Радослав се диже.
— Вратио сам се у хотел да пакујем ствари. Воз за Ђенову и Вентимиљу полазио је после подне... Лука упаде: — Чекај... Ти малопре, ако се не варам, помену неку Палмиру... — Не, Елвиру. — Ја... Овај, шта рече, била је бароница.
— Часну реч. Лука лупи шаком по столу. — Их, све се теби мора нешто догодити!... Почињеш већ да ме љутиш. — Чекај, да видимо даљи развој — умирује га Војин. — Он је рекао да му је та веза задала много јада.
Лука пљесну Драгишу по рамену. — Е, сад си, па ти, наишао на мајстора. — Молим, чекај мало... Узео сам је за руку, унео сам јој се у лице и рекао истим тоном: — То, значи, не желите више да дођем. Добро...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут. — Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! — забрза, изврну до дна, па се стресе. — Десет и пô! Управ под мјеру. Толико ти је.
Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут. — Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! — забрза, изврну до дна, па се стресе. — Десет и пô! Управ под мјеру. Толико ти је.
Давид: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљô кô прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла?
„Увијек се 'валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало или?
За рђаво, да простите, мјесто јазавац лети. Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела
А чија је ово штрампа? Писарчић: То је оно што ви, сељаци, зовете Земљана Влада. Давид: О, чекај, љубим је, да је видим! (Пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.
(Давиду) Како се буде звала? Давид: Чекај, чоче, да се кô људи најприје упитамо за здравље, па онда... Здраво, мирно, господине? Како си? Како је госпоја?
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку.
ТАСА (чита): „Лични опис овога сумњивог лица непознат је власти, једино се зна да је то млад човек.” ЈЕРОТИЈЕ: Чекај! Дакле, је л' му знаш лични опис? АЛЕКСА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Млад? ...Је л' знаш сигурно да је млад?
ЈЕРОТИЈЕ (ставља му шаку на уста): Ама, чекај, брате! Е, јест ово лудо, за цео срез је лудо. ВИЋА: Почни оданде кад сам те ја послао у варош да процуњаш.
МИЛАДИН: Па, ја... ЖИКА: Шта, па ти? Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан-два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај!
ЖИКА: Шта, па ти? Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан-два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим...
Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан-два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим...
Правда, то је стрпљење, упамти то, па немој да насрћеш на правду као јуне, него чекај, брате! МИЛАДИН: Па ја чекам већ... ЖИКА: Е, да чекаш још.
ЖИКА: Е, да чекаш још. Да умреш, бре, па да дођеш пред рајска врата па би ти онај тамо морао казати: „Чекај...” – ако је само тамо на небу уређена администрација и ако има неког реда...
) А колико ти је година? БОКА: Двадесет и шест. ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам. ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли био који пут осуђиван и зашто? БОКА: Нисам. ВИЋА (Милисаву): Запиши, господине Милисаве!
Најзад му се на лицу изражава јасно сазнање и он очајно дрекне): Чекај! (Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (загледао је крај писма.
(Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане!
Па сад не дате још ни да се чита, иако то мора да буде. КАПЕТАН: Чекај, де! Чекај мало! (Грађанима.) Ама, јесам ли ја вама казао да не слушате! Пази, немојте ви да ми платите за све! (Жики.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Смрт ми грозна, немилосна, Са песницом коштуњавом, Злокобницом ока свога, Умирућа часом прети... Чекај, селе! Још не желим ја умрети!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Сетно ти прамен косе залелуја кô врби, где нам се дели целови? Кад умрем, чекај ме на води међу врбама и оне тако сане од сете на веки чекају неке жуборе из незнани.
Ћипико, Иво - Пауци
Порубало ме за порез. —Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза. —Имам, господару, жита у кући. —Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А колико требаш? —Тридесетак талијера...
Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци. —Немам, господару, новаца... —Чекај, будало! Не нагли! Кад погодиш, а гледај погодити за мало, ја ћу ти дати новце, само треба да радиш паметно, да се
—То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно...
— Ти не знаш гдје си? — вели Раде смијући се. —Загријала се, а? Чекај, сада ћеш се охладити. Иди само за мном! Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату. —Сагни се!
све се лијепо свршило, — мисли Илија, — а година нагрђено понијела, не треба већ овако; пригни шију, па мирно зиму чекај!
Петар причека одвјетника док из суда изиђе, па, дочекавши га, вели му: —Чините молбу за рубачину... —Чекај, човјече, — одговори одвјетник платиће... —Знам ја њега, с првом чашом вина заборавиће...
Па, погледавши у Божицу, као сјети се нечему и, предомисливши се, вели: — Чекај, Машо! Па пође своме ковчегу, отвори га, изнесе торбу према пламену од ватре и позвавши Машу да ближе приђе, извади
Домало зачу се ход по кући, неко раствори капке и упита: „Ко је?” —Марко! Ја сам, отвори! —Ти... Чекај, одмах! Низ стубе зачуше се брзи кораци босих ногу. Заструже кракун на вратима. —Ча је? Како си? Нисмо ти се надали.
— Зануђаше га брижљиво мајка. — Нијесам... Само сам прижеднио. Донеси ми мало разводњена вина ! — Чекај, чекај! Старица изиђе и убрзо се поврати, носећи чашу, скленицу вина и, преко руке, чисте, бијеле простираче.
— Зануђаше га брижљиво мајка. — Нијесам... Само сам прижеднио. Донеси ми мало разводњена вина ! — Чекај, чекај! Старица изиђе и убрзо се поврати, носећи чашу, скленицу вина и, преко руке, чисте, бијеле простираче. — Ево ти!
На прстима у собу униђе мајка му и надвири се над постељу. — Пробудио си се, — рече му. — Чекај, донићу ти удија каву! Он јој се насмиЇа и зажмири кратковидним очима, да је боље види.
— Људи, напијте се, па мотику у шаке! —Оставите! — мумља још стари Анте. —Јадан нима зуб'! — пецну га Цирило. —Чекај, чекај, доћ' ће и твоја ура! — одговори мирно старац. — Да радимо!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„А, чекај!“ узвикну кравар, „ја управ тебе и требам, Тебе, што птице плашиш, одавно по шуми вребам. Кмету ћу ја тебе, зверко.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Туским шарам' поноситим Китим Српско своје плеће: Турска пушка Туре била Турско благо задобила. Чекај аго који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти аго лулу пијем, А кураном
Нађе да се играш око мојих леђа; Да ми не даш мира у сну почивати; Чекај, сад ћеш добро ти мене познати.“ – Миш у лављој шапи поче цијукати Пола мртав од стра' поче се правдати: „О ти,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба!
Знам само то да ми је тешко, да не могу више овако, и да ме је страх... страх... Ох, чекај, дедо... Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако.
Има од синоћ доста јела и даћу свакоме да једе. ТАШАНА (враћа Стану стајући испред ње): Чекај и види да ли сам као што треба закопчана. СТАНА (прегледајући је): Јеси, јеси. (Одлази.
Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца! Чекај да дâ деда пару. Па зашто и код деде нисте ишли? (Показује на Младена): Али он сигурно није хтео код мене да вас води?
« (Нази и другима): Назо, бре! НАЗА Решид—беже, ево ме. РЕШИД БЕГ (барата по појасу): Назо, чекај! Код мене се сад буни, ври. Чекај! А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.
НАЗА Решид—беже, ево ме. РЕШИД БЕГ (барата по појасу): Назо, чекај! Код мене се сад буни, ври. Чекај! А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.
Мора се. Куда? Не знам. Нећу о том да мислим. О томе нека он ми сли. (Ослушкује.) Да ли већ долази?... Чекај, с децом да се опростим. Али не. Не смем да их загрлим, ижљубим.
(Љутито): Бадава смо и долазили. И зато хајд! (Љутито вуче Мирона ка капији.) МИРОН (вукући се за Арсенијем): Чекај, бре! Ама не вуци ме! Не могу ја тако брзо, тако силно! АРСЕНИЈЕ (одвлачећи га): Хајде, хајде!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Не пребацуј ме погледом, него ме право гледај! Е, тако. Чекај, још мало! А сада, иди, склони се од мене, не заглављуј ми врата у смрт или у здравље, оно што ми је Бог досудио.
ошинула репом неке матуре и матуранте из година прошлих, али кад су били на матурама синови неких присутних госпоја... Чекај, чекај, после је и нас мало деградирала.
Чекај, чекај, после је и нас мало деградирала. Вели:„Али имају сва та господа да забију нос у футрол, има ту да се ради и учи још и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А? — развика се Лука. — Чекај, чекај, сада ћеш ти видети твој закон и твога бога — говорио је Лука сав црвен у лицу. Трговац махну главом, и журно
А? — развика се Лука. — Чекај, чекај, сада ћеш ти видети твој закон и твога бога — говорио је Лука сав црвен у лицу. Трговац махну главом, и журно пође
Онда се обрати Протићу: — Добро, нека је све тако. — Али није тако! — упаде Живадин ратоборно. — Чекај, молим те... Дакле, нека је баш тако. Тако мислиш ти, тако и ја и сви остали. Сви ми волимо Момчила...
— На једноме исцепаном листићу из „Правила службе“... А то ћу исто казати оној двојици. — И Душан се диже. — Чекај! — задржи га Лука. — Молим те, пусти нека они напишу... — А што? — и Душан га значајно погледа. — Дакле...
— А ко овако потписа команданта? — Ја — вели Лука. — Кад сам рекао Момчилу да је све шала, а он мени: „Чекај да ми њима сада подвалимо.“ И ја потпишем онда „бланко“ команданта, а ађутант напише оно остало. — Знате шта?
— Ето... тако — изговорио сам речи грцајући. — Гррр-у!... Гррр-у! — Бежи одавде и чекај доле на путу. Ето, иду и предњаци. Ти јаши на челу... Не чекај мене! — говорио је брзо и окрете се војницима.
— Гррр-у!... Гррр-у! — Бежи одавде и чекај доле на путу. Ето, иду и предњаци. Ти јаши на челу... Не чекај мене! — говорио је брзо и окрете се војницима. Потрчао сам низ падину.
Нисам смео у очи да га погледам. Појахали смо наново, и дођосмо на зачеле батерије. Ја потерах коња. Чекај!... Где си запео? Погледао сам га зачуђено. Још два минута да се коњи издувају. Јурили смо читава три километра.
— Коморџије се окачиле на плот и сеире, а оставили јагње о дрво. А таман га били очистили к што треба. Чекај, велим, пресешће вам. Приђох законито и скинем сирото да се не мучи. — И нико те није видео? — Мене да виде!
— Нема бога Саваота, Бугари морају да беже и са нашег фронта — говорио је раздрагано Лука. — Чекај, побратиме, да видим који је правац нашег наступања... Ух, мајку му, опасне су урвине пред нама. — Шта има!
Сад прелазимо на леву страну. Одмах на почетном делу левога крака налази се... Чекај... чекај... — Зупчасти Камењари — додаје Светислав. — Тако ће бити... — Сигурно.
Сад прелазимо на леву страну. Одмах на почетном делу левога крака налази се... Чекај... чекај... — Зупчасти Камењари — додаје Светислав. — Тако ће бити... — Сигурно.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме!
Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме!
И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада.
ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог... (Стреса се): Ох, не! Чекај, боб да му бацим! Да видим шта му стоји. (Одлази и брзо се враћа са ситом. Преокреће га и ставља насред собе.
) Чује се бахат и сјахивање коња. Улази Стојан. СТОЈАН (иза себе Марку, дајући му дизгине и пушку): Држи коње и чекај! (Прилази Коштани. Посрће од радости.) Кошто, брзо! Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти? СТОЈАН Ја!
КОШТАНА (стреса се). ПОЛИЦАЈА (Коштани, показујући јој камџијом на кола): Хајде! ПАНДУР (полицаји): Полицајо, чекај, сад ће Салче, њену мајку, да доведу, да се с њоме опрости.
КОШТАНА (дршћући од страха и посрћући полази у колибу): Чекај, чекај да узмем бошжчу... Ох! (Улази у колибу.) ПОЛИЦАЈА (иде за њом и стаје на врата од колибе): Само брзо!
КОШТАНА (дршћући од страха и посрћући полази у колибу): Чекај, чекај да узмем бошжчу... Ох! (Улази у колибу.) ПОЛИЦАЈА (иде за њом и стаје на врата од колибе): Само брзо! Долази Митка.
(Вади из кесе новаца.) Појављује се полицаја с пандурима. ПОЛИЦАЈА (понизно уплашено Митки): Газдо, хајде! МИТКА Чекај, бре! ПОЛИЦАЈА Ноћ иде. МИТКА Твоја ће ноћ да с’мне, а моја не. Чекај! ПОЛИЦАЈА (са осталима се повлачи).
МИТКА Чекај, бре! ПОЛИЦАЈА Ноћ иде. МИТКА Твоја ће ноћ да с’мне, а моја не. Чекај! ПОЛИЦАЈА (са осталима се повлачи). МИТКА (диже Коштану, расвешћује је): Ајде, Коштан! Дигни се, расвести!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вели њему бијело Латинче: „Чекај мало, црни Бугарине, лоше су ми копље подметнули, док отидем да копље пром'јеним“. Пак побјеже преко поља равна, ал'
“ Па он оде у поље леђанско. Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!
Опет царе Марку књигу пише: „Ходи брже, мој посинко Марко! Пропаде ми шесет хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Чекај мало, царе поочиме! Још се нисам добро почастио с кумовима и с пријатељима”.
Ако ли га отровати нећеш, не чекај ме у бијелу двору!“ Кад то зачу љуба Анђелија, она сједе брижна, невесела, сама мисли, а сама говори: „Што ће ова сиња
Но иштети Иван на походу: иде мудро, проговори лудо, рече дужду, нову пријатељу: „Пријатељу, дужде од Млетака, чекај мене с хиљаду сватова, — од хиљаде мање бити неће, чини ми се хоће бити више; кад пријеђем море у то поље, ти истури
Мој ујаче, да од бога нађеш! Ако мене штогођ биде тамо, каква мука у весељу твоме, јал’ погинем, јал’ допаднем рана, чекај, ујо, онда јаде грдне; ел ја водим ђеце под барјаке породице љута Црногорца, под барјаке ђеце пет стотина: ђе јаокнем,
Докле бјеше војевода Мирко, бјеше тада млого војевода по нашијем редом градовима; па ме чекај, Маргита ђевојко, стани мало на Камену Слану, стани мало да ти кажем право све војводе и градове редом.
Не љубих ти ласа међу очи, ни твојијех коња у копита, да бих знао да бих погинуо, него ћу ти на мејдан изићи, — чекај мене под гором Трусином наврх равна поља Невесињског, на погледу селу Невесињу и кадуни твојој вјерној љуби!
Кад ли му је ранам’ боље било, он поручи вјерној љуби својој: „Не чекај ме у двору б’јелому, ни у двору, ни у роду мому“.
“ Тјеши њега Перовић Радуле: „Та не бој се, мој мио бабајко! Чекај мене до Ђурђева дана, док се гора преођене листом, црна земља травом и цвијетом, ја ћу једну чету сакупити, пак ћу с
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
љетњих ноћи хучу по Гају аветињске сове, јавља се ћук, а труо пањ тиња зеленкастим сјајем и плаши осамљена путника: — Чекај само, сад ћу да те зграбим! Зими су све стазе и путеви око Гаја ишарани зечјим и вучјим траговима.
Он изненада врекну као јаре: — А тако, ти, бунтовниче, је ли! Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу!
— Чекај, чмавало једно, сад ћеш видјети! Мачак пограби подужу суву грану, распали њоме по карти и хитро скочи иза велике букве
Куја скикну и одскочи у страну. Николица плану и пусти узицу. — Е чекај сад! Жуја, држи га! Куја заурла и јурну за Стрицем.
Јованче застаде. — Да вирнемо тамо, а? — Чекај, да ти се прихватим за опасач — прошапута Мачак. Пажљиво освјетљавајући испред себе, Јованче учини корак-два, па
— Стрицу бих већ и могао казати за пећину. Могу и Вањки и Нику. — Чекај док је ми најприје добро извидимо — предлаже Мачак. ПослиЇе њих двојице у Гај стижу Стриц и Николица.
— Чекај, онда ће нам пољар за све платити! — наљутише се жандарми и пођоше да се распитују за његову кућу, али им у селу рекош
Најзад одоше пријетећи: — Чекај ти, стара, пашће он у наше шаке! Кад већ усташе замакоше низ пут, Николетина дуго и пажљиво погледа оба дјечака.
! — трже се Мачак. Однекле, из неодређена правца, чуло се јасно пљускање и жубор воде. Јованче неодлучно застаде. — Чекај, с које ли то стране допире?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
с другога ли снаходи, не тужи ни вичи, зато кад ништа не осећаш да си сам о чему ником скривио, ни Богу ни људма, чекај конац!
Ко год од тебе иште, ако имаш — подај; ко твоје заноси, не дирај га; што ли даш у зајам — не чекај враћања; ко те нуди казати му пут дуж њива — иди сашњим две; супрот зла не стај, клони се.