Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка. — Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако!
Госпођа Јелка га уверава да јесте, да на све пристаје тата и да га само жели видети. Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж. да се сам са попом разговара. Када дође у село Ж.
— Знаш ли ти што о томе како је наша Јелка удадбу Савкину уговорила? — Не знам ништа. — Е, па добро, господар-Чекмеџијићу. Ако није још уговорено, а оно се може уговорити; још може бити ваша Савка.
Он је био непријатељ Чекмеџијићев. Редић се почне мало мислити, отиде за тезгу, онамо где протоколи стоје, па Чекмеџијићу следеће писмо напише: Љубезни господар Чекмеџијић! Хитам да вам одговор дам.
Госпођа Цифрићка је највећи непријатељ Чекмеџијићу. Свуда га оговара и зарекла се да ће му свуда на пут стати. Већ се није допадало Љуби како је чуо да су његови гости
Нож је био јак, оштар, те Љуба начини прави мајстерштик. — Господар-Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали! Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал’ не знам да
— Видиш, како си прошао! — Тако му треба кад је машкртан. Чика-Гавра, да ствар забашури, намигне Чекмеџијићу да фрајлу узме на среду.
— Месец дана. — То је мало — годину дана! — Е, та ви се само шалите са мном! Госпођа Макра се смеје. Чекмеџијићу дуго је било време. Није му било ни до пића, ни до чика-Гавриних ђаволија.
Но, да не би Чекмеџијић због такових гласова одустао, требало га је лепим речима обвезати; зато је Јулка ово писмо Чекмеџијићу писала: Драги господар Чекмеџијић! Ми смо, хвала богу, сви здрави.
Покаже му њено писмо. Ружичић се тек насмеши, па извади из џепа један пакет писама, те их Чекмеџијићу показује. — Видиш, ова писма су од фрајла-Јулке. Читај само ово последње што ми је пре пет дана писала.
Госпођа Нерићка је била мало оштроконђа, па је врло грубо писмо Чекмеџијићу писала, у ком му отказује свако познанство. Чекмеџијић, истина, није смео то писмо ником показивати, него га је свега
— Заповедајте! — рече тако слабим гласом као кад се жмуре игра, само да не поремети уста. Чекмеџијићу се нешто мрак чини у соби.