Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
господара свога, господара Страхинића бана, поврх главе по чекрк-челенци и по њег'ву бијелу кауку; пресјече му златали-челенку, и пресјече бијела каука, мало рани главу на јунаку: поли крвца низ јуначко лице, шћаше залит очи обадвије.
девет милих шура; руке шире, у лица се љубе, за лако се упиташе здравље; а кад виђе стари Југ Богдане обрањена зета и челенку, просу сузе низ господско лице: „Весела ти наша царевина!
— љепоте му у сватове нема, ни ће бити тамо у Латина: кад бисте ме, браћо, послушали, да скинемо перје и челенку са Максима, мила сина мога, на Милоша Обренбеговића, да Милоша зетом учинимо, док ђевојку отуд изведемо“.
И тако се браћа погодише, и скидоше перје са Максима, златно перје, чекркли-челенку, на Милоша Обренбеговића, те Максима јандал оћушнуше, а Милоша зетом учинише.
“ Ал̓ ето ти пунца и пунице, — ја каква ли дара донијеше! Пунац носи калпак и челенку (у челенци алем, камен драги, који сјаји како јарко сунце, погледати не да у јунака), те Максима зета дозиваше: „На
“ А не види јаде изненада. Кад допаде дијете Максиме, на Милоша бојно копље пушти, бојнијем га копљем ударио под челенку међу очи црне: на затиљак очи искочише, мртав паде под коња дората.
тридесет кошуља, те дарива тридесет хајдука; побратиму Новаковић-Грују, њему даде златна бошчалука, и даде му од злата челенку, па их здраво натраг повратила поочиму Старини Новаку; њему млада бјеше оправила у јабуци стотину дуката, а сувише