Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Чемерна ми |твоја помоћ”, — почне се тужити на купину, — „боље би ми било да сам пала него што сам од тебе помоћи искала.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Собу закључају, и један кочијаш већ пази. У биртији чемерна публика. За једним столом седе њих тројица, сваки у руци по један наџак. Чакшире нису имали.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
врата, Па онда свога душека се вата, На душек доле као камен паде Па нешто крупно мозгом учит стаде; На лицу њему чемерна милина, И тија туга и тија љутина.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— О-о, то није добро — гуди потиштен Сава, а баш му ништа паметно не пада на ум. Опустила чемерна глава ко крупска марвена пијаца у понедјељак иза поноћи, све по њој само неке трице, слама и још понешто што није за
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
” Ово изрекавши, истом викне: „Положи!” Ова би му горка и чемерна формула била кад би заповедио кога повалити. Мене — положи? О, положили га у носила!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И не знаш да није Ни сад испијена та чемерна чаша, И свирепи отров једне ироније; И да ће нас вечно страшна прошлост наша У немирне ноћи да тргне и сети, Као
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
„Па казаћу: Помози Бог, царски суци, на Бањој Луци!“ „Ето, ето, ето! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом по сто пута!“ — стаде вриштати кô бијесна и чупати косе.
“ „Ето, ето, ето! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом по сто пута!“ — стаде вриштати кô бијесна и чупати косе.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
тужљива не одревај, од потребна не свраћај очију, не учини те споне да те човек проклиње (јерно кунући те тко с чемерна му срдца, створитељ му хоће га послушати и теби одмастити); твоје ухо прегни к брижљивоме и одговори му с тихошћу
А божја реч увек траје. Дође смрт, све му добро појагми, узе га за роба себи, одведе стрмогледећа, чемерна и невољна, несвесна и преплашена; што год добра имаде све му исто прође то као у сну и проврви као дим ни у што.
а ја како могу с натегом копиркати се и оскудно се живући тако да се могу и с мало теста таворити, без многе мућње и чемерна дерта, него мале и велике у комори с метлом сметати новчане хрпе!