Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ви то зачудо лепо умете и надалеко сте се прочули через њих. А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама!
а морала сам данас да прекинем через петка. — Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса. — Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, —
По четир таса се носило недељом, тако да је свет избегавао цркву через тих силних дација, а данас, као што сте и сами видели, само један, па и тај ћемо скоро укинути. Можемо, фала богу.
А шта сам ја тунакара стао да лупам главу через Шаце брице! Е чудо ми нико! Та кад сад неће, а дà кад ће, ђавола! А зар сам ја опет био бољи кад сам био његови’
нисам и ја прико јего брез фењера тер’о кера, зар би’ данас стао да биднем боктер, па да к’о ники шаров режим и лајем через туђег имања, а за туђу асну? Ди би мој газдашаг био! Ал’ прошло! — одмахну Нића руком.
»Не шкоди ако бидне и више... Ако штогођ и претекне; није згорег да увек има у кући пржене кожурице... А требаће и через мишева; накотила се погâн нос да одгризе...
жао ми сироте Јуле, к’о да ми је рођена сестра. Дакле, доста до тога да је настала ’ладноћа међу њима через младога хер-лерера, тога младића.
Госпоја Габриела, та шта ви то мени говорите?! А од кога, наопако! — Од поп-Спире. — Јао, наопако му звонило! А через чега? — Через младожење! Отимају се о њега; и један и други има у кући на удају... па через господина Пере, учитеља.
! А од кога, наопако! — Од поп-Спире. — Јао, наопако му звонило! А через чега? — Через младожење! Отимају се о њега; и један и други има у кући на удају... па через господина Пере, учитеља.
А через чега? — Через младожење! Отимају се о њега; и један и други има у кући на удају... па через господина Пере, учитеља. — Та знам, знам... ал’ тек... к’о мислим да... не мора због тога баш тако!
Њему се обраћа после насамо, и разговара с њим, а домаћи чешљају перје, кикоћу и певају. — Нисам ти дош’о баш через јела и пића, газда-Петре, а за које ти опет фала — вели му Нића; — него сам ти дош’о через твоје асне, газда-Перо.
— Нисам ти дош’о баш через јела и пића, газда-Петре, а за које ти опет фала — вели му Нића; — него сам ти дош’о через твоје асне, газда-Перо.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Просвјештенија и књижничара Читалишта београдског, у ком се налази ово напечатано: „Истина, да је човек човеком само через разумну душу, но као што тјело рану потребује, да своје тјелесне силе и моћ пита, срјети и развија, тако и разум
1822. Није ли то совршеније од Земљеописанија Соларовићевог, и новије од Вујићевог? Срби могу бити само через мене богати у просвети. ИСАЈЛО (тајно Манојлу): Видиш, како је учен.
(ода подупрвши њњигом чело): Мој драги, ја видим да си ти добро упамтио оно моје изреченије: „Човек је човеком само через разумну душу“ и зато треба да се разум бори у прибављању умне и душевне ране, и то само при првом почетку, а при
доктор, како оно рекосте: човек је човеком чрез...? ДОКТОР: Само чрез разумну душу. МАНОЈЛО: Аа! Само через разумну душу. Дакле, кад човек има душу, а ова није разумна, онда није човек. ДОКТОР: Није. МАНОЈЛО: Баш добро!
ДОКТОР: Ја морам одлазити, зато да повторим, што сам до сада говорио, па да закључимо. Дакле: Човек је човеком само через разумну душу. Јеси ли упамтио? МАНОЈЛО: Јесам. ДОКТОР: Душевна је рана у неизмериме дубине крај спустила.
А шта си научио? МАНОЈЛО: Тек сам данас ступио у службу, но опет знам да је човек човеком само через разумну душу, да је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила, и философија је тражи.
ДОКТОР: Немој се шалити! Зар нисте чули, да је човек човеком... МАНОЈЛО: Само через разумну душу. ДОКТОР: И мој разум да се изгуби? Ко је улазио у собу.
ДОКТОР: У врућом пределу ветар је усијан. МАНОЈЛО: Ту треба ватре, док се ветар усија. ДОКТОР: И через то је опастан. МАНОЈЛО: Зар и кад се усија постаје мастан. ДОКТОР: Опастан, шкодљив. МАНОЈЛО: А, опасан.
ДОКТОР: Ужасно, ужасно! МАНОЈЛО: Па знате ли, господине, како је човек човеком само через разумну душу и како је душевна рана у неизмериме дубине крај спустила. ДОКТОР: Ајде, не будали!