Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ја возведох очи посмотрети напоље, Но, о тешке туге и велике невоље! Черна ношч покрила вес град густим мраком Из којего прети страх ужасним зраком; Силни вјетр душе и домове ниња Сипајући у
Време је сатрло све, и људе и Херкула самог, И место њег’ басном слави се Јоргован сад. Черна и Домоглед, Станчилово, Бела и река Српско име носе, Србаља кажу славу. Гди су ти Србљи сад?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нема више онда Тисе, која извире у шумама испод Карпата, баш испод планине која се зове Черна Гора. После, Тиса више није ни бистра ни брза. Учио сам да у њој има много масне и укусне рибе.