Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Бољу вам не бих знао пожелети. Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло
— Молим вас, извол’те само! — вели поп Спира. — Шта ту ваздан правите некаква предисловија! — Та... знате, чесњејши господин’ Спиридоне, мислим, је л’ вредно и да почињем с вама; јербо не знам ко је старији у тој вашој кући, ви или
— О, каква срећа, каква срећа! Та јесте л’ ви то, чесњејши? — Успут, онако успут — вели поп Ћира — а сутра ћемо даље. — О, драго ни је, особито драго, о, о, о!
— Па, ви ми се и не фалите, чесњејши... вама се, к’о мислим, сме честитати. Чули смо да... Ви... овај, удајете госпођицу кћер, а? — Та, тако је!
ако станемо све даље трагати и њушити, — па није толика заслуга ни госпоја-Персе ваше супруге, кол’ко ваша, баш ваша, чесњејши господин-Ћиро, што сте, то јест, ви, у своје време, изабрали госпођу Персу себи за супругу, а она опет васпитала
Требали смо прво у ваше здравље, драги мој и ретки мој госте, чесњејши господин-Ћиро! Ал’ нека, — можемо још све и поправити. Даклем, све ово бришемо, па изнова!
Настаде опет тишина. Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби. — Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом. — Заборавили сте да ми кажете кад да вас пробудим. Тишина.
Смејали су се обојица тако слатко као што то само здрави и дебели попови могу. — Е, чесњејши — ослови га поп Олуја, показујући му нову лулу — ви ми и не честитате! Морам сам да вам се похвалим.
— Извол’ те, чесњејши, дед’, Спиро! Путници поседаше. Нуде домаћина. Он се извињава. — А, фала, фала! Ја, боме, сам не испуштам ову лулу
— А, фала, фала! Ја, боме, сам не испуштам ову лулу из уста до довече! — рече смејући се. — Та служите се, чесњејши господин-Ћиро, — нуди га домаћин... — Шта, ваљ’да вам се не допада кајгана?