Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
А потом ишли су четници те догонили турска говеда војсци за ’рану, и уговорили смо међутим са Малим Јанком, Ракарцем и Лазаром из Јабучја у
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ искачите голијем ножевима! Хајде, Перо, преда мном, сви остали за мном, а један за другим! Пушке држите у рукама! Четници се нанизаше и поворка се стаде верати кроз густиш, преко кука и расјелина, час пењући се, час спуштајући се, сви
“ Никшићи су дуго клањали, па посједаше и запалише луле. Најзад, истијем редом, упутише се ка засједи. Четници као да већ и не дисаху, постадоше блиједи, а очи им усијане.
Од дима се на први мах не распознаде ништа, па четници видјеше на путу изваљена коња и под њим Мушовића, кога двојица стадоше извлачити.
— Јесмо! А ти, ко си? Што ћеш међу стоком? — одговори један, а сва четворица запеше пушке. — Ми смо Његуши, четници. Има нас шесторица. Носимо једног мртвог друга и једног рањеног.
На боља положише Јанка, на друга Крцуна, па их они однијеше до краја своје племенске границе. Одатле их четници пренијеше сами до његушке границе, гдје стигоше око два часа по подне. Одатле посла Марко свога сина Лабуда у браство.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ко ће, још ти питаш? Четници, Талијани, усташе, партизани, а могу, вала, још и ови најновији, ни фарбе им не знам. — Пролетери?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Један за другијем ајте; не грајте, кад се ја сагнем, сагињите се и ви!“ Киша је једнако падала и вјетар дувао. Четници насукаше се за четовођом.
Од триес и три Турчина, вели, три су главе изнијела, а тридесет их посјекоше четници. Сам Грујичић, крвави Чевљанин, вели, посјекао је шест глава.
Арамбаше се погледаше, а четници у арамбаше. „Ела ти, Симо, ти си најстарији!“ рече Милић Благојевићу. Овај се стаде нећкати, да је он невјешт томе,
“ „Како сте, јунаци?“ запита он, омјерајући их свијех. Арамбаше се цјеливаше с њим, па онда и сви четници редом иако га многи не познаваху по лицу. Посједаше.
„Молио би ве, браћо, ако је могуће да се мртвац санесе до на Његуше. Нећу жалити трошка, вјерујте!“ поче он. Четници се загледаху. „А што! Што се загледасте момци!“ викну Милић. „Носићемо их, ваистину, сву четворицу, и мртве и рањене.
“ Момци положише Јанка на носила, и кренуше за сердаром, као да бјеху чили. До мало четници понијеше и остале, те та тужна поворка силазаше низа вијуге граховскијех планина. „Е Јанко, Јанко!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА — Док су се на Кајмакчалану водиле ове крваве борбе, ми, четници, налазили смо се око Лерина... — Молим! — упаде капетан Радојчић. — Сад ступате на сцену ви? — Да.
А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле?
Из наших ровова разлеже се такође жива паљба. Иако су четници дисциплиновани, овом приликом су гађали без наређења. Требало је да то буде као неки поздрав Бугарима.
Гледајући погибију Бугара од наше артиљерије, нама је срце расло. Четници већ пуне пушке и намичу на леђа ранчеве. Из бугарских ровова излете један обузет безумним страхом. Наши припуцаше.
Чује се неко брујање, и кроз тресак граната заори се песма: Спрем’те се, спрем’те, четници. Силна ће борба да буде... Грр-у! Гру! Командир треће чете, војвода Динић, подигао се и виче: — Шта се чека?!
— Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше. Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже. Један од њих се окрете и управи пушку на мене.
— Станите! — викао сам, да бих прикупио људе. — Не на мене! — повика један четник. Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона. Појма немам где сам. Везу смо погубили.
„Комисија“ је стекла своје убеђење, и на крају ће донети свој суд. Нас само интересује шта сте ви, четници, радили по заузећу врха Кајмакчалана. — Шта смо радили?... Хм! Сад тек настаје оно што је главно.
Онда продужи: — Ситуација је тада била оваква. Седми пук је нападао на врх, а ми, четници, на Зупчасте Каменаре, који су се налазили у близини врха. Нашим заједничким радом, врх је освојен.
Али при оваквој неизвесности, изненађења су могућна. Паника ретко када наступа по дану. Али редовно ноћу, по мраку. Четници су, истина, дисциплиновани. Али поред свих опомена да се смире и не пуцају, пушке су непрекидно праштале.
Као гладне звери, кидисали су четници на бодљикаве жице маказама, секирама, ашовима. Настаде прасак. Уто груну плотун одозго, бомбе почеше да треште и на
Неки се надносе нада мном и загледају ме. Слушам како спомињу моје име. Једва сам разазнао да су ти људи наши четници, који су се сада повукли у резерву. Дошао је и лекар. Превио ме је и нешто ушприцао, од чега сам одмах заспао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ја сам, господине мој, рањен код Сиве Стене. — А ја сам рањен на самоме врху... — А на врх су изишли прво четници... — А тај врх био је тачно на правцу наступања седмог пука, и ја сам рањен у близини пирамиде... — О, јо, јо, јо!
— додаје поручник Мишић. — Море, докторске титуле ће добијати доказујући да су Кајмакчалан освојили Дринци, или четници, или седмаци — смеје се капетан Радојчић. — Ја тврдим! — поче жустро Светислав. — Море, батали, то је ван разговора!
— Пази, богати! — Јесу ли ту били четници? — пита поручник Мишић. — Чекај. Немој да си брз. О свему томе ми појма нисмо имали. Наши су се, дакле, утврдили.
— Молим те, извини што те прекидам — упаде опет Мишић. — Ти рече да су четници заузели Кајмакчалан, а међутим сам кажеш да су се око врха крвавили Дринци.