Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
и шушти, а на дну ње вијуга се, као змија, међ' суморним стењем и жубори планинска речица, те казује путницима, да ова чељуст није мртва, да има живота...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
дана извађен је из каменолома на Монмартру један блок из којега је вирио предњи део једне животиње која је имала чељуст сличну пацовској.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
колутови затрепташе пред мојим очима, па се све те боје слише у црно, и преда мном грозан, црн као угарак, разјапи чељуст и пуче ужасан бездан у који као да полетех стрмоглавце.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?! Зашто они гину? Каква идеја њих креће напред? Је ли то горак и тежак живот који је за њих изгубио сваку драж?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
чесну под заставу, За име, чест и славу рода, Земље за слатку свободу лете, На све, как' муња, стране потекоше, Чељуст у адску вргоше тиране. К свободи отворене двери; Победа ј' правим јунаком скора.
Ја т' не остављам весла; Одгони таласе дух. Морски различан гад све покрај мене Плива; уздиже врат; чељуст отвара; Грозно скрежеће зуби! Ал! ме прогутат не сме. Зар му не да Нептун; да ил' му с' чини Да је дух мој сам бог.
Нити би га Пекин задржао зидом својим, Нит’ би га беснујућа Атланта талас задржао, Нити троглавне хидре отровна чељуст; Неситој жељи славе он пушта узде помамно Крвавим рукама; лети с муњом смрти.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
не би посустао Дадара да је пред њим утва златокрила, пре би крепао или допустио да му ножурде попуцају, да му пена на чељуст избије.
нехајно њише над провалијом и, боже, зар је то могуће, ја у ствари уживам што је смрт на мене разјапила своју грозну чељуст, а ја јој за длаку, танку, танушну нит измичем, пљујем јој у губицу смрдљиву, радо бих јој запевао на уво неку
Је ли то ђаво отворио своју смрдљиву чељуст и дунуо на њих, је ли то његов кужни дах њено уздржано и озбиљно лице натерао да се изгужва у разузданом смејању,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Солунско пристаниште подсећало је на огромну чељуст, која незајажљиво гута предмете убациване из свих крајева света. Виделе се и бараке, читаве насеобине дрвених кућа, а
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у