Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!
— А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија? — запитаће гвардијан ђакона Чимавицу посред граје. Чимавица смигну раменима пак изађе.
господи помилуј, амин!“ Поново заче да клања и да се крсти. Усред те граје допаде Чимавица, блијед као крпа, а косе му се накостријешиле. Једва једвице изговори: — Зло!
Хаљине му побацане врх покривача. Према његову кревету, уз дувар, бијаше други кревет, на коме спаваше Чимавица. Пошто се гвардијан разабра мало, засу грдњама Чимавицу.
Једини Стипан саставио руке на грудима и гледа. — Ма шта сам ја крив? Шта сам крив, за ране Исукрстове? — кука Чимавица, кад га једва допаде ред да га чују. — Шта сам могâ учинити?
— рече фра-Тетка. — Али, шта сам ја крив? Шта сам могâ учинити, за блажену Дивицу? — кука једнако Чимавица. — Ма, болан, ко тебе криви? Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона.
ђакона, пак се, мало-помало, поче повраћати стари ред у манастиру, али се, у исто вријеме, поче осјећати „жата“. Чимавица, пошто је четири дана лежао гдје и прије, одједном навали да га премјесте.
Толико бјеше доста да страх обузме ђаке. А кад још Чимавица заиска и доби допуст да оде дома на њеко вријеме, онда се страх усели у све слуге па дохвати и фра-Брну.
Злосрећни Чимавица, не устави се ни на томе, него писа из своје куће стрицу фра-Пињати Ћуку, који у то доба држаше парохију у О.
Јуначки фра-Срдарина не умијаше се прети, но им викаше: — Она губа, она смрдљива Чимавица, измислила којешта, само да нађе извит како ће се проскитати, а ви одма: тум! бум! одма по сриди свете оце и корабљице!
Те ствари ја боље знам него ти, кâ шта су боље знали од мене покојни Шкоранац и Чимавица... — Није то, него је он страшљив! — рече Мачак. — Ти лажеш! — викну Бакоња. — Нисам ја страшљив!
Није све доучија, али је потриба манастиру ђакона, пошто се Чимавица неће враћати. Не би му ни то помогло, али је Мачков ујак, дувало, стари пријатељ провинцијалов.