Јакшић, Ђура - ПРОЗА
мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. „Шта је то?“ питах се сама...
Кад смо ступили у цркву, стадосмо близу врата. Нисмо се усудили дубље у цркву улазити; чинило нам се да смо недостојни...
Мати је њена покушавала да отрује мужа... То се за ћерку није могло рећи, а мени се опет чинило да у њеноме оку гледам суд у коме се некоме отров спрема.
И чувајте ми дете... Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. — Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!...
Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. — Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући.
Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... — Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Кад би се то чинило онде гди варварство влада, и гди није слободно што добро и паметно ни говорити ни творити, имао би се барем извјет;
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И то му се тако уврте у главу да му се чинило неће моћи преживети ако би је поп Вујица однео. Једном беху дошли попу неки гости из чаршије; било је међу њима и
Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове... Миони се све чинило — доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско. Маринку се и нехотице отеше речи: — Мој добри ефендија!...
Куршум је ударио у главу!... Он је поцпнyо и пао. То сам видео овим мојим рођеним очима! Па, опет, опет!... Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао!... И опет напреже мисао да га сети целог догађаја!...
Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева... Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!...
Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком!... Уми се харамбаша, поумиваше се и хајдуци, па, као и у каком дому,
Све прође, све се разби као сапунски мехур... Чинило му се да му неко иза леђа стоји... види му сенку... Тек опет се настави разговор. Али се говорило хладно.
Они су обојица лепо са мном. Били су јарани и ја сам стајала с обојицом. Онај је био завидан. Све ми се чинило да га мрзи... Кад тако разговарам с њим, онај стрела очима, чини ми се да би га попио као кап воде...
— Хвала ти!... Збогом! — Збогом пошао!... Иван оде раздраган. Путем је премишљао о речима Крушкиним. Нему се чинило да је мало и хришћана тако душевних као што је Крушка. „А... измирићу га ја!...
Видећемо и то!... Лазар изиде. Срце му је играло од радости... Да је могао, он би летео кроз голе лужњаке. Па му се чинило да се и она оголела дрва смешкају на њега. У радости мало те не заборави увратити се попи.
Попу се окретала соба око главе... И што је више мислио, све му се чинило вероватније ово причање Ногићево... — Ама откуд ти то знаш? — упита поп, пришавши му сасвим близу.
Лазару се разгали лице. Он се није толико плашио непристанка Јеличина колико срдње и поноса очевог. Њему се чинило да ће се ствар добро свршити. И он пољуби Турчина у руку. Турчин направи нежно лице.
Тамо тек беше пакао... Па и није било лако! ... Мада никог није затекао у кући Алексиној, опет му се чинило да је све оно истина што је Маринко видео... Не вара се Маринко! Његово око види у најгушћој тами...
Он је већ гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и мире се с њим... И онда... све му се чинило да је то због њега, да је неко завирио у његове тајне и да је све конце похватао... Уђе у одају да се свуче.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Не знам зашто, али никад нисам смео завирити у собе где су болесници. Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно!
живих, о гујама у срцу и — сто којекаких будалаштина: све се то потенцисало у једну моћну гужву и клупче, и тако ми се чинило да би се то све почело снурати и одмотавати чим бих ступио ногом у собу где су болесници.
Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше
Или се то мени само тако чинило? Да видим: — Море, шта ти је данас? Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче
Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример, — а не знам, управо, зашто — да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише.
Чинило ми се, на пример, — а не знам, управо, зашто — да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударити — и све тако којешта.
А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће добити, јер му се све баш тако чинило и никако друкчије.
— Пристајем! Ја не знам зашто сам се томе толико радовао. Чинило ми се да сам с њом подвезао некакав контракт пријатељства.
У врту је било тихо. У даљини пиштао је железнички воз. Мене одједанпут обузе нека туга, неразумљива, нејасна. Чинило ми се да се ничим не могу утешити, иако нисам знао шта је то што ме тако притискује.
Чинило ми се да се ничим не могу утешити, иако нисам знао шта је то што ме тако притискује. Чинило ми се да има нешто, и почео сам да се сећам. Наједанпут ми излети њена слика пред очи.
Научио сам да ми увек гори лампа, а свећа ми је, опет, тако шкиљила, да ми се чинило да ништа не распознајем у соби. Сто је био сав мокар, и с његових крајева капала је вода с мрвицама од духана и
мислио сам се, ја знам најбоље какав ћу одговор добити; с друге, опет, чинило ми се све: добро ће бити. Тако сам и према њој последњих дана бивао.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
и, како се Вејки чинило, навлаш га додиривала својим страсним рукама. Вејка ју је, уздржавајући бол, одбивала. — Па има си...
Он би, једнако клатећи се, почео: — Етее... — А то његово отегнуто, дубоко „етее“ пролазницима, ваљда што је слеп, чинило се да долази са онога света. XX Почетак ослобођења. Пред рат. Цркву почели и по други пут да дижу.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Њему се чинило да би се сва та јадна гомила одједном разишла кад би јој он просто казао ово: чуј ти дугоуха гомило, еј ви грађани
Идите кућама и спремите се, рата мора бити! Само се њему чинило да он то не би казао онако обично, него би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је осетио чим је вест о улти—
Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и
и мутан као и његове мисли што су плавиле све по неким црним таласима, видео је само неодређене утиске ствари па му се чинило као да сви сни простори око њега мирни и жалосно-пусти у истини и не живе.
баш као оно на бојишту: „јао, јао шта сам ја урадио, шта сам ја урадио“, он се гадио себе, па му се у тој одвратности чинило као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело омотану није смео никако ни да
Христићу се чинило да је на њеном лицу час по некако цинички и осветнички, играо неки осмејак док се он мучио, а у оној укоченој тишини,
У тој ружној маски имало је нечег тако јадног, смешног и блесаво-очајног да се жени, која га је кришом посматрала, чинило како никад у свом животу одвратније и гадније човечије главе није видела.
искрпљена девојка са већ исушеним шкрофулама и погледом стално управљеним кроз прозор, али тако да се Јуришићу чинило као да она стално гледа у њега.
Све је било сношљивије па се чинило као да и сам воз лакше клиза по шинама. Онда је дошла и велика станица, раскрсница возова, и ту је и она жена с
Али, онај црв који се био притајио па се једно време чинило да је и угинуо, стаде поново да се миче пробуђен прекомерном осетљивошћу и сложеним и укрштеним мислима у савести
оне шетње по месечини обалом шумне Мораве, онај последњи залазак сунце, сећаш ли се оног дивног заласка, све то чинило ми се као одломак нечијег туђег, са свим туђег, живота који сам ја однекуд случајно посматрала. — Наташице!
и тада ми се твоје лице, у које сам гледала тако изблиза, чинило нејасно, туђе, сасвим друго од онога што сам га у оном сну видела. Појмиш ли ме, мили?
Африка
непријатељ сазнања, каже седи пријатељ, на моје дивљење, не толико што тако јасно закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо закључује он који је, да упозна који крај света, проводио у њему по двадесет и
Црњански, Милош - Сеобе 2
Међутим, ноздре су му биле румене и као да је дахтао од љутине. Чинило се као да хоће нешто да каже. Али кад Грк прође, он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је
У колима, са раскошним арњевима, од ливеног гвожђа, Гарсули је изгледао, неко време, као миш у мишоловци, и чинило се да му оде глава.
Имали смо разне тамничаре, ал’ ни један међу њима није био кицош. Међутим, у исти мах, Павлу се чинило да чује како му одобравају сви које је био, пре тринаест година, превео из Србије у Срем.
Оно што је он рекао том шкопцу са Крфа, казали би му и сви они из Махале. Павлу се чинило да чак чује, као неку грмљавину, у даљини, Трифунове војнике. Или да их пусте у далеку Росију, или да се врате у Турке.
У мислима је видео себе, како стоји пред Гарсулијем, који се шепури, и како се нико не усуђује да Грку нешто каже. Чинило му се да чује, како му Ђурђе шапуће: „А шта си имао да лајеш, коме си се царству приволео? То се, дугоњо, не каже!
Тамо су непрегледне зелене утрине, Бегеј, врбаци који су запупели и процвали, плаво небо. Њему се чинило да у мислима осећа како трава зелени, како дрвеће пупи, како се небо плави.
са њиховим копитама, ногама, он је имао много брига и невоља, али их је све, а пре, а после, укротио и улепшао. Чинило му се да је код коња мање несреће, него код људи. Доброг коња – говорио је Павле сам себи – лако је познати.
Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих коња, на њихов поглед ватрен и чист. Чинило му се да види њихове ноздре, дугуљасте, унутра црвене, њихов дугачак врат и мршаве чељусти.
Њихов врат, што иде увис, из гребена. Чинило му се да види њихову главу, њихове танке власи и реп, дуг и пун. Лако је познати добру копиту, високу, доле широку,
Због узбуђења – и зато што је била црномањаста – лице јој се чинило још блеђе. С времена на време – што Павле није приметио – њене би се крупне очи затварале, и неки срећан осмех јављао
Никога није било у затвору са њим, сем – бар се њему тако чинило – његове сенке. Месецима, дакле, та млада жена, која му је умрла на порођају, није у његовим мислима, у његовом
Скаменио се, тако рећи, од те слике у затвору, и те успомене. Чинило му се да чује њен шапат и да осећа њену руку, која га, по потиљку, милује.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
део онога појаса јадранских земаља који се без прекида настављао од Црне Горе до Лике и чије је целокупно становништво чинило живи бедем противу Турака из залеђа.
Аустрија се нарочито трудила да придобије Хрвате. Органима монархије се чинило да ће њих моћи најлакше придобити. Хрвати су католици, а са династијом имају вековне везе.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Тајанствени план Кад замрије тутањ чича-Бркиних корака, страшна тишина леже на њиву с кукурузом и на остављени џак, чинило се да се све утишало само да би се за који тренутак могло што боље чути како у планини пуцкетају суве гранчице под
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Заправо, Бароница је говорила, а оно нешто што је остало од сетерке покушавало је да режи. У млаком мајском ваздуху чинило се да њихови гласови долазе из воде.
Било шта да је, то савршено личи на Рашиду. Мрак је падао нагло и готово чујно, и кад сам престао да се смејем, чинило ми се да га осећам на образима, на рукама, и свему. — Могао бих се заљубити у тебе, Рашида! — рекох. — Могао?
Упитах Неду шта мисли да постане кад заврши ово чудо од гимназије, а она сањиво одмахну главом. Тренутак или два чинило ми се да ме није ни чула, но она рече да није сасвим сигурна, али да ће, ако буде имала услове да студира, студирати
Сада је земља подрхтавала и испод наших ногу тако да нам се чинило да и ми путујемо с онима који су одлазили у Атину, Истамбул и још даље. Почех да мрзим њихова равнодушна лица.
Испод насипа светлела се разливена површина мртве Тисе пуна трски и крекетања жаба. Чинило се као да нам неко велико огледало блешти у лице.
- прислонио сам њену главу себи на раме и неко је време миловао по коси. Чинило ми се да ће шмркати до краја свог блесавог живота, али је она престала с плачем нагло као што је и почела.
То ме је спречавало да мислим. Моје рођено тело ме је издавало. Чинило ми се да се растварам, сав натопљен усијаном лавом. - Имаш ли ти или немаш? - Рашида је настављала да говори о новцу.
- Ти, мајмуне! - узела ме је за руку, као зверчица обазирући се лево и десно. Чинило се као да нешто тражи. И тражила је тако ми Бога. - Држи! - сагнула се и пружила ми нешто.
После се десило нешто чудно: било је то писмо које сам писао због Рашиде, али ми се због нечега све време чинило да га пишем за Рашиду.
Могао бих слободно да скачем у воду, пливам или се печем на сунцу крај лене, смеђозеленкасте воде из које ми се чинило да избија мирис риба и муља.
- Не знам! - рекао сам - претпостављам. - О! - рекла је, гледајући у матицу реке као да је заборавила да постојим. Чинило се да је забринута.
- додао сам и то је био одвратан трик. Њен отац трунуо је више од пола века у баронској породичној костурници. Њој се чинило да сам у праву. - Да! - рекла је. - Ви ћете доћи за мном. Куцните трипут о прозор. Тако ћу знати да сте то ви!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Видеше дрвеће што им се дотле чинило празан мрак, и кровове у граду што су се дотле чинили као утонули у земљу. Сасвим близу, иза плотова последњих сокака,
Сањаше је, у мукама, скоро сваку ноћ. Виде је у сваком мраку, ма где био. Чинило му се да га обавија њена коса, са тешким мирисом ораха, лака као свила.
Да брату отме жену, о томе није било ни говора. Чинило му се просто, изненада, да он ту жену није довео. Те ванредне, снажне ноге, то љуљање, тај смех.
Рече, како би је чувао, како би је свуд са собом водио, како би је одевао. Чинило му се да је људски живот леп и да би са њом, и њеним дететом, пролазио весело, па ишли ма куд.
Не мислећи, као Аранђел Исакович, да је лепа као нико, она је знала шта вреди. Стопалом својим, које се њему чинило као у снажног анђела, она није била нимало задовољна.
чињаше да опет млатара рукама и да се опет тиска, давећи се, у страшном метежу коњског меса, длака и ледених таласа. Чинило му се да тоне, узалуд се напрежући да застане у паду главачке, четвороношке, пузећи, ваљајући се опет, кроз таму.
Сав модар, он је дрхтао, али лак од неких хладних тица које су хтеле да му излете из тела. Чинило му се, простртом на једном ћилиму, да не треба да се миче, јер по њему још теку обе обале, тршчаци, небо и његова
Друго би било да је био негде напољу, у Земуну. Овде, унутра, у својој кући, чинило му се да је потпуно безбедан. Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати.
лице, видевши кроз своје прсте и кроз мрак, у сећању, све оно што беше са њом чинио, све гадости, страхоте и чуда. Чинило јој се да још једном осећа, како јој он лиже руке и колена и она се уплашено покри душеком, као да јој на постељу беше
пута, колико је жена бедан створ, играчка, ствар у кући и гледала свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно што Бог са људима ради, тако страшно, као у кући њеног девера, тога дана.
Зажеле зато да буде опет, што пре, бар венчана. Што се Аранђела Исаковича тиче, њему се, збиља, чинило да ће померити памећу. Нико му ово није прорекао, никако то није предвидео.
Кретаху се по његовој жељи и његовим замислима и ускоро му се чинило да и кише на њих падају, и пролећа око њих настају, кад он хоће и како он хоће.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Али није, изгледа, била ствар у томе. Чинило му се да овде на Тераси, испод застава Игара и тромог јата угојених туристичких голубова који су га после шестог пића
Било је тако тихо да нам се чинило да смо се окупили пред каквом исповедаоницом: као да нас је Синан одувек чекао и најзад приморао да покорно окајемо
пута њене очи у пролазу задржаће се дуже него што је природно на њему, насмешене и испитивачке (или му се то само чинило?
И сви остали, чинило јој се, знали су због чега је ту: човек за шанком аперитив-бара, гардеробер, чувар паркинга, који би је увек погледао
), а упадљиве боје и посебне кројеве одеће за путовање заменила, чинило се заувек, једноставним сакоом и панталонама од џинса, и на тај начин се у мушкарачким крајевима, у које је често
Тресла се као у грозници, гризући устима јастук. — Само се добро исплачите— казао је.— Биће вам лакше. Чинило јој се да ће јој јецаји покидати утробу. Човек се вратио у собу с газом, алкохолом и неким прашковима.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез хукну и нареди кћери да служи вином. Женске бјеху ућутале и слушаху такође пажљиво. Јанку се чинило да сања. Осим свију чуда, које бјеше доживио тога вечера, њему се учини да су се ти људи пред његовим очима одједном
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Књижевна критика, такође, није стигла да се позабави овом појавом; често се чинило да она и нема везе с књижевношћу. Оно чиме нас дечји песник осваја јесте неочекивана, изненађујућа моћ непосредног
Главни уредник Пионирских новина од године 1947, дуго је покушавао да пише онако како се то око њега чинило, али без успеха. „Имао сам виолину, али нисам знао шта да свирам”, рекао ми је песник у једном разговору. Године 1949.
Што сам га боље упознавао, све више сам га волео, и поштовао. Волео сам, чак, и његову честиту, буновну мрзовољу; чинило ми се да долази из једног лепог неспоразума са околином, из чуђења, из неразумевања заморне игре света.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Тешко и несносно чинило им се да деца знају правилно читати и писати и боље од њих појати; зато су волели добронадеждну младеж у прво незнање
језика«, а 1813, када је био са службом у Брзој Паланци, он је обраћао пажњу на народни говор и бележио што му се »чинило да треба знати«. Али све је то радио »без икакве књижевне намере... него само за себе«.
Његови историјски комади, писани у прози, а не у стиху као што се обично чинило за доба романтизма, имају више бинског патриотизма но књижевне вредности.
Милићевић, Вук - Беспуће
Њега је гушио тај ваздух. Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине, с голим главицама на којима увече умире сунце; суре шуме са
заваљен у наслоњачу, гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто.
Али Манојло Ђаковић није старио, тако се чинило. Он је постао још грђи, знајући свој посао и службу у ситнице, бивао сваким даном лукавији и препреденији, довијао се
Он ће опет да живи сам за себе. Извјесно, инжињер није био сам. Гавре Ђаковић разабираше још један глас, и то, чинило му се, женски. Ваљда је ожењен, помислио је; у осталом, шта га се то тиче?
И онда се увјеравао да му је то сасвим свеједно, био ко, не био. Али чинило му се да је био неко по страни ко га је гледао.
се у њему није кретало, ништа га није потицало да се дигне из своје наслоњаче, према свему остајао је тврд и хладан. Чинило му се да је чуо њезине кораке у ходнику, да се њезина врата више пута отварају, али он је био непомичан, са закованим
Он се свлачио у мраку и чинило му се да још чује њезино болно и уздрхтало јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену,
Он се свлачио у мраку и чинило му се да још чује њезино болно и уздрхтало јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како
гасила се непримјетю младост коју је остављао у мрачним ћошковима кавана, међу остацима цигарета и другим смећем. Чинило му се да је прегорио и ту жељу, заједно са осталима којих се био одрекао.
Па и ако му се чинило да не обраћа довољно пажње игри, ради Ирене поред себе, — опет није хтио да вјерује да је тако рђав играч, да губи
Ирена бијаше невесела и замишљена, не радујући се одласку. Чинило јој се да одлази одовуд сасвим друкчија у души него што је дошла, да се је измијенило нешто у њој, да јој је Уна у
Није могла. Па поред свих спремљених ствари, долажаху јој часови кад не вјероваше да оставља ову кућу и ово мјесто. Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
поље дизати се ста, Умилна свуда виђаше се лудба, Ружа се диза иза свога сна, У истоку се диза рујно море: То чинило је крас од младе зоре. 52.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
да је сам на свијету, а људи око њега, опет, настављали су свој разговор и пиће не обраћајући пажњу на његов посао. Чинило се да их је сликар нечим омађијао и учинио се невидљивим, па сад неометано продужује са својом чаробњачком работом.
простодушност да је одмах, „на лицу мјеста“, попут враџбине, сјенила будне очи чувара реда, па им се, за тренутак, чинило да пред собом имају све сȃмо божје цвијеће у прољеће, а не згољне препредењаке и мацане, који само ждракају шта би се
Судећи по Радиној слободи и комедијању, чинило се да је он само проводаџија, али дјевојачко срце као да се баш њему окретало, док је онај други, Дане, све више тонуо
Све се разријешило напречац и онако како нико није очекивао ни мислио. Опет као у некакву сну, чинило се забезекнутом Дани.
Притезао је око себе простран зимски капут, очигледно туђи, и све се чинило да ће то бити неки злосрећни молилац који се већ унапријед збуњује како ће почети и шта ће казати.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним. Тако, ујутру, пошто се умије и прекрсти, почео би да се облачи.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Вук је врло брзо увидео да се народна прича не дâ бележити уз уста, онако како је приповедач прича, и како се то чинило приликом бележења песама. Прича се морала саслушати у целини, и више пута чути, па ју онда сам, у тишини, записати.
Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад наједанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те
Штогод је знао, чуо и видио да се у свијету догађа све му се чинило неправо, па је желио и богу се и дан и ноћ молио да му допусти да барем једном у свом вијеку види правду.
што је свакако тачно. Овој изврсној и тако карактеристичној причи мало „дотјеривања“ много би чинило, али дотеривања Вуковог. — Исту причу објавио је и Врчевић 1868, али нам се код Караџића учинила живописнија. 81.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Тако исто и с новци. Док их нисам имао, чинило ми се да ми је читав свет велика, празна чинија. А сад мије, као оном који се прејео, па не зна шта ће од муке: ако их
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СРЕТА: Шта није при себи? Бесна је она, напуштена, а не луда. две године чинило ми се нисам имао жену у кући него јагње, али откад се милостива госпођа довела, побесни.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Матори је само слушао, цртајући фломастером по новом столњаку. Чинило ми се да је све у реду, мада је било нечег изузетно сумњивог у атмосфери, мислим нечега што ме је подсећало на ону
То је била љубав! Као да вас мале беле мачке гребу по кичми. Бар ја тако налазим, мислим, чинило ми се да тако треба да изгледа права љубав! И шта је било? Тај кошаркаш је некако стално гледао некуда преко мене.
— и све у том стилу, дабогда се не помакла с места ако није тако! Чинило ми се некако да седим са звечећом аутоматском касом на улазу у неку велику самопослугу, или да ми је неко уградио
је сметало, али изгледало је као да би и он волео да се мало љуби се неким глумцем у уста и то са језиком, и још ми се чинило да ни он не би био у стању да изведе оно, не само на сцени, пред светом, него уопште нигде, мислим.
понедељке и четвртке, да бих у недељу поново испливала на површину, удахнула ваздух па поново потонула у сивило. Чинило ми се да уопште не живим и да се сви други проводе боље од мене. Грозне ли заблуде!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности.
Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило: лакше ће бити и њима и мени кад се растанемо. Погледао сам на часовник. — Е... — Шта?
Гледајући она послушна лица, у мени су се стварала сасвим супротна осећања... Ја сам се прсио и чинило ми се да сам виши од свих, па чак и од онога деснокрилнога возара са кукастим носом и великом главом као пуна зобница.
Простор се губио у мрачној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама. У том општем хаосу јединка се губила, људи се несвесно прибијали у гомилу и
се нешто љутио, али га ја нисам чуо, јер сам сав био у ишчекивању и стрепњи да ли ће опет зафијукати куршум. Чинило ми се да је сада одсудан час, и да од овога плотуна зависи судбина свију нас...
И тада се сетих пробушенога казана. Ветар је шиштао око мојих ушију, мени се чинило као да праште пушке, али ја сам још жив, жив јер трчим, још мало... и утрчах у ону врзину.
И лево и десно од нас буктало је од пешачке и артиљеријске ватре, па чак негде и позади нас. Чинило нам се као да смо у неком узаврелом котлу и као да ће нас врео талас захватити с које било стране.
Иако је то била блиска команда, чинило ми се да идем негде изван света. По киши и мраку јахао сам преко неких потока, по глибу, преко поља и кроз нека села,
Али зачудо, и ја сам нешто спокојан. Можда и зато што нисам видео оца на одру. Све ми се чинило као да је некуда отпутовао. Или сам можда огрезао у грозотама рата, па сам отупео према јадима живота.
Брже, брже!“ Сестра је гризла усне и ломила прсте. Срце ми је ударало, мислим искочиће... Војници зарише ашове. Чинило ми се да ми она земља пада на главу и ја тонем... Да ли ћу га познати?... Тек војници запеше. „Ту је. Пази сандук!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Обоје се запрепастише. И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако покварених људи, који ће тај злочин извршити. А оно гле!...
— Немој само да зна ко за мене! викну ћата, идући за њом. Она застаде, двоумећи. Чинило јој се да треба нешто понети, и она као кроз сан види ону ствар, коју би требало сад узети, али је нешто, ни сама не
Црњански, Милош - Лирика Итаке
постоји човек који мене набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама баш ништа, мени се чинило као фантазмагорија, чаробна. Ја сам зато остао на Ријеци.
од мора, тако изненада – залепршани над брзицом, сиви, мали галебови који су се стрмоглав, пустимице, превртали. Чинило ми се то чудно, као и сунце које се вукло по свету, са брда на брдо, у небеса.
Уосталом, у томе има традиција. Високо горе, сад смешне, још постоје оне ложе, са решеткама, иза којих се, некад, , чинило све, и вечерало, гледајући комедије, које нису биле блудније од живота. Сад се то ретко дешава.
Мени се то, тада, чинило јако комично. И лудо. Данас ми се чини сасвим разборито. Ми смо, у Паризу, били жељни Париза, као Париза.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек. Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И ето, одрастао је, а друга није стекао. Да ли је узалуд прошао мајчин благослов?... Чинило му се, да га суморне зидине његове собе с прекором гледају, и он је тај прекор осећао јасно, као на јави. А због чега?.
Поплава је ишла постепено и полако, али је обузимала сваки делић његов, сваки мускул и, како му се чинило, и саму срж коштану...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Онако љут, написа један допис. Кад га написа, а њему чисто као да нешто одлакну. Одмах се лакше и боље осећао. А чинило му се не друкчије него као да је покајао пораз својих једномисленика свуда где год их је било широм света белога, и у
То је Срету тешило, а и награђивало га; јер му се некако чинило да му од неког доба живот опет има одређен циљ. Сад бар опет зна што живи!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
гледа, повучен и замишљен, по страни, Како пролазе, и опет долазе дани, Како се смркава, па јутро, плаво, свиће. Чинило нам се — у веке тако биће.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Ветар се био потпуно стишао и површина океана била је скоро као огледало. Непрегледно мноштво риба око брода чинило је да вода око њега ври.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири! Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Само њему, госту, чинило се да — (а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе) — отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и
Међутим из оне друге собе једнако је допирало оно свекрвино цвиљење, да му се чинило да јој се, откако ју је ударио и откада она већ цвили, сигурно већ цела предња страна лица онако у крви изгубила у
XXВИИ И као што се надала, тако доцније и настаде. Ма да прођоше две и три године, њој се једнако чинило да је тек сада, као јуче, нема ни месец дана од свега овога што је било.
И, на изненађење, али у истини — јер се све чинило што треба њему тамо на гробљу — он се све више почео заборављати и губити.
И напослетку, ко зна колико времена прође, ма да се Софки једнако чинило да је све то тек од јуче, ипак она поче осећати: како ће се на крају крајева можда све преболети, све утишати и
Можда је и сасвим унесрећио, заробио, убио, што ју је довео овамо, код њих. И то је чинило да Софка, истина тешко, мучно, споро, али мало по мало поче осећати како се на све то навикава и како ће, ако овако и
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу моју. Пошао сам с њим до Сенђурђа.
Моме се добром тетку чинило да лети од радости све то слушајући; у по сата таковог разговора, а притом чашу по чаши испражњујући, у велико је
” Срце ми је лупало у прсима; чинило ми се као да ћу изда[х]нути. Полежао сам као у несвести. Кад сам се по неколико опет у себе вратио, дошло ми је
Ово је све чинило да сам се волновао кад на једну, кад на другу страну. При свем том, читање књига, од дан до дан, све ми је то милије
Пролеће, красота време! Све певајући да се горе и долине разлежу! Јошт да нисам се гдигди пастирски[х] паса плашио, чинило би ми се као да на Пигасу, Велерофонтову коњу, јашем.
Но, размишљавајући да сам с помоћју бога више получио него сам мислио и надао се, чинило ми се да сам топрв богат постао.
седамнаести дан к Венецији дошли, имајући по вишој части или слаб или противан ветар; ништа мање време није се дуго чинило при таковом лепом друштву.
Дела моја и дужности радо и весело исполњавајући, чинило ми се да сам у совершенејшеј независимости и свободи, нит сам кому есап давао, нит од кога узимао.
Ово би ме неколико чинило дангубити; но, с друге стране, било ми је мило и полезно, дајући ми начин боље познати љубведостојнејша својства и
и радостан био што сам при њима трапезу имао, да, не сат но три на дан да сам ту предавао лекције, јошт би ми се чинило да им довољно не одслужујем и да им дужан остајем.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Видија си га, је ли? — питају Мачак и Лис. Бакоња заврти главом, па једва изговори: — Нисам, али ми се све чинило, да ми је иза леђа... — Шкопићу! — викну фра-Тетка. — Шта велите? — одазва се Мачак.
— Дижи се, Иве!... Устани, моје дите, и донеси воде! — рече благо. Бакоња, јако зачуђен, пође. — Чинило му се да је протекла година, а не један дан откад је пошљедни пут ходио на чесму; чинило му се да се он прометнуо у
— Чинило му се да је протекла година, а не један дан откад је пошљедни пут ходио на чесму; чинило му се да се он прометнуо у њеко друго чељаде, и да се све око њега скроз измијенило, да је манастир много мањи, а тако
могаху црпсти и, особито, видјело у ком Срдар приказиваше женски свијет, све је то, мало-помало, утјецало на Бакоњу и чинило да вехне свјежина његове љубави према Јелки.
Бакоњи се чинило да снијева. Јутрос је остављен без ручка као какво ђаче, а вечерас је дочекан као какав велможа! Прије зоре Бакоња
То је било изненађење фра-Теткино, који то изради код бискупа, свога школскога друга! Бакоњи се чинило да снива. И цијелијем путем у повратку, каогод што се Срдар и Кушмељ не тријежњаху, но придаваху у свакој крчми, тако
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
По лицу га ударао смех, чудио га и збуњивао, јер, откако је преноћила у манастиру, друга је жена постала. Чинило му се да се распукла и расушила, а он, слаб и очајан, стајао је у том процепу, лежао у њему потпуно пригњечен и није
— Ноћас ништа не плаћам. — Имаш право: дан је за бројање пара. — Много сам пио... — Чинило му се да ће умрети од муке у грудима и стомаку. — Човек који се понеки пут не напије није човек.
је дрвену ручицу из све снаге, тоцило је зашкрипало, промукло, љутито, очајно, повраћено из давне смрти: њему се чинило да је и сам багрем закукао и више га никад није дирнуо. Ни он, нити ико други.
Вршак и његово смеђе дно, од струјања, чинило јој се — млека, најежили се ситним бобицама, сличним семену дивље метле.
После избора оџак ћу да ти претурим!“ Викнуо сам, сви су чули. Људи су се смејали као да се даске ломе и цепају, чинило се Аћиму, а, у ствари, само се неколицина, кријући лица, уњкаво насмејала. „Сад смо се ородили.“ „Ти и ја?
Кад се мало отрезнила, погледала је око себе: кукуруз је био вран, чађав од мрака. Њој се чинило да је малопре изгорео... Соба је пуна сенки лишћа и месечине. Ђорђу суво пуцкетају ноздрве. Шта ми ј е било вечерас?
Био је убеђен да су у сењаку заказали, разјарено је јурио горе-доле поред плота, по јабучару, чинило му се да уз свако стабло стоји припијен Тола, кидисао би, опипавао, па би нешто шушнуло у сењаку и нека сенка минула
Увек га стављао на главу тако да прошивено буде позади. Чинило му се да сви с којима се мимоиђе путем гледају поруб његовог феса. Мати је умрла с домаћиновим јатаганом под главом.
Први пут је морао да призна нечију надмоћ, био сам себи мањи, и чинило му се да га је тај селак с великом главом и брадом оборио на земљу, израњавио му плећке и бедра, па стоји наднесен над
“ узвикивао је Ђорђе путем до Паланке, а ноћ је врила од крекета жаба. Крекет се расуо земљом и небом, чинило се да и звезде крекећу звонко и отегнуто, а пандури су му одговарали: „Ниси невин чим си Аћимов син.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Златопрста је везла и туговала. Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да извезе на
Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она најмања. Посматрајући их, чинило јој се да трчи заједно с њима. Брзо, брже, још брже!
Без успеха. Прозори Татагиног кућерка били су густо застрти, а већ при уласку у шуму старица им се губила из вида. Чинило се као да је цела шума чува бришући њене трагове.
Зидови пећине блистали су од разнобојних кристала, треперили, као да је дуга под земљу зашла. Дечак ослушну. Чинило му се да чује некакве тихе гласове, а онда виде како из дубине пећине излази гомила раздраганих патуљака, окружује га
Била је и она малена, не већа од шишарке, али тако сребрнаста, тако лагана да му се чинило како не игра, већ лебди. »Баш би било лепо остати с њима!
Смејачко и не стиже да размисли шта би тада било кад осети како почиње да се смањује. Смањивао се тако брзо да му се чинило како се топи као пахуљица на јакој ватри. »Шта је ово?
Дуго, ћутећи, дечак је гледао у воду. Још му се чинило да сања, али није прошло ни неколико дана а мајка опази да ногавице дечакових панталона краћају.
Полако, на прстима, искраде се из куће, али кад је дошао до оног места где му се чинило да види како из плодова ораха искачу малена, раздрагана бића, он спази само опале орахе како блистају на месечини.
Понекад му се чинило да се и сам камени, чекајући да му се она осмехне или да му пружи руку, али стена је ћутала. Глатко и као кост бело
Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао. Чинило се да никад неће ни изаћи! Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан. — Уф, како је ружан!
Сву ноћ га је пратио погледом. Чинило му се да би у нежној струји месечине могао полетити високо изнад пучине, али чим би Месец зашао за облаке, он би
— осмехну се лепотица и хтеде да крене даље, али из младићевих очију избијао је такав сјај да јој се чинило да се купа у светлости, па рече: — И тако је свеједно где сам...
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
светлости како одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир а он се расипао у ништа.
3акони који владају речима постали су му занимљивији од закона који владају људима и чинило му се да што боље познаје понашање речи, то више зна и о понашању људи.
Таман је понешто и научио кад му дед и отац погину, у Кочиној крајини, у борби са Турцима. Чинило се да су погинули узалуд: Кочина је крајина (рат у којем је Аустро-Угарска, као и обично, искористила очај раје, па
Није умео да одговори јер му се чинило да је све теже распознати истину а да победа уопште не личи на себе. Најгоре је било то што се више није знало ко је
Као да га је одасвуд чекао добитак: и са земље, и из трговине, и из војевања, и од жена, и од речи. Чак и од људи, чинило се.
Како је добро смишљено, тако је добро и почело: са Турцима, преговори су ишли готово лако и чинило се да је споразум постигнут. (Као ни Србима, ни Турцима се није баш гинуло.
Дан је био пролећни, сав расветљен и, први пут после многих недеља, небески бездан као да је био благонаклон. Чинило му се, ипак, да је, већ једном, упамтио такво небо које је, одасвуд, безмерна плава празнина и чист, црн, сјај.
Док се први радије бавио идејама него људима, други се бавио само људима јер га идеје нису занимале. Првом се чинило да жели власт над собом а други још није знао да тежи власти над другима.
Био је постао толико лукав и толико вешт у изазивању различитих обличја у себи да му се понекад чинило да се претвара у неку опаку, многоглаву митолошку зверку.
Понекад јој се чинило да неће издржати: у његовом одсуству као да је, под својом кожом, осећала готово све што се збива са њим; у његовом
Понекад јој се чинило да у томе успева, најчешће је знала да не успева никако. Није јој сметало што је једино у очима странаца Господарева
Знала је да изненади и самог Великог Милоша: чинило му се да се неука сељанчица преко ноћи претворила у искусну владарку.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Но то ме није чинило нестрпљивим: ја сам свој посао завршио, а дело ће, ако вреди, наћи само себи своје место у науци.
„Колико су та учења ових мудраца била различита од онога што сам од својих пређашњих учитеља чуо! Чинило ми се да се уздижем у неки други виши свет и не могох да се сит наслушам речи ових двају Милећана.
Он оста у дворишту, војници уђоше у његове одаје. Оданде почеше да износе у двориште све што им се чинило од вредности: мермерне статуе, сребрно посуђе, амфоре, скупоцене завесе и ћилиме, сунчане сатове и друге астрономске
Дарвин га удахну дубоко. „Да, био сам један неуки жутокљунац, и све што на путу видех беше за мене ново. Али то ново чинило је на мене, младог, јачи упечатак него на неког којем оно не беше изненађење“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Немогуће је, уосталом, заборавити ту ноћ уочи овог необичног венчања. Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи.
жилом, ногама и песницама, а он најпре урликао од бола и кад су му везали камен за мошнице, пустио страховит крик и чинило се као да су му очи на глави, а он потпуно сишао с ума. — Све ми је једно говорити, али шта?
А кад сам легао, киша је пљуштала. У лименом жлебу, на зиду поред моје главе, гушила се вода. И мени се чинило да се онај мутан, жут и прљав муљ руши право у моје срце, да га плави, да га дави, да га гуши у оном најкрвавијем
А више моје главе, у дрвету моје постеље, неуморно, језиво и неумољиво, стругао је црв бедне моје нерве. Чинило ми се, поред тога, како се усред дима воштаних свећа, уз ужас чудних шумова, неке тешке а невидљиве гвоздене полуге
Над њима је зјапила прозрачна дубина неба, под ногама друга, црна безданска дубина понора. И ћутали су и чинило се да не дишу да не би нарушили тишину.
По зиду, покривеном плавом свилом, висили су акварелни портрети и порцуланске минијатуре. Чинило се да жена спава. А у алкову, скривен свиленим портијерама, налазио се опет плави, меки диван, пун малих плавих
Држећи га тако и носећи преко собе њему се чинило да у рукама држи врео костур по коме пада дуга плава коса, па се ужасну и опет га остави у постељу.
махао рукама, ишао уздигнуте главе, и тако уливао неко нарочито, чаробно расположење и некакав чудан полет воље. Чинило се као да је свакоме срце пуно, и вене, нерви некако разиграни, и да је један од првих пролећних дана успео да подигне
отишло унеповрат, а бујна нека физичка одважност распалила вољу, сад кад се и сама чудила својој новој снази, њој се чинило бесмислено задржавати се на томе, расипати и даље снагу, скањивати се и трошити у глупом колебању.
Али ово послеподне, баш овај смех на који зимус не би ни обратио пажњу, дирао га је чудно, па му се чинило да га он некако и сувише одваја од оних тамо младих што се шале, са којима би он радо био интиман и којима би хтео да
јер се он клањао лево и десно тако љубазно и скидао шешир тако дубоко и са изразом таквог блаженства, да се њима чинило како је господин Леђенски, у најмању руку, морао постати чланом какве значајне делегације или тако нешто слично.
ципелице које бих знао да љубим лудо, са нежношћу коју никад ни према чему у животу нисам осетио, са љубављу која се, чинило ми се, никад не би могла утулити.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Запажао сам како би се тад на бакином лицу упалио осмијех тихог ликовања. (А чинило ми се бјелодано да јој дадиља таквим говорењем подилази, напипавајући непогрешивим инстинктом примитивца што старици
(Тад је већ спавао сâм у соби; бакици је нарушавало сан његово хркање, а он, чинило ми се, као да наумице није хтио да одустане од њега, налазећи у хркању нарочиту драж од афирмације себе.
А та њена кротка пријазност није ју унижавала, већ, напротив, уздизала у свачијим очима. И бака ју је јако вољела, чинило ми се чак више, или бар топлије, него своје властите двије кћери.
Ето такве су биле и моје двије тетке. Усидјелице већ по рођењу, рекао бих по рођеном таленту; и, чинило ми се, стално истих година.
Мислим да и оно дуго унапријед слути промјене времена. Често сам се у дјетињству замишљао као дрво. И чинило ми се да тачно осјећам што осјећа дрво, само што оно није тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној,
замагљеност волио и у чашама с мастиком, која се у љетна поподнева послуживала уз црну каву у тој благоваоници. Чинило ми се да и у самом укусу воде с мастиком осјећам неки одбљесак нереалних, шимеричних простора, па сам је пио и онда
лица, по нервозном поигравању с привјеском, одредим тачан час кад му је мисао на тај удес опет исплутала у свијест. Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана
А преко свега дебео слој прашине. На зиду је висио још један портрет бакина брата, али незавршен; чинило ми се да је истинитији од онога у салону, некако голији, непосреднији; на њему није било осмијеха.
тропских огњуштина, те по неколицина другова посједа на болесника да му савлада то изнуравајуће трескање и треперење, чинило ми се да у том тресу препознајем старог знанца из дјетињства.
Сами звукови по себи на мене су тако дјеловали. Органски, као на оног паука између двије греде. И чинило ми се да је живахна, жустра, бљештава музика само у неком тобожњем, конвенционалном, вањском смислу весела, жива и
У недјељу је сунце више сунце а тишина више тишина него у друге дане. Још у дјетињству чинило ми се да се у недјељу сунчане опеклине на купању добију кудикамо лакше и брже него радним даном.
То је метафизика!” Или, кад су хтјели да буду офензивнији: „То је некаква, твоја, метафизика!” А мени се, напротив, чинило да то није ни моја ни метафизика, већ да је такво поимање чисто инстинктивно и више-мање опћенито, и да га сама
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. Кмет га ослови без поздрава: — Где ти је мајка?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад наједанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два човека те
СЕ Био ти је оно неки везир, прав, поштен и добар за сиротињу, ама богме опет колико је год био добар, све му се је чинило да је многога увриједио и уцвијелио, кан̓ ти када је ко на великој паји, па не може ни он баш све право просудити.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим. Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји
У свом следећем покушају чинило се да следим свој природни инстинкт, који ме је касније потпуно заокупио - како да искористим природну енергију да
Досад сам се уздржавао да јавно изразим своје мишљење о овом питању јер ми се чинило неприкладним да се бавим личним стварима, док је остали свет у великој невољи.
сам произвео изненађујућу појаву и трудио сам се да утврдим њен значај у вези са струјама које се простиру кроз земљу. Чинило се да је то безнадежан подухват и дуже од годину дана радио сам неуморно, али узалуд.
слику прослављеног уметника која представља једно од годишњих доба у облику облака са групом анђела који су, како се чинило заиста лебдели у ваздуху и то ме је снажно погодило. Све се то исто појавило у мом сну, осим привида моје мајке.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Ново сазнање ме је усхићивало; све је то било тако ново и тако једноставно, тако ми се бар тада чинило, а у исто време било је тако опречно свему што сам до тада познавао.
би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено дугим белим зрацима почело да се појављује на
У свако такво јутро пре педесет година, чинило се, нама пастирима, да присуствујемо стварању света, најпре света пријатељских звукова и светлосних порука, што је у
Сваки од ових призора, чинило ми се, покретао је нову бујицу суза. На крају сам се некако смирио и престао плакати. Чинило ми се као да чујем како
Сваки од ових призора, чинило ми се, покретао је нову бујицу суза. На крају сам се некако смирио и престао плакати. Чинило ми се као да чујем како мајка говори сестри: ”Нека га бог благослови за ово лепо и топло писмо. Нека га дух св.
група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале. Чинило ми се да свака од ових гомила жури да би обавила неке важне послове.
Кад дође ред на мене, чиновници који су нас испитивали вртели су главама као да им се чинило да нисам за искрцавање. Признао сам им да имам само пет центи у џепу, да немам никог познатог у Америци и да никог у
нисам могао одолети а да не посматрам моје другове исељенике, који су, као и ја, седели и чекали да буду запослени. Чинило ми се да су бар за класу испод мене, а ипак нису имали тешкоћа са усељавањем.
могли да се населе у Идвору и чије меје друштво на исељеничком броду пре одбијало него прихваћало и међу којима ми се чинило да има много душевно закржљалих.
па пошто се расхладим, да потражим неку од многобројних лепих прилика које пружа та метропола, која је, како ми се чинило, када сам се искрцавао у Хобокену, киптела животом и радом и била крцата разноврсним могућностима за запослење.
Сада знам да је имао у виду речи св. Луке: ”да се осветле они који седе у мраку”, али се мени тада чинило да он има у виду моје бојадисање подрума и сутурена у Лексинггон авенији, па сам сматрао да се те молитве односе
Тада ми је то изгледало као нека шала, скоро ругање. Чинило ми се скоро немогуће да се једно обично српско сељаче сврста у исти ред са студентима који су по много чему личили на
Ћипико, Иво - Приповетке
Најпошље дође ишчекивани дан: укрцаше се у силан брод с осталим свијетом, у који се бјаше уселила, како се њој чинило, цијела једна варош. На мору наступише дани и ноћи у стрепњи и свакојаким слутњама.
Иво Полић завиривао је у сваки угао, гледао, стрепио, и као какав злочинац враћао се опет на најзлогласнија места. Чинило му се да гаји кости несретника, да чује њихов јаук, запомагање, да види крваве главе, а доле, дубоко испод куле, да
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
“22 После оваквог објашњења слике мењају смисао. Раније се чинило, у тумачењу Владана Недића и Хатиџе Крњевић, да су изнутра озрачене неким дубљим, можда заиста древним и митолошким
његова поезија и проза, као и његова „суматраистичка теорија“, сложенији су, замршенији и дубљи него што нам се чинило. • Познато је да у проучавању књижевности полазите од достигнућа модерне, пре света руске семиотике.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
је то реченица која најављује преокрет у сижеу са трагичним последицама по оба лика, Софку и Марка: „Само њему, госту, чинило се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава
Нечисте крви (1900) појављује чак и аутор да коментарише доживљај меког, топлог и утутканог простора, а не би се то чинило да га писац није сматрао важним: „И онда, почне да чисти собу, паја је, намешта и утуткава тако да, кад уђете у њу,
]. За њега није био онај кикот [. . . ]. За њега је она имала и други глас [. . . ]. Стопалом својим, које се њему чинило као у снажног анђела, она [. . . ]. Обилазила га је ходом својим снажним [. . . ].
Исакович себе сама доживљава као да је на два бића раздељен: „Све то прошло је тако бесмислено да се Вуку Исаковичу чинило једнако као да постоје два Вука Исаковича: један који јаше, урла, маше сабљом, гази реке, трчи по гунгули и пуца из
бутине, као и раздрљене, космате груди, чипке кошуље и сребрне гајтане, као и висеће, дебеле образе и пљоснат нос. Чинило му се да гледа у своје велике, подбуле жућкасте очи, са тачкицама крај зеница и да види и црни свој огртач којим је
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Поп на брзину искапи неколико чаша, али никако да савлада своје прве утиске и своје разочарање. Њему се изједна чинило да није довољно храбар и да ће ови Арнаути опет мислити да је страшљива кукавица и рајетин.
Али ни за кога није имао ни лепу ни лошу реч. Ћутао је и, на изглед, презирао. Презирао их, како се чнвчијама чинило, баш зато што су чивчије, што су раја, што су у једној слабој вери.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
САРА: Шармант, шармант! ФЕМА: Шта вам се чини, јесам ли га лепо испратила? САРА: Коми фо! Мени се чинило да моју графицу гледим.
Петровић, Растко - АФРИКА
непријатељ сазнања, каже седи пријатељ, на моје дивљење, не толико што тако јасно закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо закључује он који је, да упозна који крај света, проводио у њему по двадесет и
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— или су коњички пикети? Учини ми се да се ти предмети мичу. Опет обратим пажњу Комарова на то, јер ми це чинило да турска диверзија с те стране може бити по нас врло опасна и врло несрећно решити данашњу борбу.
И већ почех мислити о себи грешнику; шта ли ће бити с мојим сном? Све ми се чинило да се од блиске пушчане праске никако не може поново заспати.
немар умора и равнодушност очајања, жудња за животом и подсмех смрти која већ стоји над главом са замахнутом косом. Чинило се да сваком од њих замиру на уснама ове речи: — »Оно вајде нема од целога овог нашег посла.
Граната није никоме род — па ни ђенералима... Изгледало је као да се Комаров овим нешто извињава. Уопште чинило се као да је нешто јако збуњен.
Бледе слике изгинулих бораца једнако су ми биле пред очима. Чинило ми се као да још једнако чујем јауке и ропце тешких рањеника.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше. Све ми се тада чинило да ми је десна страна нарочито изложена, и окретао сам се не бих ли их угледао. Нагазих на неку јаму.
Моја чета више не постоји. Које од болова, или нашег неуспеха, можда због изгубљених војника, мени грунуше сузе. Чинило ми се тада, све што смо имали снажно и здраво изгинуло је. Спуштало се хладно, мрачно вече.
Болови су били толико ужасни да сам се обезнанио. Носили су ме тако једно пола часа, а мени се чинило у бунилу као двадесет година. Најзад су ме спустили. Чујем жагор људи. Неки се надносе нада мном и загледају ме.
Већ су их однели. Али све је то ништавно према ономе што сам видео горе... Чинило ми се као да нестајем. Пред очима ми је треперило од неке унутрашње напетости, па ме и слух напушта.
Увек као водник, поред топа, или на осматрачници у пешачкоме рову. Ратни напори нису му баш ништа шкодили. Штавише, чинило нам се да му прија овакав живот, јер је он успешно носио својих сто тридесет килограма преко брда и планина.
Био сам пријатно надахнут, као да сва околина зрачи. Ишли смо неко време ћутећи. Чинило ми се да ћу говором својим покварити овај први утисак. Тома је весело разговарао са старијом сестром.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— Добро знам да недоказане слутње ништа не вреде, али ја ћу се ипак усудити да изрекнем своју: мени се одувек чинило да би аутор ове песме могао бити само Јован Авакумовић; можда није случајно да се и ова песма као и Пашхалија новаја,
То ми је можда била прва руска књига коју сам видео. Мучио сам се да је разумем, пак ми се напокон чинило као да нешто и разумем. једна Хомјакова песма почиње се ту са: ,ја видјел сон’ етц.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде!
О, небо вас убило! — врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења. Отац би спавао кратко, бурно, рчући.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Сем тога, на крају жетве, прави се и »божја брада«. Између осталог што се том приликом чини (или се чинило) у неким нашим крајевима (и што подсећа на обичаје око последњег снопа код других народа, в. нпр.
Ћипико, Иво - Пауци
А само ради вас и с вама ја сам замишљао дивну слику. „Чинило ми се да нас тик жала чека хитар чамац; море је мирно, дубину му мјесец освјетљује...
Ча мислите? На сто фиорини давале се дви каце маста, а каца се плаћала до петнаест фиорини; и то се чинило ка да је даровано. —Шта говориш! — чудио се Иво. —Тако је, и то је на поштени начин, а било је и горе...
А Иво иде све с њима. Бијаше пошао весео у поље, а сада се враћа растужен. Он не проговори ни ријечи. Чинило му се да би којом му драго бесједом оскврнуо њихов бол.
У јаматви живот и рад живље се јављаху. Младић се упути према мјесту откуда се чуло понајвише гласова. Чинило му се да је то негдје близу саме цркве. У ходу сретне Мрсу, ну обори очи и не смједе да погледа у мрко му лице.
Иво сврне погледом на његово окошчасто, искипјело лице. У свој невољи чинило се спокојно... — Брзо ће подне, — прекиде тишину Јуре. — Није још звонило, — одговори Марија.
на Марију, здраву и изабрану, и осјећао је да његова душа складује с њеном, пак се подавао припросто уживању, којему — чинило му се — не би нигда ни било конца.
Дувала је млака јужина, тресла гранама и облијетала с хуком око мрких маслина. У ушима му брујило и чинило му се као да ослушкује тужне гласове силне нарицаљке.
љубави, те, мјесто младићке обијести, завладала би њиме нека суморна чежња, мека, плачљива као облачни јесењи дан, и чинило му се да му је суђено оставити је. А и сада вријеме хита, растанак је дошао: ваља прегорити...
? Он није говорија ка ви. И насамо мало смо се састајали. — Па диже главу и погледа у Иву: — Увик ми се чинило кад би' га видила да ми јема ништа велика рећи, а нигда те велике ричи нисам дочекала. А пуно сам жудила! И то ме мори.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Тад упита за манстир Вратимље. Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни. Чинило се да га је срамота што га затекох у тако недоличном стању.
Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује. Прохор Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се
Пратио сам га погледом све време. Старац се једва држао на самару и мени се чинило да ће му сваког тренутка удови попустити и да ће се скотрљати низ стрмину.
Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала. Знала сам да сузе иду по истом трагу, али ми се чинило да ми је цело лице влажно. Сузе су ме голицале у угловима усана, осећала сам њихов слани и горки укус.
Рекао сам му да буде опрезан са Лаушем. Јелена Не знам зашто ми се чинило да би тај калуђер−видар морао бити висок сув старац дуге беле браде, повијеног носа и продорног погледа.
Прошао је мимо мене и отишао уз степениште, према горњем дворишту а да се није ни осврнуо на нас двоје. Чинило се како не зна ни толико да сам овде ипак некаква домаћица, да сам жена господара ове куће.
Желећи да се додвори Лаушу, старешина је уперио прст баш у Кирчу и ни у кога другог, јер му се чинило да је младић снажан, здрав, сналажљив, отресит и бистар, онакав какав господару и треба. Тако се Кирча нашао на Кули.
Кад је дошао ред на њега да одговори, старац се закашљао. Чинило ми се да матори лисац с тим напрасним кашљем хоће да начини мало простора за себе како би остао на средокраћи између
Димитрије Најзад! Киша! Плахи благотворни дажд спустио се на Вратимље. Најпре је стајао црни, чинило се градоносни облак, ниско над самим хрптом гребена Вратила. Био је огроман и непомичан.
Богдан Кренуло је набоље. Сада имамо довољно воде. Пре него што се на нас сручила непогода, чинило се да ће се суво жбуње у камењару запалити од јаре и да ћемо сви ми просто излудети од тешке оморине која је треперила
Говорили су сада о нечем другом. Ослушкивао сам само зато да бих чуо глас мога злотвора. Говорили су остали. Чинило ми се да их он не слуша, него да ме гледа својим свињским очима и смишља нову гадост. Зашто нисам отишао?
на таква прегнућа, гањао по тупој, отврдлој војничкој души нека утрнула бивша осећања, присећао се онога што му се чинило дирљивим и све то пажљиво сложио у говор.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
поред тога гроба, Где пасе своја свилоруна стада: Стар и замишљен, у рујној вечери, Он је, ћутећи, гледô у даљину, И чинило се да погледом мери И даљне горе и немирну Дрину Као одломак изумрлих дана, Кô седа слика старца Осијана. 13.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тако сам Вам, драга пријатељице, лутао са великим уживањем по будућим вековима. Чинило ми се да, тим гледањем у будућност, продужујем и свој живот преко његових уских граница.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Наравно. није се љутио. Од његово троје здраве деце је потекао израз. С неком сујевером је неговао ту реч. Чинило му се, тај земљотрес, та немирна деца, то је велика његова победа онде где је можда и он сам помало сумњао да може
Ћутала је, често гутала речи, а то њеној природи није добро чинило. Живот јој је дошао туп. Бесмисао њене удадбе мучио ју је сад, јер је боље увиђала бесмисао живети за богатство, тећи,
четири пет, све ће бити свршено, ја ћу постати неки проф-Триша, стићи ћу их, њих, по изгледу и по навикама, што ми се чинило да не може бити никада...
У таквој кући, с правом бригом и добром вољом за свакога, а тек за Соку, чинило се понекад и немогућно, али, ето, нарушавала је онај склад, правила и видела немиле сцене, баш Сока, и увек Сока.
портрету „Сузана Фурман”, од Рубенса; очи које допиру до носа, одузимају нешто од слепих очију и од образа, и којима, чинило се, Јелена и гледа, и слуша, и мисли. У кући је радила као роб. У цркви стојала као жалосна врба.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Зар не, зар не би то главу чинило интересантнијом? Ако ви ни при тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај
Разуме се, мене нису интересовала проста и једноставна питања, већ сам се старао да она буду што компликованија и чинило ми је нарочито задовољство да онога коме постављам питања доведем у што већу забуну.
да човек има тридесет и два зуба, што се поклапало са тридесет и два слова у азбуци, па се нама, у дечјој нам машти, чинило као да свако слово виси окачено о један зуб.
да не читам стихове наших поета; већ сам издржавао сасвим супротну дијету — нисам писао стихове, што је необично добро чинило и мени и мојим читаоцима.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А овако сâм у ноћи, не познајући ни пут, почео сам зазирати од сваког дрвета... Чинило ми се да су копите мога коња страховито одјекивале у ноћној тишини. Старао сам се да држим стално десну страну.
Врата се преда мном затворише. Иако је можда такав обичај, чинило ми се, ова је форма ипак могла сада да изостане, и да се учини изузетак према једноме официру суседне земље.
На сваком другом месту гледали бисмо равнодушно. Али се чинило ужасно погинути сада. Луди страх обузе људе. Заклона нигде нема.
Изиђох. Дувао је ветар, па ми се чинило као да се смрт злокобно цери, те пожурих да сам што даље од ове жалосне бараке.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
обамрех од ужаса; И најмањи шушањ одјекиваше у мени као лупа, И не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа, Чинило ми се да неизвесност траје читаво пола века, Тако ми вечност се јави пред оним што ме чека.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна.
Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену уз ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна.
Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде. Али, свеједно: ма камо да се окренула Капљици се чинило да се, блеђи од корала, у даљини њише њен Цвет. — Пусти ме, моћни Царе, да се вратим пустињском Цвету!
Такав је сјај и таква радост из ње избијала да се чинило — сунчана се зрака у Лепотицу претворила. Не иде, већ трепери.
укопана застаде Лепотица и сенка јој пређе преко лица: у сусрет јој је долазила старица толико јадна и погрбљена да се чинило истога ће се часа као бритвица преклопити и сложити на земљу. »Баш је тешка старост!
« — питао је очима. »Шта ја?« — Лепотица самој себи слегањем рамена одговори, кад су сахране учестале тако да јој се чинило како нема више ни венчања, ни рођења ни крштења. Један за другим одлазили су под земљу познаници, рођаци, суседи.
Али, у мравиљаку је било топло, а у јајашцима су равномерно куцала срца будућих мрављих витезова и лепотица. Чинило се као да чекају избијање неког невидљивог звона, па да се јаве. Кад, наједном, као прасак скривене пушке пуче пролеће.
— прошапутао је маслачак. — Сигурно је мрављи краљ! Крилато бело сироче ухвати вртоглавица од тих речи. Час му се чинило да то весела ливадска деца о њему говоре, час да се преварио. Ипак, заједно, с мраком стиже и Белко мравињаку.
У једном тренутку окрену се Маријан ка колиби јер му се чинило да га старац с прозора прекорно гледа, али савлада тугу и потрча ка води.
Домаћице нису ни отварале прозоре, али ветар је, свеједно, уносио прљавштину у куће. Чинило се да је и снег који пада прљав.
Узалуд су деца завлачила главе под јастуке! Звоњава је пролазила кроз зидове, кроз јастуке! Чинило им се као да им у глави звони, да звоњава негде у њима избија. Тако су већ од самих себе почели да беже.
— истури шеширић погледима радозналаца своје зелено перо, али се сети где је и ућута. Доле, у трави чинило му се да чује неко куцање, неко чангрљање из којег се изви тиха и складна песма звона. — Гле, сат с клатном!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у
„Паганско“ је користило и зато што је помагало продирању феудалне поезије у масу, чинило је разумљивом и као својом“. Према свему томе, овај придворни певач да тако кажемо уноси у песме само
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Тако се њему бар чинило. — Па дедер, шта ћемо сад с Луњом? — упита Јованче. Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори поглед и
Јурио је кроз Гај као поплашено ждријебе, али му се од страха све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод њега
— помисли сав ошамућен, у ватри узбуђења. — Не да резервоара Нијемцима у руке! Већ му се чинило да је и сам тамо, под моћним тумбасима дима и огња, и да се, уз тутањ и грмљавину, носи с Нијемцима заједно с
Кад би се десило друкчије, чинило се дјечаку, он би одмах умро од туге. Зар Николетина без оружја?! Не, не, то никако не може бити.
Мали осматрачи, Стриц, Николица и Ник Ћулибрк, чисто нису дисали од великог узбуђења. Чинило им се да од читавог шумарка у ком се крију највише стрши баш онај жбун иза кога они сједе.
Лежећи на Луњину крилу, милован њезином ручицом, он се од среће почео тако топити да му се чинило рањен је из четрдесет пушака и ево му истече сва крв.
Тихо језерце, обасјано фењером, дочека их пуно замишљеног ћутања. Једва се усудише да и шапућу, јер им се све чинило да ће се сваког часа испод ниских каменитих сводова чути нечији тајанствен глас: — Еј, ви тамо, тишина!
— Луњо! Дјевојчица подиже очи нимало изненађена. Чинило се да јој је свеједно ма шта се догађало на свијету. — Луњо, шта је то с тобом?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И то ми се је чинило добар и сладак живот да ми је удиљ свакога часа со тим биртловати. И у томе бавећи ми се, неке једне године наста
правда пред Богом, а тело своје изаради греха криви говорећи: — Ја, господи, ништа нисам о том крива; што је моје тело чинило, нек оно то и пати.
И ја нисам, господи, твоје заповеди преступала, него што је што зло чињено, и сагрешивато, то је све тело чинило и пословало и твоје је заповеди преступало и на сваки се грех распаљивало.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Бленуо за њом и чинило му се као да је остало трага од ње, као да види траг њен, — дугу зелену пругу од бундице и жуту од сукње и алеву од
обећавало већ у најранијим годинама, када је оца усхићавало, — како је онда тек мајку Персиду срећном и поноситом чинило! и зато није никакво чудо што га је она свуда водила са собом да се подичи њиме.