Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, — све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа Спаситеља уневјештене цркве, за коју је он своју пресвету пролио
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Утом ту нам дођу наручене ствари, као: зелена чоја, чираци, маказе, ̓артије, восак и проче канцеларијске потребе. Простремо чоју по лепом асталу, исправимо евангелије и
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
за сандук, крст, види да ли је гроб на гробљу већ ископан, готов... И да, опет, кад из цркве пођу поп, клисар, чираци и рипиде, он опет испред свију, као одвајајући се, иде показујући тобож маалу, кућу у којој је мртвац...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни „зарфови“ за шоље, позлаћени чираци за лојане свеће, по миндерлуцима велики јастуци, „чупавци“...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Стихари им се светле на младих рамени', а барјаци се вију с чираци' пламени'. Над гробом су јој дали опело попови, „со свјатими” се ори над млади' гробови'.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник! СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке? САРКА: Мени се будилник допада.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И гнусобом вређа осећања моја Пред скромном лепотом вечитога мира.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И гнусобом вређа осећања моја, Пред скромном лепотом вечитога мира!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!... (Читаоцима је познато да у Манчином дућану није било, сем Коте и Поте, никаквих других момака и чирака, али
и да се кара сас селске мечке оне! А прилега ли на чорбаџи-Замфирово дете да си седи у дућан, да си руча с момци и чираци на ћепенак, куде свет пролази, — и да се кара сас селске звери?!...
да ти лацкам... да те слушам... Како пашиницу ћу те накитим и нађиздим!... Сал за теб’ ћу радим кујунџилак... Момци и чираци ми — они нека си раде за муштерије, а ја ћу сал’ за теб’, Зоне, да кујем срму и сребро и злато, — теб’ да накитим!
Зашто ти си јоште аџамија, прајиш си кеиф с уста, а други слуша, па мисли, истина је... Слушају чираци, па неје ред за еснаф-човека. Искачају лоши речи!... Не чиниш ништо лошо, амо — неје ред!...
А да си имаш домакицу, е, тој веће на друго прилега! Тôј си је ред, ама и тагај то не бива пред чираци!... А ти што радиш саг?... Харчиш такој и губиш си младос’ твој убав... Време промињује... Треба веће да се жениш...