Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Иди, види ко је!“ рече ми тетка. Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. „Добро те се и ти закани!... Е, е! А где си ти, човече....
„Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац. А чича Марко продужи: „Веле да Тиса топи спахијске земље...“ „Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...
опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. „Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој!
Ох, господине! Грозна је то слика што сам је у томе часу видела. Никад је не могу заборавити. Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу
Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.
Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро! Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“.
Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!... Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором.
“ Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...
Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. „Жандарм јесте царски човек! Ферштандн?... Он не бил’ ударен, он буђе много пил...
Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.
“ доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ „Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље. Чивут је сав дрхтао од стрâ.
изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— „Е, чича-прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи: не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру
Поћута мало, пак повика: „Кума-Стево, ̓ајде узмите тај топ, пак отиди са чича-протом, Грбовићу и кума-Милану у помоћ!” (Он је мене често чича-протом звао.
” (Он је мене често чича-протом звао.) Ми спремимо топ и око 60 коњика, пођемо; он остаде и код њега кнез Теодосије из Кнића, и са њима око
— Карађорђе: „Е, мој чича-прото, ево и горе невоље: ударили Турци од Шапца, и наша се војска побила и Катић Јанко погинуо; а друго, ништа не
и прочаја... Но иди ти, брат-Весо, кући, а кад ја мој стари занат почнем радити, онда ће и чича-прота свој стари занат”. Веса једва дочека и оде.
си и кажеш да ти се сама пушка оборила, а ја би̓ тебе научио како се своје оружје чува, а не би ти помогао ни овај чича-прота.” (Он је мене многи пут звао: чича-прота.
” (Он је мене многи пут звао: чича-прота.) Ома вратим се ја са Мењеницом у војску, и колико сам умео саветовао и казивао, зашто смо устали војевати: да
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо... — Много је четири, чича-Стеване, вере ми! — упаде му у реч Сима. — Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила.
На пример, какав Урош Мрчикур појури на свом алату; али он уместо напред, он у плот, или на овај; па ти се измакне, а чича Мрчикур остане или гдегод на трњу или на плоту, или ако ни једно ни друго, а он под овим... — О, ви'те, молим вас!
— О, ви'те, молим вас! — скромно се чуди Пупавац, а путник још одушевљеније наставља: — Или на пример, какав чича Никола Попрда уместо да притегне самарицу на коња, он ти је одреши сасвим.
— још се чуди Пупавац. — Па да видите, кад гађају у нишан — наставља путник. — Смешна је то ствар кад чича Ташан истегне свој велики, негда алеви и са плавом кићанком а сад угасито мрк, од многе машчуре и прошлих година, фес,
се запуши но не плане, јер то не допуштају милиони знојева, који су заједно са машћу од чварка или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће
И хођаше зло проћи да не наиђе чича Митар из доњег краја, онај што плете кошнице, с две кошнице што их је у потоку негде горе оплео, па једну натукао на
Стари чича Ненад памти обе крајине, запамтио је више од десетину којекаких вампира, тројицу и сам пробо глоговим коцем, а већ
— Ама, побогу, да ли је баш одиста дивљак? — Богами, како казују, јест — рећи ће тетка Синђа. — Чича Ненад прича да је још уз Кочину крајину долазило чак отуд из Анадолије репатих људи. Кевћу, вели, као пашчад.
Чини ми се поби ону чељад... Ја побегох да не слушам. — Рчин човек!... — рече Страхиња. — Хтеде се јутрос побити са чича-Средојем... — А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. — Ко? — Па чича Средоје.
— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. — Ко? — Па чича Средоје. — Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође. — Па? — Па не знам шта су разговарали...
— Па? — Па не знам шта су разговарали... Тек тајка беше нешто развикао. Чича Средоје изиђе, па чисто љутито рече: »Шта дробиш ту? Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио...
Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! — Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама. Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати..
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И кад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села подигли. Не прође много, а тек видиш: с једне
Човек тај беше Маринко. Он приђе ближе. — Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта радиш? — Ништа, чича-Маринко, — рече он, трудећи се да се покаже миран. — Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени?
Тада отвори очи: – Шта је?... Ко је то?... – Ја сам, Лако брате, ја. – А, ти си, чича Маринко? – Ја, сине, ја. – Откуд ти? — Тражим тебе. — Моји те послани?... — Јок.
И рече: — Не знам. — Није ти ништа казао? — Ништа. — Чујеш, чича Машо... — Шта? — Ја не смем ићи! — Мораш!... Мени је субаша рекао да те доведем! — Кажи да ме ниси нашао. — Шта?!.
И Лазар је ишао као овца на клање... Опет се окрете Маринку: — Је ли, чича Машо? — Шта је, роде? — Што ме не пустиш? — Јеси полудео, богами!... Нећу, полази! — Мој бабо има пара!...
У кући живот. Ужурбали се млађи, спремају се на посао на који их је одредио седи домаћин. Ту је и чича Сима, кнез. Дошао да види хоће ли му кмет што наредити.
— Је ли, море? — упита кмет. — Чујем, чича Јово. — Познајеш ли ти ову кесу? И поднесе му је. Станко је добро загледа, па мирно рече: — Не познајем. — Лажеш!
Он погледа прво кмета, па онда остале. И његов поглед све их прикова за место на коме стојаху. — Чекни мало, чича Јово, чекни! — рече он оштро. И хитро као јелен отрча у кућу...
То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром а оштар као сабља... Из ока му севаху муње. — Чича Јово!... Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! Онда се окрете Ивану.
Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља. Станко га познаде и приђе му. — Добар вече, чича Дево! — Бог те чуо! Име му Глигорије.
— Знао је гору, знао је воду, знао бродове, знао хајдучке данике и зимовнике; једном речи, знао је све. — Молим те, чича Дево, где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после поздрава. — Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!...
Све се одби од прага њихова, чак и сами пси. Нико им више не хте бога назвати. Онај добри старац, чича Сима, кнез, и он кад поред Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја скочих и исправих се у кревету: — Мамо! — Шта, брате? — Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш?
— Шта, брате? — Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш?
— Шта, брате? — Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш?
Сад се морамо вратити натраг. Натраг са мном за читавих мојих двадесет година! Ја ћу испричати своја сећања о чича-Ђорђу и све оно што ми је мати причала о њему, о Ђорђу Радојловићу. Не бригајте!
моје мајке, с тајанственим осећањем слушао реч „везикатор”, мирисао паљевину и чађ, али ипак онај хлебац што га донесе чича-Ћорђе необично ме је слатко голицао; и залогаји од њега тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка
Често је, каже ми мати, доносио чича-Ђорђе сомун испод мишке и куповао нам дрвâ, све док, опет његовим настојањем, не би покупљена вересија и „ми” се
понудâ?... — Може... Ја ћу казати... Па наш Јоца! Видео сам још како се „плави од истока”. Осећао сам како чича Ђорђе не види то плаветнило и — кад сам се пробудио — видео сам да је девет сати, и да је моја мати, забрађена, држала
Видео сам сасвим изненада и зачуђен да је она налик на чича-Ђорђа. Ја не знам како то да вам кажем, како да опишем, али је сличност необично јака.
не!... озарена неком фосфорастом, љубичастом неком... ја не знам ни сам каком светлошћу! На кревету покрај чича-Ћорђа седело је женско створење, и оно је гледало, и гледало у мене.
Поклоним се њој, па пружим руку Ћорђу: — Добро јутро, чича-Ђорђе! Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје
Видео сам да је Ђорђе не само хтео, него да је и морао да види. Па и помоћник се изгуби. Он хтеде да прискочи чича-Ђорђу, па се обрте девојци, поче млатати рукама и одсутно викати: — Та да, дабогме... Онај, онако... Знате... да..
Јер она је утеха и живот! Ето. Ја тако волим чича-Ђорђа и тужим за њим, ја видим, ја поимам, ја осећам сву његову несрећу, и сâм сам несрећан и безутешан.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Вејка ништа не рекла. Само оставила торбе, скупила се и одвукла до клисарице. — Тето, „чича“ ме неће више! — проплакала код ње. И заиста Таја је више није хтео, код себе, у своју собу. Примио варошанку.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци. Кумов отац, чича Ђука, тутор и стриц Татијанин, био је честит човек и не би бранио да му синовица пође за каква трговца.
Госпођа Макра гледа га па се подмукло смеши, а чича-Гавра глади бркове, па све изврће очи на њу. Започне јој курисати: — Ал’ сте још и сад лепи, госпођа-Макро!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ПРЕЂАШЊИ, КАТИЦА КАТИЦА: Овај се с вами разговара, господин Мишић, а не зна да га је мој отац викао. (Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар. ПЕТАР: Наћи ћу ја мајсторе за коже, колико год оће, тек моја рука неће приступити.
ЈАЊА: Каимено! (Отвори брзо врата.) ПОЗОРИЈЕ 2. ЈУЦА и БИВШИ ЈАЊА: Ко је истеко сирћету? ЈУЦА: Чича Пера како је заврно славину, не знам, доста да је отишло по акова. ЈАЊА: Ди-и Петру?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тражили су само да се, с времена на време, састану, виде, бар једном у години. Неки Павлов, далеки, рођак, чича Спасоје, долазио је Павлу, из Руме, не само у Варадин, него и у Темишвар, пешице. А био је прешао седамдесету.
Од Тријеста поче несрећа да их прати. Преваром су остали и без оружја (чича каза „оружа“), а да нијесу, шетали би се они по Бечу.
Био је постао угледан гражданин. Павле му је, ту, испод дудова, открио зашто је дошао. Они онда позваше чича Спасоја, рођака, оног што је долазио, пешице, Исаковичима и бројао им, на кући, врата.
Они онда позваше чича Спасоја, рођака, оног што је долазио, пешице, Исаковичима и бројао им, на кући, врата. Чича Спасоје, затим, нестаде, и оде са чамџијама, да прегледа обале. Залазио је, два‑три дана у Турску, и дубље.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
У знатном их броју има у Истри, чак и у северној Истри (у планинској области Чича). Старо јужнословенско становништво ових области се такође покренуло.
Такав је случај са Истром и са Кварнерским острвима. У Истри има, Јужно од Ћића (Чича), више земље за обрађивање него у Далмацији и више старог становништва, које је уосталом готово исто као и старо
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком.
Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.
Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо. — Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже раменима.
Кола, значи, путују крај неке ријеке. — Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.
— гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара. Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.
Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов. Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и
Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један! Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује: — Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину?
Његов мачак чини му се ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији. ДРУГА ГЛАВА Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује
Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа
— питаш ме, пријатељу мој ! Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чича-Трише, млинара.
Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и —
њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео? — пита чича.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Робинсон Крусо, Чича-Томина колиба, Доживљаји Тома Сојера и многа слична дела данас се сматрају искључиво дечјим књигама, иако нису била
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и хумористичних приповедака, штампаних у засебним књижицама, ваља поменути: Божићна печеница (Београд, 1898), Чича-Јордан (Мостар, 1903), Јексикаџија (Мостар, 1904), Три приповетке (Карловци, 1904), Скице (Мостар, 1905), хумористични
1899. године, у Пожаревцу, изишле су две књиге његових Приповедака, а 1902. »приповетка из српскога живота« Чича Мита.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— рече у себи Јова. — Нема муфталука! Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке! — вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну.
Успут свратише у фурунџиницу чича-Сиљана, и Јован узе чесницу и још неко тесто, а полаженику утрапи тепсију с печеним ћураном, и тако се крену дома:
верни а лењи шаров диже из поздера; како не знам која баба зева и кашље све наизменце, у комарнику испод стрехе; како чича Пера хитно промаче у шљивар, али не да гледа излазак сунца; како је азурни свод небески херметички приклопио земљу,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и није.
Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти ... Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа. — Хм, Бихаћа!
— избечи се бркати наредник Мунижаба. — Сјећаш ли се само колику је узбуну по свим овим селима дигао онај чича с Међеђег брда који је, тобож, устао из мртвих и пророковао свијету.
Уз пут, већ километрима, смрзнут снијег цјелац посут је поломљеним ораховим љутинама. Чича зирка око себе преко горњег руба наочара и гласно гунђа: — Ама, ко поједе оволике орахе, стрину ли му његову?
— А одакле им оволики? — чуди се чича. — Ваљда добили на дар, ил заплијенили. Прекјуче је ослобођен Прњавор. Чичу нешто штрецну.
Одмах је наређено да се све то пошаље партизанским болницама. Није враг да ће то бити ти ораси, а? Чича је будно бдио над свим пословима око ратне интендантуре, па га ово одједном жестоко узнемири.
Зар орахе намијењене рањеницима овако крчмити, види ти разбојника! Успухао се чича, седло га не држи. Обзире се на пратиоце и пита: — Чуј ти, Чедо, ма је л могуће да би ови Крајишници дигли орахе
— Крајишник! — зловољно промрси чича. — Ем је неошишан, ем је натоварен, па да. — Овај, друже, зар ви у чети немате неко коњче за тај митраљез?
— Ем је неошишан, ем је натоварен, па да. — Овај, друже, зар ви у чети немате неко коњче за тај митраљез? — гргутну чича сјахујући. — Хех, коњ! А шта ћу ја онда радити? — незадовољно одбрунда митраљезац. — А шта ти је то у ранцу?
А шта ћу ја онда радити? — незадовољно одбрунда митраљезац. — А шта ти је то у ранцу? — сумњичаво прупита чича. — Муниција за шарца. — Хм, баш муниција? А то у торбици?
— Ово је муниција за мене, ораси. — Аха, ту смо! — гракну чича злурадо. — Пљачкаш, је ли? Будемо ли тако почели, оде наша борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.
— Спреман у свако доба. Таман да змија на њима лежи, ја ћу руком у торбу. — Како то? — забезекну се чича, више радознао него љут. — Како, питаш? — уозбиљи се делија.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— А, господинче, — предусрете ме. — Камо чича-Марку ракије? Тако ли ти? Чекај, да ли ћу да ти играм на свадбу. Ућутках га дуваном и уђох у виноград.
па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз
у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном.
Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази. — А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело! — Туго, туго! — препада се она.
Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се.
Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале.
Разговори живљи, бржи, испрекидани. А како да не? Кад ти од вина, и да га не пијеш, од мириса његова, друкчије. Чича Масе не може да седи. Диже се непрестано, иде код женских; оне га гурају, он им се намеће.
Чича Масе не може да седи. Диже се непрестано, иде код женских; оне га гурају, он им се намеће. Чича Тома једнако зове тетку, своју сестру, да му седи до колена, наздрави му и запева... Тетку стид.
Тетка свекрви не може да одрече, замери се, већ саже главу. Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине...
— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.
А оно му је домаћица — и показује на њу, па се опет окреће детету: — Милане, синко, дођи сутра, али рано, сабајле, те чича мало месца да ти дâ, да однесеш дома, а сад ’ајд иди — отпушта га гледајући у њу како она стоји и чека на дете.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
кад се каже гди је г. Спасић против логике или граматике погрешио, то је пашквила; а кад г. Спасић критизира чича Срећка књигу о земљедјелију, кад назива другога подлим, неваљалим, деморализиратим, то је лепо и красно.
Куд се он део? ЈАКОВ: О, чича, теби су вечити путови непознати. Онај исти магарац, кога си ти толико мучио и кињио, коме ниси сламу на време давао,
СЕЉАК: Хм, хм! Шта ми наказива! Али, како се може човек у магарца претворити? ЈАКОВ: О, чича! Ти си прост, Ниси читао Мразовићев Магазин за децу. Не у магарца, него у змаја и у аждају претвориће те, само ако оће.
Зато прими ова три дуката, пак иди збогом. ЈАКОВ: Чича, ти симе беседом својом сасвим тронуо. да видиш да сам и ја човек, ево ћу примити што ми дајеш. (Прими дукате.
Ја мислим да ти ниси улара имао, кад си магарцем постао. ЈАКОВ: Нисам, чича; зато ево ти улар! СЕЉАК: Ја идем мени другог магарца тражити. (Отиде.).
Али нека, кад си такве памети, а ти се мучи као враг. МАРКО: Купи, чича, магарца. СЕЉАК: Не превари! МИЛОШ: Зашто? Видиш како је леп. СЕЉАК: Децо, знате ли шта продајете? МИЛОШ: Магарца.
Зато, децо, пустите ви тога магарца. МАРКО: Иди, чича, бог с тобом. Него, купи га, даћемо га јефтино. СЕЉАК: Богме ни за две паре, јер ме једанпут већ опарио.
Него, купи га, даћемо га јефтино. СЕЉАК: Богме ни за две паре, јер ме једанпут већ опарио. МИЛОШ: Узми, чича, кајаћеш се! СЕЉАК: Кајаће се онај који га купи. Ја идем мени тражити другога магарца. (Магарцу на уво.
СЕЉАК: Баш као што је мој. Стани, ниједна веро! МАРКО: Шта ћеш ти с њиме, чича? Он је наш друг. СЕЉАК: И мога магарца брат! Ниједне вере! МАРКО: Магарац је наш. Ти немаш с њим ништа.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Имајући свој идеал непрестано пред очима, бик је изводио права чуда, изашавши на глас као чисти сексуални манијак. Чича Мића и готово прича! — Драги докторе — рекох следећег јутра — стојим вам потпуно на располагању! Само напред!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Та мени, старцу, није до шале.“ Не слуша Ћира што старац прича, већ виче, прети: „Дај кожух чича! Ја сам чиновник старога лика, сакупљам порез од пролазника. Никога тако не пуштам лако.
Никога тако не пуштам лако. Ја сам строг, знате, сви мени плате.“ Застаде чича, нешто се сети, чело се мрешка, а брк се смешка, док Ћира прети. Брзо ће чича да му се свети.
“ Застаде чича, нешто се сети, чело се мрешка, а брк се смешка, док Ћира прети. Брзо ће чича да му се свети. „Гле, кад си тако чио и вредан, строг и уредан, брајкане мио, ти би мени послужио.
Узећу тебе, пакосни зверу: ограду чувај, запуши деру.“ Потеже чича секиру тупу: фикара-фик! — посече Ћиру, запуши рупу.
Ти што се туђом невољом сладиш бар сада посо користан радиш. Ливаду штитиш, то није шала, кад чича дође, рећи ће: Хвала!
Поваздан тутњи, пљуска и лупа: уклето место ђавољег скупа. А чича Триша, господар млина, старина сваком драга и знана, прекрасне ћуди, с навиком чудном: свађа се с мачком свакога
Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!“ Па ипак чича крену се крадом крај врба старих, познатим путом, логору рибљем, дубоком виру, тамо се смести с дугачким прутом.
“ Прену се Тоша у сну затечен и само дрекну: „Сада сам печен!“ А чича Триша, нагнут над виром, безбрижно хрче ко у свом дому а сања санак, чудан и смео: како уз Јапру јаше на сому.
„Помагај, стари, ако си другар, долази, ево, најезда псећа!“ Поскочи чича, престрашен вас, па истог трена у воду — пљас!
“ Поскочи чича, престрашен вас, па истог трена у воду — пљас! Промочен чича по води лупа, ко би се у сну надао томе, па очи бечи и громко виче: „Што си ме с леђа збацио, соме?!
И још од Трише и других чича каквих се само наслушах прича! . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Тишина затим завлада млином као да никог није ни било. Истога трена чича се прену, очи му старе лукаво сјаје. „Јесте ли, децо, свршили причу, спавати ваља, доста је граје.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде. Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу: — Немој ти њима, братићу, низ длаку:
Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца... мирише кâ душа, да заспиш к’о јање. Јес’, братићу!... ИИ »А како сам га ја замишљала !
А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка
Радећи то, чича једнако објашњава сваки свој покрет, а по неки пут баци оштру »примедбу« на данашњи догађај. — Е, ти си се ту
Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја. Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може он рукама да те напипа... Хе, али им он није дао ни опепелити: зубат беше, па одмах за очи.
А ви’ш ова се даска извитоперила, па се клацка. Не мари, наћи ће чича иверчицу, па ће подметнути; тако је то, братићу мој!... — Можеш ли спремити што за вечеру ?
— Хм, досад смо куповали од Смиљке, по седам за грош. Даће ваљад’ и сад тако... — Ево ти грош, па купи и спреми. Чича изиђе весео, а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу... »И овде оно исто!
— Јест... болест ме смела. До године ћу имати право да се јавим на практични испит. — Где вам је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко. Како вам се чини? — Смешан чича.
— Где вам је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко. Како вам се чини? — Смешан чича. Не знам само да ли ће моћи радити. — Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет.
Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.
Не грешите се, људи ! — Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде. досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се
— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана. Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе разних ревизора и
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
“ Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима.
да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?
Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.
(Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг). Најзад, мало ко да нема трн у руци,
— Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... — прогунђа љутито она жена. — А јаој нога! — продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! — чуше се гласови са свију страна.
Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! — чуше се гласови са свију страна.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Има ли који двојку резултат? — запита један. Сви ћуте. — Добро је, — продужи он. — Чича заседава, а тај не даје двојке из историје. Пера обрати пажњу на ове речи и прими их к срцу. — Пст! Иду! Чича!
— Чича заседава, а тај не даје двојке из историје. Пера обрати пажњу на ове речи и прими их к срцу. — Пст! Иду! Чича! — викну онај с врата и дотрча на своје место. Женске побледеше.
Мушкарци се само утајаше. Брава шкљоцну, врата се нагло отворише и на њима се појави, ако не Цицерон, а оно Чича, који се трудио да личи на Цицерона. Одлучним, младићским кораком, приђе он катедри и побожно скрсти руке.
За то време Чича преко наочара разгледа ђаке, не би ли опазио кога да се уплашио, те да га прозове првог. Видећи да су девојке збуњене,
Угледаше га и прозваше. Поче испитивање. Женска говори као »оченаш«. Прича о пропасти римске царевине. Чича се одушевио, па сваки час ставља своје напомене. — Тако, ћерице!...
Пошто његово лице и ћутање јасно казиваше да он не може дати никаква одговора на ово питање, Чича замоли професора да га пита што друго.
— Полако, господине, хоће да буде све, само полагацко, — одговори му чича Ђурђе. Капетан се још који пут љутне, повикне, па се полагано навикне на нашу тишину и наш рад, те му после и не пада
како ти велиш, — тхи а—а—а!... пуцала би брука на све стране. — Море лако ћемо за параграф, господине, — вели чича Стојан, — него дај да нађемо лолу, па ћемо ми да му судимо...
Затим се ућутасмо и кашљуцнусмо сви по неколико пута, па да се не би и даље ћутало, чича Ђорђе каже: — Е ја. Други одмах то прихвати, па дода: — А ја...
— Биће копрцања, не бери бриге! — Бога ти, како си му казао? — пита га чича Ђорђе. — Море, зар ти ја све памтим. Читаћемо кад изађе, па ћеш чути. Само сам... 'нако... како ћу рећи...
Између њих нарочито се прочуо чича Пера. Њега је знао цео наш округ, а знала га је и већина наших манастира. Ко ти није добио од њега какав паметан
Знали су га сви, и сви су га веома поштовали. Чича Пера је био права анђеоска душа. За њега су сви говорили да неће ни мраву на жао учинити.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца. И ђеца ми се, господине, посмевају, па веле: кад ћеш, чича, у школу, јес’ напунио, веле, седам година ил’ још нијеси? »Право вели!
« — помисли Срета, а затим ће гласно: — А ко вам је председник? — Па чича Милисав, онај Пајић. — А... како свет, народ, грађани, слажу ли се?
! Оно све друго — а веруј богу — једва да му пандур буде. Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!« — Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!! — Шта велиш?
За символ Азије највише замичу очи сељацима. Накупе се па је гледају и дирају један другога њоме а грешнога чича-Трифуна, седамдесетпетогодишњег старца, највише.
« — »ђаво си ти, ча-Трипуне«, вели му други! — »Море остав’те ме, ђецо, вама је до спрдње, а ја муку мучим« — вели чича Трифун — »прошло је то мене коџа давно«. — »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?
— »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен!
Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче.
! — Капетан и још нас неколико, та знаш, мило би нам било да и ти дођеш да проегленишемо мало! — вели му снебивљиво чича Милисав. — Ааа, ко вам је оно? — запитаће га Сретен зажмиривши мало. — Ко, учитељу? — Па, ено онај тамо?
— Па власт — вели му чича Милисав — капетан, зар ти не реко’ отоич? Власт. — Ваљда си хтео рећи: слуга; слуга народни?
А? Е, људи, ово је страшно! На све стране харање и експлоатација грозна!!! — Ама, учо, — рече мало увређено и љутито чича Милисав, али му ипак једнако држи чест, — како ти то опет говориш!? Како арање ти спомињеш?! Ко те то опет научи!
је, нађавола, тога дана тазе новине, па га две-три ствари, које је у њима нашао, страшно наљутиле још пре но што га је чича Милисав и позвао на гозбу. Мало му је те невоље било, него сад још и то!
— Ама, који ти мислиш да ће онако најбољи бити, ето, сад да рекнемо да чича Милисав неће више да је председник, па да треба другога на његово место... па шта мислиш ко би нојбољи био?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И ту му се рачун ко дим из луле губи ... Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје. И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је!
” Ех, чича Богоје, Што је много — много је! Донели дванаест баклава, као; И Стева од страха заплакао. То се десило око подне:
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Сучи цев! Сучи цев! Сучи цев! — казује, с јесени, сеница, наговештавајући време ткања. Ћију, ћију, изјео чича гљиву! — казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Нек узме себи другу, пак нек је боље чува. Ал’ ако не дође, какво ћеш онда лекарство наћи? С друге стране, Марија, чича-Мијаилова кћи, около тридесете године возраста, но гледајући на њу би[х] се заклео ко да јој нема више него двадесет.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Чича-Аћиме, оче, ти си ми исто што и отац, газда, да није тебе, ја бих крао, ти си моја и наша врховна власт... Откако посто
— Наређено ми је да те вежем, чича-Аћиме снуждено рече апсанџија с катанцем у рукама. — Опрости, ја сам државни слуга, морам. Ти ћеш опет бити што си био.
— Што си ме звао? — осорно упита Аћим. — Прво седи, чича-Аћиме. Ево ти столица — устаде и принесе му столицу. — Нисам ја за тебе чича.
— осорно упита Аћим. — Прво седи, чича-Аћиме. Ево ти столица — устаде и принесе му столицу. — Нисам ја за тебе чича. Ти си се окрвавио преровском крвљу и међу нама нема лепог разговора!
„Гледај свој посао и не кели се стално као да си кошуљу умокрила.“ „Јао, чича, срам те било.“ „Шта сам ја теби?“ придигао се и, босоног, видео изазивачки осмех. „Па ти си чича.“ „Губи се напоље!
“ „Јао, чича, срам те било.“ „Шта сам ја теби?“ придигао се и, босоног, видео изазивачки осмех. „Па ти си чича.“ „Губи се напоље!“ Гласан, мумлав смех сјурио се у галаму испод собе.
Као да је Симка лепша од ње! „Престани да се смејеш и иди гледај свој посао.“ „Је ли истина, чича, да ти код куће спаваш на парама?
Убрзо је затражио и други литрењак. Био је пијан. Пред њом није крио сузе. „Од муке“, рекао је. „Их, чича, кад бих ја имала пара као ти. Јао, шта бих ја купила...“ „Ако, ако. Срце ми је веће од Ртња. Гази, благо чичи.
“ Очима јој је гњечио дојке, уривао се у бедра, у бутине, дрхтећи. „Хајде, нисам чича, спаси ме, роди ми сина, убићу те, стој!
макла, нећеш бити слушкиња, отворићу ти кафану, бићеш газдарица, насмеј се, види што се жуте, смождићу те, могу, нисам чича, биће син, хајде, лези, лези!... Узми прво! Покупи све, метни у недра...
— Седлај ми кобилу! Мијат се збуњено клати пред њим. — Наследник ти се родио, чича-Аћиме... Гледају се. Аћим га не види. У њега се зарива „наследник“ и укива му ноге у калдрму. — Шта сам ти рекао?
Натуштен је, све га боли, али кад из авлије чује довикивање сељака „нека ти је живо, чича-Аћиме!“ — он отвара уста и мисли да се смеје, и мисли како нико не каже „нека ти је срећан унук“.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
(АЛИ КАО ШТО ЗНАШ, ТИ ИЗ ОРАНА У АЛЖИРУ, ТУ ПРИЧИ ЈОШ НИЈЕ КРАЈ. НЕМА ЧИЧА-МИЧА, ИМА И ТРЕЋИ ПОРАЗ.) Неки месец касније, 1814, Мачвом се пронео глас да се Змај од Хоћаја вратио.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
докле прозор хладна дрма цича, Ми сваку ријеч гутамо нијеми; Срца нам дршћу у радосној треми, Све догод не би довршио чича...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
позва га стриц па му рече: — Ево две године, Секула благо мени, како те слушам да сричеш о-с, н-о-с, ос, нос, а твој чича оста бос због твојих крижуља, таблица и сунђера. Мораш, није вајде, на занат.
Неко, коме је и у овом тренутку пао на памет чича Илија, викну гласно гледајући у проту: — Што се не мрда, Бога јој њојнога! Није нам било до смеха.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: — Прођи се, чича, здравља ти!... Јадне су нам данас и горе и горски цареви...
— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. — Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. — Добра ти срећа! Откуд тако рано? — Хоћу у чаршију.
— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!
— Је ли то онај, што вели да човек има реп? Хо-хо-хо... — продужи писар. — Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. — Дижи, синовче, па да видимо како књига вели.
— Готово тамо вам је најсигурније. Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике.
— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!.. Они твоји већ почели тамо. — Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном.
— рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. — Е, ’вала ти, чича, кô брату! Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. — Та ма’ни, човече ! Само се ти пожури!
да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био... Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Препоручили су ми да што пре прочитам “Чича Томину колибу”, чији сам превод нешто касније нашао. Када је воз стигао у Праг, они су хтели да им, пошто-пото, будем
у Америци и да никог у овој земљи не познајем изузев Франклина, Линколна и Хериет Бичер Стоув, чију сам причу “Чича Томина колиба” читао у преводу.
Већ раније сам поменуо да сам кратко време пре свог бега из Прага и одласка у Сједињене Државе прочитао “Чича Томину колибу” Херијет Бичер Стоув.
Чим сам чуо да је Хенри Вард Бичер брат аутора ”Чича Томине колибе,” мој суд о Тилтону био је формиран и никакав судија или порота не би га могли променити.
Назвао га је братом Јованке Орлеанке у новом духовном свету Пламени мач те нове Јованке била је “Чича Томина колиба.” У Панчево су по мене дошли моја старија сестра и њен муж.
Назвао га је братом Јованке Орлеанке у новом духовном свету Пламени мач те нове Јованке била је “Чича Томина колиба.” У Панчево су по мене дошли моја старија сестра и њен муж.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али га Сефер благо таче руком и изусти: — Поврати се, чича-Рујо, и остави оружје, вјере ти! — Виђи, да ти кажем! — узвикну овај ончас грановесно, устукну мало назад, метну
— одговори ова прилика с вером и поуздањем у гласу и погледу. И окрепи ме да га слушам. Зваше се чича Мојсил Златановић. из села Каменице у Горњој Морави, испод Новога Брда. Врло је имућан домаћин.
Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину.
одозго... Дерман искам, синови моји!... Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао. Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • Спасосмо осуђена сина чича–Мојсила Златановића. Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати.
Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича, Мојсил широке руке почасти. Беше пророчки надахнут и крепак.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
САН 254 ПОКВАРЕНА РОМАНЦА 256 ОНОМ СЛОНУ У БЕЧКОМ ПОЗОРИШТУ 258 ПЕСМА О ПИЋУ 261 ЂАВОЛСКА БАЛАДА 263 ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА КАПА 265 ХОП!
“ Тад’ је била сетва, Данас је већ жетва; Ђаво жање коров зрео — А то је и хтео. ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА КАПА Вино пије, ватру саму, Чича Мија, И глава му, и капа му Веселија.
ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА КАПА Вино пије, ватру саму, Чича Мија, И глава му, и капа му Веселија. Па како је лепо пио, Лепо плати, Пошô ј’, ал’ је преумио, Па се врати.
„Дај, крчмару, бокал вина О поноћи! Да не морам, вели, сутра Опет доћи.“ Пије, пева; пије, игра Чича Мија, Капа му је сад од главе Паметнија. Глава десно, а капа се Лево ’ери: Капа хоће да се глави Не замери.
Краков, Станислав - КРИЛА
Када му је Душко показао нешто написано на својој објави, и говорио му о рани на нози, чича је завикао: — То се мене ништа не тиче. Знате ли ви да сам ја зет војводин?
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па влажан чамац!... Мрка ноћ!... Хладан ветар!... Па онда још: „Веслај, Порфирије!...“ „На крму, чича-Јанићије!...“ Да, да!... ЈАЊА: Хајд’, хајд’, хајд’!... Сад, Раде, сад!... (Јања и Порфирије одлазе.
Ала, чича-Јанићије, неће ли те ђаво натентати да ми још једанпут заповедиш: „Дела, момче, да утопимо чамац!“ А тако се не звао
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
20 јан. склопљен је »нов« кабинет, а 24 јан. то ново чича Данилово »министарство помирљивости и добре воље« дође први пут у скупштину.
Ако се не варам баш 13 марта скупштина би распуштена. Растерав скупштину, чича Данило предузе да »рашчисти терен.« Прво угуши радикалне опозиционе листове: твој »Рад« у Београду и »Ослобођење« у
Док се у Херцеговини развијао устанак, чича Данило је у Србији »рашчишћавао земљиште« за нове скупштинске изборе. Притисак је био грдан, апшење Адама по Крајини,
— Да, 10 августа. — Тако ће бити. 15 августа састали смо се први пут у Крагујевцу. Чича Данило са својим министарством био је још раније у Крагујевцу, и тога дана дође нам у скупштину само »ради виђења,«
је то бирање кандидата за скупштинскога председника, у коме су се Гарашанин и његови тако показали, а већ 19 августа чича Данило јавља да је нов кабинет образован. Ј. Ристић и Радивоје били су у новом министарству.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед. — Знаш... жена је ка мазга — објашњава чича Данило, резервни капетан. — Усићи се наједном. Море бијеш је, море милујеш, море мазиш... Аја!...
— А то ли тебе мучи! — заграјаше остали и почеше да задиркују чича Данила. Било је прошло подне те се дигох. При поласку сазнао сам још од коморџија како се на на шем фронту нешто
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Хиљаду хоћеш?... Добро, хиљада За сузу твоју нека пропада... (Чича Вујо улази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је, Вујо? Какво нам добро доносиш?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Нудио. Није морао да нуди. Чим изнесе, чује где му војници, грабећи да пију, вичу: — Хвала, чича! Он се загрцне. Суза радосница кане му у котао. Он је види како падне и одскочи од кристалне површине вина у котлу.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
дањују лети и састају се оде: Седну, подвију ноге и онда разговор воде О стоци, времену, храни, ил' говорљив какав чича По вас дан шарене бајке о даљним земљама прича.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
и 1845. издаје Димитрије Поповић. Половином 19. века преводе се и чувени романи светске књижевности Чича Томина колиба Харијете Бичер Стоу (изашла у шест свезака 1853. и 1854) и Гроф Монте Кристо Алекандра Диме (1855).
Умро Тимотије Илић Бранко Радичевић: Песме ИИ 1853. Умро Бранко Радичевић. Милан Д. Рашић: Чича Томина колиба. Превод дела Харијете Бичер Стоу (пет свезака, шеста 1854) 1855. Рођен Стеван Сремац Милан Д.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
к'о за пакост, дадох последњи штуц тамо опет некој сиротињи... А што не запали кандило, кад си већ тако милостив, еј, чича Никола! — Гробар жмицну оком, као у механи крај полића. — Ајде ти, женска главо! Зејтина би!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Та околност, вероватно, довела је до тога да је Чича-Илија, враћајући се једне ноћи после поноћи кући, затекао пред вратима своје собе један пар наредничких чизама.
Београд: Кафана „Руски цар“. Пострестанте. Карта је била њена и она му је писала: „Драги Чича, оно што си видео није истина“ итд.
Као што видите, математички принцип игнорисања чула нашао је у овој љубави своју најбољу примену и, како је Чича Илија човек који дубоко цени науку, као и све гране њене, није имао где но да, после овако математички убедљивог
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
прозор хладна дрма цича, Ми сваку ријеч гутамо нијеми; Срца нам дршћу у радосној треми Све догод не би довршио чича.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
мој бабо, Старина Новаче, неко пјева друмом широкијем, а помиње гору Романију и у гори сивога сокола, баш кâ да је чича Радивоје: ја је чича задобио благо, јали нам је муке допануо; но хајдемо да му помогнемо“.
Новаче, неко пјева друмом широкијем, а помиње гору Романију и у гори сивога сокола, баш кâ да је чича Радивоје: ја је чича задобио благо, јали нам је муке допануо; но хајдемо да му помогнемо“.
рука низ чошну доламу; но су лаке ноге под хајдуком, у гору га ноге занијеше; виком виче по гори зеленој: „А ђе си ми, чича Радивоје? Изгуби ме Грче на мејдану!
Рече њему Грчићу Манојло: „Ближе к мене, чича Радивоје! Ближе к мене, да се ударимо!” Ту допаде дели-Радивоје, удари га сабљом, по рамену, ал’ се Грче штитом
Тада рече Грчићу Манојло: „Бре, курвићу, чича Радивоје, с том ли сабљом идеш у хајдуке! Ал’ да видиш мача зеленога, што би добар био за хајдуке!
Ви бјежите сваки своме двору, да се сваки код свог двора нађе“. Ту Мијајло распустио војску. Чича Јаков остаде пред црквом су својијех три стотине друга, су четири своје арамбаше; а игуман Аџи-Костантине није требе
А чича се Јаков препаднуо, посједнуо крилата ђогата, голу сабљу држи у рукама, па дружини ’вако говораше: „Браћо моја, три сто
Ал’ бесједе два брата Недића: „Чича Јашо, што си полуђео! Ми нијесмо једне женске главе — под затвором женски да помремо, па да цркву крви обојимо, да
Недићи напријед пођоше, а за њима Дамњан Кутишанац, за Дамњаном Дамњановић Панто, а за Пантом дружина остала. Чича Јаков на ђогату јаше, голу сабљу у рукама носи, иде виђет: побит како ће се.
на небу сунца и мјесеца, ђе Недићи јесу погинули у суботу на Светог Лазара пред Ристово пред Цвјетоносије. Чича Јаков на ђоги утече стрампутице путем пријекијем; а Ћурчији ’вако говораше: „Еј Ћурчија, да те бог убије!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Сад јој се више није чинио као планина. Каква планина! Па то је само један злоћуд мамуран чича, од ракије пропао, вјечито кисео и љут. Гле га како завирује иза ормара, тражи прут. — Хоп, сад је вријеме!
Зафијукао би прут, дигла се прашина и одјекнула дрека бијенога, а мрачни чича већ је мјеркао нову жртву. — А ти, неошишани, хоћеш ли батина?
“ — Гле, шта му сад ово значи? — узе да гунђа чича. — Сигурно неки бапски запис против мишева или ... можда овај дјечак све своје противнике назива пацовима, па и мене,
Прекрасна работа, нема шта! — Хм, најприје би требало да сване овдје у шуми, а тек онда тамо напољу — мудровао је чича. — Изван шуме и онако нема неке нарочите опасности, а у шуми...
Стрицем, али како је пламен запаљене колибе све више растао и понесен лаким вјетром лазио укосо баш под његове табане, чича се брзо дохвати првих грана и пође навише уз букву, кад одозго одјекну заповједнички глас: — Натраг, душманине, јер
“ — Ех, или грми! — поче да мудрује чича. — Како ће грмјети кад је свуда ведро као сребро. Да се земља тресе, неће ни то бити.
— Добар је човјек чича Лијан — сјети се Јованче учитељичиних ријечи. Као да и нехотице потврђује те његове ријечи, старац лагано устаде,
— Ено неког! — повика Ник послије неколико тренутака. Кроза шуму је лудачки јурио некакав чича с натуреним шеширом. Једва га препознаше. — Па то је пољар Лијан!
Кроза шуму је лудачки јурио некакав чича с натуреним шеширом. Једва га препознаше. — Па то је пољар Лијан! Чича главачке допаде до логора и разрогаченим очима забуљи се у дјечаке. — Па ви сте још ту?! Живи сте, а? — Живи, живи!
— умири га Јованче. — А мене спазише на ивици Гаја, па кад распалише од механе из пушака, у-ух! — стресе се чича. — Зазујаше око мене зрна као рој пчела. Ето их сад овамо. — Откуд знаш? — упита Мачак.
— Женско ти се с тим роди. Жена ти има за то нос да напипа гдје њезин чича крије паре и ракију, погађа у ком дућану има шарених марама и других беспослица за њену душу, осјећа још по кораку да
— Ехеј, шта ти је то? — гракну пољар Лијан. — Како шта!— радосно повика чича. — Испраћам унука у војску, ваља то прославити. — Хе-хе, мој драги, ипак си нешто заборавио — завреча пољар.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Такав је тамо обичај. Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио.