Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече, па се опет спусти на диван... „Не... не може!... Никако не може!... Тај поп!... Као какав чобан што чува своје стадо, тако он чува своје Црнобарце... Још ће ми и Ивана вратити!” — Нећеш, попе! — дрекну наједанпут.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
која беше пуна већ оголела дрвећа, чесму, друм, винограде и ону ледину с које се чак и овде чуо звон оваца, видео чобан где ногом наслоњен о колац нечијег гроба, огрнут исцепаним војничким шињелом, свира у дудук.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
и покрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг: зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти
Кад дође у град сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ни један чобан није могао доћи с онога језера. Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру.
А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па повиче: — О
Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ни један није могао.
Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се
Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се
Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се а гајде под
НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је.
На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило и пожар се једнако к њој
Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: — Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му ,одговори:
Змија му ,одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: — Не брини се нимало за овце; овцама
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Ваљева до Кремана затрпава трагове залуталог воза у брезама страст се пење одоздо из колена страст недевојачка и чобан прича своју бајку о светлости која утробу има изливену од сировог стакла утробу која рађа чим преноћи и отвори се
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и —
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ (Лед, град и циганчићи), „Колико је поље намерено, / На њему су овце небројене, / Пред њима је роган-чобан, / А за њиме Ласак Пасак?“ (Небо, звезде и месец). Предмет загонетке је одгонетљај.
(Сунце) 259 — Пола хлеба на планини стоји? (Полумесец) 260 — Поље немерено, овце небројене, међу њима чобан рогоња (Небо, звезде и месец) 261 — Пуна таваница огњених свјетлица? (Звезде) 262 — Пуна тепсија златних колачића?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК. У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је.
На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој
Онда змија повиче из пожара: „Чобане, за Бога, избави ме из ове ватре!” Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око
Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не
” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.” Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: „Не брини се ни мало за овце; овцама не
” Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату |
где си?” А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?
Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?” Чобан одговори: „Ништа друго не ћу, него да ми даш немушти језик.
” На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба
” Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.
Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.” Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.
Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.” | Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И тако стари остане у рају. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио.
На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, а пожар се једнако к њој
Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата.
Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: — Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори:
Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: — Не брини се нимало за овце; овцама
Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобан
А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?
Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: — Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.
На то му чобан одговори: — Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик; ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба
— Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста.
Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.
Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети. Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.