Употреба речи човек у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ох, кад би се то заборавити дало!... Ал’, ево, човек често у несрећи желео би да и саму срећу заборави, па, гле, где не може!

— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио?

Помагајте! Избављајте! Та ето сам дуката уложио у пиће! Сто дуката! Чујете ли ви? Ја сам упропашћен човек! Шта стојите! Ја ћу звати полицију у помоћ...

— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. — Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила.

Сиромаси! Ја сам их видео. Беху то бледа, увела лица. Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе. Хтео је красти.

И низ њено бледо лице потекоше сузе. После ме погледа, жалостиво смешећи се: — О, пријатељу, ала си ти добар човек! Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!

Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне

Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. „Жандарм јесте царски човек! Ферштандн?... Он не бил’ ударен, он буђе много пил...

Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: „Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с

а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!... И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...

После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!... Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...

По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе. Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Лав, курјак и лисац 10 5 Лав и Магарац 12 6 Лав, Магарац и лисица 14 7 Лав и медвед 15 8 Лав и зец 16 9 Лав и човек 17 10 Лав и дивји вепар 18 11 Лав и бикови и лисица 19 12 Лав и миш 20 13 Лав и бик 21 14 Лавица и лисица 22 15

и јастреб 89 74 Славуј и кукавица и магарац 90 75 Старац и смрт 91 76 Јарац и бик и лав 92 77 Жаба и јунац 93 78 Човек уједен од пса 94 79 Птицоловац и кос 95 80 Дивји вепар и лисица 96 81 Сатир и човек 98 82 Курјачица и курјачићи 99 83

бик и лав 92 77 Жаба и јунац 93 78 Човек уједен од пса 94 79 Птицоловац и кос 95 80 Дивји вепар и лисица 96 81 Сатир и човек 98 82 Курјачица и курјачићи 99 83 Крава јаловица и волови орачи 100 84 Зецови и жабе 101 85 Касапин и пас 103 86 Стар

курјачићи 99 83 Крава јаловица и волови орачи 100 84 Зецови и жабе 101 85 Касапин и пас 103 86 Стар пас и ловац 104 87 Човек и два пса 105 88 Сељанин и пси 106 89 Лонац и тенџера 107 90 Човек велеречив 108 91 Зец и лав 110 92 Два путника и

Касапин и пас 103 86 Стар пас и ловац 104 87 Човек и два пса 105 88 Сељанин и пси 106 89 Лонац и тенџера 107 90 Човек велеречив 108 91 Зец и лав 110 92 Два путника и сикира 112 93 Медвед и пчеле 114 94 Медвед и Циганин 115 95 Жена и муж

пчеле 114 94 Медвед и Циганин 115 95 Жена и муж пијаница 117 96 Кртина и мати њена 118 97 Змија и пила 120 98 Аполон и човек лукав 121 99 Медвед и мајмун 122 100 Ован и јелен 123 101 Зецови и лисице 124 102 Косу кавезу 125 103 Ловац и

Комарац и во 132 107 Мишеви и прапорци 134 108 Рис и лисица 136 109 Храст и трске 138 110 Путници и топола 139 111 Човек убог и жена 141 112 Жена и кокош 143 113 Корњача и орао 145 114 Дете и срећа 147 115 Петао и гпаги камен 149 116

кокоши и пси 164 125 Ковач и његов гаров 167 126 Јастреб и кукавица 170 127 Старац, јаре и три пандура 174 128 Ћелав човек 177 129 Магарац и коњ 179 130 Славуј и паун 181 131 Коњ и бик 183 132 Чврчак и славуј 184 133 Финикс и

” Проворљив и лукав човек по времену се влада, и преоблачи се кад у курјачју, кад у лисичју, а кад је до потребе и у овчју кожу, и самога свеца.

А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што И њега

старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг на челу носи.

Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Доро мој! Колики за њу изгибоше реко би човек царевина! БИТКА НА ЦЕРУ - Боље да звезде бројиш него њих - Излазе из воде из траве из грмља - Од чега ли их

Откако је на главу ставио круну, то више није онај исти човек! Ајде што је круна променила њега, на његову је главу натакнута, али зашто је променила и нас?

То су чизме од најбољег бокса! Не само из неке јесење суснежице: у тако добро грађеним чизмама човек би се и из потопа вратио сув! То су заиста праве државне чизме! Погледај само како су потковане!

То није само обућа, то је оружје! Кад си обувен, ти си и наоружан! Нема тога пред чиме ће устукнути човек обувен у тако моћне чизме! Ти на тим дебелим ђоновима стојиш као кула на темељима!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Он је био стар, честан, добар и врло побожан човек, и учаше шесторо деце приватно у својој кући. Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није

године и мој отац одма запопи ме и преда ми нурију. Владика што ме је запопио био је прост али добар човек. Пошто ме запопио, говорио је слово, али цело његово слово било је у две, у три речи.

годину, а оно како клепало удари, онда грне сав народ у цркву и хоће на вратима да се подави, и ко пре уђе, жена или човек, тај напред и стоји.

Покажем оно мало џебане, и кажем да је отишао човек у Варадин, и да ћемо џебане добијати колико хоћемо. Они одма скупе и крену што су имали готови̓ 300 момака, и док

и опширно му јавим, него да он час пре поведе војску у Бабину Луку Грмићима, и кажем му да ће га онде мој један човек чекати.

имамо у Љубинићу око 1000 војника код Петра Јерића, попа Леонтија и Исаила Лазића из Уроваца, и у тој војсци је царски човек Дел-Амет; а и Црни Ђорђе веће је све ханове попалио, и народ подигао.

био је кнез Станко из Бошњака; а пред Посавином кнез Теодор из Жабара, пред шабачкима био је неки Остоја Спуж, врстан човек. Мачвани су мучни људи на војни.

Сад не знам или онај први или други дан возили смо се у захожденију сунца близу краја, док ето из куће човек сиђе поближе Дунаву, запита чији је чамац. Возар одговори: „Наш је̓.

Ноћимо ту (у Раму), и ујутру, тек се расвиће, зовну нас човек на Дунав. Одемо ја и Протић, кад ал̓ дошао Стева Живковић; даде нам једнога жива шарана: „Најте ту рибу и што пре

” — Ја се уплаши̓ где ме човек познаде, па рекнем: „Опрости, брате, ви се у мене упознајете, ја нисам прота веће сам ђакон.

Зовну га Никола напоље и он изађе. Онда Протић и Чардаклија рекну ми: „Ако га познајеш, зашто се не кажеш? Може се човек ражљутити, пак нам пакости учинити”.

ћу слушати анђелско пјеније, или ћу гледати двери и иконе и велико темпло, које се сво у сребру и злату блиста, и сам човек не зна где се нашао. Постојимо мало, и оданде одемо у пештере.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.

А Стеван, опет са Срећком и Илијом на другу страну. — Е јест поган човек! — рећи ће Срећко Илији и Стевану. — Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија.

Помоли се и учитељ, назва: »добар вече!« Сељаци одговорише. Зачудо, што ти беше тај учитељ »достојанствен« човек! Често је у разговору мешао по неку страну реч.

— Знате ли ви — уплете се учитељ — да су у кита уста као ова механа, па само хукне у се — а човек улети!... Така је то конкуренција!... (Шта му је то »конкуренција«, то ваљда само он зна.) — Е то ваља посолити!

Неки се искашљаше. А неки опет гурнуше један другог лактом и згледаше се. — Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?... Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима. — То би добро било!

Вратио бих се, али куд ћу обилазити. Хајде ја, хајде... Кад бих у Павићеву ливаду, док ти нешто пристаде за мном. Као човек доле... Иде лепо баш као човек...

Хајде ја, хајде... Кад бих у Павићеву ливаду, док ти нешто пристаде за мном. Као човек доле... Иде лепо баш као човек... Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!...

Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен

— Осим униформе и пандура, познаћете капетана и по лепом стасу и облику његовом. Није вајде — баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање!

Ништа га тако не ражљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит. Ето, вере ми, тако се ражљути да по два дана ништа не окуси од тешка дерта.

— Оно, додуше, могу се и ја доста којечему довити, па још и боље од њега — иако је он капетан, а ја човек прост, његов пандур: него куд бих се ја још око таких потркушица заносио!...

Одмах капетан с њим друкчије; потврди му и процену и научи га још како ће час пре доћи до пара. Чим оде човек, ја главу те у моју собу... Дође други да моли за нешто — тако прође и он.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена. Грађене су овако: ударе се четири сојира (дирека) у четврт.

Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио.

Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио.

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних

Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко.

Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко.

— Е, мој Машо, мој драги брате!... Нијесам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! — Ти си добар човек, ефендија! Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. — Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати.

Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!... Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје...

Кадар је био на чету ударити... Иза једног грма — према њему — појави се човек. Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. Човек тај беше Маринко. Он приђе ближе.

Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. Човек тај беше Маринко. Он приђе ближе. — Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта радиш?

Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради!...

Баш ће тиком мимо тебе ппоћи... Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета... Он више не беше човек — него звер... Коло, весело коло, велико као градина, повија се као пламен на ветру: то овамо, то онамо...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 51 РЕФРЕН 52 СУНЦОКРЕТИ 53 СЕТА 55 ПЕСМА МРАКА 57 ЧЕКАЊЕ 58 ПЕСМА 59 МЕЂА 60 ЛИРИКА 1943 62 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ 63 СЕМЕ 65 ПУТ 66 ПОБОЖНА ПЕСМА 68 СУНЦЕ 70 СЛУТЊЕ 71 ПЕСМА 72 ГОЗБА 73 БОГУ 75 НАТПИС 77 СЕНКА 78 ЈЕСЕЊА

270 ЧОВЕК И ПАС 271 ЦРНА ПЕСМА 272 СРЦА 273 ПРИЧА О ЈАКОМ 274 НА СТЕНИ 275 МАЛА ПРИНЦЕЗА 276 ВЕЧЕРЊЕ 277 ЈЕДНЕ ВЕДРЕ НОЋИ 278 ДУБ

ЈЕСЕН 279 РАВНОДУШНОСТ 280 ЉУБАВ 281 ДЕЛО 282 ПРЕХИСТОРИЈСКА ЉУБАВ 283 ПРОЛЕТЊА ПЕСМА 284 ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ 285 ЧОВЕК 286 СУНЦЕ 287 2.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени.

Шумна је река, кад смрачи, Од својих обала шира. ЛИРИКА 1943 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ Знам да си скривен у морима сјања.

Докле ће ићи и што траје — Та горка игра сунца са мном? Све ће под небом даље сјати, А сен и човек, два близанца, На раскршћу ће неком стати Да оба збаце терет ланца...

Но тражиће се, док дан сија, Две судбе вечно сједињене: Сенка од земље безмернија, И човек лакши и од сене. ЈЕСЕЊА ПЕСМА Први ветри с цвећа носе Све петељку по петељку, Селице за горске косе, И звезде за

КЊИГА ЧЕТВРТА: ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ Пријатељу Иви Ћипику 1. ЧОВЕК И ПАС С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским путем изнад језера пео сам се те вечери на брег.

Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били уморни.

У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело. А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса.

једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

И, као сиви лист тополе, Ева задрхта. ЧОВЕК На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?!

Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему?

Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему?

Не бригајте! Ја ћу се трудити да будем кратак, тако кратак како само може бити кратак човек који долази код сарафа да за једну монету узме другу која му у онај час треба.

У тај пар паде ми на памет што ми мати рече у једној прилици кад сам се збунио: „Богати, дијете, та ти си светски човек!

” Паде ми, дакле, на памет да сам ја „био у Паризу” и да сам „светски човек”, па изгњечим своје срце као цхапеау цлаqуе и слободно корачим напред.

А, после, он ме руком поглади по бради — како да те познам? Пуштате, брате, те браде као попови, па не може човек ни да вас позна. Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш!

Девојка седе на једну столицу чак код фуруне, ја седох до помоћника на „празан” кревет. Помоћник, светски човек, трља руке: — Па како је, газда-Ђоко, како је? — Добро ће бити, ако бог да.

— Видим онако, плави се! — Па колико има прстију? Он метну обе руке на леђа, и као човек који пружа непобитне доказе, гледаше у мене. — А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе!

Бар ја бих с њом био срећан! Још како! Тада се опет у мени поче копрцати „филозоф” и „светски човек”: „Лакше, лакше, младићу!

Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче издизати руке као што чини човек кад га сврбе леђа, или га стеже хаљина под пазухом.

— Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено,

па појеле тулају која је, као што је свакоме познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к’о човек, исприповедао, и сад не даду никако мира људима, него их дирају једнако за прождрљивост њихових крава.

Већ чисто човек да не верује! За једнога од ове двојице, и то баш, бога ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима

— Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста! А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато!

Сете га се и нађу га тек онда кад га жена потражи: »А ди се то део мој човек?« пита жена, докле га не нађе под столом. »Јао, терету мој!« виче жена и диже га. А господин попа само седи.

(Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора). Господин попа оде у цркву да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива

Пролази, па унесрећава свет, а највише оне танке и нафризиране берберске калфе. Е, не може човек, па да му је срце од камена, а да се не осврне за њом и не дâ оку пријатна призора и уживања.

веле да су му дали надимак Поп Кеса, па га и данас још увек тако зову кад он није ту, иако је он давно и давно други човек.

Црквењак Аркадије, кад сиђе са звонаре па виде ко је у олтару, лепо се скамени човек већма него кад му се на сну јавио св.

Па тако и урадише. И поп Спира се лепо извукао из шкрипца, а био је већ жив обамро! Није шала, владика; онако строг човек!

Не знам само докле ће бити тако добре воље. — Докле? Докле му опет не дођу лутке! Ту човек не уме да буде доста паметан, — вели попадија. — Једна мука и невоља, а нема му лека!

— Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса. — Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, — ал’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је доста; ви онда формално заробите човека!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

У клисарници становао је клисар и клисарица. Управо клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове а остало, што је најтеже: отварање, затварање, чишћење цркве, надгледање гробља, ноћу

Али опет, кад би хтео човек да их тражи, ту би их, на гробљу, нашао. А најрадије су били око порте, уз зидове и ту се вукли, лежали.

А увек весео, с песмом, набијеном шајкачом до очију, бос, разголићених груди... Био је леп човек. Млад, плав, кошчата и извијена лица с пуном, кратком брадом. Сви су га знали, а и волели га.

Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га.

XИ МЕНКО Увек у говору, и то оном брзом, доказивајући, као кад се човек побије или присуствује некој погибији па одлазећи од ње, престрашен, прича о томе, доказује...

Пун сламе у којој спава. Никад опран. Лице, онако слепо, тамно и пуно блата. И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа. Али та колија на њему, некада лепа, сигурно кога богаташа, ублажава. Сви га познају. Прилазе му.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

— Добро дошли! — Драго нам је! — Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана?

Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте.

Љуби се допада фрајла Сока, а и Сока не би мрзела Љубу. Ту је само погодба главна ствар. Редић је врло практичан човек, па после ручка одмах на ствар пређе. — Дакле, допада вам се моја Сока? — Врло. — Шта судите сад?

Тиме се договор сврши и Љуба отпутује. Редић је био такав човек да није трпео много визите, особито што се кћери тиче.

— рече Гавра. Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду. Лепо обучена млада госпођа — рекао би човек да је девојка — дочека их. Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи.

— Та кад се има, нека се троши. На то дође и тата, господар Першуновић, солидан старији човек, капут му је до пете, а висок шешир. — Драго ми је, господо, добро дошли! Откуд тако, господар-Церићу?

Ја почитујем господара Чекмеџијића и хоћу да верујем да је најбољи човек, да не иде на то да женино потроши; ал’, бадава, сигурнији сам кад могу још донекле надзиравати.

, најпре кумовом оцу, па онда девојци. Кумов отац, чича Ђука, тутор и стриц Татијанин, био је честит човек и не би бранио да му синовица пође за каква трговца.

је она знала да ћу ја овамо доћи, па је отишла у трешње, то је знак да нема васпитања, а треба да зна да сам ја честан човек, господар и трговац; па да се још презирати дам — не, то бити неће! Зато, збогом, нећу овде ни минут остати.

Анка и друге ситније сестре помажу. Дође и време ручку. Сви се наместе. Господар Белкић био је човек од старога шлога, али врло проницателан. Он мора Љубу још за ручком искушати да л’ је отворен.

Но, шта ће, мора срећу покушати, не може домаћину одбити. Господар Белкић био је особите ћуди човек. Могао је због мале ствари кога заволети, а, опет, због багателе презирати.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Ја не знам шта се све ово ради и не могу никад ни знати и само је једно сигурно, да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу,

Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно да ли је боље да до њега дође или није боље.

звецкају зврчкови никлених мамуза па га обузе неко снажно осећање поуздања и чудно неко задовољство слично оном кад се човек налази на великој висини и кад влада неком великом снагом.

Јест, цела је то целцата, истина и сав је овај наш човек овде доле у томе. Хиљаду пута лакше је њему погинути него регулисати једну обичну, малу меницу од неколико стотина

тако и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и друге тричарије и шта се ја ту, у опште мешам, да ме човек пита.

А можда је опет све то просто и појмљиво. Овај човек ту, у другом шатору, воли своју жену. Лепо. Волети значи: имати за циљ срећу онога који се воли, туђу срећу.

Лепо. Волети значи: имати за циљ срећу онога који се воли, туђу срећу. А њој среће нема без њега и човек се чува за њу и ради ње. И како се раније жртвовао и одужио то му је, мора бити, и савест потпуно мирна....

Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има

Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан? Где је та граница кад човек може, кад има потпуно право да каже: „е па, брате, молим те, дао сам колико сам год могао.

А све би то требало рећи томе Јуришићу кад би он био као други људи и кад би се човек њему могао поверити. Разумео би он тада, морао би разумети шта значи то оставити жену, створење од деветнаест година,

је такав, неприступачан и неповерљив и то не зато што има некаквог искуства, него онако инстинктивно и што је чудан човек, који се, кад од некога пали цигарету, окреће лево и десно и звера на све стране, као да му неко стоји с ножем за

од некога пали цигарету, окреће лево и десно и звера на све стране, као да му неко стоји с ножем за леђима, а да га човек пита зашто то чини ни сам не би знао одговорити...

Африка

Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета.

Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да

Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша.

То је лудак п... дивљак. Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (Човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“.

до највиших грана постоји такав густо зелени сплет лишћа, лоза, папрати, шибља, лијана, да је немогуће и замислити да човек начини корак напред. Шума је овде једна компактна маса која се брани од свакога приступа, као грудима.

На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши

Вуије, напротив, тврди да човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, у ствари је боље упозна, боље схвати, но човек

човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, у ствари је боље упозна, боље схвати, но човек који седи на једном њеном месту годинама.

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони.

Облачи се лагано брижљиво, и чим се нађе у шалупи наслони се на куфер и спава. Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: монсиеур и мадаме.

влажан и без квасца, што личи на прљаву сланину, а затим захватише воде у ноћни суд да би се расхладиле, запирањем. Човек, борећи се још са европејством, као човек који само што није заспао, пружи им галантно свој рубац да би се њим

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму. ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет?

Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де! Јања има новци, Јања има велико дукјану, Јања је богато човек. О, оћи да умри Јања, оћиш да вичиш: „Јао, мајки моја, да правим Јању од блато!“ ПОЗОРИЈЕ 2.

ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.) О, дулос сас, кир Димо! Е, е, е, кала!... Тим, тим, тим!... Поштен човек! Кала, кала. (Погледи у Јуцу.) Душо Јуцо, иди у твоја соба, имам једна мала шпекулација. ЈУЦА (одлази). ПОЗОРИЈЕ 3.

Макар сто пута дођите, ја немам да дам. МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати. Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима. ЈАЊА: Ја сум човек убиин.

Ви нисте такав човек да ћете се затезати. Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима. ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању!

Ако овај човек с његовом тврдоћом прође добро, то ће сваки на свету добро проћи. КАТИЦА (ступи). ЈУЦА: Шта је, Катице?

ЈУЦА: Знате како наша пословица каже. „Скуп двапут плаћа.“ Пређе две године правио је шупу, пак човек неће да погоди искусне људе, него оће да сам зида, да заштеди. МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома!

Не пчелите се, купиће кир Јања друге. КАТИЦА: Жао ми је само што се мора тако стар једити. МИШИЋ: О, лако се може човек утјешити, кад има у сандуку дуката. ПОЗОРИЈЕ 3.

Него, како се случајно код вас догодило, ви сте врло срећан човек. ЈАЊА: Пи, пи, пи! Право кажи греческо мудрост: „Ди — ј нестрећу, ту — ј и стрећу.

ЈУЦА Тако ме, видите, по цео дан чангриза и једе. КАТИЦА: О, он је врло добар човек, верујте! ПОЗОРИЈЕ 5. БИВШИ, ЈАЊА ЈАЊА (врати се): Катицо, и ти, душо Јуцо, идите мало у ваша соба, имам једно мало

ЈАЊА: Моја је кућа поштено, и ја сум поштен човек. Ама, знајте, не си сложи нешто. Видите, господин нотариус, ја вас поштуим како једно паметно муж, ама, знајте, имам

ЈАЊА: О, господин нотариус, имам већ прилика за њу. Кир Диму, мој стари пријатељу, човек поштен, вредно трговац... МИШИЋ: Забога, за њега да дате вашу господичну кћер?!

Црњански, Милош - Сеобе 2

У тим колима која су дошла из Вијене, седео је човек кога је Двор био изабрао да у Темишвару заведе, међу Расцијанима, реда.

Кад се, после, указа отуда, појави се као човек педесетих година, омалена раста, трбушат, ходајући раскреченим ногама, газећи на пете.

Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао је око њега. Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као у детета.

Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос,

Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна.

Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња. Све те приче о загробном животу само су прича, да се плаше деца.

Луд је тај гроф Мерци и ти геометри и капуцини, што би хтели да човека претворе у анђела. А човек је велика стражњица. „Стражњица“ – додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа.

Био је то човек набијен месом, као општински брав, и толико утегнут, и угрејан, да није могао да дише, него је као роктао.

Трифун је био међу њима најстарији, по годинама, и најсиромашнији. Био је то човек глават, космат, запуштен, помало и одрпан.

Он је међу њима био највиши, а није био узео чак ни став према пропису у војсци. Био је то човек виши главом од Ђурђа, мало кривоноги дугајлија, са косом која се сјала као потамнело злато.

Гледао га је зачуђено. Иако дугих стопа, и ногу, тај човек је стајао пред њим, ипак, врло лако, отмено, и, кад је Гарсули пришао, Павел је брк свој погладио.

Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда. Предавали сте кирасире грофу Хараху.

Теодосије - ЖИТИЈА

што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје много.

Него, или бејаше чаробник или је заиста био човек Божји, те га Бог сачува да му ништа не напакостисмо. Отићи ћемо, дакле, и видећемо да ли је заиста, као што рече,

Одговори: — Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој. Цар, дубоко уздахнувши, рече: — Благословен је тај човек Богу, јер примивши земаљско пожури се усрдно да достигне и небеско! И тако цар отпусти блаженога да се одмори.

је била покорност И послушност преподобнога старца љубљеном и богодарованом сину његову, тако да није мислио да је човек него анђео.

Мало после тога био је као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син његов усрдно се подвизивао у последњој служби за оца, многим изливањем

поздрављаше, судивши да је боља смрт за Бога него ли живот, поучавајући се апостолским речима: „Уколико спољашњи наш човек пропада“, и „када сам немоћан, тада ми још више расте снага у Богу“.

Манастир који се зове Филотеј поче зидати неки богољубиви човек, а није могао довршити га због не достатка средстава.

“ Божји човек и равнатељ његова милосрђа чувши ово паде душом у скрб због овога, и по речима брата пожури се, хотећи утешити његову

избавиш; који си допустио да будеш додирнут и виђен, а ниси се одвојио од небеса као Бог; који си по земљи као човек ходио, чудесима дивним уверавајући нас да верујемо теби истинитом Богу, нас ради очовеченом; који си раслабљенога при

И када је, оваплотивши се ради нас као човек, извршио на земљи сав промисао Бога Оца, и када је хтео да се у слави узнесе к њему па небеса као Бог, узе их, као што

успети, нити нас прво исповедање вере без добрих дела може представити Господу, него обоје заједно да бива, „да Божји човек буде савршен и да ниједним недостатком не храмље. Јер вера спасава када чини у Богу љубављу добра дела.

са краљем дођоше ка светоме и клањајући му се и хвалу му одајући говопаxу: — Пошто смо рузумели да си ти Божји човек, буди нам присни гост, а брат твој, краљ српски, нека нам увек буде у љубави, још више него раније.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

да би из њих извукли неке закључке; они често минуциозна и прецизна проматрања замењују размишљањем и спекулацијама. Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свог родног краја.

Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако јасно да осветле нарави и понашање народа и њихових разних етничких група.

Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично. Поред овог

Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.

О свим тим природним и историјским предметима има динарски човек поред старих, тајанствених, кадшто мрачних прича, још чешће јасне приче из народне или из обласне прошлости.

Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих

Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону

Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети. Песма каже: „Цар је Мехмед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога“,

Верују да се не може бити велики човек без способности које дају тајанствене силе, нарочито виле и добри духови. Динарски људи обавијају своје најдубље

Зато опет, кад он то чини, то је отворено, у лице противнику, очи у очи као човек чији су преци вековима сами себи стварали правду.

Тада непознати ободе свога коња, који скочи у висину за три копља и брзо стигне Секулу. Овај примети да је човек који се претварао изнемоглим страховити јунак.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША (врти главом поричући): Њет! ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, Аљоша, човек се подаје женским ћудима; бива то и биће. Сви смо ми слаби, али не дотле да тим људима жртвујемо и своју судбину.

А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао.

НОВАКОВИЋ: Не видим зашто тебе то све толико узбуђује? Има случајева са којима се човек мора мирити у животу. Упорство у оваквом случају је право дивљаштво...

Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео. Покојник му је пришао, руковали су се и дуго су разговарали на вратима радње.

„То је човек”, вели ми газда Ристић „коме си био на погребу; то је инжењер Марић и сад ми објашњава како се све то могло десити”.

РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивоости. (Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је.

(Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?

И да те пита човек зашто си потрчао то госпођи да саопштиш? (Рини.) Могу већ мислити како вам је било кад сте чули. АНТА: А можеш

) Ово је кривични законик, ја ту књигу увек носим собом као ручну књигу. Врло је корисна, човек се много чему научи из ње. То су тако рећи упутства за живот. (Нашао је страну.) А ево: §144 кривоклетство.

НОВАКОВИЋ: Баш видео? АНТА: Овако као што вас гледам. СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати? И смрт се пролагала. (Вади из џепа.) Молим вас, је ли ово посмртна листа или није?

Овде је главно и основно питање: како може један човек кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега...?

НОВАКОВИЋ (чита даље): „Одлучих се, дакле, на то, и, како је Беч незгодно место, јер свакога тренутка може човек срести познаника, првим возом кренем у Немачку, у Хамбург и, у околини Хамбурга, у једној фабрици, срећно нађем

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Они су увек у праву! Седам минута пре завршетка часа човек не може очекивати од профа да се понашају лафовски. Они се тако не понашају ни седам минута после завршетка часа.

Јер то је тако, и ако је могуће да се бира и ако човек за било шта гласа, ја гласам за љубав, мада је и она унапред изгубљена ствар.

У месту као што је Караново човек не може да очекује љубавно писмо с потписом. Покушавао сам да мислим о ономе што је Багрицки говорио, али су ми

вајар правећи само зечеве, а она одговори да није важно; она ће постати архитект, а то са зечевима је тек онако, човек ваљда има право да се бави нечим што није строго одређено. Сложих се с тим да има, иако сам знао да лаже.

Извесни од њих праве се да гледају плакате кад наиђе неко од ученика, али човек не може никада да буде сигуран да за време представе неће банути неко од оних који ће касније рећи да им је жао итд.

Усне су јој биле мирне и свеже кад је пољубих, но она ми не узврати пољубац и ја се осетих као човек који је дуго трчао до циља, а онда, достигавши га, не зна шта ће.

Упитах се шта је могао бити тај човек пре него што је постао ово чудо у орману. На другом крају ходника око нечијег транзистора један од млађих разреда

- Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене. Станика је говорила да Недин отац није био

Станика је говорила да Недин отац није био никакав човек ни пре него што је, оклизнувши се са трећег спрата грађевине у Рузвелтовој улици, повредио главу и почео да пије, али

се борила јер је хтела да буде добар активиста, али је мимо њене вољу из ње излетало да овај или онај није никакав човек.

- Па шта? - погледала ме је и опет се насмешила. - Он је већ скоро свој човек, девојчице! устала је и пришла Јасмини иза леђа и поправила јој машну у коси, рекавши како тужакање није нимало

- Нећу. Нећу. Нећу! - понављала је. - Шта нећеш, за име Бога? Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете? Шта би човек могао да уради с једним дететом? - прислонио сам њену главу себи на раме и неко је време миловао по коси.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

дућаном, о ћепенку и капку, или испод њега, виде се ствари — еспапи, метле, лопате, опанци, чарапе, и шта још не, да човек избројати не може. Па тек унутра — луле, камиши, ножеви, ћебета, дугмета, дромбуље, али све се избројати не може.

Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”.

Господар Софра био је низак човек, но широк, темељан, јаких плећа и прсију, труп дугачак а ноге врло кратке, мало угнуте као ленче, руке дугачке, јаке,

да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права кртина.

— Ал’ врашки је човек тај Бунипарта, тај ће још начинити посла, мој Софро! — Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како

Разиђу се. Господар Софра прегледа дућан, па оде Кречару, да се договара. Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене?

Остадо’ удовац, посао ми боље пође, поштен сам човек био, стари господари нудили ми новаца на мали интерес, ја сам додуше поштено и уредно интересе плаћао.

Но сад баш наканем се женити. И то женити се по својој пуној вољи; хоћу да бирам. Кад човек на вашару купује животиње, он гледи од какве је фајте?

Познавао сам покојног Угљешу. Био је ваљан, угледан човек, секао је свињско месо у својој малој кућици, и породицу ранио. Сада њен син Ђока сече месо, и тако животаре.

Шта мислите? — Ви се, господар-Софро, шалите, моја Софија је сиромашна, не може вам ништа донети, а ви сте богат човек. — Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре.

Опет је упита: „Хоћеш ли, Софија, поћи од слободне воље за господара Софронија Кирића? Он је човек уредан, имућан, код њега ћеш добро живети. Чула си од мене како је са првом болесном добро живео, како не би с тобом“?

Баш данас се са женом разговарам, шта ћемо са децом, девојке већ расту, дорашћују. Пера данас сутра већ је човек, треба му трговине, а Шамика у школу. — Зар ће Пера остати у трговини? Ја сам држао ти ћеш њега као економа у кући.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Живећи далеко од њих, Аранђел Исакович постао је човек пре времена сув, жут, са изнуреним коленима. Најрадије трговаше на води.

Ни за час му не паде на памет да би могао пожелети жену свога брата. Напротив, брат му се чинио сретан човек, а његова љубав према тој жени нешто несхватљиво другима, а њему самоме сасвим јасно.

Сад му се, први пут, учини то човек сасвим туђ. Одлазећи сваки дан у Команде, у Двор, његов брат беше обукао килоте и упртио на главу перику, скинувши и

Пошто су их венчали сасвим изненада и без љубави, он се, скоро две године, понашао према њој као туђ човек, учтиво, љубећи је нежно и пажљиво као да ће да је разбије и скрха, онако високу, лепу и слабу.

Тај човек дакле чекао их је, разместивши пукове Вуичеве, Хорватове, Венцелове, по ретким шумама, изнад Штукштата, где их је прегл

„Кога врага ради тај човек“ – рече тихо Беренклау, коме је било стало да прва смотра прође што величанственије, гледајући нетремице у слугу.

Био је омањи и гојазан човек, и можда се дуго брањаше и отимаше, јер кошуља му је, сва искидана, висила из паса и из груди, а одећа му беше

Средњи беше човек огроман, дугих бркова, чија је једна нога била дигнута далеко од земље, искривљена и прекрштена преко друге, која је

Исакович зато сиђе пред вечер на реку, очекујући код скеле да му се, са друге стране, јави човек по кога беше послао војника.

Приметивши чун што му се ближио, нестрпљиво викну свог војника, кога беше послао у варош, па затим немачки, и трговца. Човек један, заогрнут војничким огртачем, диже се тад у чуну, довикујући му по води да му доноси вести од брата и, пошто

Нечујан, после последњих удараца веслом, чун се приближи обали и он га дохвати, привлачећи га рукама. Неки крупан човек тад, кога његов војник задржа да не падне, рече му да се зове Ахим Ригел, да је трговац у Шердингу, да је пре три

брегова, заједно са оним што се пред њим догађало, Аранђел Исакович устукну у колима, не схватајући шта то може тај човек, на зеленој пољани, у припеци и жега, да непрекидно и тако лудо ради.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Када су жеље и сувише снажне, а објективне препреке рационално и емпиријски несавладиве, човек се не мири с поразом, већ тражи излаз из ћорсокака у имагинарним, магијским средствима деловања.

Ако овим поступцима човек и не постиже стварни успех, он макар субјективно осећа олакшање и то му помаже да сачува своју менталну равнотежу и

³⁴ За разумевање психолошке основе и логике љубавне магије неопходно је схватити колико је човек који пати због неузвраћене љубави подложан веровању у свемоћ жеље.

ГАТАЊЕ О ПОЛУ ДЕТЕТА Народ на свој начин покушава да докучи шта га чека у будућности. Човек жели да одгонетне хоће ли година бити родна; девојка, да ли ће се удати; старац, да ли је смрт близу итд.

„Каже се“, пише Вук Врчевић, „да се човек само три пута у народу јавно гласа, а то: кад се роди, кад се ожени и кад умре.

Заправо, код Срба, а и других Јужних Словена, распрострањено је веровање да сваки човек има свог „астралног двојника“, односно да када се дете роди тада се и његова звезда роди (упали), и да га она од тада

звезда роди (упали), и да га она од тада прати кроз све његове животне промене, а када се звезда угаси (падне), онда човек умре.

Осим тога, Бог је почео стварање света у понедељак, па је и зато добро да човек, по митском узору, започне какав значајан или замашан подухват управо у овај дан.

“²⁵ У ђевђелијској кази се верује да овог дана човек може лако да оболи од неке „треске“ (грознице), која се зове торник треска, а кога она обори, тај се више не диже.

На овај несрећан, опасан дан човек треба да буде опрезан да му се не деси какво зло. У Босни се каже: „Суботом даље од језера.

⁵³ Дете које се роди у крвавој кошуљици сматра се да постаје репач. То је човек с малим репом, који је „много јачи од другијех људи кад се наиједи; у онај мах (веле) још да му се реп напне, могао би

По веровању, дете рођено у кошуљици, када одрасте, постаће значајан човек, односно велики јунак. Познато је предање по којем је Хајдук Вељко рођен у „пометини“ и зато је постао тако славан

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји.

станови и коњи, нека се јазом опкопа то село и та кућа нека их себарска не скрнави стопа, нека ту преноћи човек мали тек кад поново оду на југ ждрали и на мед поново замиришу сванућа.

се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.

оне којима се чини да су једнаки сиромах и богати, слаб и јаки, несуђен и онај који се са робије врати, безруки и човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред вратима чека, за њих, за себе, за свакога

је блистала, шумела и мирисала, као изнад јеванђеља, на питање шуме узимају ли се драге воље одговорили, прво човек па онда жена, као пред свештеником што други чине, да ће заједно сав живот проћи, његово месечином обасјано вилинско

драчу, за раскош корова и кукута око сељаковог плота и међе, за непабирчене њиве смеђе, за мисао му несавремену: кад човек има трпезу пуну, нека се нахране и чавке и вране, за плодове што му под воћком труну.

породицу ведру медвеђу што се детињски шали, за поспале у сенци јагуаре и пантере, за риса у кавезу који као човек тамницу ломи, за свако гоњено звере, за звериња срца животу одана, за сва њихова и сва наша зверства и добра

О ПИЈАНИЦАМА Ако човек у пићу нанесе властелину увреде и срамоте, да се с њим пође до прве велике реке, или где је дубока бара обрасла у

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

МЕСТО 135 ЦАРСКЕ МРВИЦЕ 139 МИС 145 ЛАЊСКИ СНЕГОВИ 147 НЕДЕЉА 151 ВИКЕНД 154 ПОСЛЕ ГОСТИЈУ 161 ИЗЛЕТ 166 ЗАМАК 169 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ 176 ДАМА СКИТНИЦА 181 КЊИГА Како се човек уопште одлучује на писање књиге?

ГОСТИЈУ 161 ИЗЛЕТ 166 ЗАМАК 169 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ 176 ДАМА СКИТНИЦА 181 КЊИГА Како се човек уопште одлучује на писање књиге?

ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се не сруши — свега и свачега је у њему било.

Друга стара дама, комунисткиња, срушила се у несвест петнаест година касније, када је исти човек покушао да јој пољуби руку и казао: »РУ-КЕ, ГОСПОЂО!

Слушајући, човек је непрестано стрепео за звук који је стизао до њега. Могла је олуја срушити мотке, могле су на жицу слетети птице

глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо Аргентина личи на царицу патуљака, коју човек, ако има мало среће, може чути кад прислони уво на земљу изнад кртичњака.

годину. Добро је кад човек вуче за собом неку жицу док силази у приземље; никад се не може изгубити у животу: његово срце везано је за антену на

После нешто брзо причају на француском и енглеском са својим женама, а ја стојим и све се више смањујем. Једва ме човек може и приметити, колико сам се смањио. Њихове жене климају главом и гледају ме опет кроз онај двоглед, наопачке.

Њена кћи има мајчине очи боје дима. У исто време, из супротног смера, сваке недеље долази један млади човек водећи за руку сина, који се клатари у ходу баш као и његов отац.

Млада жена и млади човек купују, свак за себе, по две карте за представу од три у Кинотеци. Волим Косовску улицу недељом у три.

Ако се не виде пред улазом, траже се очима по дворани. Кинотека мирише на дечје капуте! Када се млади човек и млада жена открију у тој сали пуној тајанственог филмског сумрака, они скрену поглед свак на своју страну.

Млада жена тада расејано помилује девојчицу која има мајчине очи; млади човек откопча свом сину горње дугме кошуље. Ја од туге прогутам карамелу, мада уопште не волим бомбоне.

Матавуљ, Симо - УСКОК

дошло ми је да закукам из свег грла! Би ли још кад у Црној Гори да отац пита кћер за кога хоће!? Човек се побоја бруке, прегорио би много да се то не чује, те је узе за руке и рече: — А-ну, кажи што имаш, али лакше!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе! Што ти је млад човек. Наклоност, познанство, то су малене ствари. Умети говорити, то је све.

Девојка ми је у образу лепа, лако ће му се допасти, а нога се и не познаје. — Куд ми се деде човек? Нисмо се ни договорили како ћемо лагати. (Уређује столице.) Морамо свршити, макар како било. УГЛЕД 4.

МАТИ: Е молим вас, благо је лако стећи, само кад је човек вредан. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила.

- А гди нам је газда? МАТИ: Таки ће доћи. Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа.

ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете.

ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао. ОТАЦ: Е, шта ћемо! Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш.

Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш. Али шта знамо, кад човек има деце, треба да се стара. ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.) Знате, ваш покојни отац, толике муке, то јест!

Пак шта је било? Оставио сину кућу, винограде, толико добро, пак отишао, то јест, под земљу. ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.

МЛАДОЖЕЊА: То је најгоре кад музика не ваља: ДЕВОЈКА: О, знате, тако ферхунцују да се човек смејати мора. Wир ха’м еінен wахрен Јуцкѕ міт іхр. МЛАДОЖЕЊА: Ви добро немецки говорите.

МЛАДОЖЕЊА: Врло лепу. Него нам је сала малена. ДЕВОЈКА: О, то ја мрзим! Не може, знате, човек ни да се окрене, особито кад је мало веће друштво.

ДЕВОЈКА: Ви опет почињете комплиментирати. МЛАДОЖЕЊА: Ваше очи... ДЕВОЈКА: Ви тако умете шмајхловати да човек мора мислити да је истина. МЛАДОЖЕЊА (ухвати је за руку): Слатка моја, ви не знате како за вама чезнем!

ОТАЦ: Него ти мариш. МАТИ: Али кад је човек проси? ОТАЦ: Је л’ био овде? МАТИ: Како ће да дође кад је девојка под прстеном?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

За јужњаке је, вели он, дете — будући човек; за Англосаксонце човек је — бивше дете9. Ово разликовање личи на једну од оних типично француских, привлачних

За јужњаке је, вели он, дете — будући човек; за Англосаксонце човек је — бивше дете9. Ово разликовање личи на једну од оних типично француских, привлачних произвољности: културно

Само искусан човек, рањав, разочаран, пред чијом је свешћу отворен несавладив бескрај, може да оцени драгоценост дечје визије света, и да

Кад год ми озбиљан човек искаже одушевљење Малим Принцом несрећног А. С. Егзиперија (шест превода на српскохрватском језику после рата!

Мени је то деловало као штампарска конвенција, или графичка шифра... (У суседном селу живео је један човек кога су звали „Змај”, и ја сам, у једном часу, помислио да он саставља те песмице.

Кретње животиња су елементарне; смисао који тим кретњама приписује човек подведен је под наша, сложенија искуства: могући су, значи, различити хумористички ефекти и плодни неспоразуми.

своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу, Ја с људима збијам шалу; Ја им зујим око уха, Човек маше, трепће, духа, Љутит скочи да ме смлати, Ја одлетим, па се вратим, Па му седнем бесно, смело, Сад на

Где се диже пирамида покривена чоколадом И мирисне бербернице Која баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током

Вучо, пак, сналажљивост и непослушност петлића уздиже као оне моралне и животне вредности по којима се слободан човек разликује од поданика.

пирада, менаџерска муха, потрошачка пажња, супер-искушења, волшебни скок, монтажа, амбалажа, рефрен, отуђени човек, двостих, бофор визије, прорамер, компјутер, носталгија, конјунктура, процедура, пептурбирати , електрични полигон.

Борба нездравог стања у друштву намеће против из саме потребе да човек чистије дише. — У другој, Сан и јава храброг Коче, слави се склоност ка пустоловинама, што је, такође, облик

У то блато векова човек је зна кад загазио; ако ли се, путем благостања и социјалних преврата, из њега некако и ишчупа, он ће му замену већ

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч.

ЖУТИЛОВ: И господин Гавриловић је конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сам поштен човек, а друго ништа. ЖУТИЛОВ: Који држи конзервативцима страну, тај је орсаг арулоја. ГАВРИЛОВИЋ: Шта је то?

Како преотеше ма конзервативци, збогом! Жутилов је поштен човек. 2. МИЛЧИКА води ЕДЕНА, накићена маџарском кокардом, ПРЕЂАШЊИ МИЛЧИКА: Господо моја, ја се надам да ће вам бити

ЛЕПРШИЋ: Будалаштину? Вама је народност будалаштина? ГАВРИЛОВИЋ: Народност није будалаштина; али да човек није народан ако не метне кокарду, то је будалаштина. ШЕРБУЛИЋ: Па зашто Маџари носе?

НАЂ: Не треба вређати, господо, не треба вређати. Господин Гавриловић је поштен човек, а поштење има цене у сваком народу и у сваком закону. ШЕРБУЛИЋ: Шта се чује за протоколе?

„Оћемо војводину чисту, да се мађарони протерају“, а кад човек почне радити, они не даду. СМРДИЋ: И осим Чивута има се доста радити. Узмите колико њи има без бркова, и то Србаља.

Сви на ноге, па се оружајте! ШЕРБУЛИЋ: Ми не умемо тући се. СМРДИЋ: Ми смо у одбору. ЛЕПРШИЋ: Ја би, али шта један човек може чинити. ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности!

НАНЧИКА: Послао је једнога да је проси. ЖУТИЛОВ: Шта је он? НАНЧИКА: Доктор; човек врло фини. Ја сам се с њим разговарала, и сви кажу да ће бити физикус овде. ЖУТИЛОВ: То је добро.

СМРДИЋ: Шта је, дакле? ШЕРБУЛИЋ: Чудна ствар. Ради се да продамо војводину. СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју војводину издао. ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем. СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали? ШЕРБУЛИЋ: Тако је.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

он је прост човек, празноверан калуђер, слаб писац. Иначе пише доста добрим народним језиком. Цело дело је без књижевне вредности, и има

Он је постао трагични заточник народне мисли и мученик за српску народну ствар, човек који је својим животом оличавао злу судбину српских досељеника у Угарској.

ИСТОРИЧАР. — Бранковић није само занимљив као човек и политички радник; он се бавио и књигом и био први радник на модерној историји српској, човек који је дуго и јако

није само занимљив као човек и политички радник; он се бавио и књигом и био први радник на модерној историји српској, човек који је дуго и јако утицао на развој српске историографије.

За своје доба Бранковић је био учен човек, и знао је, поред српског, латински, мађарски, румунски, грчки и турски. у Букурешту, поред кнежева брата Константина

је била растрзана унутрашњим борбама; навале католицизма биле су све веће; митрополит, осумњичен у Бечу као руски човек, није смео да се много залаже за руску школу и руског учитеља; необразовани и назадни калуђери су попреко гледали

њиховим очима било излишно; руски Синод је Суворова готово сасвим напустио, а изгледа да је и сам Суворов био незгодан човек за тежак посао који му је био поверен.

Орфелин је човек нових идеја, он је обожавалац Петра Великог, и, пре Доситеја Обрадовића, истиче се као противник калуђера и злоупотреба

У неколико нарочито писаних књига, преведених и оригиналних, хвалио се Јосиф ИИ као човек и као владар и доказивала се оправданост и корисност његових рефорама.

први чисти и одсудни рационалист српски, писац чија дела имају не само историјске но и чисто књижевне вредности, човек који је створио преокрет у српским духовима и српску књижевност и културу ставио на нову, модерну основицу. И.

Руски писац Андреј Кајсаров, који га је видео у Трсту 1805. године, пише о њему: »То није обичан човек.« Извесно је да код њега има више но што би требало попустљивости, готово понизности путујућега калуђера и претеране

Скроман и благ, са филозофском благошћу према људима, он је радо праштао и умео бити захвалан. Један такав човек био је предодређен за оптимистичку, алтруистичку и филантропску филозофију XВИИИ века, која је веровала у урођену

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Дакле, прво ћемо почети са домаћином. Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду.

Једном речју, поштен човек; говоре, душа ваља, да рђаво плаћа дугове, али опет, лепа му је страна та што их он и не одриче.

и испрати свакога кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим десило!

Јован Максић је човек од својих четрдесет и пет година. Поштар је ВИ класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном

« рекла би му пуна задовољства, гледајући га како се удубио у посао па брижљиво разгледа рашчерупаног пајаца. Али: »Човек налаже, а бог располаже«, и наш мајкин »медиционар« запе, па ни маћи.

! — То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било? — Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то... — Е, па оно треба само један да викне: Уа!

Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: »Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево зашто.« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим.

је то партијски интерес и дисциплина захтевала; гласао је кад је требало, и редовно је ишао у ону кафану коју је држао човек од владајуће партије. Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао.

« — То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће! — Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. — »Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.

« — То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће! — Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. — »Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.

— А ти, Јово, особито! »Испод мире три ђавола вире...« Ко те не зна, јоој... — Није, бога ми, ја сам један миран човек. Шта је било — било! Док сам био »јегер«... али сад, сад све чесно и поштено!

Жена ти је, што кажу, стуб куће; бадава што човек колима доноси у кућу кад то рђава домаћица може с један напрстак да разнесе.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' ето ти уједанпут чуда: Дође човек један однекуда Па како се довати ливаде, Травурине нестајати стаде, Он имаше нешто иза плећа, Гледну боље, кад ал'

Де цвет пао, ту се и примио, Ко је тако чудо још видио? Па ти даље ја весео гледа, Како оде човек унапреда, Како просу семе некаково, Драги брате, опет чудо ново: Како пало, семе изникнуло, Изникнуло, стабло

сабља посукне, Јер ето веће све ђаволу оде, Ни црву тако не има слободе, А камо л' чојку, та Бог га проклео, Кад човек чојка у вериге спео.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ти би сад хтео да те ја цело вече одвраћам од оног што и не желиш да учиниш! ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати тако како и јесте: „попара”! ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо!

ЈУСУФ: У реду, аго, како ти кажеш; спремићу коње. АХМЕД: Мудар човек! Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима!

Молим лепо. Хасанага отеро жену, бег Пинторовић тражио илми-хабер, каже нећу да је водим без илми-хабера! Има човек и право. Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се!

Гол-лити се и с десна, и с-с лева, на све стране голотиња с-сева! Ал Ахмеду то ништа не вреди, стиснуо се човек, ко да штеди! Чујете ли, госпе и велможе, наш Ахмед би хтео, ал не може! „Одо ја кући!

Буђаву чизму под главом, коњско ћебе којим се покриваш, леб удробљен у кишницу? МУСА: Паметан човек на већем и не завиди! СУЉО: Погледај, дина ти, опет упалио прозор!

држиш у својим рукама, чврсто и сигурно, а на крају испадне да си чинио онако како је хтео неко кога и не знаш. Човек верује да је сав савцит од челика, а оно испадне да је тај челик восак између нечијег палца и кажипрста.

(Затамњење) ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа не једеш. На шта ћеш да личиш? Човек треба да једе, пре свега. Да знаш, то ти је наопако: два-три зрна бадема, орах, зрно грожђа! И врапцу треба више!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, ајде! Не мораш ми одма бибер у очи! Овог пута је озбиљно! Разумеш? Долази човек до кога ми је стало! Друге сам одбијо јер сам чекао њега. Није то неки прирепак, него фактор!

Молим те, да се разумемо: ем си и сама хтела за кадију, ем је прави коленовић и сојевић! Сјајан човек! Он не мора, ко неки, да виче да би га слушали! Неко сатима прича, доказује, а кадији доста да само погледа.

За седам година прође много воде. Хасанаги не мош да се вратиш, то ти је ваљда познато. И шта сад? Узима те човек кога си сама желела! Богат, угледан, паметан. Добар домаћин. Кадија се због тебе није женио! То треба да цениш!

Ја сада имам дете... У Имотски... Шта ја да радим у Имотском? Кога ја имам у Имотском? Како то човек вама да објасни? Говорим, говорим, а реч по реч све даље и даље од оног што хоћу да кажем...

Видиш ли да је ставила образ пода се? ХАСАНАГИНИЦА: Зинуо би ти кад би видео шта све може да учини човек када огугла на срамоту! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Мама, па шта сад да радим? Како то да јој уредим?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ

— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.

Попа, човек висок, кошчат, широка лица и уста, обуко нову, за сад начињену мантију, па се само шета, смешка, надгледа и дочекује

Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба.

И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?

— Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се. Ох, што ја проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар он се подетињи. Ово навлаш избегавање, и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом.

Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит... — Момак добар?... — Као сваки човек. Одслужио војску. Нема ни он никога, има нешто од имања и ово наше што је, па... Али она, она... — А ти хоћеш?

Његово црно, меснато и подбухло лице, са водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао од њега... Уђе он заносећи се. — ’Аџике мори! Што?

— упита га она пригушено. — Ја?! — Загрцну се он и уплаши. — Несам, веруј, него знаш, пођох на њиву, и твој ме човек нађе, те — дођосмо! А ти се љутиш? — Одмах да си ишô! — И окрену се љутито од њега. — Љутиш ли се? Немој!

Отац Стојанов беше прек и суров човек. По натмуреном и косматом лицу из гледаше да нико од њега није чуо благу и нежну реч.

Немој. Ајде учини — то и то! — Одмах би узимао рад и радио као бесан. Мој стриц беше прек човек. Његова реч била је у кући закон. Колико пута он туче стрину и гони је од куће.

то почне да се тиска, гура, претиче једно друго, онда ни кокош не би могла да прође с једне на другу страну, а камоли човек.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје; а што је

Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На Олимпу је пировање, част, међ боговима њему у пропаст; пехарима се златним куцају, од откуцаја горе пуцају, а човек бежи неда'нимице у гудуре, у мрачне станице; ал' не дршће Прометеј, не дршће титан на камену, на станцу прикован, већ

И по томе не беше потвора, Зар тако диван човек беше створ, зар тако тежак човек беше мор, да бог за њиме треба одмора? Ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог.

И по томе не беше потвора, Зар тако диван човек беше створ, зар тако тежак човек беше мор, да бог за њиме треба одмора? Ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе. Онда треба радити што се може брже, па бежи!

и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек. Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду.

— Е добро — рече татарин, — кад ниси шћео њима казати, а ти кажи мени, ја сам царски човек, па ћу цару казати, и ако буде што добро, може и за тебе лијепо бити.

Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође

Затим вечерају, па легну спавати, да се одморе. Мати змајева и змајеви уморни добро спаваше, ал се човек целу ноћ од болова преметаше.

Змајеви се обрадују што такову лепу девојку добише, па се стану између себе препирати чија ће сад да буде девојка. Човек се умеша у њихову препирку и рекне: — Браћо, девојка је моја!

Ово није човек, бог зна шта је. А он му одговори: — Још једно да му заповедиш, па ако и то сврши , је нешто више од човека.

Ако су живи, и данас им је добро. АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтивека није работана.

Принесоше и три велике кутлаче, па их оставише на софру. Наједанпут кућа се затресе, а голем и сув неки човек, са големом белом брадом и великим ноктима дође до софре и стаде кусати.

А зашто ово није дробљено? — Нема се са чим, — рече му баба. Човек зграби ведро с млеком, испи га, па га баци насред куће, и изиђе на врата псујући.

Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млека? — Па то је наш татко! — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан!

— А откуда добављаше вино? — Пре пет и више година, у неком селу далеко одавде, имаше један сиромах човек неки виноград, који је преко мере рађао грожђе. На то грожђе навади се ова ала, па га позоба сваке године.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра!

(Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра! ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје?

ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета. (Узме шав и почне код прозора радити.) 2.

МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао. Тамо мердевине леже, оће човек врат преко њи да сломије, али је прече собу прати, него којешта спремати. СОФИЈА: Ти си казао да ти јошт требају.

(Остављајући капу на астал): Псује Макса, не шали се. СОФИЈА (смеши се и слеже раменима). ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао. СОФИЈА: А шта ћете?

СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.) Оће ли покоји пут да заћути?

МАКСИМ: А што се Новци издају? Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету. Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара.

СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби. И сад не би дошао, да немам једну лепу поруку. СОФИЈА: Та бога ти? А шта ће то бити?

МАКСИМ: Друштво није највећа срећа. СВЕТОЗАР: Та о срећи и ја не говорим. МАКСИМ: Друштво даје често повода да се човек каје. СВЕТОЗАР: Ја мислим, кад је код своји. МАКСИМ: Најбоље је чувати своју кућу.

“ (Пева): „Пјеније миле моје и љубезна писма“. Тако, она виче, а ја певам, док не малакше, као оно човек од велике болести.

СОФИЈА: Е, то је већ много! Јес чуо, Максо, буди и ти једанпут човек. МАКСИМ: Ја сам човек, али ти си моја злосрећа.

СОФИЈА: Е, то је већ много! Јес чуо, Максо, буди и ти једанпут човек. МАКСИМ: Ја сам човек, али ти си моја злосрећа. СОФИЈА (плаче): Кад муж не уважава чест своје супруге, како ће тражити да ју други почитује.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако? Кад умрем, онда ћу ову реч заборавити. (Персиди.) Шта ми пиљиш у зубе?

ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету. СРЕТА: Хе, хе! Што јој нисам ја муж! СУЛТАНА (полети му у очи; Трифић је задржи): Пуштај, или сад ћу и

Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује. Богами, то је млого, овде треба да је човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.) СУЛТАНА (јошт се отима): Пуштај ме, или ћу свиснути!

ПЕЛА: А шта знам заповедати? Ја видим овде је као царевина, свуда пуно, свуда чисто, лепо, уредно. Само да седи човек па да ужива. ПЕРСИДА: Заповедате да вам донесем кафу? ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти.

Нек је човек како назлобрз и бесан, подај му само злу жену, пак ће бити као јагње. Оћеш да кога сневеселиш, подај му само злу жену.

Страсти човека преобрате у звера, све му природне чертице извуку, постане скот а не човек. Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени

СУЛТАНА: Молим те, опрости ми, нећу више. СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан. Да тако ради наш господин, не би она његова аспида онако праскала и лупала. Него он цили-мили око ње.

СУЛТАНА: Он је мој муж. СРЕТА: Ха, ха, ха! Ето видите, господине, сад да и човек не вошти! Поганијо женска, вуци се кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа. СРЕТА: Море, јеси ли ти луда или пијана?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...“ Мислим, човек мора да буде заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу са шпиритусом на медицинском институту, па да

Она ми је као сестра, на часну реч! Са вама двема — ја сам потпун човек!“ Како вам то звучи! А? А тек ово: „Имам тридесет и седам година.

Мислим, требало би да човек у животу непрестано у некој својој фиоци чува по једног старог Фокнера испод свега, да се не избламира сувише, ако

Буде ми некако лакше, схватате? — И где то уопште данас човек има прилике да се извиче? Нигде. Модерно је шапутати или говорити у пола гласа. А свађате се — можете само у купатилу.

Неко би нас позвао на кувани кукуруз, неко други би опет на примусу скувао кофијановић. Нигде човек не може тако дуго да се гребе као на Ади Циганлији. Били смо савршено уигран тим адаџијских гребатора.

— извали она будала из огледала; недоношче једно! —У ствари — рекох —требало би да човек одапне пре него што почне са укопавањем властите личности, на часну реч! Шта има да чека?

били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари капут — кућу.

Кад смо већ код тога, један мој френд, неки Арсен, био човек у Јапану, и када су га тамо упитали да ли жели рибу, одговорио је да жели, само не јапанску!

куће, никако није хтела да отвори, тврдећи да су за време рата Американци тако бацали оловчице из авиона, „па кад је човек отвори, а она оловчица — експлодира!“. Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности.

куће, никако није хтела да отвори, тврдећи да су за време рата Американци тако бацали оловчице из авиона, „па кад је човек отвори, а она оловчица — експлодира!“. Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности.

на шта Италијанчићи одговарају одушевљено одозго са шанка: „Цисто сумлам, цисто сумлам!“ Научио их човек! После је било све тамније и све нежније у тој соби у Студентском граду, па су ми Џорџ и Григорије шапутали сваки на

шапутали сваки на по једно уво, и могу вам се заклети у шта год оћете да ту није био потребан преводилац па да човек разуме о чему се ради!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Шљивов је видик разгранат, широк, али и ломан - готов да клокне. С њега се човек, Божији прирок, у надахнућу, отисне, пропне у озарење: свемир где прска, сложно где прашти шљива - а српска.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста. Знам да је ово произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице.

МИТА (поклони се и отиде). МАРКО: Бога ти, Јелице, шта је то? ЈЕЛИЦА: Визита, татице. МАРКО: Па како човек може непознатом доћи у визиту? ЈЕЛИЦА: Тако је обичај. МАРКО: Он барон, а ја прост трговац, то ми се не свиди.

Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек. АЛЕКСА: Та то и јест, господине, што нас почитанија достојним твори, наипаче...

АЛЕКСА: То често бива. ЈЕЛИЦА: Сад сам се јошт добро сербизирала, јер овде код нас слабо има прилике да човек говори немецки. Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању.

Шта је страна, шта је даљна земља? Училиште мудрости и искуства. У туђој земљи може човек видити што није никада видио. ЈЕЛИЦА: Ви имате право. Шта сам ја у Бечу видила!

ЈЕЛИЦА: Ја сам сасвим герüхгт: но, молим, устајте, може ми откуд отац доћи; а он је чудан човек. АЛЕКСА: Слатка моја господична, ја вас крилом Амора заклињем: љубите ли ме искрено?

АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба. Тражи човек љубов, а не гледа да смо сити и одевени! АЛЕКСА: Пст! Промени фарбу. 10.

МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете. Овде ни вирцауза нема гди би човек поштено ручати могô. АЛЕКСА: Тја, драги мој, сад ниси у Мадриду. МИТА: О, тамо је живот!

С њим сам од веће части моје путешествије совершио. ЈЕЛИЦА: То је вирклих најлепше кад човек честитог млађега има. Ја не могу никако да се намерим на добру слушкињу.

МАРКО: Забога, господине, како добисте овај прстен? АЛЕКСА: Кад човек не жали мало трошка, може све постићи. Цјељ је мога путешествија по могућству сила мојих добра чинити; а ја у цјелом

Ја би држао да сам најсрећнији човек кад би таквог зета добио. И ако је истина да вам се моја кћи допада, ја вам је драговољно дајем за супругу. МИТА: (Ах!

Ах, јадне девојке, како не знамо коме се у руке предајемо! Ко би мого помислити да овакав човек лаже? АЛЕКСА: Јесте ли ви чули, немојте ви у присуствију моме тако што говорити; јер, разумете ли, ја вас таки дам

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Нарашће дечак, постаће човек, време ће најзад повити стас, ал ће се вечно памтити рука, мамине очи и мио глас. КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ?

Псето пешице каска, човек на коњу лепом, врана крилима маше, а штука весла репом. У граду Стрмоглавцу чудан је вашар јако, продавац,

и вршци крила, совина перја кеса пуна, од црна овна вуна, ту би се лако добила и грива с белих кобила, а кад се човек пропита чак и ђавољих копита и — све уз тајну строгу — прашак од вражјих рогу.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Београд 28-И-1931. И — Острво Веће или Мање, — упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. — Има ли рибарских насеобина на оба? — О, Мање је само ловиште господина маркиза.

Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и упрскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак.

Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести. — Чувајте ноге од џакова, — каже човек, — из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу тешко ћете га скинути. Киша почиње крупним, ретким капљама.

Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син!

— Купили сте цемент овде у Хуенти? — А не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела.

— Добро вече. — Добро вече. — Како је? — Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак моло на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује; жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланака. — Овуда је крчма.

Замак има велику збирку оружја. — Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. — Не брините се ништа.

Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево на кратком пропланку човек чува две огромне краве. — Лепе животиње. — Јединствене. Тридесет литара дневно.

Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао. Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад.

Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до испод

Сигурно; био сам увек спреман на рад. — Ја сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети. Изабела, молим те, лежи мирно, не ударај ме по грудима.

Дивно је видети човека који зна где треба да троши снагу. — Ја се бојим да Мигуеле није човек који то уме. Он је помало плашљив, можда сањалица. Ја сам ти давно то рекла, је ли, Мигуеле? — О, ти си рекла...

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа, као да човек ни руком дотак'о није, Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

СЕЋА 43 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА 45 ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА 47 БАЛКАНСКИ ПУТОПИС 49 ПОЧЕТАК ПЕСМЕ 51 ГЛАС ПОД КАМЕНОМ 53 ПУТНИК 55 ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ 57 ВЕРЕНИК 58 ЈУТАРЊИ ЗАПИС 60 НОВА СКИТИЈА 62 ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ БУГАРОУБИЦА 63 ИЗВИДНИК 66 СОЛУНСКА

Немам на коме да се искалим. Хоћу да се огласим љубављу и да узбрдо кренем са похвалом стварања на уснама. ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ Седим за столом и држим хлеб у руци, више не застирем сто, седим и певам.

На челу вам месечев топаз о сестре, зар не видите оно што човек на повратку из смрти види? СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ Светогорски дани и ноћи Хладан ветар дува одозго са Атона

Вода, бистра и густа и као растопљен метал, као тела неких животиња сјајних и провидних. Стајаше над тим извором човек блед и у црној ризи. Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране.

Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души. Али после божанске правде, човек није само искупљен, није му само опроштено.

Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто онда овај мањи, мање достојан

Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто онда овај мањи, мање достојан

Не може човек подносити сведочанства самоме себи. И то што видим као сведок, мало је. И то мало, изгледа, сувишно је.

је кад те понор ухвати за ногу нуди раскош и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што падне киша иди па се трезни ти кажеш

преко целог дана хлеб који се простире преко државне границе његова кора је сласт и благост безмерна по хлебу се човек разликује од звери хлеб је стављен преко планина да се на сунцу пече да покаже своје смеђе чело очима што вире из

пљачке и лова и провода са женским Србљем носе скакавце око врата као накит и нуде помоћ уз мало наше крви наш човек им удара шамар преко шлема решен да погине за државу-курву и да независан дочека уништење туристи му ломе ребра

нас длан који нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан свест му постаје већа и пут се своди на размеђа где те пресреће знак

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо.

Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...

АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит... АГАТОН: Није то само поштен и честит, него човек са оволиким срцем; добротвор, једном речи добротвор. СИМКА: Кога све он није помогао?

ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео!

АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио. ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију.

Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је био, остављао је

Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи. МИЋА: Немам, не кажем да имам, али, најзад, човек се и не школује зато да од тога има какве користи већ да буде школован човек.

Немам, не кажем да имам, али, најзад, човек се и не школује зато да од тога има какве користи већ да буде школован човек. АГАТОН: Е, видиш, зато баш што си школован, не можеш да управљаш имањем. Друго је школа, а друго имање.

ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати. МИЋА: То само значи да је био савремен човек. САРКА: Савремен или несавремен, тек волео је. Знам, тако ја једанпут дошла код њега, па...

али нека – бог нека га прости! ТРИФУН: Што – кажи! САРКА: Није лепо, мртав човек. СИМКА: Па опет, прија-Сарка, не могу да верујем тако нешто; ово је исувише млада девојка за покојникове године.

САРКА: И ако хоћете, право да вам кажем: мени ова девојка, кад је човек мало боље загледа, помало личи на покојног Мату. ТАНАСИЈЕ: Уха, куд ти оде, прија-Сарка!

ТАНАСИЈЕ: Уха, куд ти оде, прија-Сарка! ВИДА: Немојте двапут да кажете, али... Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен нос, исти покојников нос.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

И зато оне више саосећају него што је то случај са људима. А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део

— Господине капетане, дошао сам да вам се јавим... — А-ха!... Наравно, сасвим други човек. Развукао сам усне у смех, вероватно исто онако као онај средњи возар из прве батерије.

Далеко напред видимо команданта како спокојно јаше на белцу. Он сигурно зна ситуацију... иначе, нигде се не види човек, ни лево ни десно. Рат смо замишљали сасвим другојачије.

Сретосмо кола са рањеницима. — Бре, друже, да ти човек позавиди! — обрати се један од послужиоца неком рањенику. — Ти си пребринуо бригу... — Не дао ти бог!

— Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин. — Господин потпоручник, богами, ту је „цукало“.

— Је ли, учитељу — пита капетан Станојчић наредника Милутина — ти си народни човек и просветитељ, па ћеш знати да ми објасниш шта значи реч: коњосати!

Он изиђе, усправи се, погледа около себе, и лаганим кораком пође ка реци. Једини усправан човек. Изгледао нам је као Херкул. Приђе обали, саже се, завуче чутурицу... Дах нам је застајао.

— Немој, немој — умирује га Александар кроз смех — добар је он човек, поправиће се... Тек неко размаче шаторско крило и посилни промоли мокру главу.

Онда су осуђеног везали... Лака дрхтавица је обузела војнике пред страшним призором што ће насилно умрети један човек... Пушке су праснуле, језиви јаук је запарао ваздух, лица људи се грчила. Још један плотун.

— говорио је јетко наредник Милутин. — Уосталом и нашта ће, када је човек и тако одређен да погине. — Главно је да они из позадине остану живи — одговори потпоручник Александар.

По пуцању увиђам да сам близу. Оштар прасак се разлеже негде преда мном. Човек мора да се диви тим пешацима. Гину као стока и нико их не жали; па се још команданти поносе бројем мртвих.

Иако с презиром мислим на позадину, ипак, ипак... човек нема шест живота. Сунце благо сија и поветарац као да милује.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

И они се зачудише необичну изгледу његову. Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у

— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори. Тако је то, братићу мој !... Четири банке за целу годину!

»Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца. Како ће, каже, да живи човек са дванаест динара месечно, побојте се Бога !« Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље.

»И овде оно исто! Иста запрега, исти посао, па исти и људи... И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори.

дао сам му пун џак... Море довије се човек у нужди, још како! — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица.

Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи. Љубица га погледа пажљиво. »Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник.

су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао. На вратнице уђе висок, плав, сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави.

А вама се, видим, не допада такво уживање? Ништа, удајте се за Гојка, он је миран човек; ваљда ће се овде станити стално, — рече гост и лукаво погледа на нове колеге.

— Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу. — А, Веља је и у школи био веома отресит.

опазила сам то. Али шта?... Свеједно, ма шта било, није тако страшно... А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?...

дотеран, као што би требало, али је добар човек. Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се одједном диже.

какав је овај писар ? — Хе, братићу, па господин Пера... знам га. — Питам те онако... какав је човек ? Он нешто много прети учитељима. — Прети ја. Шта ћеш му — сила је велика.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

румен; дувак невестински вео, копрена ар (ахар) коњушница, стаја аџамија - неискусан, невешт, неупућен, почетник (човек или коњ) Базарђан (баздрђан, базерђан) - трговац; улица у Сарајеву где су некад биле трговачке радње беар, бехар

“кушак“ кесеџија - друмски разбојник; насилник, силовит човек; јунак, добар борац који сече главе противника кирџија - киријаш, најамни возар, онај који са коњима и колима превози

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Четворо. МАЈЦЕН: Јесте ви можда брачни парови? ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек! МАЈЦЕН: Како то мислиш: њих троје? ЈЕЛИСАВЕТА: Што његова глупост може да ме одведе до очајања, то је...

ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? ГИНА: Куд год да иде, оставља крвав траг! (Потирачом пере калдрму) ВАСИЛИЈЕ: Да човек не верује!... Погледајте, заборавио је волујску жилу! ГИНА: Значи, вратиће се! Мораћу још једном да перем иза њега!

Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, зликовац, неће ни златан сат! ВАСИЛИЈЕ: Зар може човек да буде толика звер? ГИНА: Није он звер, него нешто горе од звери, нечовек!

Није, него не сме на празан стомак! Ти глумци никад немају пара за храну! ГИНА: Побеже човек од смрада твоје ракиштине! БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија! ГИНА: И јесте ми амброзија!

И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек! БЛАГОЈЕ: Правићеш ти мене једном од блата! ГИНА: Да тебе направим таквог каки си, и не треба ми други материјал!

СОФИЈА: Можда глумац показује зашто уопште вреди да се човек прехрани и преживи! ЈЕЛИСАВЕТА: Не може позориште да се мери као векна! СИМКА: Ја нисам ни казала...

Разумеш? СОФИЈА: По томе, како ти говориш, човек би и у оном кориту могао да отплови и да открије Америку! ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Софија!

ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар! И бар се на частан начин решио мука!

ДРОБАЦ: Какво мјесто? Стеничњак? Осињак? Гујињак? Бубашвабињак? СОФИЈА: Боже!... Па и ти си човек! ДРОБАЦ: Какав човек? Човек, а завидим вашки што је ваш! Па је ли то човек?

Стеничњак? Осињак? Гујињак? Бубашвабињак? СОФИЈА: Боже!... Па и ти си човек! ДРОБАЦ: Какав човек? Човек, а завидим вашки што је ваш! Па је ли то човек? СОФИЈА: Ако мислиш да будеш човек, баци ту жилу!

Стеничњак? Осињак? Гујињак? Бубашвабињак? СОФИЈА: Боже!... Па и ти си човек! ДРОБАЦ: Какав човек? Човек, а завидим вашки што је ваш! Па је ли то човек? СОФИЈА: Ако мислиш да будеш човек, баци ту жилу!

СОФИЈА: Боже!... Па и ти си човек! ДРОБАЦ: Какав човек? Човек, а завидим вашки што је ваш! Па је ли то човек? СОФИЈА: Ако мислиш да будеш човек, баци ту жилу! Баци је у реку, шта чекаш? ДРОБАЦ: Не могу!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт. О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и увео лист.

А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас. БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака. Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим.

То, да постоји човек који мене набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама баш ништа, мени се чинило као

Био је мешавина лепо васпитаног мондена и стидљивог младожење. Враницани је био човек огроман, огромних стопала, са лицем римских императора и црним, тужним, очима, кловнова.

Шта хоћу тиме да кажем? Хоћу да кажем да је љубав према мору исто тако могућа као могућност да човек воли, бескрајно, једну жену.

Ја сам Темишвар волео, као што људи воле место у ком су одрасли. А Београд сам волео као што човек воли своју фикс‑идеју.

Командир чете у којој сам, као каплар, и ја марширао био је то још мање. То је био гроф Драшковић. Тај човек, леп, црн, снажан, велики јунак, који је узимао митраљез на раме, па трчао према непријатељу, био се оженио неком

Обично је било намирисано и плаво. Јовановић је, по дужности цензора, та писма, читао. Не знам шта је тај човек при томе мислио. Редовно их је доносио. Код Поткамијена (ако ме сећање не вара), поред ловачког пука бр.

Пред смрћу, сваки људски осећај је интензивнији. У младости, и у рату, човек носи у себи дубоку чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа.

Коњаник који ме је довезао постаје мој посилни. Цео пук је састављен од Пољака и човек ме пита чувши моје име, да ли сам и ја Пољак? Затим ми показује пут у ађутантуру и идем на вечеру.

Сваки је официр за столом гроф или барун. („Дер Менсцх бегиннт беим Барон“.) Једини обичан човек је лекар у пуку, Румун. Разговарам са њим и он се, очигледно, церека на то што ме је снашло.

Није никаквог отпора давао. Међутим, мајор Коста Вујић, кога је читалац у коментарима упознао, тврдио је да је тај човек, и тог дана, за дезертере, потписивао смртну казну.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро.

Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва

РАЗБИЈЕН КРЧАГ Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон. Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева.

РАЗБИЈЕН КРЧАГ Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон. Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева. С људима се рђаво слагао, често се свађао с њима.

Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек. Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично, помоли се Богу, узме свој

Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој. Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио?

Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.

Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој

„Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а

“ И Агатон остави пустињу и врати се у своје место. Али то сада беше сасвим други човек. Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали.

Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си. Ми вам, додуше, понекад правимо штете.

Види на једном углу ћепенак с хлебовима и заиште од пекара хлеба. Пекар је био нека мрзовоља и човек љут. — Гле сад! — мишљаше он — иште од мене хлеба!...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

! — Ниједан. Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити. Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.

— Напред! — рекох, а и шта сам знао друго. у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан

“ — „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ — одговорио је пандур). Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, — што и ја, разуме се, урадим, — и представи се као виши чиновник из

Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом...

су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком: „Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.

око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас: Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва! — Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ — Још је вазда било таквих књижица.

Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног

Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене. Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и министрима и да се брзо посветим свима државним

Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.

— Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? — упитам. Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око

— Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? — упитам. Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Ама јес' чуо, Марко, и ви људи! Човек сам, што 'но кажу у годинама и, да простиш, изродио сам доста ђеце, па нећете ми замјерити што ви кажем.

Људи, већ, к'о људи — ја њих и не гледам, шта ћеш, брате мој, човек је, па море му се како гођ 'оће, ал' жене, простићете, то ви је.... н' умем ви рећи.

н' умем ви рећи. Е лијепа је, брате мој, понека, да је човек три дана гладан гледа, па опе' да је се не нагледа... бијела, брате мој, па гледна, па обична, ка' молована, ал'

И тада се све утиша. Тако постоји неколико минута, па ти све око тебе изгледа као човек, који је, пред неком страхотом, и сам свој дах утајао... Наједаред, с краја села чујеш танко — танко певање петла.

А он је у младости, веле, био други човек. Причају да је носио највећи кломпошки шешир, којим би могао покрити три пиљаричке корпе, а батина његова подсећала је

заљуби се. Зорка учитељка није му излазила из памети. Он се врати у своју резиденцију, али други човек. Подручни персонал одмах опази промену на своме начелнику и тајна постаде јавна. Мало помало дознаде за све то и Зорка.

Зар се ја чега бојим? Ах, да, јес' богме...« И ту му се опет као стеже нешто у грудима, као кад се човек сети нечега врло неповољног. Навуче му се облак на очи и он се намршти: »Боже, шта ово ја чиним?... И сад под старост!

Па ко је крив? Зар он?... Та он је тако искрено желео да постане човек, »домаћин«, упознао се с много девојака и, после краћег разговора, видео је да свака има само две жеље: да се допадне

Промени му се свет, променише се чак и мисли: »Па што? мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети? Толики се свет жени, па се нико не покаја. И зашто баш и он да се каје?

Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?... »Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа.

Мало затим појави се на капији, уседе у кола и, као човек за којим јури страшна несрећа, а он нема више никаква излаза до бегства, викну: — Терај! Коњи пођоше брзим касом.

Ако је икакав човек могао познати брзину птичјег лета, то га је господин Мојсило познао... Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго? Ни по чему.

а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и... ето, то.

„Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”. А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу! ДАНИЦА: Свеједно, да није он, уселио би се други.

(Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене? СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж?

ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.) ИИИ ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како,

Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек. Дигнеш руке и од дућана и од куће. ЈЕВРЕМ: Е, није него... Боље иди ти па ми скувај кафу.

ЈОВИЦА: Вели: „Бога ми, газда-Јовице, не стоје добро ствари!” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро? ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”.

ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то? ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту.

ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник?

ЈЕВРЕМ: Јес', другога, као да овде роде посланици на врби, па ми само да узберемо. ЈОВИЦА: А кад се човек зрело размисли: зашто као не би могао и ко други?

ЈОВИЦА (бајаги размишља): Могао би... Ето, Мита Арсић! ЈЕВРЕМ: Па је л' човек под стечајем? ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин? ЈЕВРЕМ: Па је л' украо тестамент и био у 'апсу? ЈОВИЦА: А поп Пера?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Да је то човек беспослен, па да се бави песницима нашим, извесно би му пале на памет оне речи песникове: »То је судбе тешко придељење«

Савест ми не допушта то! А наш Срета беше својски и истински одан своме послу. Педагог-фанатик, човек новога правца, прогресиста. Да је по њему само, уредио би он своју школу да је не би било у свих пет делова света.

Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

Ту је дакле навику задржао и доцније као слободан човек и ишао чешће у кафану. Кад би изашао који његов рад, он би га онда, ако нико не чита, по неколико пута прочитао.

« и бега колико га ноге доносе. Ето такав вам је био Срета као човек у јавности. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је

и опанци, а ти се збуниш; кад га погледаш, видиш: сељак, а кад зине да говори, и ти видиш да је то господин, учен човек! Е, мораш и ти, и сваки, да се осврне за њим кад га види где иде сељачки а говори научењачки!!

Православни Србин јурио је даноноћно у њу, као, боже ме прости, на Јордан, а било је тако удобно у њој, да се човек није могао да одвоји од ње. А то се и по меблу, односно једику, могло видети.

му је иза келнераја, онако приде, једнога Марка Бочариса у природној величини са ужасно великим брковима, какве смртан човек није ни видео а камоли понео!

Тако га једнако беспослена омладина дирала, док се човек не одби од механе, па неће у њу да га, вала, баш и сами председник позове. А има још и других слика.

Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају. Једно, што он није, на пример, тај човек, женскарош то јест; а друго, што су га само могли омразити са газда-Ђорђем, који ни сам није марио за такве шале из

Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју.

А после тога, ћир Ђорђе је механџија, газда од кафане, дакле заслужан човек. Сваки је кафеџија заслужан по човечанство, а нарочито по Српство, које се, политички раскомадано, ту састаје; а и шта

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

КУКУРУЗА 164 ОРАХ 165 ЧОВЕК И ЈАБУКА 166 КАКО СЕ НАПАЈА ДРВО 167 ЉУБАВНА ПЕСМА 168 СЕЧЕЊЕ ДРВЕЋА 170 БАЛАДА О СТАРИМ ШЉИВАМА 173 ЈАБУКА ИЗГУБЉЕНА

НА КРАЈУ БЕОГРАДА 293 СТАРИНСКА ПЕСМА 295 ВИСОРАВАН 297 ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ 299 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 302 ШТА ЧОВЕК ДА РАДИ 303 ШТА ЈЕ ЖИВОТ 304 ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ 305 ЖАГУБИЦА 307 МОЈ НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ РЕКА 312 РАДОСТ

ТЕЧЕ РЕКА 312 РАДОСТ ПУТОВАЊА 313 ЛЕТОВАЊЕ 315 НЕПОДУДАРНОСТ 317 КАМИЛЕ И СУНЦЕ 318 ЗАШТО СЕ КРИВИ ТОРАЊ У ПИЗИ 320 ЧОВЕК И ЗВЕЗДЕ 321 О МОМ ОДНОСУ ПРЕМА КОСМОСУ 322 СОНЕТ О БЕСКРАЈУ 324 МИР ПРЕДГРАЂА 325 ДА МИ ЈЕ...

Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко; Пази на трамвај, окрени се на све стране; Данас немој

Не стоји ваљда још у реду? Све пекаре су одавно затворене... А ето, ни од корова нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...

Кад заплаче дрипац, Кад га стегне шкрипац, Знај, то се, кратковек, У њему рађа човек. ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА Један афрички поглавица Има панталоне без ногавица.

А ми, на шта ми спадосмо, јао! Данашњи човек, спроводитељ дијете Упоређен с тим џиновима, изгледа као Малодобно дијете.

ИВ (Време нема ни улицу ни стан, Доконо пролази и низашта не мари. Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан.

МИЛИЦАЈАЦ Миладин Митевић, из Почуче, човек сирома Запослио се у Милицији, и ома Дао се у насиље: без речи Почео је да млати и да пендречи!

И у Верони, обашка! Ово вам је права шекспировска омашка!) А Јулија би потајно сузе ронила: „Боже, ово није човек, него гомила Месишта — ах, у шта сам се некада Загледала, неискусна и премлада!

Кажи, ко је завереник! На кога се човек може Ослонити, и у постељи од злата Одспавати, после ручка Три до четри сата?

Зато су пси, верни пријатељи човечји, Аутомобилу несклони и опречни. Човек-возач псе је одгурнуо у страну, Они трче за њим, док не сустану, И уместо од човека да се одморе, Пси кевћу на аута

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

« »Водени притисак у дубини океана одиста је огроман. На 2000 браса дубине човек би имао да издржи притисак од двадесет локомотива, свака са својим дугачким возом чији би вагони били натоварени

Први, и до сада једини човек који је успео приближити се слоју морске воде у коме се налази плодиште јегуља, био је амерички дубински истраживач

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене са мрачнога зида, На почађелој и старинској

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али тамо се ишло више шетње ради. Тај чивлук био је на пушкомет далеко и човек се могао, нарочито лети и с јесени, тако тихо и свеже одмарати у њему.

А на питања о њему, ефенди-Мити, мати би одговарала: како јој је баш пре неки дан послао новац; и долазио човек да јој каже како он још не може доћи. У неком је великом послу.

Тада, услед доласка гостију, истина најужих, само из комшилука, морао се човек облачити и тиме као улазити, појављивати се у живот, док све остале дане, целе зиме било је сасвим мирно.

се човек облачити и тиме као улазити, појављивати се у живот, док све остале дане, целе зиме било је сасвим мирно. Човек је сасвим био осамљен, сасвим ограђен кућом и зидовима, и могао се осећати потпуно слободан, и до миле воље остављен

Тако исто она виде како и мати јој, чим овога позна да је Арнаутин, човек из Турске, дакле сигурно његов гласник, ма да му се, као увек испред оваких великих празника, надала, ипак, кад спази

— Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево... И не показујући јој што им је донела, као да није вредно њихне пажње, поче да

је да ће, ма да јој је сада мати на гробљу, кроз неколико дана ето Ускрс и цела ова недеља страсна и плачна, када човек не треба ни да се насмеје — ипак, ипак, поред тога што би знала да је грех, њу све више и више обузимати ти осећаји,

Ко зна докле би тако седела да се већ једном одоздо, са капије, не чу тихо куцање. Не јако и силно, него као кад је човек уморан, па да не би привукао пажњу пролазника он овлаш само куцне, тек да га овамо у кући чују и што пре му отворе.

трчкарања по кући, а највише и због тога што су знале да за сада, овога вечера, неће долазити ниједан странац, туђ ,човек, већ ће све бити њихни, из родбине, и, немајући од кога онда да се крију, зато су све биле слободне, више овлаш

Тако би било цео дан, а у вече легало се рано. И онда је човек могао, онако сам, у дугој | ноћи, рахат да се науздише, наодмара, пошто се знало да ће и сутра бити исто овако.

Па њено је и оно што он већ сада (а какав ли ће бити тек доцније када сасвим постане човек), чим је погледа, стане до ње, не зна шта ће од среће и радости.

А ко зна тек доцније како ће бити, када он сасвим порасте, ојача, постане човек, и када се буду код њега почеле | разбуктавати његове личне жеље, страсти, лудости.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Он је човек честит, добар...“ Глас музике неке јечао је тмуо. „А ја га волим; Ја морам с њиме ићи, видиш ево...“ Глумац је

— Хладни ветри у налету злом Смрачити га; и листови свели Ваљати се прашином и тлом? Који пут већ човек мучно зида Нову веру, или нови храм; А време их с површине скида, Да се никад не помену — знам! Ко то куца?

Ко то куца? Човек, жена, дете? Мржња, нежност, превара ил’ срам? Свеједно је да л’ ме разумете — Ма ко био, желим да сам сâм.

Речено је: „Има време кад се сеје И време кад се жње;“ — и кад се ради; И кад се човек сваком раду смеје. Било је, дакле, доба кад се зида; Сад је друго, кад се ништи и обара; Ако смо данас без

А изгубљени добри трагови; Кобни плес смрти воде врагови Пред лицем нове, голе Истине. РАВНОДУШНА ПЕСМА Човек се, каткад, повуче у самоћу, Због старости, умора, ил’ разочарења, Ил’ можда због свега скупа.

Да ми је живот лепоте и здравља, Кад чиста душа чисти дише зрак, И кад је човек срећан, јер је сâм; Када се сумња немила не јавља; Јер свет је беда, прљавост и мрак, И невољничка болница и срам.

Све промиче, све се кида, руши, троши У пепео ствара, — ја то добро знам; И све чешћи биће ти часови лоши, Када човек види да је сасвим сâм. И сâм, он никада више не зажèли Варку земне среће и надања свих.

беспућу када не зна шта је, где је, У ноћи по којој, самац, бедно лута Без правца и смисла, без циља и пута, — О, човек је данас „човек што се смеје“.

зна шта је, где је, У ноћи по којој, самац, бедно лута Без правца и смисла, без циља и пута, — О, човек је данас „човек што се смеје“.

И последње када већ осетим дане, Нека ме само испод њих сахране, Мирно, без суза и бола, мој друже. Човек, ипак, треба да је веран себи, Да сопствени живот свој издао не би, К’о ни звезде путе по којима круже.

Тáјац пролазности. Снег... И бели мир. РОДНА ГРУДА На крају, ипак, дође један дан Кад човек не жели више да се бори, Кад му дух затражи какав виши плâн Живота, — дан тужан, и празан, и знан, Кад све бива

А рука је вешта Сликала ту парчад земље. — Све којèшта! — Ово је кип такозваног калуђера. То је човек коме циљ бејаше „вера“. Такав није јео, ни пио, ни знао За жену.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

и фразеолошке грађе беспојмовне и појмовне, ономатопејске и имитативне, тонске и стилске каквоће, којима се народни човек служи као говорним клишеима, како би што боље и јаче, лакше и брже — економичније — изразио свој спољашњи и унутрашњи

Бајањем се наш човек нарочито бранио од болести. Њима је штитио како себе и свој пород, тако и домаће животиње и обделаване усеве.

Ругалице одраслих су много дубљег захвата но оне дечје. Руга се човек човеку, село селу, покрајина покрајини, братство братству, племе племену, народ народу, породица породици, а и да не

). По својој говорничкој каквоћи здравице су врста пригодног говорништва, — онаквог, каквим је патријархални човек, уз вршење својих обичаја проткивао свој живот и једино и могао да га до те мере и оствари.

Наш човек, пастир и ратар, упућен на природу, тешке послове и борбу за свој опстанак, живео је од вајкада у необично присном доди

Хаје као за лањски снег. Царује као гуја на леду. В) ПРЕНЕСЕНОГ ЗНАЧЕЊА 1) ОЗБИЉНИ А) ЧОВЕК (ЊЕГОВЕ ОСОБИНЕ И СВОЈСТВА) Ако му кокош по два јаја не носи, он је не храни. Би се на сребрној пари обрнуо.

Газда празних јама. Да га земља не вуче, полетео би. Да га објесе, донео би кући вјешала. Да га човек пошље по смрт, могао би се наживети. Да га човек привије на рану, излечио би је.

Да га објесе, донео би кући вјешала. Да га човек пошље по смрт, могао би се наживети. Да га човек привије на рану, излечио би је. Да га уденеш у иглу, — тако је танак. Да змија окуси од њега, отровала би се.

Кад нестане петка у години. Кад орô летети заборави. Кад пође сунце натраг. Кад пси буду људи, онда ћеш и ти бити човек. Кад рибе проговоре. Кад се зубима за затиљак уједе. Кад се отопи лањски снег. Кад се роди на западу сунце.

Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље). Свака овца своје руно носи — (каже у шали дебео човек за себе). Свака сила проклета, а та благословена! — (Кад се ко куди, на пример, да остане на ручку).

Крвав испод коже. — Одговори се у инату ономе који пита: ма какав си ти човек, болан? Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио?

О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја. — Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам. — Дрво без гране и човек без мане — не могу бити.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

И. ЗЛА ЖЕНА. Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоропокошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!

И. ЗЛА ЖЕНА. Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоропокошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!

“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.

“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.“ — И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена

то је кошено, ето видиш откоса.“ — И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима

Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над

али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: „Држи, да си ми по Богу брат!

извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш живот поклонити; само ме избави одавде.“ Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље.

Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме,

“ Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растанусе. — Послије неколико дана пукне глас, да је болес

Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве

“ Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали ље

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Видите ли, дакле, да се човек оправда делима, а не само вером?“ (Јак. 2, 20-24) „Јер ово што чух испричах вам да и ви заједницу имате, а заједница

(Еф. б, 8) И затим: „Проклет је човек који чини работу са леношћу!“ (Јер. 48, 10) Треба, дакле, ово слушајући, од зла бежати и ка добру подвизати се.

и са њом спрегнуту смерност показује, која чини узвишеним, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак и Бог постаде човек, као што се и зове Бог, а нас ради човек Бог указује се, небеском оцу сличан.

која чини узвишеним, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак и Бог постаде човек, као што се и зове Бог, а нас ради човек Бог указује се, небеском оцу сличан.

И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер други Авраам би, странопримац, земаљски анђео, небески човек. „Стога и Бог преузнесе га и дарова му име које је више од сваког имена“, (Флб.

Јер кога љуби Господ, онога укорева, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који пронађе премудрост и смртник који виде разум.

мољаше се Богу, говорећи: „Цару славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом своје доброте ниједан човек не желиш да погине, већ сви да се спасу, (И Тим. 2, 4) не остави мене погинути!

(Приче 1, 8) ,Сине мој, сада послушај мене и блажен бићеш, јер блажен је муж који послуша мене и човек који путеве моје сачува. Не мешај се са безумнима. Заишти премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум.

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист? (Мт. 16, 26; Мк.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

месеца дошла са села; близу двадесет година АНЂЕЛКО, звани „Ћора”, лопов, нешто преко тридесет година МИЛЕ, старији човек, представља се као активиста СТАВРА, средовечан, повучен, стално чита новине ПРОСЈАК, невероватно стар СКИТНИЦА, преко

одевена, по свом схватању, модерно; могла би да одговара опису Вукосаве, који Скитница даје у првој слици ВИЛОТИЈЕВИЋ, човек са говорнице ИСЛЕДНИК МАНОЈЛО, капетан ИВ пешадијског пука „Стеван Немања”, Дринска дивизија, Прва армија ТАНАСКО,

) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу?

Зајдно смо ишли у занатлинску, били смо сјајни другови, пар екселанс! ИКОНИЈА: Какав пар? СТАВРА: Лепо ти човек каже: пар екселанс! ИКОНИЈА: Види ти њих!

Доста је само да чујете како уме лепо да се изражава! ЦМИЉА: Много значи када је човек школован! ЈАГОДА: Ал још ви не знате целу причу! Само да видим имам ли времена; имам.

ЈАГОДА: Он је високо изнад тога! Истина, мало је старији, фарба бркове, ал не може се и јаре и паре одједном! Човек треба да буде реалан! За свадбу, замислите, спрема штампане позивнице, златотисак, надам се да сте чули!

СТАВРА: Наопако кад не би постојала! ЦМИЉА: Што наопако? СТАВРА: А у шта би се човек иначе надао? Има таквих несрећа у животу, да се само у чудо можеш надати! ЦМИЉА: Далеко било!

Треба да расклоним чаше. (Прилази Милету) Мого би нешто једанпут и да наручиш! СТАВРА: Видиш да је човек заспо! ЦМИЉА: Шта он мисли, да џабе седи у сувом? СТАВРА: Не питах те одакле си. ЦМИЉА: Из Кремана, код Ужица.

(Излази) ГОСПАВА: Шта ти још нећеш овде да накотиш! ИКОНИЈА: Добро ти човек и каже, прво погледај себе! ГОСПАВА: Испод креденца, иза ормана, иза шпорета, све мишје рупе!

Знам један такав случај, бекрија, женскарош, а после женидбе светац! Ни дај си Боже онај човек! ИКОНИЈА: Само би му још то фалило! ЦМИЉА: Кад би ја могла да будем сигурна да неће остати у ону ногу фаличан...

Склањај бре ове канте са човека! ЦМИЉА: Да зовем хитну помоћ? ИКОНИЈА: Док стигне хитна помоћ, човек диструне! АНЂЕЛКО: Ала је овај удешен! ЦМИЉА: Па то је онај матори! АНЂЕЛКО: Познајете га?

Севај за други астал! МИЛЕ: Шта каш? СТАВРА: Кажем, севај за неки други астал! СКИТНИЦА: Код вас човек свачега да се нагледа. ИКОНИЈА: Није ово ништа, како је понекад! Само наставите, мене баш занима.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага).

Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема.

а оне, већ опијене, већ распаљене, већ у постељи, па онако, у ноћи, у мраку... И онда ја... Истина не као човек. Сутра ни да ме погле да. Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа. Ни да зацрвени, застиди се.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Може један исти човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику, Турчин вели да од бога не ваља човек да бежи, јер

један исти човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику, Турчин вели да од бога не ваља човек да бежи, јер не може утећи ни сакрити се. Имаш право, Турчине!

пођем с једним игуманом Дечанцем у Турску, чујући од њега да у турској земљи имаде планина, пештера и пустиња гди жив човек не долази. „Ха, то ти је моје место!

” — викнуо сам — „а блажена турска земља гди има таки[х] пустиња које људи са своји греси не скврне; ту ти се човек ласно може посветити! Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.

Каква је бедна ствар кад млад човек обикне самовољству! На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити! Парче човека у то доба, стајао сам онде

Ево, какову силу имају прве науке с којима се младо срце напоји и напуни! Млад човек, не имајући никаква искуства, сâм не могући право о ствар ма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати,

Млад човек чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту

Ко се је научен родио на свет! Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са

Он није одређен да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људ’ма и женама; и човек, будући од тела и крви, како га је бог створио, ако није ожењен, у великом бедствованију находи се.

Млад човек и неразуман гледа прси женске као да нису ни за што друго ту него да накићене и украшене цвећем увесељавају и наслаждав

из овога следује да су богу потребна словесна створења која ће га познавати и славити, између који[х] је једно и човек. А човек (будући даје тако воља божја) не може иначе на свет произићи и постати разве од оца и матере рођен.

А човек (будући даје тако воља божја) не може иначе на свет произићи и постати разве од оца и матере рођен. Из овога се јасно к

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Коњ оте мах и потече у сав трк. Онда видјеше чудо. Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем! — Пушти га! Пушти! — довикују сви.

— Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан... Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија, да је

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож.

Застајем и слушам како ледена дрхтавица отиче у крви под опанцима. На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се.

Кад се мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с подигнутом руком само стабло врбе с једном једином кратком граном. Нешто отегнуто остаде у мени.

у кући, покушао грубо и исмевачки да се шали са мном, без речи сам тргао ножину из појаса и јурнуо циљајући му пупак. Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот .

И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом

Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а чопори свиња и џелепи говеда протињу се између

“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој. Мени је толико доста. Снагу ћуја да му дам, кад постане човек, кучића се не плаши, а Србија је велика. — И зато се ти мучиш?

“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају.

Уосталом, сутра путујем. Служба... (Не, вечерас се мора све свршити.) — Служба? — подиже се Аћим. — Па човек је државни чиновник. Чува своје парче хлеба — мирно рече Ђорђе. — Путуј, сине, путуј ноћас. Одмах путуј!

Ко је од тога имао користи? — застаде. Сети се призора с пута: ...Човек носи плехану пећ и велики дењак ствари, а за њим иду два малишана са лонцима у рукама и жена са дететом у наручју.

Ти си ме сатрла и живог сахранила... Ја сам мртав човек, ја нисам човек, ја сам камен, ја сам угашен угарак... Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси...

Ти си ме сатрла и живог сахранила... Ја сам мртав човек, ја нисам човек, ја сам камен, ја сам угашен угарак... Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Изводио је, вероватно, тачна реч: тај човек је, уз суровост и уживање у злу, имао и много глумачког дара. Можда је и тај дар допринео да му он, Господар Јеврем,

Са шумама је било другачије: као да је постајао више човек, јер га је свако дрво штитило. Много пута, у неком опасном чекању, наслањао се на стабло, образ уз кору.

Био је готов човек (како се то тада говорило), и отац, за пет дана је пунио тридесет и једну годину, а још се играо. Речима, дабоме.

и у одлучности и у простодушности, а таквог себе он не памти: у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а који други; они су међу собом мешали и гласове и обличја, а могуће да

Не препознаје он њих, не препознају они њега, а и како би? Није ки лако присетити се ко је тај стари човек. Он, свакако, има неке папире. Папири? Узун Мирко, одједном, види оног стражара на Сава-капији, у зору 30.

ствари, тако усредсређен, Стојан би почињао да игра неку од својих улога које као да су, све, имале исти циљ: да други човек изађе из коже а да Стојан завири и под своју. То је било опасно, и бридело је, али се живот тако памтио.

Радио је на њиви. С њим се у послу смењивао Петар, рођак Страхиње Чупића, млад човек који је желео да се Стојан и он побратиме. Стојан је ишао за ралом, била је његова смена; Петар се одмарао.

али да сад види да нема с ким да дели златнике као што нема с ким да буде ни побратим, јер тај што иде уз њега и није човек.

Сељани су хвалили дечака који је, преко ноћи, постао човек а показивао се вешт у трговини. Добрача је, не без чуђења, налазио у себи неку опрезну суровост у којој је и уживао.

Није се могло. Гласови о збивањима стизали су, у Гружу, прво њему јер је он био први човек. Ни из те коже никуд. Тако је, у јесен 1813, док су обасјане, меке измаглице падале по гроздовима и јабукама, и

Почео је да верује да ће, кад испева своје песме и кад их тај млади човек побележи, моћи престати да пева а почети да прича.

Тада на све пролазе стане да улази и смрт, човек више не може ништа а Бог се не одзива. У тим искушавањима најбоље је ономе ко изађе из живота јер ко остане, сагори, а

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим, К'о потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени. Ј.

судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На почађалој и старинској

Хтедох да запитам где сам, и што то раде? Ал' човек у црном руху преда ме стаде: „Пардон!“ канда је рек'о, и мрка лица На врата прстом показа лако; „На бал се не долази

И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.

Ви пратиоци мојих дана младих, Никад вас више ја имати нећу! „Не! нема слатких илузија више, Кад човек знаде да сред земног дола Највећа срећа, и сласти највише, Постају извор најдубљега бола...“ ...А сунце жеже...

Попа, Васко - КОРА

је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са своје четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара.

„Погледајте безбројне ове звезде! Оне покривају од памтивека небески свод. Откад се појавио на Земљи, човек их је посматрао, разазнао њихова јата и дао им разна имена.

Номофилакс беше, као што то захтеваше његов високи положај, стасит човек, бујне косе и браде, одевен у дугу свечану одећу.

„Ипак, ипак! Ти си много путовао по свету, упознао народе, њихов живот и обичаје, па ћеш, као високо образован човек, моћи разумети шта значи достојан дочек таквог једног господина као што си ти.

А када седне за богату трпезу, неће се више устручавати. А можда је, уистину, човек слабијег стомака, па оде оном пиљару да набави какво средство за чишћење, да би се њиме што боље припремио за вечеру.

„Све је то стални и вечити развитак, у којем је и човек учествовао и постепено се из животињског стања уздигао до садашње културе.

Овај жалосно обори главу. „Беше то добар и ваљан човек“, настави Никија, „побратисмо се на двору у Пели. Њега позваше богови, а мене баци судбина у ову земљу Грка.

Краљ, стасит, леп човек, заузе место у средњем од намештених престола, десно од њега седе његова сестра, и супруга у исти мах, слична по лику

То је лако разумљиво! Таква помрачења су ретка појава, а наш колега је - ко му не би на том позавидео - још млад човек. Али - на жалост!

Тако постаде Аристархос преко ноћи славан човек. Резултати његовог рада посташе признати саставни део александријске науке, па су то остали до дан данас.

Он је подиже, метну на сто, седе поред њега подупревши главу обема рукама и размишљаше. Он је био човек брзих одлука и његов план би брзо скројен.

Уживех се у оно доба, видех како је као млад човек дошао у Александрију, постао члан Музеиона, упознао се са својим новим колегама и размењивао мисли са њима.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

292 НЕЗНАНИ 294 СВЕТЛАНА 297 ПРИЧА О СРБИМА 309 САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ УТУЉЕНА КАНДИЛА У ГОСТИМА Човек прича после рата 1 Господо, ужасно сам био нервозан.

Разуме се да путујем брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. Уђем, дакле, у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно, то јест

“ „Части ми — узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу — ја уживам кад човек отме жену, кад је избори. Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио.

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави

избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се

Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере.

За то време ја сам крадомице погледао да се уверим: спава ли човек наслоњен на женино раме или се претвара. Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто

— Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. — Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде. Врло!

— Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде. Врло! Човек учини покрет као да се спрема за физички напад и ми се узврпољисмо.

центар огорченог и обесног противнапада непријатеља, кога је у овом, посве жалосном и нежељеном случају, представљао човек са торбама од потпуно нове и фине жуте коже и супруга му упрепашћеног изгледа.

Сећам се јасно само детаља: да је студенткиња, после оних речи што јој је упутио човек, смртно цикнула, тако смртно да је мој друг посланик, иако апсолутно неумешан у аферу с новим торбама, инстинктивно

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А он као да се тога сјетио, па је страни акценат још и од своје воље појачавао. Имитовао је човек сам себе, понешто при том прегонећи. Жртва за умјетност, као и свака друга.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом

Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек. Ну девојке су га избегавале, као и момци.

Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек. Али такве га очи не погледаше.

За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... Другова не имађаше. Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.

Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.

Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се

Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.

»Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « — Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије,

Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати.

Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну. Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се

— Сву ноћ прелајаше, земљу гризу. Видим ја да то није тек ’нако... — Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак! Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. — Ја, море.

— Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу! Не смеш га дарнути, кâ у око. — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

384 РЕЧНИК 385 АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА БЕКСТВО ОД СМРТИ У неком селу живљаше један човек, који имађаше сина Петра. Кад му је син дорастао до осамнаесте године, удари помор по целој земљи.

Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и спасти могао. Ти би, синко, сад тек требало да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда

Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао.

Чобан узме благо, начини кућу и оженивши се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек — не само у ономе селу, него у свој околини није га било.

Па се оправи са женом кући, па пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: — Хајде брже! Што си остала?

На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја.

Не знам ни сам. Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: — Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.

Утом дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево, сад ћу лећи у сандук, па да

у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек, опазивши то, рече жени: — Донеси један комад хлеба те подај томе псу.

Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: — Ходи, жено, да ти кажем! — па све батином по њој:

Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође

А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтивека није работана.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

ОНА, И ЊОЈ Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада, Где човек живи у борби са људима и самим собом, Где безазлена невиност вечито пати и страда, Ветар потреса оголеле гране над

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно

2 У тренутку када човек сам са собом разговара, И занесен смело иде у пределе својих снова, И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара, И

На ивици од обале човек спава: Лепо момче, лице свеже, црте здраве; А већ доле вир је дубок, вода плава; Рибе мале лова траже, излет праве.

ВОЈИСЛАВУ (Приликом откривања његовог споменика 1903) Снев'о си о срећи коју човек нема, У мислима својим пратио си дане Изумрле давно, и време што спрема Да разастре покров свуда, на све стране.

Мада срећа нема своје лице, Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе, Прави простор тек у њему влада. И та слика, та маглина сама Из заноса и у снима мојим, То обличје

И шта види кад је човек с тобом? Што за љубав да имаш погледа? Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда.

Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек живи кад уме да љуби. Често пута кад те видим гредом, Ја тек видим шта си била за ме, Успомене изађу ми редом, Тужно,

Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза својих? Је л' подножјем пао Сад блесак зоре, под којим је дис'о У тами човек?... Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче!

тамо, ангели је дворе, Она је дивна, око ње су наде, И плаве мисли, и све оне пруге Велике среће; она живи дане Што човек каткад у часима туге Прозире, али лика им не знаде.

Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници свега, Последњи талас отишлих спомена. Свуд мртво море, свуд нигде ничега; И спава вода, и нема промена.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Био је веома образован човек, прави природни филозоф, песник и писац и за његове проповеди је говорено да су тако елоквентне као оне Абрахамове у

моје објашњење исправно, требало би да је могуће приказати на платну и учинити видљивим слике било ког предмета који човек замисли. Такав напредак би изазвао корените промене у свим људским односима.

Од тренутка када човек конструише апарат до тренутка када првобитна идеја добије практичну примену, он је неизбежно обузет детаљима и

Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом. Сећам се, једно поподне, кад сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром,

Била је оштра хладна ноћ, тло клизаво, а у близини није било таксија. Пола блока иза мене ишао је неки човек који је исто као ја једва чекао да стигне у заклон.

”О, око педесет девет”, одговорио сам. “Зашто?“ “Па”, одвратио је, ”видео сам да то мачка чини, али човек никада.” Месец дана пре него што сам желео да наручим нове наочари, отишао сам очном лекару који ме је као и обично

Када се природна склоност изроди у пасионирану жељу, човек напредује ка своме циљу чизмама од седам миља. За време краће од два месеца разрадио сам готово све типове мотора и

Сусрет с Едисоном био је значајан догађај у мом животу. Задивио ме је тај изузетан човек који је тако много постигао, без правовременог образовања и научног искуства.

Али пошто се мало удаљио, до мене је допирала његова опаска: ”Бечелоре, ово је ђаволски добар човек.“ Отада сам имао пуну слободу у вођењу послова. Скоро годину дана моје редовно радно време било је од 10.

Упоредите сада ову ситуацију са оном са којом се суочила моја турбина. Човек би могао да помисли да би тако једноставан и леп изум, који има многе карактеристике идеалног мотора, требало одмах да

Био сам одлучан човек, али сам лако попустио пред јаким аргументима овог великог Шкотланђанина. Гурнуо ме је у столицу и налио ми пола чаше

у један од тридесет хиљада народних локала овог великог града где су служили укусно 12%-но алкохолно пиће које би сада човек могао да добије једино ако отпутује у Европу у неку сиромашну и опустошену земљу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Палацки је био нежан старац, глатко избријан, и изгледао ми је као човек који све зна што су људи било када сазнали и да је ради тога великог учења тако блед и слабуњав.

И зашто да човек лупа главу око топле одеће када иде у Њујорк? Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да

Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек сети оних број них слика голих индијанаца.

” Али одкуд то да човек који има неки занат, има новаца и одело, у Америци много више вреди него у Идвору, мом родном селу?

Онда сам изашао напоље, жељан да погледам тај велики Њујорк, са осећањем, како би то рекао псалмописац ”као крепак човек спреман за трку”. На вратима Касл Гардена седела је једна старица и продавала колаче и шећерлеме.

Надзорник Швајцарац упутио ме је пријатељу, такође Швајцарцу, који је имао мали хотел у Филаделфији. Овај човек желео је да у његовом хотелу будем на комплетном пансиону, али је моја уштеђевина од само десет долара, била тако мала

И када сам посматрао ове младиће и девојке у Творници, у глави ми тек сада синуше Кристијанове речи да млад човек може свашта да научи брзо и добро ако жели да има зараду колика му је потребна. Наравно ако има воље да ради.

Тај човек никада није престајао да ме бодри и да ми предсказује нове успехе, наравно, ако се и даље будем трудио. Зато ме је мног

Погледах горе и видех да се на слици и даље налази човек за кога сам мислио да је сишао са ње. Тада сам видео да је овај старац поред мене, бесумње, оригинал који се налазио

Он одби ту част, али се понуди да мене припреми и ја ту понуду прихватих. Билхарц је био врло ћудљив човек; понеки пут читаве дане није ни са ким говорио, па чак ни са мном.

И тако је Аристид, најправеднији и најчеститији човек у Атини био протеран из ње. И та осуда овог поштеног и племенитог, а невиног човека, била је по Билхарцевом мишљењу,

Када га показах Билхерцу, њему застаде дах и, гледајући овог великог песника, рече: “Ово је једини човек у овој материјалистичкој земљи косачица, жетелица и брбљивих телефона који би био одабран да седи поред богова на

Ћипико, Иво - Приповетке

Него, човек снује, а бог одређује! Изненада обрну време. Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи

Свеједно се смири: мислила је да ће се и с тим лако превести. Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући.

Загази нагло. Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде. Хтела би да пароброд заустави.

—Ето, и теби се хоће да просиш, а? каза, откопчавајући брижно свој зимски капут. —За невољу је, господару!... . Човек погледа на Марка, који гледа у земљу... —И тај момчић... Могао би и он да ради...

И онако, у двоумици, уморна седе под мурву. Надаше се сваки час да ће подноћ однекуд банути човек с нејачади. А мали, тихи комшилук домало оживи. Стока се с паше враћа и тежаци с радње.

Маши се, среће ти, да штогод поједеш — бићеш гладна? —Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек. —Хвала! Не могу. Чини ми се сад ће душа из мене. — Обрне се дјеци: — Идимо ! Нађоше се у пуној ведрој ноћи.

Али он јој не одобрава, већ се тужи на своје стање: —Није но да човек подивља. Ти си бар међу свијетом, — заврши он, очито незадовољан. Дјевојка се не противи, премда друкчије осјећа.

—Светац старе вире, — помогне му Букало. —Наш човек, родио се на чкољу ка и ми... —И бија од тежачке руке. —То је све истина, — потврди дум Андре.

— Ти, Павле, дакле узора, а? — пита смишљено већ трећи пут Тома Јелић, млад, живолазан човек, и подјарује ватру, само да не гледа у друштво. — Јесам, брате, — одговара по трећи пут Павле, и одмах ућута.

вечерас прелџије погнаше даље но игда, и он је сада начисту да му се жена сјаранила са Павлом и да није он сам њезин човек и господар. И Илија, узбуђен тим мислима, пређе преко комшинског пута и униђе у своју кућу.

Не може ни он, а камоли деца, стока и сва кућа... Нека дође, нека је какова му драго, нека је само у кући!.... Човек нема но једну жену, па што му беше пало на памет те је отуђи од себе. И мисли на њу, чисто од срца је зажели.

Некако свима нама слађа је туђа.. .” Па што би и било ту зла да се човек превари кад налети, само да није руга и приговора људи.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

есеји, чланци и разговори И КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРА САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА И НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА Кад се човек нађе пред овако озбиљном и, очигледно, одговорном темом као што је улога књижевности и уметности уопште у прожимању

Јер у систему културе – и културних навика – коме египатски сељак припада сматра се сулудим сваки човек који покушава да одгонета будућност.

Али постоје и старе словенске пчеле, веснице пролећа и богатога рода. У једној митолошкој руској песми човек се пчели обраћа молбено да закључа зиму и откључа лето, лето плодоносно.

У једној митолошкој руској песми човек се пчели обраћа молбено да закључа зиму и откључа лето, лето плодоносно. Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник,

је управо из ковнице изашао или се тамо упознао с тајнама ковачевог заната или је можда замишљен као сам ковач, дакле човек који је код старих Словена, као и код неких других ратарских племена, постајао „културни херој, помоћник у божанском

Аутор нам, истина, даје једно кратко али важно објашњење, од ког бисмо могли поћи: „Вук је човек у борби са божанством. То је звер која се скрива од сунца, које га ништи и које се он труди да савлада.

То је звер која се скрива од сунца, које га ништи и које се он труди да савлада.“57 Човек у обличју звери, или териоморфни човек, то би заправо више одговарало териоморфном божанству.

“57 Човек у обличју звери, или териоморфни човек, то би заправо више одговарало териоморфном божанству. А и његова је мајка – додуше, у наговештајима – већ на почетку

Некада је лепим називано оно што је човек лепљењем, тј. обликовањем правио, јер је правио нешто корисно, па самим тиме и добро.

Рашчлањавају текст у оном смислу у коме човек мора рашчланити материју ако из ње жели нешто направити. Тако још стари грчки реторичари веле да је за човека тешко и

Логичаре, дакле, не интересују сами језички појмови69, оно моделовање и сегментовање света које човек у природноме језику постиже.

) А извесно је да се људскоме језику она решетка дистинкција и односа помоћу које човек од памтивека артикулише васељену разгранава и употпуњује управо путем сликовитога преношења: помоћу метафоре и

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе!

) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа. ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те! ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу.

ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне кућу кућити... ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш.

Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења.

Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет.

За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља. ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор. ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он... ЧЕДА: Ко? ЖИВКА: Како ко?

) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је! XИИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (долази): Извол'те!

) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене. Боже мој, ко би то рекао: отишао јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар? Ама станите овамо, немојте ми сметати!

ДАРА: А шта он каже? ЧЕДА: Вели: неће он да се прља, хоће да остане поштен човек. ДАРА: Па то је лепо! Што му замераш? ЧЕДА: Ама, то је лепо у теорији, али у пракси није.

А шта би ви, госпођо министарка, рекли кад би вам ја рекао да не пристајем на све то? ЖИВКА: Па ти, ако си паметан човек, и ако зрело размислиш, увидећеш и сам да је овако за тебе боље.

(Вади из ташне једно цедуљче и чита.) Почасни конзул Никарагуе. ЧЕДА: Господе боже, ко вам је то опет? ЖИВКА: Човек из дипломације и онако од реда, као што и приличи једној министарској ћерки. ЧЕДА: Е, то ми је мило!

ЖИВКА: Али шта је, забога? УЧИТЕЉИЦА: Изволите, питајте га. Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже! ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

сама раскрива поглед на сав исприповедани живот главног јунака: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради. ” Стога је разумљиво што је она такође графички одељена.

се налази баш после прве реченице, која је гласила нешто одсечније: „Увек, једино, целог живота, само је оно радио што човек треба да ради“. 36 Неспорно је, према томе, да је писац овој првој реченици наменио посебну композициону улогу.

приповеда, опет би најбоље учинио ако би поновио прву реченицу: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради”. Стога би се она с једнаким правом могла наћи и на крају романа: као сажето поентирање.

И то, уосталом, није ни непозната ни ретка појава у уметности приповедања. Али човек овде тешко може одолети искушењу да не потегне и једно у теоријипрозеваљда најзанимљивије а , како то обично бива, и

Штавише, трагови немарности могу се наћи и где их човек најмање очекује, при чему се покаткад стварно осећа занатска несигурност.

Но, како год човек покуша да исправи грешку у рекцији, сваки пут квари утисак који оставља Станковићева реченица. 71 Као да се уз помоћ

] чим овога позна да је Арнаутин, човек из Турске, дакле сигурно његов гласник, мада му се, као увек испред оваквих празника, надала, ипак, кад спази да је

То, извесно, није ауторово око, јер је он сам за се у роману безличан. Човек би се овде могао присетити Станковићевог приповедача из Старих дана, кога ликови зову Миле; рецимо у часу кад

одећи (отуда „шалваре тешко падају”); најзад, о оним непоновљивим, за туђе око недосежним унутарњим опажајима које човек има о померању и дотицају својих телесних делова (динамика „угибања и увијања” која условљава и дотицање плећки), чега

године, па додаје: „Његове личности слабо и говоре артикулисаним звуцима; оне имају свој мишићни језик. Кад човек чита његове приче, изгледа му као да гледа какву пантомиму”.

кућа подно вароши за јунакињу - која се у њој кобном удајом обрела - очигледно и није права кућа, у којој би се човек угодно осећао; јер не ограђује довољно не затвара довољно унутарњи, кућни простор.

Тада она, поред голе земље, сниских таваница и оне кујне са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад ноћу није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо, она поче осећати и оно друго: оно силно, нагомилано сирово

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Види то капетан, па га нешто штрецну. Заголица га безобзирна таштина. Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез.

Али деси се по нека... — Која не упали — — — Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено. Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље...

Седите!... Као наново рођени, Чемерикић му на растанку понуди мало трошка, али се капетан љутну: — Ба!... Сиромав човек сам, па опет во мој ћемер ће се нађе некој алтан... Само земи мој прстен.

Кад човек с противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од времена као

је у овом истом манастиру по позиву кнеза и проте колашинскога Иван Војиновић из села Воћника у Дреници, на гласу човек и јунак и још из чувеније куће.

— А смете ли убити Турчина, бре? — Па... да не донесе бог, Хамзага... — Гља га, гља!.. Тако ми бога човек треба да је свакад мушак!..

Томе најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати?

Погинуо му човек на огњишту. Тек му то не полази за руком. То се јасно види, премда он нема што да пребаци ни себи ни добром арнаутском

Колика штета што није човек да би се могао убити: гле, како се крваво претвара као какав љути Арнаутин чије сузе за породом још нико не виде!..

Но кад је по суснежици на Руднику видео огромне добро уређене војничке поворке дошао је к себи и видео да се један човек не може тући с војскама двеју царевина.

— одговараше Новици Селим већ десети пут, срчући каву и пушећи. Селим Друштина био је чудан човек мимо све Арнауте мимо све своје браственике. Био је врло имућан, имао чак и две-три куће чивчија.

са арбанашких гора, он је био омален, црн у лицу, сјајних упалих очију, увек зверасто ћутљив и намргођен као човек који само о злу мисли. Нико га није видео да се разведри или насмеје.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Јер није цар умро него човек само — Човеку ваља сузу да дамо. И шта је престо, шта ли круна кобна (Па још кад је гледам са гледишта гробна), И

— То нек’ други каже, који то познаје, А песник знаде само човек шта је. Химне и блесак, Муње и тресак, Алеми, топази, смарагди, рубини, Којима се свака круна на висини Тако

Какав је венац што ти на гроб мећем? Искићен је само природним цвећем. Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања.

“ — Слобода се стиди кад долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много!

А човек је човек, више б’ моћи требô; Престо је на земљи, — земља није небо. Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спом

А човек је човек, више б’ моћи требô; Престо је на земљи, — земља није небо. Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спомен

“ И док год се гласак ове звезде слуша Донде ће с’ и твоја благосиљат’ душа. Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си цветак срца у свежини, (Тај се цветак радо у долини крије, Где ветрова бурних и

После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô. Он је човек срећан, Увек слатко спава, — Али мени данас Нешто бучи глава.

А ђаво му шапнô: „Хихи, хихи, хи! Па зар не знаш лека, — Хајд’ у крчму, пи!“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао.

А ђаво му шапнô: „Хихи, хихи, хи! Па зар не знаш лека, — Хајд’ у крчму, пи!“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао.

Он је до тога почасног места дошао својим великим радом, а на њему се показао особито частан човек. Из личне освете убио га је неки пропали адвокат. гòнџе (тур.), ружа која је тек напупила. гортан (цркв.-слов.

година. кавити, откавити, издржати, подносити. каматник (тур.), човек који узима велики интерес на новац, зеленаш. кàмивао, највиши врх на стрмој планини.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне. (Седне на столицу.) АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак? ФЕМА: Ух! (Стресе се.

САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече. ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи. САРА: Мон фрер!

РУЖИЧИЋ: Фантазија јест дар небеснаго сушчества. МИТАР: Шта, овај се јошт фали што је вантаст; на моју душу, луд човек; гле како и говори! ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу ш њиме на крај изићи! Чи је так панове? Ми сме друзја.

А ви, господин филозоф, шта ли сте, да и вама као прост штогод кажем: Човек ма како да је учен и школат, ако нема памети, све је малер.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 178 МОРАВА 179 ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ ЖИВЕ 182 ЗАПИС 184 СУЗА 185 ЧОВЕК СА СУНЦЕМ 186 ЗАВОЂЕЊЕ 187 ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ 188 НЕ ПАТИ...

ћу са оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале?

на води игру живота и смрти далеко протиче река вечита и узалудна птице лете за ветром и жене плачу на обали човек пада на своју сенку они су без сенке сишли у дубину и без имена за историју: од слепог лица бродолома у

срушити све срушиво, све што није вечно Треба у свему и после свега пронаћи наду Револуцијо, оно што остане је човек Оно што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје

оно што остане је човек Оно што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде Ето тако је почела у дан своје нужности Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре

радоваћемо се празнику ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ Цео један народ Измишља речи за песму Коју ће се усудити да напише Један човек после сто година Не бој се речи Није то ништа Ал ипак пази Не љуби прошлост у руку Певај као да ништа није било Јуче

који је први запевао повући ће се препуштајући песму другама ја прихватам велику мисао будућих поетика: један несрећан човек не може бити песник ја примам на себе осуду пропевале гомиле: ко не уме да слуша песму слушаће олују али: хоће ли

је суза без сенке Водо моја напаћена Иза тебе звезде се распадају И нариче ноћ-удовица Над свежим рукописом росе ЧОВЕК СА СУНЦЕМ Онај ко претвара своје срце у поклон Онај ко претвара свој ум у смешну ватру Види како се око црвеног

Краков, Станислав - КРИЛА

ИИ У ЛОГОРУ Прозор од хартије бледео је и постајао видљив. Човек је протегао пробуђено тело. Било је урањено и маљаво.

— ”...по сваку цену...” телефон је вриштао из пука. — Ма куд баш мене, господин’ мајоре, — стар сам човек — и жењен сам — куд ћу ја на Стару Попадију — шаљите људе млађе... — Није време за шале мајоре...

Грам—грам, грам—грам... Комађе је ударало и звонило о челик штитова. Готово је весело било видети како се човек преврне као срмвљена мушица, и закопрца по земљи. Нарочито кад се гледало издалека.

Петровић, Растко - АФРИКА

Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета.

Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да

Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша.

То је лудак п... дивљак. Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (Човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“.

до највиших грана постоји такав густо зелени сплет лишћа, лоза, папрати, шибља, лијана, да је немогуће и замислити да човек начини корак напред. Шума је овде једна компактна маса која се брани од свакога приступа, као грудима.

На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши

Вуије, напротив, тврди да човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, у ствари је боље упозна, боље схвати, но човек

човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, у ствари је боље упозна, боље схвати, но човек који седи на једном њеном месту годинама.

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони.

Облачи се лагано брижљиво, и чим се нађе у шалупи наслони се на куфер и спава. Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: монсиеур и мадаме.

влажан и без квасца, што личи на прљаву сланину, а затим захватише воде у ноћни суд да би се расхладиле, запирањем. Човек, борећи се још са европејством, као човек који само што није заспао, пружи им галантно свој рубац да би се њим

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

По дивном Левчу, Куда је срндаћ некад весело Кроз густо лисје липа мирисних Са мудрим оком извор тражио, Сад човек онде, страхом присиљен, Прикрива нејач, обучавајућ Да гласа свога писком тананим Науче лајат, ил’ као сова Кроз

ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!... Проклет залогај Што га на дану човек данашњем Са знојем лица свог зарађује! Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана!

„Бунтовник грозан!...“ А зашто?... Ево! Осмелио се човек згазити На тежак колут ланца рђавог. „Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô, Заслужио је давно вешала!

„Синџир ме мори! Груди прснуше! Ил’ скидај с врата ђердан гвоздени, Ил’ цркох, човек, мучећ болове, Или ћу гвожђа тврду карику О глатко чело лупат тирана, Све док ми срцу лакше не буде!...

СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.) Човек си, видим, Али у твојој црној зеници Кô да се живи ђаво згрчио, Те онде дува мехом пакленим, Да муње спреми грозне

СУЛЕЈМАН: Доведи кћер! СТАНА: Довела бих је, Кад би ми вери додат умео: Да грешан човек руком сакатом У хладне жиле мртвој лешини Веселог жића крепке сокове, Вештином неком или мађијом, У једном часу

ХАСАН: Само полако! Док дође Главаш... Необичан је! Најпре се човек мора навићи Да му у црне гледа зенице. Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?...

ГЛАВАШ: С мојом ће главом и њу добити, А донде не!... ХАСАН: Главашу! Ако у тебе вреде савети, Ја бих, кô човек, нешто рекао. ГЛАВАШ: Говори само... видећу. ЋЕРИМ (за себе): Тако!...

(Гледа кроз прозор.) Ено их, погледај!... А лепо се на ономе вису виде, могао би их човек бројати... ГЛАВАШ (гледа кроз прозор): Овамо иду!.. Ено, засташе!... Кô да се деле у две гомиле?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ту човек наједанпут осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело које це само сложним, укупним силама може повољ

осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело које це само сложним, укупним силама може повољно решити; човек це наједанпут осети зближен са свима личностима које га окружавају, одношаји одмах постану некако ближи, искренији,

— Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми је светиња. Не знате како је то добро, и како се човек лак оцећа кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак.

Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив. — Доста, не смете, дакле! Па што ми онда говорите о страшљивој, исквареној генерацији!

Дим, пуцњава, бојни урнебес, близина бораца и први тешки утисци — све је то сметало да це човек оријентира у борби, нарочито ако је лајик у војничким стварима, као што сам ја.

Пушке су гроктале као са неком злобом и пакошћу. Кад човек зажмури, и ако може само за тренут да заборави да је ово борба, пушчани пукот учини му се као лавеж хиљадама злих паса

Има много рањеника, међу њима је, чини ми се, и Иља. Како нам је скуп сваки човек, а како смо данас лакомислено стотине изгубили!

стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: — То није могуће, та он је тако храбар човек! Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто помами.

Како у рату задивља нарав! Како је ту човек бра на зло, па и против рођенога брата! У мирно време на просту заповест једнога старешине овако се што не би могло

Но у гостионици због многа света није могао извршити своју намеру, стога оде и скочи у Мораву. Тако је скончао човек који је у војсци важио као врло ваљан официр, у грађанству као врло поштен човек, кога оплакују сви који га познају.

Тако је скончао човек који је у војсци важио као врло ваљан официр, у грађанству као врло поштен човек, кога оплакују сви који га познају.

— Јашите, рече ми, и хајдете за мном. Помислим: »Но, сад ће бити шта ће бити; Комаров је енергичан човек, он неће дати Турцима да се опораве од јучерањих удара, он ће сад гледати да изазове чарку и тиме да нагна ђенерала да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле.

Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби.

И ма како се ратна техника у будућности развијала, ипак, у основи, остаје на бојном пољу само и једино човек. А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело...

Осматрао сам непрекидно и ја... Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара. Човек би се видео и даље, према звезданом небу... Чекали смо. Одједном грунуо је сложан плотун из бугарских ровова.

Сунце ме облива зрацима и као да ме нечије руке омађијавају. — А уз то си мамуран — додаје Мишић. — Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен. И таман да заспим... — А оно јуриш!... — Још нешто горе...

Као да их је неко ваљао, мешао и наједном зауставио, па се планине испеле на грбину једна другој. Кад се човек испење на ту висину, има утисак као да осећа близину неба. Ветар је дувао и наносио нам ситније камење у ровове...

— Имао сам. Али ја сам био најближи команданту. — Море, шта се натежете око тога — нервира се Радојчић. — Звао га човек, па квит. Шта вам је наредио?

— Наредио ми да са војницима свога вода уклоним ону жицу по сваку цену, да нам не би сутра правила сметње. То он, човек, наређује хладно као да је пред нама неко игралиште за тенис. Мислио сам шта да радим...

— А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује. Чудим се оној двојици што му уопште одговарају. — Тако... око педесет метара — вели Предраг.

— Страх и стрепња обузимају нас до пред сам јуриш. А кад се већ устане... и потрчи, човек тада осети близину смрти, а то сазнање надјача све оно што је мисаоно у њему, заглуши чула, помрачи свест и онда се

Био сам сад у сигурноме заклону... Али мучно је било гледати како се луди, свесна бића, како се тај човек, који је умом својим над свим живим... коље, боде, мрцвари, како се ваља у крви као животиња... — А ко је томе крив?

У мојој свести је наш командант одреда био велики човек. Вредно је било погинути за тога човека. То, истина, кажем сада.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Зато у овој Антологији нема ни Његоша. Он је човек сасвим друкчијег доба, он не спада у ово доба. Друкчији су његов ход и говор, друкчији темпераменат, захват, тон,

У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру. Иако споменик прохујалог живота, оне, „златније од злата“,

Милоје Обећ'о сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан, — Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан. Ја бих пјев'о оно време, искони у свету, Што возрасту сваком своју разакрива

Слуга би рад бит господар, овај иште власти, А властелин да до цара пружа своје страсти. Човек хоће да је ангел, ангел се зло горди, — Да погибну сви лукави с' својима оскорди!

Много препона имаћеш даљном ти На путу. Храбри с’! Борбом се твори муж. Над вама штит мој! Много човек Тајних врагова у себи носи. На стране с’ тужи, несрећним али га Све чине своји.

Дневне туге рађају сне худне, А сни ноћни растуже нас будне. Јесмо л’ без зла који час? Човек, страва човеку, ах! већа, Гони правду, што је свију срећа, Гони мир из света сав.

Детиње старине та лако је стреле једовне Штитом одбити од свог срца јуначка, Лако и муњевидну избећи мача брзину: Човек је сковао га, човек ће избећи га; Ал’ ово је сатана сад глабљивом човеку дао, Паде јунак и нема Ахил’, нема Тидида,

лако је стреле једовне Штитом одбити од свог срца јуначка, Лако и муњевидну избећи мача брзину: Човек је сковао га, човек ће избећи га; Ал’ ово је сатана сад глабљивом човеку дао, Паде јунак и нема Ахил’, нема Тидида, Нема Троје поносите

Песмом и свирком својом, и потоке жубореће Онемио, подизао зидине горде града: Грома у руци има за крвљу грабљиви човек!

Да, Самостворитељу! Ти си послушао сузно створење, Дође и порази нам слободе убицу! Опет човек сад сме гордо погледати земљу, Сме своја права вечносвета искати! Опет ружа у градини цвета!

Непостојанство судбе, шта је од тебе брже! Силно с’ напреже човек вечностална стварати дела, Ал’ у прсима свак трулежа усев носи.

Опет се обала шири, Трајановог моста останци (Горд Полодорија твор) туже од векова ту. Умом ствара човек на мислених мостове крили, Да на истине он сјајни успуже се трон; Рукама мосте прави, даљну да поздрави браћу,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

“ Противници ти тако говоре. ЈЕЛИСАВЕТА: Проклета земља У којој човек тече душмана, А није најпре срећно стекао Пријатеља ил’ љубавника... КАП. ЂУРАШКО: Светлости!

“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике...

Али је са Турцима и Станиша с Орловићи. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад — одлази! (Крајишник одлази.) Човек је, веле, чедо љубави — Да ко је пород злобе, зависти?

А човек луда!... Храни копилад! Љуби их, тепа, мази, милује, У пуној болти свог супарника Купујућ сигре деци љубљеној: Меде

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— онај који чини зулум, насилник изор — рад у пољу илика — сребрно или калајно дугме индат — помоћ инсан — човек, чељаде јазија — „писмо, оно што је написано на нечем“ јармац — мали јарам; јарам — „дрвена направа у коју се прежу

свештеника касаба ― варошица, паланка катил ― убица, крвник, крвни непријатељ кесеџија ― друмски разбојник; силовит човек ком ― „оно што остане кад се исцеди сок из воћа (грожђа, шљива и сл.

“ Учити — овде: читати; говорити С. Ш. — царска шума чаршија — пословни део града, трговачка четврт чаршилија — „човек из чаршије, човек који ради у чаршији“ часна трпеза — сто иза црквеног олтара Часна Вериге — према веровању, окови

Ш. — царска шума чаршија — пословни део града, трговачка четврт чаршилија — „човек из чаршије, човек који ради у чаршији“ часна трпеза — сто иза црквеног олтара Часна Вериге — према веровању, окови којима је био

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Бојић ПЕСМЕ Садржај ЛЕПОТА 2 ОНИМА ШТО ПЛАЧУ 4 ВЈЕРУЈУ 5 МЛАДОСТ 7 ВРАНЕ 9 МРТВИ БОГОВИ 11 ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК 14 ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД 20 САЛОМА 26 БАЈКА О ЖЕНИ 32 ГРИФОС 34 ХИМНА 37 ПОЉУБАЦ 38 МОЛИТВА 40 РАЗВЕЈАНЕ

У коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.

Бесциљан живот без вере и моћи Блуди по магли и грца без крика. (1910) ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК Давно раскрстивши с Боговима палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим:

Врућ, запахнут миром и музиком боја, Са досадом Човек сву ту раскош мотри, Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја, И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Ни пакао нећу: створићеш га рајем. Награду добијаш кô ни један човек: Бићеш вечно ништа од данас и довек.'' (Без датума)

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће.

Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао се он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице.

АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла.

ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали, због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање. ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што.

Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам. АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.

Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли. МАРИЦА (дочера чашу с цвећем која сшоји на столу и тресне је о земљу).

Дедер даље! ВИЋА (чита): „...Тачан опис овог сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек. Учините све што је могуће да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом

ЈЕРОТИЈЕ: Да ухапсиш газда-Спасоја?! Уха, куд ти заошија, господине Вићо. Честит човек и миран, најбогатији трговац... ВИЋА: Па баш зато! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, откуд то иде? ВИЋА: Не би му баш ништа фалило.

Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година. Па онда, и да га ухапсиш, камо ти код њега револуционарни и антидинастички списи?

Зашто? Зато што си већ тридесет година овде чиновник и што си стар човек, па немој онда... 'ајд', читај даље! ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу до сада уоченоме, у томе се срезу налази

ТАСА (чита): „Лични опис овога сумњивог лица непознат је власти, једино се зна да је то млад човек.” ЈЕРОТИЈЕ: Чекај! Дакле, је л' му знаш лични опис? АЛЕКСА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Млад? ...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

века. У Даниловом делу је стога у првом плану човек и његов однос према добру и злу, а историја је фон на коме се решавају питања личности, морала, идеја.

Идеалан владар је успешан ратник и племенит витез, префињен уметник и неустрашив борац за хришћанску културу, човек велике моралне снаге, коју црпи из привржености своме тлу и историји свога народа.

Жали се на кулучење и "откуп" ("ја сам био човек сиромашан") и у дубокој једноставности открива хајдучију као принуду ("јест ми било за невољу љуту") и као самоодбрану

Његош није тематски разноврстан, он је у бити битематски песник. Његове су основне теме космичка судбина човек и историја судбина Црне Горе и Српства.

Дервиш и смрт (1966) приповеда једно духовно лице, дервиш из 18. в, а Тврђаву (1970) образован човек из 17. в. Тензија и драматичност уобличени су у њиховој узнемиреној свести и поколебаној савести.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.

Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа. ПЕСМА ПРОРОКА Човек, плод жене, мали век има да живи, И куд мора да гре, мучан души му пут, и многе патње пун.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

МЛАДЕН И Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.

Али кад би се капија отворила, па у њу ушло, човек би се трзао. Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште.

После бабе, долазио је отац. Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена. Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора.

Младен је слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже

Него, откако умре покојник, а он још онако мали, па све сам у дућану. И сад, ето, човек хазну, бисаге с парама да му остави. А овом моме и донеси, и принеси, и води му рачун, аја! Хајдук!

тако нешто, он је увек долазио са страхом, никад не хтео да седне, свршавао на брзу руку, све из бојазни да он, такав човек трговац, због њега не задржи се, не сврши какав свој велики посао, као што су сви његови послови, и после не потужи

Зар се мало пута дешавало да тако човек добро, као што треба, иде, влада се, па одједном се изгуби, пропије, пролола, изгуби се.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

То се ради овако. Кад какав човек или чељаде дође близу до места на коме зидари раде, мајстор узме п. и кришом њоме измери чељадету сенку; по томе

у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

Б. има угледно место и у мртвачком култу, можда и ту као апотропајон. Кад човек издахне, меће му се у руке б. (СЕЗ, 19, 240).

с., 204). Кад човек лежи на трави близу б., не мора се бојати да ће га ујести змија (»због мириса«, ЛМС, 139, 88). Лек од болова у ногама

са четири листа, додирне њом ону ограду, а ограда се распадне; сад човек треба да јој притрчи и отме д. (јер би је она иначе одмах после употребе појела). Та д.

Ако би човек, док та бела змија спава, полако убрао и., скувао је и воду попио, свака би му травка казала од чега је лек (ЗНЖОЈС, 1.

и 16, 1901, 364; Вук, Посл., 2187), и са врбе (неверна жена тражи да јој човек донесе, прип., СЕЗ, 41, 1927, 492, № 22). ЈАВОР И КЛЕН Ахорн (ацер пѕеудоплатануѕ и ацер платаноідеѕ).

јаворов), а јуначка поезија је из култа предака настала и саставни је део тога култа. Ј. ће се осушити ако »несрећан човек« или болесник воду којим се умио проспе на његов корен у намери да своју бољку пренесе на дрво (Софрић, 115 ид; ‹упор.

и› Су‹етон.› Г‹алба, 1›). Насупрот томе »ће сув јавор озеленити ако га обухвати криво осуђен човек« (Софрић, ібідем; Су. Г. (1. с.›). У Ђевђелијској кази, о Ђурђевдану, на ј. се врши обредно љуљање (СЕЗ, 40, 68).

Судови и пешкири остају код јасенка; ко би их употребио, распао би се од рана или би ослепео. Човек коме припада она њива хтео је да истреби јасенак, да му болесници не би досађивали, али је после кратког времена умро

Стара л. сматра се за божанско дрво: њој се човек може исповедити »као свештенику« (ГЗМ б, 370), и, њеним пупољком или лешником, и причестити место нафоре, на Божић или

дрвету (Рад, 1. с., 172). Поред свете липе у Бањалуци био је поточић. Један побожан човек, који је ту близу становао, уочи свог поласка на ћабу опере у њему руке, и кад их је обрисао, остави пешкир на липу,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Рекао ми је да су то најлепше исписане странице које је до сада видео. Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето показује своју учтивост. Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе.

Сад ми се чини, да би то он све издржао да није било оне потребе коју човек не може да одложи. Предвече је његова упорност морала проћи кроз искушења изван граница људске издржљивости.

Има снажан стас, што ја пре никад нисам видела у једног монаха. Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима. То се не би могло рећи према његовом свежем, руменом лицу.

Ноћ је била звездана, јасна, пун месец је лагано пловио небом. Човек је у таквој ноћи морао испољити радост. Но оно што се ту догађало било је претеривање без мере и конца.

Већ трећи дан одлази горе на Кулу да га превија, чинећи то ни више ни мање здушно него да је у питању било који други човек. Колебам се око једне ствари: да ли да му кажем све оно што сам дознао о властелину. Игуман мисли да само он зна.

Но Јевђеније је био човек кога није лако отерати. Познавао је он добро људске слабости и пустио је да време ради за њега.

Када размишљам сад о свему томе, далеко ми је лакше да нађем одговор на питање: како се десило да један тако трезвен човек упадне у Јевђенијеву плитку ступицу.

Дадра је био најпогоднији човек за тај посао у читавој земљи рашкој. О њему су колале гласине да је највећи ђидија и курвар између Жрнова на северу,

Видело се да му се грло осушило. Била је то таква лепотица, једно тако згодно створење, таква једна реткост да је човек морао веровати како је Дадара у ствари опколио са својим људима неко вилинско коло о којем је Јевђеније онако

маком од које нико од њих није патио, приближавало им је господара на дохват руке, јер, ето, ни он није савршен, значи човек као и сваки други, могли су у мислима својим сада с њим да другују, постао им је близак упркос несамерљиво већег места

Младожења, краљ, био је висок темељан човек, не млађи од педесет година. Млада је била танушна прозирна девојчица са великим уплашеним смеђим очима.

И мени је одмах било јасно да Драгутин, тај скромни побожни човек, не одобрава овај неприродни брак, и да ће се све то, ипак, лоше завршити, да се већ над земљом рашком надвија црни

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Залуд их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна успомена Остаје

Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа као да човек ни руком дотакô није Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских.

Он музу пази као кћер И њојзи даћу спрема; Тај човек има добар смер, Штета што мозга нема! Поклоник музе, ради ње Мамона који кади, Све што је скромно гони, све, Кресиду

радошћу прима, Тај с тешком досадом, најзад, и леђа окреће свима, Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену Кад човек обману позна и пустош осети њену. Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!

Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме Све већма обалу плàве, и слабе уставе ломе, И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку, Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку.

Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде? Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови, Слепчевић то је... Но, то је већ дошло довде: Лало, затвори врата, па кажи да нисам

Узме понова перо, оставља га и сасвим се озбиљно нреда мислима. Мора мислен човек јако да се чуди, Какво је то доба, какви су то људи?

7. Ето ту је Нестор, наш грађанин славни. Имућан и виђен чиновник државни. Он је просед човек, али свеж и чио, Са врлина својих на коњу би био Али шта: на коњу? - на доброме хату, Кад би се врлине цениле по врату.

“ Смутише се гости, у вику се дали: „Каква је то шала?“ „Зар се тако шали?“ А кум, постар човек, срдито ме зграби: „Вратите је натраг, враг јој - вели - баби!

Ал' послови таки са нама се десе, Кад расејан човек удара адресе. 1891. РЕАЛИСТА Познавô сам стихотворца у сећању мом далеком, И та бедна амфибија волела се с праљом

Кад подне на земљу паде, Он узе Амора, дакле, и с њиме пред кмета стаде. Кмет, човек побожан јако, погледа Амора благо.

“ јаукну са притворном стравом, „Но није никако клисар, ал ту је клисарка главом.“ И кмет је, најпосле, човек; па тако и самог њега Љубопитљивост страшна овај пут обузме свега, Надвири у окно прво, па руком лупати стаде.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Књиге леже, у сликовито распоређеним гомилама, и по столовима и по самом поду. Тако се човек не осећа овде никада усамљен, него је увек у добром друштву.

Онда видимо небо обасуто безбројем ситних сјајних звезда. „У то звездано небо упире човек свој поглед од када живи на Земљи, и мучи се да са те књиге, коју је сам Бог над нашим главама расклопио, прочита њена

То се десило за време Цара Небукаднезара. Тим својим претсказивањем постао је Талес славан човек и први мудрац грчки.

Приближили смо се Пниксу. Један непознат човек попео се на говорницу, па виче окупљеној светини: „Нека се одмах пошаље једна лађа на Аигину да доведе Демостена из

Убрзо иза тога улази, но са друге стране, Ератостен. Човек од непуних шездесет година, средњег раста, врло углађених, скоро церемонијалних манира, он нам жели најодабранијим

Господин Министар, некадањи професор историје српскога народа, а сада већ сам њена личност, човек од преко шездесет година, одевен у дугачки црни реденгот, преко којега се спустила скоро исто толико дугачка бела

Колико их је? Не би човек веровао да оне које види својим очима може пребројати. Али, заиста, најоштрије око не види их на целој небеској кугли

Четири века измишљавао је човек справе за стезање, гњечење, раскидање, преламање, дробљење, бушење, сечење и жежење човечјих удова, и нагомилавао их у

Поред њега стоји други један, такође у црно, али много скромније одевен, млађи, мршавији човек који нам је окренуо леђа. Он држи под пазухом велику мапу, превучену зеленом кадивом. Обојица ћуте.

Успркос својих тридесет година, он је већ славан човек. То је био, у осталом, већ пре десет година, када се вратио са острва Свете Јелене, где је посматрао јужно небо и

Овај ми је човек веома симпатичан; његова спољашност одаје благородност душе. Остала господа нису ми позната. Дозволите да се мало

Леверије је био прави човек за тај џиновски потхват. Већ пре тога истакао се он својим радовима о небеској механици, а сада се дао свом душом на

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

(варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те да се вреди „обликовати“ док је човек млад.

Како је човек старији, губици постају све већи и непреболнији: дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко превазилази смрт

… О, сироче! …“ Само човек, тврда срца, Мирно слуша, хладно ћути; Тек од глади кад премине, На гробу ће уздахнути. Априла, 1876.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

мухамеданац али домородац, присни друг Ташаниног покојног мужа ПАРАПУТА, просјак, блесаст, полулуд, тако звани »Божји човек« МАНЕ, Грк, кафеџија АРСЕНИЈЕ, клисар Миронов БЕКЧЕ, отменији просјак-пијаница ЈУСУФ-БЕГ РЕШИД-БЕГ ЏАФЕР-БЕГ АХМЕД-БЕГ

Оно је прошло. Деда је он, калуђер, Божји човек. Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је! СТАНА (појављује се на вратима): Ево деде!

ТАШАНА (снуждено, као погађајући му мисли): А, зато што си свештеник! Али, и ти си човек. МИРОН Да, да, али није ред, не могу.

А особито у вече, твоје јело, твоје пиће... Не то! (Раздрагано, болно, више за себе): Кад је вече, мрак, човек, зато што је сам, слободнији је, и онда више једе, више пије и више се подаје срећи, наслади.

Док се до врлина не дође, док се ради њих човек мучи и бори, тако то човека загрева и уздиже. Али, кад неко успе да се сав врлинама заогрне, онда му је у њима тако

Боже мој, дедо, та ја знам шта је то бол, самоћа, пустош, шта је то кад је човек сам затворен. И ево, ја сам сва твоја не као жена, већ као сестра, кћи.

) ТАШАНА (сама од среће изваљује се по миндерлуку. Не може да се надише од задовољства): Ох, ала је лепо кад може човек добра да чини! Како је сада овако лепо! Ох, овако да је увек светло, овако весело! Улази Стана.

(Оде. Пева.) САРОШ (хвата се за чело): Шта учиних, шта учиних! Што се заклах? Једино место где бих осетио да сам човек, то би било тамо.

Саг је згода за алиш-вериш, да се зараде мало-много пари. Закопчај тија груди. Вржи ногавице, те како човек да си, зашто требе да служиш гости. Елем слушај: За Цигани ће точиш онај шпиртуља а за бегови препеченица.

Туђ ли сам ја човек код тебе? САРОШ Јок, браћа смо! АХМЕТ БЕГ За ту реч — Мане, бре! — све што се ноћас потроши, ја плаћам.

Тако грднога, црнога од земље, неговати и чистити! Ја и кад га сретнем, ма да је и то Божји човек, Божја душа, а ја се по два три сата гадим. МИРОН Зато ће њен грех бивати мањи.

Она ће те хранити, чувати, неговати. (Ташани): А ти, ево ти овај Богом наказани, али за то Божји човек. У аманет ти га Божји остављам.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Један ће тад узети да умири. „Мора се признати да је човек напредовао и све тешкоће, као што се ваља, постепено савлађивао. Почео од рукава, прешао на капут, па на панталоне.

Дошао је у оне године кад човек још пожели неку жељу, али не жели да се она и испуни. Једне године, о вашару великогоспоинском, који празник је био и

” Ако је неред на столу за кројење: „Је ли земљотреса било овде?” Ако пијан човек на улици тетура и заплеће: „Овај мисли да по земљотресу гази.

Сагне се мајстор Коста да скупи и к себи тргне стазице, али како коју дирне, она, као трула, отпадне. Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан.

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату.

Кад ходају по башти, и човек их гледа с леђа, изгледају као две утваре без глава. Утварасто су и живели. Све више чудачки, штедљиво, мало запуштено.

Крстача госпа Станојле Лазарићке. Згодна је фигура с бродом и катарком. Госпа Нола, „живосан човек”, како је сама себе понекад називала, као да збиља још стражари над једном насуканом и мртвом лађом, за коју некада

Да је нешто Лазарићу било суђено да у овај дан испраћа с нама госпа Нолу, био би то човек близу сто година стар. — Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали.

— Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге .

Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио дугу, и при раду у пољу, на начин калуђера, плео у перчин. Отуда им име.

[То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек. Ил', њу да узмем, ил' у бунар да скачем, онако матор. — Гос-Тошино друштво се на то слатко смејало.

Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати. Расцмиљави човека, срамоти га. Станојлина мајка беше жена наших јужних

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Смеј и шала, каже Гален, нужна је за здравље, продужава живот, умекшава нрави и чини да се човек од човека као ружа од чичка разликује. И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања.

Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или снивам, напио сам се вина, почео сам летити?

Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп. Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све

— Какав је леп крпеж кад човек узима на вересију аљине, а конте не плаћа, кад девојка, која је иначе мала, штикле наручује, кад човек своју ћелу

леп крпеж кад човек узима на вересију аљине, а конте не плаћа, кад девојка, која је иначе мала, штикле наручује, кад човек своју ћелу пароком покрије и проче и проче.

је баш онда Љубомира у Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек изићи, и препоручи јој да га особито чува и негује.

ћаци, који у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора.

За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити. Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност водим тебе у свет, твоме определенију пустити, јер кад

Дакле, неблагодарност само се зато на свету рађа што је човек забораван. Јошт се Ендимион на крилу Тетином ваљушкао, а Роман оседла коња и поочиму јави да је за пут готов.

Судбина је људи тако смешна и чудна да човек, и не отећи и не мислећи, млого пута узрока има Демокрит бити. У ову рубрику доћи може да човек често налази оно што

У ову рубрику доћи може да човек често налази оно што не тражи, а каткад што нигда и не би желио наћи. Тако, на пример, кад сека Јуца код свог швалера

списатељ, ви баш сасвим оћете да сте особити човек и да се од други разликујете. Ја нисам јошт роман видла без љубови, код вас пак осамнајсти је табак (овде моја

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Нушић АУТОБИОГРАФИЈА Садржај ПРЕДГОВОР 2 ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА 8 ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА 12 ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА 20 СУЂАЈЕ 26 ШКОЛОВАЊЕ 31 ОСНОВНА ШКОЛА 36 ХРИШЋАНСКА НАУКА 41 СРПСКИ

Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије. Уосталом, време од рођења до женидбе и јесте један период (са много потпериода) у историји

је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је

Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају

Други један велики човек, из обазривости да му се не штампају писма после смрти, завршавао их је увек фразом: „Молим да ми по прочитању овај

Ето, углавноме, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане жртва биографа. И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све

И, мада ми је позната мудра реч француског писца Ги де Мопасана, по којој „нема ничега страшнијег до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико тренутака

Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити

Веле: да би се стало на две ноге, потребно је најпре ићи на четири или, другим речима, да би се човек у животу могао исправити, потребно је најпре да пузи, као што мора најпре поклецнути онај који хоће да скочи.

Ја не знам одиста није ли то пужење којим човек почиње своје прво кретање у животу извесна вежба за практичан живот, или је то можда тако судбином опредељено да човек

човек почиње своје прво кретање у животу извесна вежба за практичан живот, или је то можда тако судбином опредељено да човек у доба кад је најискренији, у доба кад још не уме да се претвара, кад је најближи човеку, уђе четвороношке у живот?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане. На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима. Хтео бих да бежим. Убиће ме.

Нешто се сломата са стране пута, као човек. Вероватно уплашен од мене. Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво,

Лука приђе следећим колима, али коморџија, и не чекајући његову опомену, поче да тера волове. — Грујо, ко застане, човек или животиња, убиј на месту и бацај у реку! — наређивао је гласно Лука да га сви чују.

како оно... и да ће он мени да одузме батерију. Испадох ти ја најгори човек!... Наравно, он је говорио с разлогом, био сам крив, признајем, те нисам ни покушавао да се браним.

Указа се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек промоли главу и да га заклони својим раменима. — Тунгатјета! — ослови неког Ђуро.

Са овога места наилазимо на беспуће, на козје стазе, којима може ићи само по један човек. Пред нама одмиче један пук пешадије. Али у подножју чекају још два пука и тако смо „уракљени“ наоружаном пешадијом.

— Овај, бре, не мисли да се заустави — говоре војници, мислећи на онога челнога команданта. — Жури човек да се смести у неку кућу, а где ћемо ми? — шапућу војници већ забринуто. Још увек се пењемо.

Неодлучно погледах, онда запитах једнога: — Командант? — Ја сам — проговори један дежмекасти човек, у униформи официра. Седео је прекрштених ногу. — Здраво, брате Србине! — викну један. — Живео!

Али крш све више осваја. Пролазимо поред кречних вртача, ограђених густом оградом, мислио би човек да је ту сахрањен знаменити јунак.

У три корака да прескочиш ово имање. 3аиста, и жена би му се смејала када би он почео да чепрка по овој шаци земље... Човек је онда утрапио мотику жени. То је њој разонода, а он је узео пушку, и „јуначи“ се по овим кршевима.

— Е, то је да човек провришти — буни се капетан Милутин. — Гладни људи, гладна стока, преносе државне милионе. И по овом времену,

Ваљда и зато што човек избегава тегобна збивања, те су она ређа, а стога и упечатљивија. Али ми сада у њима стално живимо.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ уморна и онда је сама. Човек снева о љубави, А љубав сања о летима без болова И љубав сања о зимама без мразова, Покаткад да је штета ранити Невина

на водама Пролећа ево, младе гране листају, Копне снегови, визије многобројне, По свој се земљи воде нове блистају: Човек тад трчи на ставе непробојне.

Ево пролећа, наше речи листају, На свим уснама усклици су љубави, По свој се земљи младе воде блистају, За плугом човек тад јури по дубрави. Сад је пролеће, сакрите се, девојке!

Место врба, удове и црева простирати на Цвети. Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато! Човек, ком дадох пријатељство у времену пропињања ка савршенству, или да му се смејем кроз сва чуда заувек, нека се сети да

СНИМКА МАТЕРИНОГ) Да ли мој отац према да ли мој отац према теби, мајко, беше звер та најдивљија, најдивнија, што је човек? Мајко, отац мој беше ли звер Крај тебе, ил' само историчар: јер и сâм ја звер?

Како је за мене много занимљивији човек, који рецимо нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног

Како је за мене много занимљивији човек, који рецимо нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног итд. Ја ћу сад да говорим даље о једној потреби као што је јести, нпр.

Ја ћу сад да говорим даље о једној потреби као што је јести, нпр., и то много јести: више но што је потребно да човек одржи себе у животу, више но што хигијеничари препоручују и таман колико траже сва могућа надражења црева, желудца,

И јести какве хране? Одабране! Не, као што је препоручивао Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења.

Не, као што је препоручивао Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења.

ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; док Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево: Човек је непрегледности животиња, тј. звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности.

РУКЕ РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ! Кад човек умре, руке прве занеме: Рука умрлог ко ноћно воће зри, Ко успаване птице чија срца још стреме, Тако ћуте те руке, док

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Гроздана Олујић СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ Садржај СЕДЕФНА РУЖА 2 МАСЛАЧАК 5 МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ 9 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ 14 О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ 17 ЦРВЕНИ МАКОВИ 21 ОГЛЕДАЛО 25 КРИЛАТИ БЕЛКО 28 О ПАПАГАЈИМА И

Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију.

Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале. ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ Сишао Дрвосеча у град, стајао на тргу, продавао, али нико ни да упита за његов нарамак

— Можеш их мењати! — човек у црном спусти врећу крај Дрвосечиних ногу. — А можеш их и бацити, ако ти се прохте! — црног огртача и црне капуљаче,

Шта то од њега хоћеш? — Да ми врати моје лиде! — рече Дрвосеча, а старац се наглас насмеја и рече да човек једино сам себи може вратити лице. — Ниси га довољно дуго тражио! — рече старац. — Иди и наћи ћеш га! — Где?

— Не вреди Златокоса моје жртве! — прође му као удар грома кроз срце. — Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли?

Откуд таласи? Зар по води корача? Једва се осмели да погледа наниже. Како би човек по води корачао, туго голема? Али, гле, он по води заиста иде, шуште таласи, а на другој обали реке бљешти замак од

Пију. Братиме се. — Искварио се овај свет! Све лопов до лопова! — лупа шаком трговац по столу, уздише. — Не сме човек пару у џепу да понесе... — Док има пријатеља и новаца ће се наћи!

Сети се Варалица кроз шта је све прошао и би му лакше. Коначно: може се човек на перјаном јастуку угушити, од неке глупе болештине настрадати. Склони се Варалица иза стене да увреба прву стражу.

— Па, добро! — рече човек. — Имаћеш је! Дрвосећа однесе орахово дебло у скровиште и нежно га поглади руком. — Биће од тебе чудо!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао!

АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни!

Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна! И још к’д њу чујем, њојну песму и њојно грло — ете, дори пупак ме заболи. (Пење се на чардак.

ПОЛИЦАЈА (сурово их ућуткује): Ћут’! АРСА (враћа се; Салчету, Гркљану): А ви? Зар сте само ви на овој земљи, те човек не може само вас да умири? Коме ја и говорих, и претих, и кога апсих?... Ништа!

Само ти немој толико! А и Асан, добар је — богат је. КОШТАНА (поклапа лице рукама): Асан је! КМЕТ Па и он је човек! (Одлази.) Чује се бахат и сјахивање коња. Улази Стојан.

Ајде, сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден! (Диже а сузе му теку, капљу по рукама.) Ајде! Иди!

Ајде, сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден! (Диже а сузе му теку, капљу по рукама.) Ајде! Иди!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Митолошком односу према природи ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XВИИИ и с почетка XИX века мало се разликовао од својих врло далеких предака.

исти непомирљиви, бескомпромисни, борбени зов на жртве, на погибију ради бољег, праведнијег, достојнијег живота. Човек има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова:

У песми он није војни старешина, племић, него човек из народа, чобанин не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и

часу имао снаге да своме убици препоручи своју сестру Јевросиму уместо невернице Видосаве у жељи да се роди јунак и човек сличан њему, а не кукавица и злочинац као што је Вукашин и Видосава.

Читајући песму Цар Лазар и царица Милица, човек не може да се отме утиску да је јутро поласка у бој било ведро, светло, пуно жубора.

Још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке. И човек не може да се отме утиску да је народни певач — у XВИ, и у XВИИ, и у XВИИИ, и у XИX веку, кад год је изговарао

Он је био први наш човек коме су Турци учинили неправду и који је осетио горчину издаје. Али није клонуо. Пре боја, остављен од пријатеља,

кћер, Катарину, удао је за грофа Улриха Цељског, који је имао велика имања у Штајерској и Хрватској и био веома моћан човек (1433), а другу — Мару удао је за турског султана Мурата ИИ (1435). Сем тога, 1435.

У ратовима против Турака он се истакао као веома храбар човек. У једној прилици опседао је чак и Смедерево, али без успеха. Умро је у Срему 1485.

Зато се у песмама тако често и наглашава да хајдук може бити само човек нарочитог кова, човек који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек ком је кућа

Зато се у песмама тако често и наглашава да хајдук може бити само човек нарочитог кова, човек који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек ком је кућа диван-кабаница, мач и пушка — и отац и

да хајдук може бити само човек нарочитог кова, човек који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек ком је кућа диван-кабаница, мач и пушка — и отац и мајка, два пиштоља — два брата рођена; кој' се рани мачем по

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде

НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ ДА ЈАХАТИ УМЕ АЛ ОН КОЊА РА3УМЕ Пешаче човек и рага Остају два сива трага Сељак хода све брже А коњ уморно рже У ЈЕДНОМ ДАНУ У једном дану Хиљаду и четири

Али само један Растанак ће да боли Када одлази Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један лик Не нестаје без трага Када одлази Особа која је драга У

скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

и грађане почастити; гладан сите засмочити, жедан пјане напојити, голић одевене преобући, туђин, незнанац, ништо човек домаћине и кметове к себи на стан принудити; неваљали просјак богатице уједно са сиромашу, с врлим светом и с добром

Те рад тебе, човека, бих и ја човек. Без ниједне ми помоћи мртве ослободих, и зарад тебе на земљи од твоје кћери девојке-матере ми родих се и обрезан по

Кад то смотре Јоан, Паде му пред ноге на земљу Од страха кано мртав. Метну они чудни човек на њега Своју десну руку и рече му: »Устани, не бој се, ја сам први и последњи!

у једно доби указати једна нека чудна звезда, овако говорећи му: »Засјати ће звезда од Јакова и тадар ће се дигнути човек од Израиља, те ће исећи кнезове моавске и попленит ће све синове Ситове.

И понапре је она глава мотрена гола била, а врло голема за чудо, тако да је могао последњи човек ходити изнутра по њој.

По нашки: Намет с камења. ИГРА ДАВИДОВА Прости човек Јозан што није дато просту човеку чему свету дотицати се, — тога се он с руком дотакну, та и порази га Бог, те погибе!

Еда ли и мешини надухатој што чини квар? Није. И човек докле у ватру из уста духа, дотле се и разгорава, а кад престане оно нејма ништа, све оно духање узалуд отишло.

И кад га прознаше људи да је он двоструке вере човек, дадоше га пред суд и ухватише га те га свезаше и бацише га у тамницу.

Мобе му не слушају. Нигде никога нејма да га отме. А свак се смрти боји. Тадар викну човек из гласа што год може: »Помагај, није ли нигде никога да ми сад поможе и од ове смрти избави ме!

Оно дијете лепо, чисто, ка матор човек проговори и свима онде око њега што бијаху, то исказа да се не препадају јер проси и моли Богородица Христа Бога да то

Ама што да буде, — ето, такав велики божији човек и на гласу цар и пророк и он паде у прељубодејство, уједно со тим кроз тај свој срам и у крвништво.

Пророк божији и то упослова! Бисер паде у блато! А крошто то би? Зашто изађе из памети. Штоно се пише: сваки се човек у три посла и мами и беси се. Кад се разљути и опије и кад се распали на жену.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу. Можда зато што је био човек мераклија и волео песму. Волео је да га песмом и буде и успављују.

Једном речи, владао се потпуно господски, и било му у конацима све асли пашински. Где год човек баци око, свуда види само господство. А тек унутра, у кући, у предсобљу, шта све човек може да види!

Где год човек баци око, свуда види само господство. А тек унутра, у кући, у предсобљу, шта све човек може да види! Ту силни легени, ибрици, сахани, сребрни шавдани, тепсије и синије по метар и по у пречнику, па оне

као своје дете, оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се праштају, не може човек да сачека краја. По неколико се пута рукују и вичу: „Ај’ са здравје!

А као што је био добар играч, тако је био добар и певач, ловац, јахач и весељак и за друштво човек. Кад год би свршио какав посао и зарадио добро, тада не би жалио ни времена ни пара да се провесели и проџумбуса мало

Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази. И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме градске, и он ужива у оној

је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде! А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу...

У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде! Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!...

А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!“ иако је том човеку осамнаест година, а дућан му мало већи од већег путничког сандука. — Такав је тамо обичај.

Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва!

Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва!