Употреба речи човека у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи...

На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир. Ја тако господски обучена човека донде нисам видела. Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто.

Сирото дете!... Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ Тако је сиротиња говорила. Али богаташи?... Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!...

Са таким мислима сам и заспао. Кад сам се тргао, беше сунце на заходу, а чело моје главе видео сам једнога човека где поји коња...

се наново удубио у мисли: изгледао је тако као да му се већ десила нека несрећа; а корак му беше тром, лен, као у човека који иде некуда где се никаквој радости нема надати, а после диже суморно главу и стаде ми приповедати: — Тако, пре

Хе, мој брате, да знаш какви је то момак био, а сад сенка, сенка од човека! А то су све учиниле две-три године... Беше прав као јела! А сад?...

Коса седа, а пре три године беше врана. Од радена човека постаде нерадан; каткад ће само узети пушку, прејуриће преко ових планина, или уловити ил’ не уловити што, све му је

Морам од њиховога преосвештенства изун добити, за то морам човека с депешом у Ћуприју послати... разумеш, синко?“, рече архимандрит, очевидно трудећи се да још који цекин од мога

Оданде сам могао целу авлију, а и унутрашњост ћелије неопажен прегледати. У цркву уђоше два-три човека и неколико жена из оближњих села. То је било све... — Али где је Стана са мајком?

у образе, очи му севаше као у змије, руке су му дрктале, којима је гладио Станино бело лице; и он није више личио на човека, пре на раздраженога тигра, који, жедан, по вреломе песку лутајући, усијаноме желуцу тражи расхладе.

— Жива или мртва, — викао је на скупљену гомилу, — данас га морамо имати!... Онака човека он да убије!... Па да је другог кога, него баш архимандрита!... Е! Е! — То мора да је потера...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Мучно је човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега

Има више од две хиљаде година како се Еврипид тужи да је мучно човека познати, говорећи: Тί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώποις ώπασε θεός ανδρών δ΄ούτω χρή τον κακόν διειδέναι,

Но да дођемо к нашеј басни. Лав овде представља неправедна и силовита човека коме ништа није право ни паметно што њему није на корист.

Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају. Правда да је не само лав но и коњ и во много јачи од човека, но не имајући человеческе хитрости и разума, принуђени су покорити се човеку.

„Туци га сам”, вели му они. „Не могу, јер сам одвећ срдит.” Гњев уподобљава човека зверу. А човек, ништа не ваља да чини као звер, без расужденија.

Има мајмуна у Африки који су млого већи од човека, управ на две ноге ходе и браду имаду; словом, по телу подобни су човеку, осим разума и словесности.

Ову разум и словесност узми од човека, он већ није словесни чловек но бесловесна животиња. Лифландски сељани, ако су и луторани, из обичаја носе браду.

дисидемонскаго владику, који већу част памети у бради држи, како он резонира: „Брада је чесна и света вешт која чини човека још толико чесним и преподобним. Света, велим и доказаћу: пророци, Христос и апостоли сви су браде носили.

и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и за изгнати јелена зовне човека на помоћ, дâ себи метути узду и на се узјахати: и тако истера јелена, али остане за вавек роб човеку.

Зато о воспитанију и науци на то опредељених младића велико попеченије треба имати. Ужас напада на човека читајући историју и видећи колики је немир и вражда међу људе уведена; неповина и праведна крв проливена; царства и

У целој Албанији нећеш учена човека наћи, зашто ту сва мудрост и достојинство у пушки и ханџару стоји. Земље прекрасне, људи здрави, храбри и природно

Наравоученије Достојно возмездије и награжденије злоћудна и неблагодарна човека, који благодјејаније с злодјејанијем возмеждава! Злоба, која међу најгори варвари, гнусна је и мрска.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ Ја тако и учиним и одма пошљем по једног човека Лазару Илићу у Јабучје, Петру Јеремићу у Ракаре, Малом Јанку у Оглађеновцу и Милисаву Милошевићу у Орашац, и поручим

али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога села по два и по три човека у Ваљево, и ту се од све три кнежине састане више од 300 људи и оду на мешћему; дођу и месне аге; кадија проучи

скупштином ради и дели, и тако се растану, па потом сваки кнез сазове од своје кнежине од свакога села по два по три човека. Тако је мој отац сазивао скупштину на Рељино Поље на кршноглавском атару.

Сад овде дође из Раниловића Радоје Трнавац, и обрадује се кад види да смо ми нашли извор и човека који ће нам добављати џебану, и ја она два џака фишека дам Радоју, те он то однесе у њи̓ову војску, а оно барута

Од који̓ побројаћу неке: 1. Ко би убио човека, да се убије и на коло метне. 2. Ко отме девојку силом (као што је гдегде бивало, а особито у каквим бунама, кад се

остаје без старешине и суда, а народу који код кућа остаје требаће суда, зато нека скупштина изабере два поштена човека, да и̓ у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева, оставимо.

поздравио и љуби ти скут: да на ту нашу погодбу и уговор зовнеш или ти, или ми да зовнемо једнога од немачкога двора човека, да нам буде сведок уговора, па ако ми преступимо, нека Немци јаве нашему цару да пошље војску своју и нека све Србе

” Кажем ја, да га нигда видно нисам, нити га познајем. — Слуша његов ортак Никола, па каже: „Проћи се, Петре, човека, ти си се упознао”. — „Нисам, Нико, нисам. Него, прото, зашто своје име кријеш?

Пошто оду они на своје квартире, запита Чардаклија мене и Протића Јову: „Од ова два човека кога би волели да са собом поведемо?

Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!” — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије.

Ваљда је оно викао Максим кнез из Губереваца који га је свуда водио. Кучук-Алија осване у Шљивовом Селу, у̓вати три човека и посече, пак у Крагујевац оде, покаже Карађорђев ћурак, и сељаци почну заиру доносити му.

но Карађорђе, од сваке оне нахије, која је са оружјем на Турке устала, заиште од нахије најбољега и правосуднога човека, и тако од сваке нахије по једнога са собом води, и свакога кривога даде оним људма те пресуде, и какву каштигу они

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Говори свакад »важно« и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом. Увек гледа читав корак изнад човека с којим се разговара. Други мало снижи.

Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима. Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко.

То начине да те бог сачува и саклони... Начине од здрава и читава човека накараду! Да га у сну усниш, би се уплашио, а камоли да имаш с њима кака посла.

Поче и да се опија. Узеше говорити да је и памећу шенуо. — Е, јадник! Како не нађе неког поштеног човека да га ишчупа из те беде? — Налазио је и то, ама му све подлију воду.

Баш кад му хтеде бити продаја, нађе, сиромах, неког поштеног човека овде да му да новаца. Хтеде се лепо искобељати. Али, не лези враже, то некако прокопкају капетан и Узловић па потеци

Зар овом пропалици и бекрији да даш? Та он је презадужен и косом на глави... Све ће ти пропасти!« И лепо одвратише човека те му не даде... А како се, сиромах, беше обрадовао! Чисто наново оживео, па ми се хвали како ће скинути зло с врата...

Поче се продавати — махом све купује Узловић, сељаци и лицитирају и не лицитирају; жао и њима човека. Дође ред на кућу. Стаде писка деде, жена му удари у запевку. Он, сиромах као згранован, улете у кућу.

— упита Видак лукаво. — А што не бих разбирао? Момак ваљан. Мило ми је видети ваљана човека — одговори Милун. — Е, то је онда друго!

Ваљда ће се моћи животарити. — Е лепо, лепо! А ти барем за ово лето да станеш код тог човека. Газда је први у овом крају. Јамачно се сећаше ко је. — Да не буде то газда Милун? — Јес', он.

Но пошто уз ћемане има и бубањ који ће донети, то ћу ја набавити човека који ће бубањ у сватове и где га пратим да свира носити.

Ћир Трпко, наравно, не пропусти никога дак с њим што не пазари. А умео је тако вешто салетити човека да га се не можеш отрести.

— У току времена опадала је и та велика задруга те напослетку спала на једног Митра Пупавца, поштеног и доброг човека, који у своје време склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак од свог великог колена — синчића од

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари. Они су били свима углед. У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова ништа урадио

И он је искрено, у дубини душе, бацао анатему и на попа, на кмета, и на Црнобарце, што вређају оваквог човека! Турчин му пружи кесу с дуваном, а Маринко је прихвати с највећом поштом, готово онако како у цркви прихвата свету

— Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!... Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њиx завадио! — рече он одсудно. — Да ми је тако нешто! — рече Крушка.

Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!... И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црну Бару!... —— Маринко! Брате! Човјече!... Ако то урадиш, бићеш ми брат!... Учинићу те најчеститијим човјеком!.

Станко је већ био ту с Јелицом. Он це топио од милина... Рај прави човека анђелом. И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео. Да си му ма шта заискао, дао би.

да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?... Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку. — Стани-де, Лазо! — рече Станко Јуришић.

На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било... Прва мисао беше му: Станко.

Хаџија и пандури субашини спаваху око ватре. Маринко пробуди једног пандура, рече му да јави субаши да је нашао оног човека и довео га. Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас: — Дође ли Маринко? — Дошао је...

Поп ућута, пређе једанпут преко собе, па, више за себе, рече: — Да су ми рекли: Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!... Онда се окрете кмету: — Јеси звао село? — Нисам. – Зови!...

— Симо, зовни га! Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том.

Наједанпут се појави човек на коњу. Човек беше риђ, а коњ алатаст. Чим виде риђа човека, Станко плану. Да има сто живота, он би му их свих стотину узео. Он запе пушку. Ноктом протре кремен на орозу...

Црне мисли раздираше му душу. Кад год погледа, на њега зија мржња и презирање... Није ту било човека који би се сажалио; нико га ни чути није хтео!... Он би се правдао.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека. Тај знак што мркне и што сјаје, Тај говор неба речју тамном!

Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две обале усхићења, Које плоди иста река. КОБ Срце са својим златним кључима Бије у

Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река! И свуд по један пророк вапи. НОЋ Падају сутони први плави,

ИВ Но пред равнодушни свемир што га кочи Мир твојих начела, стане бол човека Усамљен пред свачим!... И збуњене очи На тамној матици твојих немих река.

ПЕСМЕ ЖЕНИ И Богињо, која си, охола и прека Са једног незнаног раскршћа голема, Први пут изашла пред очи човека Држећи две дојке у рукама двема — И огласила се кроз мрак прве зоре Крвожедним твојим кикотом; док врућа Луч

Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице да видим своју лепоту. Велике зенице човека који љуби отворише своја сјајна огледала.

његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га, даћу ти један град и најлепши камен из мог жезла. Али та жена није знала како се трује.

Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека. Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца.

Јер је Зохра свирепа и не би јој више на обалу слала свако вече другог човека. ПРОРОЦИ Пред селом се јавио пророк из неке друге земље. Око њега су се окупила деца, пси и кокоши.

Тако је прошао цео живот тог човека заљубљеног у звезду. Али он је умро срећан јер је цео живот живео у светлости звезде која је била лепша и већа него

СРЕЋА Широким путем који те вечери из града вођаше у поље, ишла је шарена гомила пратећи једног човека којега крвници треба да обесе. Нико није знао је ли осуђеник био зликовац или мученик.

Преко реке која је делила ове две земље разговараху два човека: — Ми живимо у мраку а обожавамо Сунце које неће да нас огреје.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно! Гатке из детињства: о доктору који убија здравог човека само зато да види како је могао оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који се дао исецкати на

Он стаде, потрпа и нас у кола и одвуче на Саву, где смо се поштено искупали. Купање оживи човека и опет га њиха и успављује. Ја сам с мамом слатко вечерао.

” — Верујте, — каже Јоца — и мени је тако тешко, да вам не умем казати. Много ми је, чини ми се, лакше гледати човека за кога знам да ће наизвесно умрети. Али ово!... Па ми је и иначе некако прирастао за срце и он, и... и његова судбина!

Замало још, и свет се сасвим разиђе. Осим слугу и чиновника паробродских, на обали стајаху још само два човека — један у фесу и чакширама, други у мундиру и мамузама.

велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше господина и гејака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би изненадило кад би он окренуо

Па ипак је он ишчекиваше. Има у човека једна жица, лажљива као случај, па ипак је зову „предосећање”. Ко год игра на лутрији, тај при сваком вучењу има

То су, ваљда, године што чине човека „паметнијим”. Ја бих пљунуо на њих, па ипак не могу да будем „луд”. Прошло је све.

Нарочито у вашој књизи. Мора бити да је ово ле плуѕ âпре леттре.13 Мало у ког човека да је читав нос. Све је тако замрљано да се једва распознаје. Не ваља ништа, ништа.

онако од срца, како би се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело поштена човека. Рекох да ћу почети где сам стао.

Боже, зашто је тако слатко залагивати се? Кад сам већ стрпао писмо, вратим се кући. Поред мене прођоше два пијана човека. Један се бекељаше на ме и гурну ме лактом.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— брани се госпоја Сида, — ал’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је доста; ви онда формално заробите човека!

Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано.

« рекли би обично за извикана човека. А то је дошло и поп-Спири однекуд до ушију, и наравно да га је јако заболело то што патак ни најмање не води рачуна о

! Јуцо, дете моје, не слушај ти тату... Нему дође тако понекад па му срце и душа да секира човека. — Е, ја ти реко’ — вели поп Спира. И није се преварио искусни поп Спира, којега ни најмање није збунило позивање г.

« А ја јој кажем: »Баш к’о и тебикана брез човека.« А она се опет накашље, а ја к’о велим: кад баш ’оћеш и биће ти!... Фајн жена, што јест; жустра баба!

Какве дивне и заношљиве, шарене и миле слике изаткивате ви зором, и варате њима човека, слабо то створење! — Гледајте само срећнога и задовољнога Нићу како је заваран и очаран њима; како му се смеши брк

И доиста, то је било нужно, јер Лекин зељов мање је лајао на босе паоре, ал’ кад види господина или само обувена човека, а он се помами и све за штикле хвата зубима.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб. Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже.

да дан осване, да дођу мушки, доведу попа да га очита, опоје и после да га у цркву однесу и саране као сваког другог човека — домаћина.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека држати може. Ту се сад о трговини почеше надметати.

— Ала сте ђаво! — Много сам света прошао. — Обећање испунити, то је поштење. Ја вас држим за поштена човека, па кад сте обећали, знам да ћете и испунити. — Ала сте ме ухватили, не могу с речма куда.

Неће млада голаћа, који би је за благо узео; неће матора, ма да је богат; неће човека без јаке титуле. Она би хтела каква млађа чавека који је леп а није сиромах; или каква млада, већег ранга чиновника;

Она би рада поћи за човека васпитана и од ранга; премда би је госпођа Макра радо трговцу дала, али мало већем трговцу, и то зато да ако би се

Ја кад би’ имао кћер, васпитао би’ је по свом реду, да може и за мањег човека поћи. — Ал’ кажу да се у инштитуту тако изуче да после никад пропасти не може.

многи, кроз разне незгоде живота; имао је имања, па је пропао, па се опоравио, и сад га у околини држе за доста имућна човека. Гостољубив је био и пријатељи његови радо су му кућу посећивали.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме. Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војничког држања који га је ословио, он се јако збуни и лако порумени.

— Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам. Па се она жена још јаче и страсније приви уз снажну мишицу човека и по оном покретном утиску на њеном лицу, што је у једном тренутку кадар да је изрази сву, Јуришић на једанпут осети

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти буран, победнички живот.

„Неба ми мога — мислио је Јуришић који није могао спавати — сав му је изглед човека који је стално у сну чулног живота; и ту, чини ми се, не вреди никакав напор ни покушај владања над собом.

А онима се горе то не допада, јер они не воле човека који мисли него машину. Па се онда у пола подиже, привлачи је и обгрли: — Је ли, пита је он, право да ми кажеш: шта

Па, јел' то муж и друг и пријатељ, најбољи друг и највећи пријатељ? Жалосно заиста. Живот човека и жене треба да буде живот једне једине душе, проткан једним ткивом који се не може никад одвојити.

“ не осећам, ни издалека не осећам. Љубав је оно фино лично оплемењавања, она уклања оне прљаве мисли, чини човека бољим. А ја? Јесам ли је оплемењен, јесам ли бољи, волим ли је заиста? Волим ја своју вереницу, то је истина.

Дакле не волим нити могу да волим, јер љубав тражи целога човека и поверење, а ја сам сатрвен, уморан срцем и неповерљив, А осем тога, не одговара ни она свима мојим условима, и то

— Никакве, у колико ја знам. — Имао је, имао, само ви кријете од мене. Али нека, ја ценим човека који зна да чува тајне свога пријатеља. А ви како, господине Јуришићу?

Ако јесте, онда вам је морао рећи да од мене нема уочљивијег човека на свету. Ја никад не увијам, ја не знам да увијам, ја гово— рим отворено Ако то не можете поднети, онда се одрекните

— И чега ту има страшног? Ја ћу вам говорити просто и отворено, као и ви мени. Жена која је веровала у човека па се разочарала, јер он то није био, на то има права.

Чујте, господине Јуришићу, ја волим човека, ја волим јунака, ја волим . . . ја волим храброст и снагу. И она широко отвори очи, па га погледа некако непомично

Африка

Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а хоћете у прашуме!“ Овај је црнац, уосталом, први кога сам видео да је сасвим антипатичног лика и безобзирног

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих

Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.

Заказано је било да сам у осам на обали. Сам шеф послао је још од раног јутра човека који има да је изгледа. У часу кад смо силазили реци било је око пола осам.

Болестан је од груди и неизлечив, јер за њега нема лека. Тумач тврди да би за човека као што је овај, који је раније као и многи други овде, био оптуживан да је пантер, лек био свакако месо човека, јер

би за човека као што је овај, који је раније као и многи други овде, био оптуживан да је пантер, лек био свакако месо човека, јер човек–пантер не може живети а да је заувек њега лишен.

Овде дугујем једно објашњење за које једва да се смем заложити, пошто су сва посматрања у изучавању примитивног човека исувише несигурна. Све је мистерија и све је илогизам у њему.

Никада у животу ја нисам срео човека који би толико представљао несрећу упропашћеност а истовремено силу живљења и неумитност пробијати се кроз догађаје

Тако сам видео ја овога младог уништеног човека у посети код Швајцарца. Сигурно да је са домаћином већ говорио о мени пре но што ћу доћи јер се одмах чим сам ушао

То је сувише среће а да не изведе из стрпљења човека чији је живот условљен напором и мучењем. Није било сумње, што сам после и код свих осталих белих који се сретну са Н.

према њима причао, да овај симпатични доброћудни швајцарски младић сматра свога пријатеља као сасвим пропалог човека. Да бих утврдио шта је узрок томе, ја сам пратио њихов разговор са највећим љубопитством. Н.

То су два снажна средовечна човека; прави џинови широких очију; ничег свештеничког у њима. У четири кувар пронађен и изгрђен, и ми полазимо.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: То сам ја измислио. КАТИЦА: Забога, зашто сте га варали? МИШИЋ: Та то је благодјејаније човека утјешити, који оће да падне у очајаније. Камо срећа да је то сва штета! КАТИЦА: Зар се јошт што догодило?

МИШИЋ: Никакве. ЈАЊА: Ама, молим си, господар нотариус, имајте елејмосини⁴¹, помозите ми! Сиромах човека! МИШИЋ: Овде је све бадава. ЈАЊА: Господин нотариус, ево овде имам сарачику, пустите да си отруим. КАТИЦА: Забога!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Луд је тај гроф Мерци и ти геометри и капуцини, што би хтели да човека претворе у анђела. А човек је велика стражњица.

Као да се изненада био сетио нечега, кад је угледао лице у тог човека, Гарсули му се обрати, сад већ мирнијим гласом, скоро весело: „Палавичини, шта значи то „павори“ што су толико викали?

Гледала је човека, за кога има, кроз неколико дана, да пође. Због узбуђења – и зато што је била црномањаста – лице јој се чинило још

Павле је био устао у колима и покуша да сиђе из кола, несигурним кораком човека са везаним рукама. Његова два братучеда тек тада приметише да Павле носи локот око руку.

Жене су биле стале као скамењене, кад видеше, како човека лепог, снажног, воде, као да су му ноге и руке поломљене. Мислиле су да је мучен у затвору.

Молбе, потврде, акта – ухвате те. Како ћу да оставим сиротог Трифуна? Шта ће он овде, без мене? Грех је преварити човека са шесторо деце. Тешка је, дугоњо, материна клетва. Да пођемо, па да ми неко, Трифуново, на путу умре?

Одох ја већ код прве скеле. Неће више Гарсули добити ме жива. Видиш ли, Шокице, ову моју раван? Сан за човека, а трку за коњика. Кад ноћ вечерас падне, тамна, простреће се као меки душек, за кирасира, а за тркалиште тих хусара.

већ две године, у надежди одселенија, у мукама побуна, на парадама, требујући нову униформу, Трифун се био претворио у човека проседелог, огорченог, који је често, као и његова браћа, шкрипао зубима.

порођаја, била је све лепша, све снажнија, и, чинило јој се, све млађа – што се, заиста, није могло рећи и за овог човека, од кога је била окренула главу, да га при растанку не гледа.

Па ипак, иако га не погледа, сад при растанку, била се сажалила на тог поружњалог, запуштеног, човека. Мислила је, за тренут, два, на њега окренувши од њега главу, са оном љубављу, коју је пре осећала, кад би им се

У тој кући, код тог човека, Исакович је могао, мирно, да размишља о свему, што се са њим, дотле, било десило. Па и о томе, што га, убудуће,

Трандафил је, код свакога, остављао утисак потпуно сретног човека. Он се смејао Исаковичу, који се као сен, уплашен, брижан, кретао по његовој кући и није излазио, ни у башту.

Теодосије - ЖИТИЈА

сви они који су ово видели дивили и запрепашћивали, и да су сви били послушни у вери благочашћа, и сматраху га не као човека већ као пророка Божјег који је послан к њима, тако да се и сам самодржац дивио и говорио: — Благословен је Господ,

украсе цркву по вољи његовој, тако да се и до данас ваистину види црква украшена у свему; једнога дана изишавши — нађе човека раслабљена рукама и ногама и свима удима својим, донесена да прими милостињу и остављена на путу да би му свети, кад

Свети довољно обдари царева благороднога човека и оружане људе и све који су били с њим у лађи, и написа у писму благородну похвалу, молитву благослова за све

Јер, говораше, ово су дела духовна која чине човека хришћанином, и овим приношењем плодова Бог се весели више него сваком жртвом.

Видевши човека код гроба светога где стоји, побоја се веома и од страха смете се, јер мишљаше да је привиђење или да су крадљивци

Но беси лукави, који по природи својој мрзе људски род, као год што у почетку на првог човека Адама завишћу нападоше те га змијиним саветом преластише да ће бог постати, и због преступљења заповести и кушања

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака. Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове које и он осећа.

Изненада из магле искрсне неки непознати на белом, хромом коњу, са три ноге. Он чини утисак исцрпелог и слабог човека. Пролазећи поред њега Секула му отме златно перо којим је украшена његова глава и бежи.

закони, који теже одржавању и трајности рода, били су донекле измењени: није требало одржати и овековечити физичког човека, већ моралног човека, човека од части; осим тога човек је жртвован да би се племе овековечило, нарочито част племена.

одржавању и трајности рода, били су донекле измењени: није требало одржати и овековечити физичког човека, већ моралног човека, човека од части; осим тога човек је жртвован да би се племе овековечило, нарочито част племена.

и трајности рода, били су донекле измењени: није требало одржати и овековечити физичког човека, већ моралног човека, човека од части; осим тога човек је жртвован да би се племе овековечило, нарочито част племена.

Са ових је путања Црногорац могао изненада ишчезнути иза стене или у какву шкрапу. Карсни терен скрива човека исто онако као и густа шума, можда још и боље, и врло је погодан за четничко ратовање.

Жена нероткиња могла се променити, нарочито ако је удата за јунака и познатог човека чија се „лоза“ не сме угасити. Она може остати у кући поред друге жене.

Особито цене људе „од праве, од Божје стране“, или „десне људе“, добре и на добро упућене; за човека рђавих особина и који веру не држи имају реч рашчовек. Теше се судбином у најгорим приликама и њој се покоравају.

Динарске особине: доброта, правда и потреба да се ради у правцу Божјег човека, код њих су кадшто развијене до крајњих граница. Сажаљиви су према слабима, несрећним и болеснима.

Никада га више нисам видео нити шта о њему чуо. Радио је, дакле, из чисте и просте љубави за човека „наше крви“. Доцније, имајући више поверења, отворено сам разговарао са многим турским мухамеданским официрима, који

Међу множином Јужних Словена проматрач би лако могао познати човека централног типа, теже по његовој спољашњости али врло брзо по архаичним цртама његова језика и по његову менталитету.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

примам да је влада решила да изврши слободне изборе; сва чуда на свету примам, разумеш ли, сва чуда, али да си видео човека кога смо ми пре три године сахранили, е то не могу да примим!

СПАСОЈЕ: Није, него ти! Је ли ово посмртна листа, питам ја вас; јесмо ли човека сахранили...? АНТА: Парцела 17, гроб 39. СПАСОЈЕ: Је л' лепо и поштено седео тамо три године, је ли?

Верујте, код нас је лакше прогласити човека лудим но паметним. Доказ вам је, господине, што сам и ја био три месеца у лудници. СПАСОЈЕ: Ви?

СПАСОЈЕ: Господе боже, мени је сад тек праснуло пред очима; сад тек ја јасно догледам праве намере тога човека! ЂУРИЋ: Да, да, господине, тако треба посматрати ову ствар.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам и ја брат нашој мачки.

Можда бих видео снежног човека, а можда би ми од мраза отпале уши. Осетих како ми хладноћа мили низ кичму, а онда одмахнух главом: ипак је бољи план

птице, таблои с насликаним унутрашњим органима гмизаваца, птица и сисара, а у орману испред зборнице стајао је костур човека у получучећем положају. Упитах се шта је могао бити тај човек пре него што је постао ово чудо у орману.

Ако сте размишљали схватићете да се од човека увек очекује нешто сасвим различито од онога што би он хтео, или могао да уради.

Кад се раздани, кад нестане ове шашаве месечине, то ће проћи, тешио сам се. Престаћеш да мислиш на тог човека. Видео сам га како огроман и са секиром у рукама чучи сакривен иза дрвета вребајући ме.

- О мачкама? Ја просто обожавам мачке! - То није смешно, молодој человјек! - прекинуо ме је. - Да би човек познавао човека, претходно мора да познаје мачке!

Друштво је већ излазило на одмор и Неда ме је повукла за рукав рекавши нешто као: „Пусти тог човека, Бодо, свако воли неко чудо!” - осмехнула се и прошла, аја сам остао да се питам је ли мислила на Рашиду или Грету.

Било је смешно мислити да ћеш једнога дана ући у продавницу и рећи: „Једно срце за човека од педесет година, молим. Парче бубрега и слезине, такође!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Сад сâм са мојим чистим новцима радим, посао ми иде добро, напредујем, свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио.

церемонији, и скоро би се венчали били; и као после сазнам нешто да су се и волели, ал’ мати волела је зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако банкротира, да јој дође кћи на врат.

Грешник већ кад га види доста му је; из целог човека правда вирила. Ал’ кад су их бирали, нису за новце гласове куповали, као сад, нег’ мудрог и поштеног су бирали.

XИИ Прошло је десет година, — у животу човека дугачак рок, колико се за то време свет мења, колико се роде, колико умру, колико њих срећних, колико несрећних!

Има једног сина, славног „фишкала”, па онда унуке. Та два човека још поткрепљују дух господара Софре: Кречар добротом и искреношћу, а Чамча својим електричним духом буди успаване

Али не зна како ће, више воде него земље, па све се мора на чамцу возити. У почетку за сувоземног човека не баш најпријатнија забава. Али кад се мало научи, милота.

Четири човека и пет инструмената. Почиње се у седам сати; тако је бар на билети заказано. Већ ударило седам сати, почну свирати

— Честит је човек, а и отац богат. — Право да ти кажем, ја би’ је волео удати за таквог човека као што смо; не волем фишкале. Да бог сачува сваког од њи’, далеко им лепа кућа!

— Стоји л’ партија? — Стоји. — Дајте руку, држим вас за човека од речи. Сад морам брзо натраг. Збогом! Оде одважна Матилда. Шамика, једнако збуњен, још не зна како ће да почне.

Мисли се: како би једна девојка покрај таквог човека срећна била! Изроди се међу њима нежно пријатељство. Свет зна да је Шамика увек код Јуце, па се чуди како му није

Госпођа Лујза, опет, Има пред собом сувоњавог човека, сав ћелав, бркови шарени, — није то негдашњи Шамика. Сажалителан поглед баци на њега.

XXВ Прохујаше неколико година. Шамика све старији, али ћуд не мења. Сад држе Шамику за човека срећне руке. Све куће њега присвајају. Где он дође у кућу, ту се девојке брзо удају. Шамика је опкољен од девојака.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Опкољен гомилом својих немачких официра, кирасира, знојио се и прегледао лично пушку за пушком, човека за човеком, пиштољ за пиштољем, завлачећи мали прст у грлиће, тражећи да напипа прашину, одбијајући од себе цеви

И мој долги живот пројде аки кратцје житие. И камо аз појду... горкост смерти вижу...“ Голог до паса, понесоше човека затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране

Ни за каква блага овог света, ни под каквим бичевима и змијама, не би се била одрекла тог човека и његовог чудног осмеха“ који није видела никад пре, на лицу свога очуха, или браће, својих Грка.

И она заплака опет. Пошто је љубав тако бедна, она ће живети без љубави уз овог, сухог, жутог човека, што на кантару мери сребро и што јој лиже руке, понизно као псетанце.

Он се тог човека сећао као неког накарадног чудовишта, које је имало обичај да га за време разговора шчепа за неко дугме и да га тако

њихов страшни трчећи корак, ропац самртника, дреку оних које су батинали, лица оних које беху обесили, шибање свога човека Секуле и смрт драгог му Аркадија. Занемео и поспан, као оглувео, он је у себи чуо, и те како, плач и шапутања.

Код моста наиђе на своје слуге, окупљене око неког човека што беше, сав прокисао, завијен у гуњеве, легао на мокар балван, у води.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ОД ДЕЧАКА ДО МЛАДИЋА 127 2. ОД МЛАДИЋА ДО ЧОВЕКА 129 3. ОД ДЕВОЈЧИЦЕ ДО ДЕВОЈКЕ 130 4. ОД ДЕВОЈКЕ ДО ЖЕНЕ 132 ИИ ДЕО ПРЕДСТАВА ДЕТЕТА У ЈЕЗИКУ И ГОВОРНИМ

Систем љубавне магије мора се ставити у шири контекст магијско-религијског модела света, архајског виђења човека и космоса које је заједничко индоевропским народима.

ситуацијама тешког разочарања када је осујећено испуњење неке снажне жеље, односно у кризним ситуацијама када човека у решавању извесних основних животних питања остав-љају на цедилу и разум и искуство.

трудна посебно је опасно да сусретне богаља, наказу или ментално заосталу особу; речју, у било ком погледу дефектног човека.

трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ, особито сунбулит (како у Црној Гори зову човека кљаста и богаљаста уједно), верује се да ће у њој зачеднуто дете исти изглед примити.

као неког са зечијом (расеченом) усном, па избегава и оног с опекотинама по лицу, па оног који нахрамљује, затим човека јако космата, жену обрвачу (с јаким обрвама) па и онога, коме је лице местимице јако длакаво, особито ровашеног — с

(Према Фрому, овај празник је повратак у стање првобитног склада између човека и природе и уједно антиципација месијанског времена, хармоније која ће тек доћи.

⁴² То је разумљиво с обзиром да је недеља, срећан, свети дан, дан одмора од рада. За срећног човека се каже: „Мајка га родила у белу недељу.

“⁷⁴ Понегде се чува пупак све до смрти човека чији је, да би се тада заједно са њим сахранио. Девојчици, међутим, пупак не чувају, да не би остала „везана за

Кажу да постоје вештице, „коњооборке“ које погледом могу човека оборити с коња. За Срђу Злопоглеђу прича се да је могао по својој вољи управљати снагом очију.

Пошто је гвожђе тврдо, отпорно, тешко ломљиво, сматра се да може успешно да одбрани човека од земаљских и надземаљских опачина.

занимања људи: мотика — земљорадника, чекић — ковача, чешаљ — брицу, нож — месара, сито — пекара, књига — ученог човека. Дете прилази простирци и први предмет који узме, верује се, тиме открива чиме ће се у животу бавити.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

НЕСХВАЋЕНЕ 52 ЗА НАИВНЕ 53 ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ СПОТИЧУ ПРЕКО ПРАГА 54 ЗА ПАСТВУ СРЦА 56 ЗА СУЖЊЕ ПОМИЛОВАНЕ 57 ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ 59 ЗА СЛУГУ ЈЕРНЕЈА 61 ЗА АЛКОХОЛЕ 63 О КАМЕНОВАЊУ 65 О ПРЕЉУБИ 67 ЗА СВАДБЕ БЕЗ

завејане, за бокале и за купе где ветре у оцат претворена стара вина, за сланике нетакнуте као целац јануарски, за човека који залуд очекује да се пријатељи крај њега скупе, за онога чија зла се једино памте.

помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека.

она се гуши од барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.

За човека који на гроб пријатеља не посади трешње ни брезе, који са кола и седленика у родном крају никада не сиђе да постоји на

ЗА ВАЖНЕ Тражим помиловање за оне који имају позивнице за сваку поворку и панораму, за човека кога и у возу, и на гозби, и у храму, и у рају, нумерисано место чека, за оне који још за века гробницу где ће лећи

човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред вратима чека, за њих, за себе, за свакога човека тражим помиловање.

За сужње, царе, помиловане, за њихово помиловање од воденичког камена теже. ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ Тражим помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је

ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ Тражим помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је онај за кога се каже и који јесте, те му људи не

За човека који руком показује охлађени димњак свога крова и травом зараслу стазу до прага, а нико му неће да посведочи да је про

За човека кога жива сахране па није ни на земљи ни у њеној тами и мемли. За витеза коме су руку љубиле мајке и кога су благосиљ

За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне н

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Неделом у три Косовска улица је за мене најлепши и најтужнији предео на свету, због једног младог човека и једне младе жене, који доводе своју децу у Кинотеку. Ако се не виде пред улазом, траже се очима по дворани.

Одлазим тамо после Кинотеке да попушим цигарету. Видим тако младог човека и младу жену како седе на одвојеним клупама.

И лепо се види, нешто силно и нешто страшно тајанствено привлачи сина младог човека кћери младе жене. Дешава се нешто што уопште не могу да разумем, док пушим у паркићу код Скупштине.

Сви су мислили да ће млада жена бити нечија дивна млада жена. Постала је жена човека који недељом никада није код куће.

Вода је била млака и сланкаста. Није гасила жеђ. – Какве су фреске? — упита човека када је изишао из цркве. – Углавном пропале... — рече он.

оставе своје кости под планином Видушом (задња пошта Билећа), тамо где се динамитом мора разбијати стена да би укопали човека. А сјајни су били В-ићи!

Као нов! Јер, куршум је старији од човека. Лежао је на кукурузовини, на изгорелом паркету своје нове куће, пушио и привијао траву »против танета« што му је даде

они што су пратили професора да су се у даљини видели плавичасти венци неких удаљених планина: нигде ничега — ни човека, ни жене, ни пса, ничег сем сунца и неба које је било толико плаво да је прелазило у тамномодру 6ојy мастила.

Али то није важно, казао им је тада старац, можда су то сасвим друге траве, добре за псе, а лоше по човека, казао је, једно је важно, и то морају запамтити и они и њихов професор.

Слушала га је пажљиво. Ох, како средовечни мушкарци воле да их слушају! Ево, дакле, једног човека који има све, и једне девојке која нема ништа. Није ни приметио да се већ при крају предјела заљубио у своју гошћу.

Кроз прозор на првом спрату Позоришне академије видела је део тротоара испред излога робне куће и човека који се шеткао палећи ко зна коју цигарету. – Јесте ли већ нешто студирали? – Зашто? – Нисам имала услова...

Боже, на то је потпуно заборавио! —Дођи овамо! нареди му цариник, громада од човека. —Дођи да те мало претресем . . .Такви као ти сигурно носе дрогу!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: А, тога нема. ОТАЦ: Само карте не; то је отров за млада човека. ПРОВОДАЏИЈА: Видићете и знам да ћете ми благодарити. УГЛЕД 8.

Гди су ти они млоги новци? ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема? Најмио човека да лаже за њега.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

” одјекнуо је далеко и силно. Људи су, у најбољем случају, увек тражили човека у детету, не хајући за оно што је у детету само дечје.

медитације, додатно усложњавање, и прећуткује, донекле, безизгледност те пустоловине која се зове живот одраслог човека.

Помињање детета на почетку песме је вишесмислено. Има ту и пркоса несхваћеног човека, сапетог песника: одраслима, њиховим законима у којима се није могао снаћи, песник претпоставља дете, и то осветнички

Девојчица покуша да за свог миљеника заинтересује оца, мрзовољног човека, уз то страсног гледаоца телевизије, што значи, изгубљеног за лепа и узвишена осећања.

Као што они све чине у име радног човека и његових најдубљих интереса, тако дечји писци — тоуте рропортион гардéе — негују једну сумњиву подврсту књижевности

гробова оних зрачни' Спајајући громким јеком И божанском силом неком Спајајући век са веком И човека са човеком.

простору детињства, који је, по том осећању и схватању, простор првобитне отворености и невиности: детињство сваког човека као да понавља људски живот пре источног греха и прогона из раја.

Љубав, пријатељство, смисао за жртвовање и оданост слободи, као одлике одважног и одговорног човека, па и детета, отргнуте су од владајућих структура и предате јединки, да се за њих према својим потребама и мерилима

од шесте до четрнаесте, или седме до једанаесте године, већ оним од почетка до краја света, од почетка до краја човека.

Све што је песник рекао о животном искуству, машинској цивилизацији, о односима машине и човека, о старости, па и о љубави, познато је и старо, толико познато да је у озбиљној песми несаопштљиво.

(Глас из дјетињства) Од таквих узбуђења, од таквих дрхтаја и присећања, сачињена је права лична повест сваког човека.

(Прича о великом чобанину) Ћопићев тип доброг човека мора задовољити е, што ће рећи поетске критеријуме лепог и доброг, и бити увек спреман да повлађује жељама: Знао је

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ: Дакле, народна боја вама није ништа? ГАВРИЛОВИЋ: Опет ви! Боја је за народ одлични знак, као и за човека аљина. Али ја, богме, због аљине нећу се тући ни погинути. ЛЕПРШИЋ: Зашто немате чувства за народност.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

веровала у урођену доброту људску, осетљивост сматрала као једну од првих врлина душе, поставила за правило да је циљ човека што већа срећа што већег броја, и веровала у крајњу победу добра на земљи.

XВИИИ века но у целој европској књижевности тога времена мало је људи који представљају тако потпун и леп тип човека тога доба.

Са својим урођеним врлинама, са честитошћу, кроткошћу и питомошћу једног благог и душевног човека, он је сјединио снажан оптимизам, племенити идеализам и широко човекољубље филозофа свога доба.

Као уопште филозофи XВИИИ века, и он држи да је најлакши пут за победу нових идеја имати једног просвећеног човека на престолу, који ће наметнути непросвећеној маси нове истине и напредне реформе.

достојанству, и да место живота по »страху господњем« приме слободни и хумани морал, који излази из природе сама човека и људских одношаја у друштву.

Између Доситеја и романтичара наших постоји разлика која је између разумна човека који ведро гледа преда се у будућност и збуњених људи и магловитих глава који гледају назад у прошлост.

није знао шта говори, и сва је вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална човека. Стил му је тежак, нејасан, често сасвим неразумљив.

људскога, урођену и неизлечиву рђавштину људи, празнину речи, обмане идеја, излишност наде, победу зла над добрим код човека, који је син блата, и у људској историји, где мржња и насиље увек имају последњу реч.

спев Лучу микрокозма, једино своје дело »чији предмет није из историје«, епопеју стварања света и човека, борбу Сатане против анђела, — најмање оригиналан свој велики рад.

као историчар и као политичар, сувише обраћао пажњу на историјске појединости и чинио политичке рефлексије сувременог човека. Црногорски живот је улепшан, а људи су идеализовани.

у њ је Његош унео сав свој дух и сву своју душу, своју песимистичку и детерминистичку филозофију, свој бол човека који се бори на пучини судбине, свој дубок патриотизам и снажну веру у српски народ.

Европски романтичари су прихватили идеју Жан-Жака Русоа: да цивилизација квари човека, да је човек најбољи у примитивном стању и да се зато треба »враћати к природи«.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај, руши, чупај,

Пођо онда опет унапреда, Па ти једну ливаду угледа, А по њојзи свуд коприва густа, Нађикала свр човека пуста, Чкаљ, буника, татула, штирина, И свакаква друга травурина.

Ал' ето ти онога човека, Де се лати шуме и литица, Како дође, на њ'га ука, дрека Од јејина и од кукавица, Ал' он ништа, већ секиру лати,

дивне, јесте племените, Ви мишева своји не би јели, Крв и мозак само пити тели, Лепо ли би знали како ваља Од човека правити богаља: „С књигом свани, с књигом и омркни, Седи, бубај, па на књизи цркни!

А два човека један чунак мали Баш притераше амо ка обали, И како доше, искочише сместа, И зачас отуд у тами и неста.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

АХМЕД: То ти своме ћаћи покажи, знаш! СУЉО: Тако ћете још и до ножева, будале! Ајде, пусти човека! ХУСО: Он мени да каже да сам говедо! То је инсинуација! АХМЕД: Шта се мешаш у разговор...

СУЉО: Немој, молим те! Не могу ни о Шемси на празан стомак. ХУСО: Знаш ли ти шта је божја милост за сиромаха човека? Телећа чорба! Греје трбух, смирује живце, припитомљава!

Нисам видо несрећнијег човека! Тако и ти; с том разликом, што си ти нешто и погодио. Слободно се ти радуј. Ал да ми ипак гледамо шта ћемо сад...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— говораше он некоме. — Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне... Гле, како је увело, грехота човека и да погледа... Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина!

С тупим и учмалим изразом лица, раздрљеним и косматим грудима, погледом бесвесним и тужним, чињаше он на човека утисак снажан и некако одвратно тужан.

После два дана дошли су без тога човека други неки, и у соби с браћом јој дуго у ноћ пили. Мајка јој излазећи од њих из собе заплакала се, а њој тада браћа

Чак јој и било мило што се тако с њим лепо свршило, и што ће јој он од сад бити као брат, а не друго... А за тога човека, мужа, чула је да је из горње махале, дакле из најбољег дела вароши, да има кућу, да је терзија, али да не ради у

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје; а што је најгоре,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

даде зуб, магарцу уши а голубу луб, и стварајући све без одмора, кад шесту зору рад му дочека, и своју слику створи, човека, створења цвет.

тај у седам боја што се прелива и свака боја једну каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу човека, гледачи су му цели бели свет, ненагледану гледећ појаву де човечији сагорева лик од унутарњег плама божјега, па истим

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Доследно томе, расла је и оригиналност народног уметника. За односе раје и бега, човека и попа, трудбеника и шпекуланта, и т. сл.

галију ка крају мало подаље од града, па изиђе на брег и разапне шатор, па онда напише цару књигу: — Пошљи ми онога човека који је однео воду од мене. Цар одмах опреми најстаријег сина. Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор.

Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: — Иди, кажи своме оцу, нека пошаље човека који је воду однео. Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина.

Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошаље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека.

онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека.

Стојша то опази па је запита: — Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или, давно ниси видела човека или се у што упознајеш? А она му одговори: — Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Стојша то опази пак је запита: — Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш? А она му одговори: — Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе. Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти кажем.

Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син опет, дуго путујући, срете једног човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?

Ово није човек, бог зна шта је. А он му одговори: — Још једно да му заповедиш, па ако и то сврши , је нешто више од човека.

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш прво и прво човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати, он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште.

НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Него она. КУМ: Размишљавао сам и о томе, и свакојако: шта је боље да човека једе: „стеница или „жена“; па сам мислио: стеница једе ноћу, жена једе дању, кад се пробуди.

Хеј, побро! Зар си полудио, те се сам на улици смејеш? ИСАЈЛО: Полудио би и ти, да си служитељ код ученог човека. МАНОЈЛО: Каквог ученог човека? ИСАЈЛО: Код доктора. МАНОЈЛО: Та бога ти?

ИСАЈЛО: Полудио би и ти, да си служитељ код ученог човека. МАНОЈЛО: Каквог ученог човека? ИСАЈЛО: Код доктора. МАНОЈЛО: Та бога ти? Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују. Ајде, да ми да какав лек.

(Отиде.) МАНОЈЛО (крсти се): О! О! О! да чудна човека! ИСАЈЛО: Јесам ли ти казао? МАНОЈЛО: Оће да ме пење у небо. Куку, мајко, шта нећу јошт доживити!

ДОКТОР: Зашто? МАНОЈЛО: Кад нису умели сами мислити, него по другима. ДОКТОР: Ачећа оштроумија немају места код човека жељног за науке. Остаје сад показати шта су предјели неба, климата.

ШАЉИВАЦ: Знам, особито од људи који су неучени као ја. ДОКТОР: Ако и нисте учени, ви сте код човека гди се можете помоћи. ШАЉИВАЦ (поклони се): О томе не сумњам. ДОКТОР: Шта сте ми имали казати?

Него је то овако: познато је из списанија Аристотелесови да душе прелазе из једног тјела у друго, на пример из коња у човека, из човека у птицу итд. Како се то у философији зове, казаћу вам док ми се разум кући врати. ШАЉИВАЦ: Сад вас разумем.

овако: познато је из списанија Аристотелесови да душе прелазе из једног тјела у друго, на пример из коња у човека, из човека у птицу итд. Како се то у философији зове, казаћу вам док ми се разум кући врати. ШАЉИВАЦ: Сад вас разумем.

ДОКТОР: По свету? Но, нашо сам једанпут човека, који дође у моју струку. Освиме, столице! Ја вас не могу тако лако од себе пустити, јер има људи који участују на

“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор! ДОКТОР: Нека себи припише. ШАЉИВАЦ: Ја би опет молио за тог бједног човека. ДОКТОР: Нема му помоћи. Моју славу не дам ја тако лако из руку. ШАЉИВАЦ: Али, је л’ то писмо баш из Париза?

ШАЉИВАЦ: да намаже ваше Заведеније суђених с памети. ДОКТОР: Престани, пикљеницо од човека, или покажи твој чаушлук боље, ако мислиш да ти отку чаушку капу.

гди се највише псује и скаредно говори, него код оног који нам зна три сата читати, како су псовке испод достојанства човека. Тако је. „Вуци се у собу“, мати кћери говори; а зашто? — да она може слободније на сокак гледати.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

— Даље мојим читатељкама за утјешеније јавити имам да ћу скорим временом Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.

Гди су минђуше с брилијанти, а? За тебе је отмена госпођа? ТРИФИЋ: Ја сам ти послао човека, зашто ниси узела које ти се допадају. СУЛТАНА: Ја да узмем, а ти не умеш своју жену с чим да обрадујеш?

СТЕВАН: Ваљда јој је жао било што нас је толико мучила. ТРИФИЋ: Моја децо, овом се није чудити. Страсти човека преобрате у звера, све му природне чертице извуку, постане скот а не човек.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека. Мислим, гледате право у очи човеку и чини се да га стварно слушате. Други су углавном заокупљени сами собом.

Кад је свима дојадило са својим пићем, одлуче да га излече у Швајцарској неком санаторијуму, где је главни штос да човека изненада баце у базен пун леда.

правећи једну невиђену литерарну кристијанију, упознам читаоце са скицом за портрет покојног деда Гаврила (1878—1965), човека који ме је на неки начин увео у књижевност, јер је баш захваљујући њему моје име први пут објављено у новинама на

па машину за прање веша, па мали ауто, па онда већи, па мали стан, па затим још већи, па стилски намештај у коме човека хвата лумбаго од укочености истог часа када седне на неку блесаву лажну алдајч столицу са равним наслоном а онда, што

само осамнаест година, познајем све трикове које употребИјавају њему слични, а између осталог и онај фазон, кад сретну човека на улици па га као малчице постранце погледају, онако искоса, тако да човек не зна јесу ли му се јавили или нису, па

(Као да уопште постоји и нека прљава филозофија!) Казао ми је да је Представник душа од човека, са принципом: живи и дај другима да живе!

Можеш замислити, Анчи, на неком потпуно пустом пољу два човека играју као шашави покрај аутомобила који стоји паркиран у јарку! Сумануто, а?

Али шта могу, Анчи, кад он викне: „Брале 'ајде да опалимо двојац!“ — ко би то одбио таквој души од човека? Тако опаљујемо двојац, а после настављамо пут као да ништа није било.

Прерушио се у такозваног малог, радног човека — чудо једно од скромности! Крагницу од кошуљице избацио преко ревера сакоа да што више личи на синдикалца, а по

“ и „Здрав подмладак“, или ону која му увек положи на леђа кад год је извуку из нафталина: „Књига је највећи пријатељ човека!

“ и, заиста, био је то Том Џонс, али шта има везе, мислим, кад већ држи свог човека за руку у некој полумрачној дискотеци; баш треба да је буде брига ако се случајно појави неки лажни рудар из Велса,

— и, заиста, био је то Стив Мек Квин, па шта онда? А непрестано је држала свог човека за руку, и то тако некако као да држи руку на некој пепељари пуној опушака, или на допола попијеној чаши, а онај се

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

То је дивно видети. Изабела, молим те, лежи мирно, не ударај ме по грудима. Дивно је видети човека који зна где треба да троши снагу. — Ја се бојим да Мигуеле није човек који то уме.

Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.

— Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли;

— Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има

Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји.

Два млада човека ослоњена недалеко на ограду мола гледала су их такође. Пљували су с времена на време. Рибе су се окупљале па затим

Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена. Ја?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

се отшелник литицом Закона Сенка се плотна домогла Атона Овога јутра већ неколико пута Раздаљине између човека и Творца прво су расле споро, онда вртоглаво брзо. Прво је све изгледало природно: близина, лепота, постојање, светост.

Ил уме да траје ван човека Слово у камену, песку, извесност о свему, без надања у песму. Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се

чело очима што вире из висина да виде на брзину какво је стање ствари и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема

на њему види кресту јагње — чело бојно орао зна даје то кљун необорив з а змију је то победа змијског цара за човека — претерана обећања и велика непорочна вест коју не може да сања ни да схвати.

астролошка диктатура као и фригидне ноћи брака глад престаје за гладне и ломи се традиција мрака крај је снази човека и бесмртност пада крај је пороку сузама трговини и штампи у самопослузи уништења права је навала Нестају уметничка

корења кобна жиле са неманског списка он се врло мало храни још мање плоди само отвара ходник дуговечном роду човека који је себи драг. 3.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТРИФУН: Не знам ни што ће ми. АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека. Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме!

АДВОКАТ: Боже мој, нека вас то не вређа, али, знате како је, богатство ипак мора поколебати човека. ДАНИЦА: Тако? Значи, и ви се не осећате јаки пред богатством? АДВОКАТ: То нисам казао. ДАНИЦА: Како да нисте?

ТАНАСИЈЕ: Знам, дођем код њега, као код рођака и као код човека, па му велим: немам, а он као разбојник дрекне: плати! МИЋА: Молим вас, кад је он мене био кадар да одбије.

000 динара коју је суму он већ примио по признаници од 14. фебруара прошле године.” Замолио сам га као човека да ми позајми 3.000 динара и он ми сад то дуговање оставља као наследство.

000 динара и он ми сад то дуговање оставља као наследство. ВИДА: Ал' реците ви мени, молим вас, како тога човека није било срамота да јавно призна да има ванбрачну ћерку, па то је да се човек на мртвога згади.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Околни се засмејаше. — Па то ти, бре, осуди човека на смрт — добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио. — А зар ја нисам?... Зар ниси и ти?

И још више... хоће да нам пороби Отаџбину... Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници.

Једва дођох к себи. — А шта нема? — Ја му опипах џепове. Али га већ претресли. Е, што нисам пешак! — Зар мртвог човека! — Их, штагар сам их опипао за време турског рата!

— Па то ми је први пут! — правдао се он. — А и ти, шта ми се правиш Краљевић Марко кад си видео мртвог човека — бранио је Траило Петра. — Чекај, бато, док ти зафијуче над главом. Тада ћу те питам!... Наједном, људи заћуташе...

Око крвавих усана ројеви мушица. Тежак задах нас запахну. Иако је непријатељ, људе обузима језа на судбину човека. И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми. У оближњем јарку угледасмо још три леша.

Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра. — А, је ли, па... како ти, снао, без човека? — Е, шта ћу, кад се мора... Ја се наједном раздремах. — Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај...

Команданти су гледали кроз цев. — Немогуће! — рече кратко наш командант. — Најмања даљина је изнад висине човека — бранио нас је он. У нашим очима био је велики као бог.

Тупо одјекује звек мојих мамуза по мекој и љигавој земљи која заудара на неку устајалу тињу. Ров је дубок до висине човека, а над главом се натквесила избачена земља као планина.

— Пита командант хоћете ли отпочети гађање? Па и командир чете пратио војника. — Море, пустите човека нека ради! — нервира се потпоручник Алекса. А секунди су вечност. Сваког момента очекујемо нов прасак.

Ми поздрависмо и окретосмо се налевокруг. Када одмакосмо, проговори Душан: — Јеси ли видео што је псето од човека! Не да се... Обавља рапорт у овој ноћи, као да смо у касарни и предајемо дежурство... „Прво ти!

Напрегох вид да видим шта се то налази на путу... Учини ми се као клада, као труп човека. Брзо сјашем и полако приђох. Напипах еполете... Да није који од релеја пао с коња?...

Решио сам да изиђем командиру на рапорт и затражим одсуство. Саопштих му. На лицу овога доброга човека видео сам сажаљење и он ми пружи руку у знак саучешћа. — Али ја немам права да сада дајем одсуства. Знаш...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима.

»Све једно исто«, помисли она пролалазећи поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу, јер то му је најстарији, па је таман стигао за послугу.

— Дивљаци. Као да нису досад видели човека. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ? — Научени су. До сад су учитељи уписивали само по десетину

помисли она. — Истина, незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором... И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећним

Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије. Наши путници наиђоше на оборену кладу на самој обали, па, готово не споразумевајући се,

Прилазећи својим вратницама, Љубица опази човека, који се држаше једном руком за плот. Он се крену према њој поводећи се, а из груди му се разлеже храпав, промукао

— Него да кажем ја да узму другог човека, кога младића. Стојану заигра обријана и обрасла кратком чекињавом косом брада; он затрепта очима и одједном рукну у

Учини им се веома чудновата и необична оволика збуњеност код одрасла човека. И Љубица оборила главу, па не зна како да удеси лице: хтела би да изгледа пријатна, а осећа да јој то у овом тренутку

је суморан покривач загасите тамне боје, из кога непрестано сипи она ситна, влажна, досадна измаглица, која укваси човека горе од пљуска, а траје данима, недељама... Сокак се раскаљао, па нигде не можеш ногом згазити од блата.

већ тамо, депеша... па му се одједном одсеку ноге од страха... Дрхће и чека дан, два... Трећи дан долазе три човека у срез, јављају се капетану. Комисија! Дајте овамо Петра писара.. Он се већ сав охладио. Дај кључеве!...

видећемо. А деде да видимо то са учитељем. Баш ме ту Пера навлачи на зло, видим... Да апсим, ни крива ни дужна човека, и то сад баш, пред промену. Могу и одговарати... — Коме ?... прихвати писар. Ено два сведока чекају.

Он изиђе брзо, јер познаде председника. — Пусти тога човека, нек иде кући. Нећу да га узимам на своју душу, викну кмет љутито. — Добро... него знаш... да се ћата што не љути?

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Знаш ли колко Секула има година? СИМКА: Знам, не мораш да ми говориш! ГИНА: И како си могла онаквог човека да вараш? СИМКА: Онаквог човека! ГИНА: Само што ниси имала птичјега млека! СИМКА: Свега сам имала!

СИМКА: Знам, не мораш да ми говориш! ГИНА: И како си могла онаквог човека да вараш? СИМКА: Онаквог човека! ГИНА: Само што ниси имала птичјега млека! СИМКА: Свега сам имала! И све ми је смрдело на официрску чоју и чизме!

БЛАГОЈЕ: Одричеш га се сада, кад је у затвору! ГИНА: Ја да се сина одричем! Ти си полудео! БЛАГОЈЕ: Чула си човека шта каже! ГИНА: Може он да каже шта хоће, није истина!

МИЛУН: Имаће он тамо затворску рану! ГИНА: И ти си сигурно отац, разумећеш! Благоје, послужи човека ракијом! Колико ти помогнеш нама, нека теби и твојима толико Бог помогне! МИЛУН: Гордољива ти ова ракија!

питу од јабука! ГИНА: А кад да развијем коре? И од чега? Од пепела? И где ми је време за питу? Лудог човека! (Утрчава у кућу) БЛАГОЈЕ: И понеси човеку флашу љуте! МИЛУН: Реко си двије! БЛАГОЈЕ: Је ли? Понеси две!

Да Филип, онако занет, онако сметен, дође! И да онако хладнокрвно убије човека! Па да се попне у кућу и убије жену! Па да после још све то, онако јавно, призна, пред свима! Још не могу да верујем...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Песник сматра, и данас, Одисеју за највећу поему човечанства, а ПОВРАТАК ИЗ РАТА за најтужнији доживљај човека. Иако његове песме далеко заостају за тим монументалним творевинама у стиховима, ТАЈ ОСЕЋАЈ је био њихова главна

Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека. Мој отац је, док је био, на школама, много читао. Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није читао,

Тог неуљудног човека. Ја никад нисам рекао свом старом професору зашто сам одустао од доктората код њега. Први сукоб са професорима имао

Слушао сам, на Велики петак, старе латинске хорале. Певали су их са разочараношћу човека који не само зна, него и воли, пролазност и прошлост; латинске речи, стара имена светаца и светитељки изговарана су

Отишао је у дипломатију. Шантић је остао у Мостару; никад се није женио. Ја никад нисам видео тишег човека од Шантића. Пук, дакле, вежба то лето у оном страшном камењару, а сунце нас обара и тражимо хладовину. Хладовине нема.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Њему још нешто недостаје па да буде савршено... Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите...

И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу. Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.

Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу. Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно.

Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику јарост... Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Тако, — додаде затим — сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште... А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност?

Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка: „Чуго од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар,

Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу 'Код миле нам напаћене отаџбине'.

“ — Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања.

Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу

а министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње.

— Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.

Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: — Море, срећни смо те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! То је памет, Само ћути, речи још није проговорио!

кад ал' имам шта видети; један човек са неком тророгљастом, сјајном капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека у врло богату оделу обичног, грађанског кроја, и заустави се пред механом, те се скиде.

Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека. — Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важна збора, — говори један из прве групе — јер

Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека. — Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важна збора, — говори један из прве групе — јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама

Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз на коме угледах млада човека око својих тридесет година. Како он наиђе, а све се главе дубоко приклонише. — Ко је ово? — шапнух механџији.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

тако су и зидови били час осветљени, а час су се њихали и трептали у некој покретној полутами, која је усамљеног човека плашила, улевајући му у душу неки сумор и сету...

А друштво га је звало особењаком, — јест, он то добро зна, — сматрало га је као човека преживелих појмова, а неки су чак држали да је глупак... И зашто све то?

Кад доведе последњег човека с пушком судници, паде на ледину, нит' пусти од себе гласа, нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и

— Што се брукате, ојађеници; зар вас није срамота, да се у 'воликом народу бојите једног човека! — Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе.

Испесмо се на један »ћувик«, с кога се видео велики део целог ланца од потере. Чудно осећање обузима човека, кад погледа овај жив обруч, који се све више стеже и сужава око непозната му непријатеља...

На двеста корака пред нама, на чисту пољу, стоји пуст, гранат грм и под њим четири оружана човека. — Хајдуци! — викну неко, и свима се одсекоше ноге и застаде неки терет у грудима.

Зар свако бене да резили 'вака човека, који је цео век провео служећи државу... — Тридесет и пет година моје беспрекорне и беспорочне службе, — поче

« »Разговорити се с кметовима за гласачке спискове«. »Договорити се са овд. председником за Сарука итд.« »Наћи човека, да повади зазубице ждрепцу«. »Спремити оном бунтовнику у А. што треба итд...

За то се, вели, испашташ по манастирима. — Тхе, сви смо грешни у Бога; нема човека без греха; али тек милост божја може многима да помогне. Али неки пут се овакви разговори не свршаваху тако мирно.

Једнако му на ум излажаху обичне земаљске, грешне ствари, које расејавају човека, кваре му побожно расположење и удаљавају га од Бога.

Шта је то према — смрти, којој се он надао! Чича Пера се налазио у положају човека, који је очекивао какво страшно зло, па се судбина смиловала, те му, у место тога, послала једну малу непријатност,

— Спасо, иди с Богом, не чини ми зла. — Не дам ти море своју пшеницу... не дам, ја. Нашао си да превариш стара човека, али мене нећеш, хеј...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека? ИВКОВИЋ: Тако се чује! ЈЕВРЕМ: Може! Може! ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу. ЈЕВРЕМ: Е, ако, ако!

ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би? ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја. ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче реп. А где ти је данас такав? Ето, на пример, мислио сам нешто и на тебе...

МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам, власти у овој земљи? ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина. Ето, господин начелник...

ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето, баш сам то и хтео да те питам! Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића? СРЕТА (сад му је јасно): Ја, ја, ја, ја, ја!... (Удара језиком о непце.

Како можеш тако с неба па у ребра? СПИРИНИЦА (избекељи се на Спиру и крсти се): О, господе Саваоте! Да чудна човека, не даш ми ни да зинем! СПИРА: Па зини, брате, али кад зинеш, а ти бар кажи нешто паметно.

СПИРА: Реци им: газда-Јевремова Даница... СПИРИНИЦА: Ама, пусти човека нека каже што је почео! СПИРА: Не мешај се ти!

ЈЕВРЕМ: Па... то може... СПИРА: Може, ал' кад буде време томе. СПИРИНИЦА: Ама, пусти човека нека каже. СПИРА: Па то је хтео да каже. ЈЕВРЕМ: Па јесте то, кад буде време. Сад не можемо ни да разговарамо о томе.

На част странци која ће се и таквом перјаницом закитити! Сима Сокић”. ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате, наружисте грдно човека! СРЕТА: Наружисмо, дабоме. Ено, већ се лепе плакате по улицама и збира се свет у гомилама па чита.

ЈЕВРЕМ: Зато сам ја, видиш, и раскинуо. СПИРИНИЦА: Шта си раскинуо? СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Та пусти ме да га питам. СПИРА: Ето Павке ту, па нека га она пита! ПАВКА: Шта си раскинуо, Јевреме?

поднесем интерпелацију...министар се уплаши... СПИРИНИЦА: И почне да се увија око тебе. СПИРА: Ама, не прекидај човека! СПИРИНИЦА: Остави ме да кажем, забога! СПИРА: Не мораш ти да кажеш, нека каже Јеврем!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! Већ је три дописне карте послао у Београд некој машамоди у Скадарлији. Ђаво од човека! Свако му ђаволство падне на памет.

— запитаће га Сретен зажмиривши мало. — Ко, учитељу? — Па, ено онај тамо? — па показа очима на једног постаријег човека што сеђаше под храстом, а сељаци око њега стоје па се разговарају нешто.

Нема ништа од Миће, другога морам тражити. Ху! — и хукну Срета. — Мука за згодна човека! — Ето, то је мислио и доконао Срета кад је узвикнуо гласно: пик, Јово, наново!

— викну јаче. Максим настави хркање још јаче. — Пази, животиње једне, како је заспао! Е, баш се тога човека ништа не тиче! Откад га дељем, па једва нешто мало! Него — није ни чудо. Друштво је криво.

— Нема више механџилак, нема старо време; беше му! Да си имам неку прилику па да нађем некога човека да му теслимим ову кафану са све једик, па да му кажем: »Ево ти, брате, ја сам видеја једна штета; а ти берем хаир да

А Срета га само слуша, па му, боже, мило што је наишао на човека који о капетану мисли сасвим онако како је он у синоћњем допису рекао; и он, дакле, штити село од капетанскога намета!

— Ево како. Место Милисава треба други да дође, је л’ тако? — Да дође, да дође! — уситни ћир Ђорђе. — Треба наћи човека. — Треба, господине, ама мука за човека. — Е, па в’иш, ја сам га већ нашао. — Нађе ли га!?

— Да дође, да дође! — уситни ћир Ђорђе. — Треба наћи човека. — Треба, господине, ама мука за човека. — Е, па в’иш, ја сам га већ нашао. — Нађе ли га!? Ех, исполај на господа, кад се и тој свршило!

И сад је, вала, слободно могао рећи као оно Наполеон Велики (а нађавола баш тога човека чудо што је мрзио Срета!) што је рекао својима: »Војници. Ја сам с вама потпуно задовољан!

— Треба, господин-учитељ, за свако рђавство, ели неваљалу послу треба, што рече, историја да изрезили свакога човека. — А-ја — додаде Крсман, — да изрезили ка’ биров кучку. — А велиш, љути се? — пита Срета. — Љути! — одговарају му.

« па тек онда да је читају! Обично се вели да кад човека потера несрећа, а она не зна шта је доста, него заокупи па не да човеку ока отворити.

Не потраја много, а ево ти Вујице натраг. За Срету се баш не може — као за једног учевног и школованог човека — рећи да је празноверан и да држи нешто на то, зато и не смем рећи да је слутио зло, али му ипак некако није било

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Нигде није добро, а најгоре је, иначе, Кад човека туку не дајући му да се исплаче. ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА Посматрао сам ватрогасна кола Кад се,

” УЗРОЦИ НЕСАНИЦЕ Човека између колевке и гроба Прате многе невоље и порази, Ал посебна је мука и тескоба Чекати сан који не долази!

Човек-возач псе је одгурнуо у страну, Они трче за њим, док не сустану, И уместо од човека да се одморе, Пси кевћу на аута из љубоморе.

Боју: тај нежни, плавкасти дашак, траг магле и креде, онај прашак што се, потајно, целога века преноси међу прсте човека, ко доказ да нешто нејасно има на земљи и на небесима.

П.П.П.П.П.П. (Прва подругљива песма против повратка природи) Кажу: „Вратимо се природи!” За човека Она је што и завичај за одсељено јато. А шта нас то прелепо у природи чека? Магла, и киша, и, изнад свега, блато!

Ипак, смолничави глиб ораница и сокака Нормалног човека у прави очај баца. Нигде чисте стазе ни сувог ногоступа, Пљусак не помишља да стане, бар за сада!

Замишљам тај тренутак: негде се чује рог, Сунце, на заласку, прикупља прље пламтеће, И видим човека — није ми ни род, ни помозбог, А опет ми се страховито намеће — Безимени купач у безименој реци, Изузетан, као што

ЖАГУБИЦА Где си, о где си, лепа дангубице, Па да отпутујем до Жагубице! Ах, нико не зна шта човека У Жагубици може да чека!

НА ПРОДАЈУ Узмите да је то паланка нека —Љиг, Рожај, Звечан, Даљ, Кнић ил Рас — И да три старице нуде човека На продају, узвикујућ на сав алас Цену — што по закону се чинити не сме: То је садржај ове приче, односно песме.

И док у Кану дају Гранд Приx За филм Хомо хомини није лупус, У Гучи, то јест у Мионици, бабе три Продају човека, ко да је купус, Старо одело, или трокрилни орман: Томе је посвећен овај антироман.

Историјо, зар ти је уназад потекла река? Ко нож да ми је сад у грудима: То је насртај на основна права човека! Ви не знате да је трговина људима Укинута још пре пола века!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Покушавано је објаснити је нарочитим, за човека неосетљивим шестим чулом за оријентацију, али се не може имати појма о томе како би то чуло изгледало према осталима и

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

у оближњем гају Слепи миш, последњи што се на пут спрема, Па док из даљине грми градска јека И забаве пусте што низе човека, И бучно веселе тајанствено хуји, Запеваће негде скривени славуји, И природа цела зашумеће страсно, И пола, и горе, и

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он би то брзо извршивао. Митом, чиме се највише и успевало, а ако ни то не, онда чак и куршумом, и то од човека туђе вере, каквог Арнаутина, качака.

Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека! И зато објашњавао је старац и он сам, син му, такав је, блед, сув и танак; више женско но мушко.

да је здрав, док је међутим она знала да их је он научио да тако навлаш говоре, — кришом и од Софке, посла нарочитог човека, неког сељака, кога јој је Магда нашла.

све је то праћено свирком и песмом свирача спроћу њих, на доксату, али не свиркама и песмама кратким, бурним, које човека пресецају, раздрагавају и померају са места, већ знаним и нарочитим за те вечере, „за слатко једење“, дугим, тихим,

и померају са места, већ знаним и нарочитим за те вечере, „за слатко једење“, дугим, тихим, монотоним, које човека умирују, заносе, као успављују, те се може спокојно, са насладом, полако и раскомоћено да једе и пије...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И наслоњена на туђег човека И девојачки сан о своме браку, Не знајућ’ да л’ те добро ил’ зло чека, У мутан живот пошла си по мраку.

Пред сенком смрти и дверима гроба. Што се мене тиче, биће ми тад доста Да приђу само четири човека, Снажна и хитра, равнодушна, проста, И леш понесу до места што чека; Где ће га већ време, влага, дрви гадни

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Б) ПОРЕЂЕЊА Поређења (са „као“, „како“ и „кано“) врше се скоро увек у односу на човека: пореде се његове особине и својства са карактеристичним особинама и својствима нарочито животиња и биља, природних

и погрдна (пејоративна) значења, обично су метафора и антитеза, алузија или алегорија и највише се односе на човека у вези са његовим телом и деловима његова тела (Изгубити главу, Чувати као очи у глави, Има више дугова него косе на

односе, потребе и прохтеве, навике и недостатке, питалице су занимљива фрагментарна повест о назорима нашег народног човека и у односу ка његов личан живот, на туђинску власт, на учене људе, на збивања и дешавања у ближој и даљој околини.

а чија остварења јамачно потичу из непросвећености, — из превласти маште над разумом, из болесних и абнормалних стања човека, који је угрожен природном стихијом, дивљим зверима и елементарним непогодама.

У овим случајевима здравица је за народног човека саставни део његовог начина живљења. Здравице имају заједничке особине са молитвама, само са том разликом што овде

1 Према одгонетљајима загонетке се могу поделити на загонетке које се односе: на човека и делове његова тела, на животиње и биље, на природне појаве и небеска тела, на предмете и алатке.

— Мучно човек увек једнак може бити. — Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека. — Море се прозријет’ море, а човечје срце не море. — Није човјек што се мни, него што га други оцијене.

— По делу се човек познаје. — Човек без порока није човек. — Ко људе не слуша, ни човек није. — Тешко је човека наћи, а лако познати. — Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји.

— Злу човјеку свак је дужан. — Човјек је човјеку ил’ анђео ил’ ђаво. — Звер звера, птица птицу, — човек човека једе. — Ни докрмити стоци, ни докрушити људ’ма. — Није толико човјек зао да се неће наћи гори.

— У злу се човек гледа какав је. — Смрти се не бој, но зла човјека. О ЗЛУ — Не тражи ђавол човека, него човек ђавола. — Не зови зла, јер и само доходи. — Зло лети, а добро пузи. — Не једу вуци месо по поруци.

— Није свак орач ко се плуга држи. — Онолико човјек ваља колико и како уради. — Ништа се не може од вредна човека отети. — Рано ранилац и каско легалац кућу стече. — Ко рано рани, две среће граби. — Леност је највеће бреме.

— Ниједна мука довека. — Невоља танко преде, а нужда уводи у сваке нити. — Зид руши влага, а човека туга. — Туга, невољи друга. — Рђа једе гвожђе, а туга срце. — Весело је срце големо благо.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: „Стрижено! стрижено! стрижено!

“ Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије

“ па се онда окрене, и човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору. Онда човек помисли у себи: „Баш сам права будала!

Расрди се лисица, па отиде на тужбу, и каза им, да ће им довести једнога царског човека, који ће жито право раздијелити.

XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па дође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван.

З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК. У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не

” На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе | кобилу и стигне човека па га запита за што се насмеја. Он јој одговори: „Ни за што, само онако.

” Он узме длаку од курјака па га пусти. Иза тога царев син опет дуго путујући срете једнога човека, па га запита: „За Бога брате! еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?

Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?”ћ А она му одговори: ,,Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?” А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Стојша то опази пак је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?” А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

7. ПРАВА СЕ МУКА НЕ ДА САКРИТИ. Био један сиромах човек, па се прибије у некаква богата човека да служи без погодбе.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И када уђе у цркву владар и сви ови са њим, да се посаветују и изаберу човека преподобног, који ће бити архимандрит међу свим игуманима и пастир стаду овоме.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Ајде сад гледај да се онесвестиш! АНЂЕЛКО: Затрпали га кантама! Склањај бре ове канте са човека! ЦМИЉА: Да зовем хитну помоћ? ИКОНИЈА: Док стигне хитна помоћ, човек диструне! АНЂЕЛКО: Ала је овај удешен!

А како то неког и једна лула може? Ствари, ствари, благо... обично ђубре! На човека се брецате, а и мраву треба скинути капу! И мрав је човеку понекад велика дружина! Шерпа, пегла...

Брља по оној вечери, несретник, једе пасуљ, а пасуљ њега једе. Ако има нешто јадније од човека који вечера сам... АНЂЕЛКО: Ниси ти толико на крај срца. ИКОНИЈА: Говорим за твоје добро, ја сам моје прегурала.

Ево: крвна слика, урин, крвни притисак, столица, екаге, — све ми дибидус негативно! Ош сад дудриш на болесна човека? СТАВРА: Вашка стеници направила човека! Ајде, лотињо! Без пишања уз ветар нема човека ни човечанског карактера!

Ош сад дудриш на болесна човека? СТАВРА: Вашка стеници направила човека! Ајде, лотињо! Без пишања уз ветар нема човека ни човечанског карактера! Севај за други астал! МИЛЕ: Шта каш?

Ош сад дудриш на болесна човека? СТАВРА: Вашка стеници направила човека! Ајде, лотињо! Без пишања уз ветар нема човека ни човечанског карактера! Севај за други астал! МИЛЕ: Шта каш? СТАВРА: Кажем, севај за неки други астал!

ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим! СКИТНИЦА: Нема ту шта много да се мисли. Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет.

Знаш ли ти ко сам ја? Знаш ти кога ја познајем, и то лично? СТАВРА: Пусти човека на миру! МИЛЕ: Видиш ли како групаше! (Непознати, и даље гледајући напоље, седа за сто. Прилази му Иконија.

МИЛЕ: Ко би то реко за Госпаву, иако мирна! А човека укока флашом вињака! ИКОНИЈА: Трифун је макар брзо живео, а јадни Анђелко? Мало, мало, па заглави затвор!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ја овамо код снашка имам бар све. Истина, не увек да ме хоће као човека, што сам им мио и драг; него, кад се напију, развеселе, а мужеви, газде, још пијанији, или заспе или одлутају да тамо,

верности и покорности једног слуге него осећања пробуђене мушкости, ко зна од кад си лом затајаване, у њу заљубљеног човека кога, као таквог, није досад познавала, само замишљала, сањала. Годи јој да настави истраживање у том правцу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали.

крепко би[х] желио да се намерим на ког пустињика да с њим одем у египетске и у арапске пустиње, гди нема стопе човека жива.

На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити! Парче човека у то доба, стајао сам онде као ћудљив коњ кад стане усред блата и колико га ко више шиба и боде да се из блата

милост отеческа и љубов, све је то онда било пред мојим помраченим умом, као пристрастија овога света која одвлаче човека од бога!

Сматрао сам га као слабу трску коју најмањи ветар колеба, као човека непостојана, бојажљива и страшивицу који, да се не пошље везан у Тамишвар, би се одрекао вере и закона.

Зна свети цар шта говори — и вино весели срце чловека. Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања?

кротко и прохладно ветра диханије, и његово с лишћем преметање, дају ушима једну тако слаткослишну музику, да доводе човека у савршено заборављење себе и у иступљеније ума.

Што ја могу мислити од јед|ног човека који ми вели: теби није допуштено ни мислити ни расуждавати, или: ако се кад усудиш што мислити, да не дрзнеш што

Ту се загрлимо и изљубимо и он ми даде свога познаног човека који ме доведе у Пе|трињу. При реченом свештенику пребудем до Ускрса.

Платим капетану за превоз, а он зовне човека с барком, којему наместо две газете што би ме на брег изнео, дам му двадесет с уговором да се постара наћи ми квартир

” Ја: „Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!” П[релат]: „Али су рибе за човека створене, а човек није за рибе.” Ја: „Ако се овде утопимо, онда ћемо бити баш за рибе и за морске раке.

Једно ме плашаше, бојим се да ми и[х] не поклони, а од онакова љубезна човека поклон одрећи се примити, то је невозможно. Невоља је јача од стида!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И да не стигнем до обале и човека с подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука.

Ја сам имао само снагу, а с њоме су ђаволи садили бело трње.“ А рекао сам: „Мрзи ме да убијем слабог човека.“ Нико не може посумњати да је од моје руке.“ „Још ми се не напушта јазбина у твом подруму.

“ Симка је хукнула, откинула тиквин цвет и згњечила га прстима. „Само би за то бирала човека. Са сељацима — никад! Они воле да се фале и брукају жене. С неким из чаршије, неким чистим човеком... Најбоље с попом.

А како да се спасе? Мајка изроњава из зеленкасте таме. Па она има човека! Здрав је. У фамилији Катићâ сви су имали деце. Није кривица до њега. За пород су жене криве.

Руке ми се одузеше, осећам како ми снага оде у другог човека, у тебе, жабо једна мушка. Нисам одмах знала да си мушко, па сам викнула Луки: ’Изнеси га на месечину и види шта је!

Он, свекар. За човека срамотно... Аћим се сјежи, устаде и удари у прозор. У његовој авлији, једино у његовој соби ноћас трули светло у

Питаће сутра Аћима. А деде Луке Добро се сећа. Средњег раста је био а рука обична, као у сваког човека његове висине. Само да не заборавим. Главно је да му руке нису на Катиће. Уши и чело јесу моји.

“ Одавно верује у то. И пред смрт се не плаче. Зар је једном видео човека кад умире? Ухо јој примиче уз лице и не чује је.

Сажалише се жене, па су јој свако вече дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића. Изгризоше јој руке, давила их је њима, па је сва била нагрђена крвљу.

Зато сам и таманио лајаву поганију што насрће и на мртвог и на живог човека. Тако сам ти ја био први рудар Србијице, али благо не нађох. Манух се луда посла и потражих друго занимање.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући.

Таквог у том крају ни пре ни касније није било. Крупнији од тврде селачке шаке били су му плодови, а дебло ни три човека није могло да обухвати. Зар је чудо што су трговци нудили суво злато за њега? — Продај га, па купи ново одело!

Овде је тако самотно, тако тихо: ни човека, ни пса. Време ми је да пођем... — Па, пошла си! — јајетова љуска се насмеја, а лепотица закорачи низа стрмину, не

— рече Црвенокоса. — Али, ја ништа не желим! — одврати принц. — Нема човека који ништа не жели! — насмеја се Црвенокоса насав глас. — Неко жели богатство, неко моћ, неко лепу жену...

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

му, не ретко, изгледа да зависност људског понашања од боје упаљене светиљке скрива набој неке нетрпељивости између човека и улице.

Одједном на лицу тога човека, можда Петра, види ружну примисао и види како га његови нови другови чудно опкољавају. Изненађење, као прасак, пуца у

Није се чудио свом узбуђењу које је могло бити чудно јер је Анастасијевић, тада већ у годинама, био сматран за човека кога није лако узбудити и који је, можда зато, од живота добио више него други.

Гледао је у лице омањег човека неког Румуна, смежурано као сува крушка а искривљено од непријатне љубазности. Бећ данима тај му Румун нуди на продају

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни', Спајајући громким јеком, И божанском силом неком, Спајајући век са веком И човека са човеком.

Па док из даљине грми градска јека, И забаве пусте што низе човека, И бучно весеље тајанствено хуји, запеваће негде скривени славуји И природа цела зашумеће страсно, И поља, и горе, и

Да ли да иде? А прошлост? А верност?... ....................................... Зар да заборави на оног човека .......................................

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Та баци свој зналачки поглед на ову пијацу вароши богиње Латоне! Толико снабдевену свим оним што увесељава срце човека, ниси могао видети ни у самој Атени, ни Коринту, ни Милету.

“ Он ућута. У бесу који и најразумнијег човека може да ошамути, умало да не избрбља којој је лепотици Абдере учинио своју галантну посету.

сам пажљиво сваку манифестацију и развитак људске душе: како се она код детета постепено развија, како код сваког човека бива при најмањој телесној нелагодности, а нарочито болести, поремећена, како се смрћу угаси као какав пламичак“.

и томе сличне небеске појаве, већ оне који су открили небеске сфере и њихову хармонију, што је, једино, достојно човека, просвећеног духом богова. А у такве астрономе убрајам и Еудокса“. Аристотела обли блажен осмејак.

Отвореним очима и наћуљеним ушима Еуристеновим не умаче ни овај незнатни догађај. Чим начу име младог човека, он му приђе, поклони се церемонијално пред њим и рече: „Врло сам срећан, учени Архимеде, што те овде затекох!

си, краљу, био целог свог живота правичан владар; зар би могао да на основу непоузданог мишљења Еразистратовог осудиш човека на смрт?“ „Да ли је Еразистратово мишљење непоуздано?“ „Дабоме!

А од тачности његова рачуна зависио је живот једног човека. У том Сизифовом послу исцрпе Архимедес свој очни вид и своју снагу.

При томе ми падне поглед на једног човека који сеђаше онде на столици, баш испод разапетог Христа. Ја се тргох од изненађења, јер, као што приметих на први

те списе набавимо у Кордови, Гранади, Севиљи или којој другој вароши која је стајала под арапском влашћу, а нађосмо и човека, способног да нам та дела набави“. „То беше сигурно какав добар познавалац арапске књижевности“. „О, не.

„Драги Марко!“, рече му опат. „Истина, часни је ускршњи пост, али, видиш, добих мила госта, ученог младог човека, који нам дође са далека севера“. „Онда га, боме, морамо честито почастити!“, одговори одлучно калуђер.

Зато се звао Трапезунциус. Умео је да се улаже код папа и да стекне њихово неограничено поверење. Важио је за учена човека, али се обрука кад предузе да преведе на латински језик највеће астрономско дело старих Грка како ли се он зваше?

тешко препознати у њему окретног дипломату, али кроз ту углађену спољашност зрачила је и енергија инжењера и пословног човека. Он се обрадова кад чу да сам и ја инжењер; после неколико чаша разговарасмо као колеге.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

извињавања и умиљавања, па је умолих да изађе у варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно.

које бејах угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и не гледајући човека који је улазио, кад ме он познаде и обрадова се: — Извините што сам вам покварио рачуне!

— Не бих рекао, не знам ја не налазим. Напротив, то су два различита човека. Онај витез, убојица, борац; овај боем краде карте у игри...

Погледај овог овде пријатеља. Па показујући прстом човека преко пута: — Шта га цениш? Милион као грош. Погледај у кофере па у њега. Пас нема за шта да га уједе.

Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало. Што се тиче човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега односиле, за мене није било

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да

не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи? Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава?

пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео.

дана, и друга два што сам тамо провео, нисам се могао довољно надивити душевној снази и херојској вољи овога узора од човека, обхрвана свима несрећама, изложена толиким опасностима, заузета нај тежим дужностима што их живот може натурити,

Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.

„Још неколико секунда па ћу га загрлити.“ Враћам се и узимам ствари са узбуђењем које обузима човека кад је уверен да га на станици чекају. Мале кућице чувара пруге пролећу и најзад, не успоравајући нарочито, воз стаде.

Колико би пута друмом ка школи угледао из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао:

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.

Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане. О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност.

погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници?

оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио. Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије.

— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. — Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца.

У таквој неизвесности прође му дуго време. У неко доба ноћи дође Вујо са два човека. Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.

је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.

Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута. Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.

— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана. Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака.

Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама ; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца. Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где

Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека. Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.

Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. — Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. — Ја сам... Симо. — Шта је, Симо ? — Пантовац једва жив побеже...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И тако стари остане у рају. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио.

На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој одговори: — Низашто, само онако.

Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?

сву своју невољу; најпосле му рече: — Јарко сунце, ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека? Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело, и пошаље је к месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу.

и како је, па му најпосле рече: — Сјајни месече, ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли гдегод видео такога и таког човека?

јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он гдегод видео такога и таког човека.

се чинило близу, кад наједанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два човека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна

А он му одговори: — Још једно да му заповедиш, па ако и то сврши, заиста је нешто више од човека. И тако опет наговори цара те дозове момче и рече му: — Сад још да ми доведеш царску девојку из другога царства из

Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште.

Онда га он запита и за воду: — Шта би то било да она вода нема рода? А усуд му одговори: — Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.

Пошто га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче: — О водо, о водо, ниси никад човека удавила, зато рода немаш! Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече.

гомили људи на гувно и угледа једног старца који је једну ноздрву запушио прстом па је дувао на другу, а њих четири човека веју жито. Јунак упита овога старца зашто на обе ноздрве не дува.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

1905. ПОГЛЕД И Идеали, чежње, амбиције, страсти, Нада, осмех, радост и њени извори, И све што човека поткупљује, мити, Да корача, иде, креће се и бори. Одвугло од влаге мутних, горких дана...

Силни су боли што их љубав даје, Силнији него онај што их носи, Силни и моћни док човека траје: Она нас рађа, ал' она и коси. Наједном заста.

И разумедох пут што се не мења, Стари загрљај човека са смрћу. Био сам миран што сам сазн'о тада Да је свет овај исти однекада, И да ће такав и остати вазда: Да вечно

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Шта нам пружа телеаутоматика 37 МОЈИ ИЗУМИ И. Моја младост Напредак и развој човека битно зависе од изумитељског дара. Он је најважнији производ човековог стваралачког ума.

Он је такође способнији од обичног човека да се заштити у опасности, пошто је пажљив у осматрању и сналажљив је. Да нисам имао других доказа да у извесној мери

Био сам веома заинтересован за електрицитет под великим утицајем свога професора физике, умног човека, који је често демонстрирао основне законе на апаратима које је сам изумео.

Може ли ико поверовати да се тако безнадежна телесна олупина може преобразити у човека запањујуће снаге и жилавости, човека који може да ради тридесет и осам година, скоро без дана одмора, а да и даље

Може ли ико поверовати да се тако безнадежна телесна олупина може преобразити у човека запањујуће снаге и жилавости, човека који може да ради тридесет и осам година, скоро без дана одмора, а да и даље остане телесно и духовно крепак и свеж.

“ Сходно томе договорена је посета овога угледног човека. Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са

Ово би био најделотворнији начин да се Сунце искористи за потребе човека. Остварење овога зависи од наше могућности да развијемо електричне силе исте као и у природи.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има

Српске јуначке песме које је рецитовао Баба Батикин величале су легендарног народног јунака Краљевића Марка, снажног човека који је бранио слабе и угњетаване. Иако је Марко био краљевског порекла, никад се није борио као освајач.

Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара. Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869.

педесет година, светлост и звук били доведени у везу са природним даровима који омогућавају међусобно споразумевање човека са човеком, животиње са животињом, звезда са звездама и човека са својим Творцем, разумљиво је што сам много размишљао

даровима који омогућавају међусобно споразумевање човека са човеком, животиње са животињом, звезда са звездама и човека са својим Творцем, разумљиво је што сам много размишљао о природи звука и светлости.

Када сам му рекао да немам новаца којим би то платио, позвао ме је да пођем с њим и ускоро сам се нашао испред човека који је но мојој процени био врло висок чиновник.

Оковратник, рукави и капа овога човека били су извезени златним ширитом, а изгледао је тако строг и озбиљан као да је читава царевина на његовим плећима и он

Али доживети да будем враћен без паре у џепу и без ружичастих снова, било би превише за сваког човека, осим ако није лишен сваког тананијег осећања.

У шареној гомили узбуђених исељеника вероватно није било срећнијег човека од мене када сам угледао обећану земљу. Било је ведро, благо и сунчано мартовско јутро, а како смо се приближавали

С друге стране, од раног јутра до мркле ноћи, боравио сам у центру града. Није било човека који је видео више од мене у Филаделфији за пет дана, док сам тражио посао и нове могућности, како је ”вилина” мајка

Али он је то урадио и имао је успеха. Једино што сам поуздано знао то је, да није било човека који би могао са више воље толико трчати и трагати за послом као што самја то радио.

у Балтимору, рече: ”Познајем ја професора Пупина и велика ми је част - да се возим истим лифтом са два истакнута човека који имају много изузетних академских одликовања.

Ћипико, Иво - Приповетке

Цвета полети за том светлошћу. Обухвативши рукама кревет, простре се по њему као да види на њему свог човека и жели да га огрли. Деца се приљубише уз њене скуте. Крију се у њих и плачу.

И Цвета је имала тада двоје деце и више их пазила но свога човека, како су комшинице говориле. ...Прво, иза Павлова венчања, лепо и распасано лето, када се спава у комшилуку и по

У прошарици показа се крст, на махове засија у сунцу, и литија суче се полако, мирно, издржљиво. Четири млада човека, у белим туникама са кукуљицама, носе кип светога Рока са црвеним плаштом; кип се на сваком кораку клања, као да

безбошца!... Убиј! А кад угледаше крв и замрзла човека, поплашише се и разбегоше у редове литије. И литија суче се издржљиво, побожно, полако напред, уоколо ка цркви...

Већ на првоме спрату, у рупи испод степеница, чуо би или глас или би видио жижак из луле времешнога човека, који се ту бог зна када уселио. Тај живи створ куражио би га, и он би се журио на трећи спрати.

Диже се и гледа за њом. Жена се окрете и сачека онога младога човека са воловима. Он јој нешто каза. Жена пожури. „Сигурно је пожурила да наложи ватру и спреми вечеру”, помисли Миливој.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Послужићу се овде добро познатом сликом знаменитога немачког лингвиста Вилхелма фон Хумболта: око свакога човека његов матерњи језик описује круг и из тог се круга може изаћи само ако се у неки други круг уђе.

у људској души стања, светлости тако апсолутне чистоте да оне, добро опеване, добро осветљене, буду стварно драгуљи човека; ту постоји симбол, стварање, и ту реч поезија има свог смисла; то је, у ствари једно могуће људско стварање“.

Али да га види очима обичног човека, за кога је неимарово понашање загонетно и чудно, јер је без остатка и у сваком тренутку у власти неког неразумљивог

људско у суровом, штуром, опором и мрачном пределу – издваја као оличење чисте супротности свим рушилачким силама које човека испуњавају несигурношћу и страхом.

модерне, с краја XИX и почетка XX века, у свом је средишњем току изразито усмерена ка општем – у природи као и код човека – опадању, расулу, умирању. Од Војислава Илића, преко Ракића и Пандуровића до Диса, удео смрти градуално се увећавао.

И то удвостручена, с двостраним преносом: са човека који се креће на простор по коме це креће, и обрнуто. Сложено преношење – видљиво код хипалаге – наћи ћемо доцније, у

река њених у Гори И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко Угледао бих страшну сунчану куглу да гори58 Мајка човека-вука која и јесте и није вучица, код које налазимо јасне трагове божанског и за коју се везују реке у гори, то је већ

Штавише, Хумболтов следбеник Лео Вајсгербер доказивао је, с извесним ваљаним разлозима, да између човека и света постоји језички међусвет (спрацхлицхе Зwисцхенwелт)67.

Тако још стари грчки реторичари веле да је за човека тешко и да за њега није лепо оно што није рашчлањено, па да стога говорни низ ваља пажљиво делити на периоде, колоне и

објашњивих страна Попине поезије: мада говори и док говори о крајње сложеној егзистенцијалној ситуацији савременога човека, о његовоме положају у урбанотехничкој цивилизацији, о његовим модерним траумама и преокупацијама, ова поезија посеже

„Игре“ и „Кост кости“, у тело, у његове делове, као у објекте или учеснике радње, пројектован је безнадежан положај човека у савременоме свету, односно друштву, један с људске тачке гледишта изврнут систем односа (о чему се и иначе много

(„Звездознанчева оставштина“) Дакле, унутарњу драму савременог човека и реалност урбанотехничке цивилизације Попа даје као драму и реалност човековога тела.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: И то је истина. ВАСА: Па дабоме да је истина и зато, видиш, питам ја тебе као паметног човека: шта ће теби жена? ЧЕДА: Сасвим, сасвим, није ми потребна. ВАСА: Дабоме да није. ЧЕДА: Право кажете.

ВАСА (изненађен): Нећеш? Е, јеси ли чуо, томе се нисам надао од тебе. Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све.

ЧЕДА: Ствар је у овоме, госпођо. Ја имам једнога пријатеља, младога човека и човека од будућности. Он је рад да се жени и мени је ствар поверио, молећи ме да му будем проводаџија.

ЧЕДА: Ствар је у овоме, госпођо. Ја имам једнога пријатеља, младога човека и човека од будућности. Он је рад да се жени и мени је ствар поверио, молећи ме да му будем проводаџија.

Зар не видиш, бога ти, шта је све та жена починила; зар не видиш да је оца, онога честитог човека, начинила смешним и онемогућила га за политику и за јавни живот! Зар не видиш ти то све? ДАРА: Видим. ЧЕДА: Е, па!

ВАСА: А знаш ли ти, пријатељу, да си тиме учинио највећи грех који живи човек може учинити. Убијеш човека – наћи ћеш у закону ма какву олакшавну околност; опљачкаш цркву – наћи ћеш опет у закону какву олакшавну околност;

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

њен отац, али би му с њима дошло и големо богатство, што се погрешно може тумачити; могу је удати за најнеугледнијег човека у махали, чак за слугу, али ће с њим доћи и пород нежељена порекла; напослетку, затворили су је у кућу и довели

која је могла знатно утицати на тумачење језика, стила и композиције Станковићеве Нечисте крви колико и осталих дела. Човека данас може помало и да изненади колико су ондашњи српски критичари били сагласни у замеркама упућиваним нашем писцу.

126 Човека збуњује непознат простор; кад у њему не налази интуитивно препознатљиву а, најчешће, ону меру на коју се, још дететом,

Софка, одмах по уласку, јако осећа величину црквенога простора. И види се да је помало збуњује. Али човека не само да збуњује, него га плаши простор ако је уређен према два међусобно искључива начела, и уз то оба њему далека,

Типично је то пре за дечји узраст него за зрела човека. Али се у роману тај страх не појављује случајно и мимогред, него му се даје на значају.

Јовча се, међутим, сам преображава у божјег човека. Он је ваљда једини јунак који је прешао целу хијерархијску лествицу у Станковићевој књижевној вароши, од врха на

Рекло би се, лудачка забрана једног помало настраног човека. Али није сасвим тако: лик само грубо изриче оно што латентно постоји у његовој варошкој култури.

мала соба, остајући широм отворене, постану као једно: осветљено, пуно, топло, а опет што је најдраже, што највише човека расположава, то је што човек осећа како је то сигурно, кућом, капијом ограђено, затворено”.

Али је зато уследила и позната нам казна: хаџије су јој досудиле да навек двори божјег човека Парапуту. Као што се види, понашање ликова у високој је мери условљено, ограничено; било да они сами потискују своје

већ целовит програм с почетка назван етеризам, потом суматраизам о песничком откривању универзалних веза између човека и природе, па и „једног срећнијег облика живота“ управо „у биљу и лишћу”.

су један вид стварности, будући да постоје и невидљиве „сад непосматране везе”, односно узајамне сагласности између човека и природе.

Јер у помињању „румених дрвета” разазнајемо педесетак страница касније поменуту „румену биљку” као симбол сагласности човека и природе.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Обучен бејаше у турску заптијску одору са знаком чауша на левој руци. Сушта красота од човека у најбољим годинама, Витак и висан као најпробранији за чету барјактар, црномањаст, малих бркова а крупна ока.

Зато је он на данашњем сабору тако суморан. Осим два човека њега цео овај свет презире и ненавиди на правди Бога. Он је за све њих само потурњак, нечовек и душегубац.

Окрени, Господе, наопослено!.. Здрав си! — некако весело и преображено искапи Богдана чашу, одмах је нали и нагна човека да је испије. — Тако, жено! — А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако...

И сркну као аждаја. Па опет то не беше грубо сељачки покрет, рабност за посластицу жељна простака, но човека који то свакога дана ради и који је тако навикао. Упитах га каквим је добром утрудио своје старе кости.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ 86 ШТА СЕ ЧУЈЕ 88 НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА 91 ЗА ГИРФИЛДОМ 96 ГАРИБАЛДИЈУ 99 ВИКТОР ИГО 101 СПРАМ МЕСЕЦА 103 НА ГРОБУ ФИЛИПА ВИШЊИЋА 106 У СПОМЕН

„Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?“ Ох, што бива од човека! — „Ајд’, не лудуј. Са мном пој: Свакој срећи има лека Ил’ на земљи, ил’ у њој »Јавор« 1888. И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА.

како им год драго. »Стармали« 1883. НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА Кад сви већ сузе исплакаше своје, И оне збиљке кâ и крокодилске, И кад се тужне заставе увлаче, И

тог земаљског шика, То није кадро заслепит’ песника: Он је жмурећ’ гледô, то му је најслађе, Па срцем гледећ’ — човека нађе.

И јади су знали да си срца мека, И јади су пали, пали на човека: Патња беше пратња целога ти века... И зато се песник сад сећа тебека...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

тјела чини, тамо се преко мере игра и скаче; не спава се целу ноћ, богзна шта се јошт догодити може, које неугодности човека при читању какове књиге отњуд напасти не могу. — „Господин ферфасер!“ — „На служби, фрајлице!

РУЖИЧИЋ: Да поразит тја Вулкан молнијеју својеју. ЈОВАН: А, то ија не разумем. МИТАР: Ко ће разумети лудог човека. Еј, Фемо, еј, Фемо! Тешко теби, тешко теби! РУЖИЧИЋ: Горе тебје Израиле! ПОЗОРИЈЕ 11.

Краков, Станислав - КРИЛА

У кланцу је још тутњило. Писар Казимир је обилазио око шатора и шапутао посилнима: — Света крв човека пролива се немилице... Чујете ли? Грми... Сваки прасак је нов весник смрти... Зашто слични сличне убијају?

да... да... мора се одржати... — ... — ... да, знам да се гине... рат је, брате... али до последњег човека морате... ало, ало... Командант је бацио слушалицу јер на другој страни није било више говорника.

запраштале пушке, студент судија чупао је ретку коврџасту браду, и очајно ридао у празној колиби: — Зашто, зашто су човека убили? Напио се коњака, оставио колибу и пошао ка рововима. Презао је од сваког пуцња.

Петровић, Растко - АФРИКА

Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а хоћете у прашуме!“ Овај је црнац, уосталом, први кога сам видео да је сасвим антипатичног лика и безобзирног

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих

Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.

Заказано је било да сам у осам на обали. Сам шеф послао је још од раног јутра човека који има да је изгледа. У часу кад смо силазили реци било је око пола осам.

Болестан је од груди и неизлечив, јер за њега нема лека. Тумач тврди да би за човека као што је овај, који је раније као и многи други овде, био оптуживан да је пантер, лек био свакако месо човека, јер

би за човека као што је овај, који је раније као и многи други овде, био оптуживан да је пантер, лек био свакако месо човека, јер човек–пантер не може живети а да је заувек њега лишен.

Овде дугујем једно објашњење за које једва да се смем заложити, пошто су сва посматрања у изучавању примитивног човека исувише несигурна. Све је мистерија и све је илогизам у њему.

Никада у животу ја нисам срео човека који би толико представљао несрећу упропашћеност а истовремено силу живљења и неумитност пробијати се кроз догађаје

Тако сам видео ја овога младог уништеног човека у посети код Швајцарца. Сигурно да је са домаћином већ говорио о мени пре но што ћу доћи јер се одмах чим сам ушао

То је сувише среће а да не изведе из стрпљења човека чији је живот условљен напором и мучењем. Није било сумње, што сам после и код свих осталих белих који се сретну са Н.

према њима причао, да овај симпатични доброћудни швајцарски младић сматра свога пријатеља као сасвим пропалог човека. Да бих утврдио шта је узрок томе, ја сам пратио њихов разговор са највећим љубопитством. Н.

То су два снажна средовечна човека; прави џинови широких очију; ничег свештеничког у њима. У четири кувар пронађен и изгрђен, и ми полазимо.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И гроб и каса — чудна прилика! Руком се ниси злата такао, А већ ти душу мори пакао!... ВУК: Е, е, да смешна човека! Куда се ђаво поребарке шуња, грицкајући страшиво крајичак чупавога репа, ту се он посадио!...

Да азур плави свода небеског Унакрст рију, руше стубове, На којима се држе планине, Што биљем својим храни човека По урвинама света срушеног, ’Ваке би венце господ метао... То је страхота!... ПРВИ ТУРЧИН: Сирота жена!

Са себе терет мушког накита И дугу цевку пушке шарене Пред Куршида је бесног ставио; Јесте, пред њега, царског човека!... Па шта је било?... О, муселиме, Без оружја је народ остао! Бадава снаге тврди мишићи! Бадава срце Обилићево!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

исте цедуље на којој је било Прапорчетово извешће напишем ово: »Останите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев.

Ја сам брат човека кога сте ви убили, и мени је немогуће да служим даље под вашом командом. Ви ћете то појмити«... Однесем писмо

Заиђосмо у ситну, густу честу, таман сврх човека на коњу. Коњи се једва провлаче кроз шибљак, а грање нас сваки час шиба по лицу.

Нема речи којима би се могла описати она поворка оцећаја, што салеће човека кад пође пред пушчане и топовске метке, од којих је сваки и њему намењен.

ми се у томе мраку продерасмо некаквим промењеним, рекао бих туђим гласовима, рапавим и страшним, као оно што је глас човека кад дрекне тргнув це преплашен из сна, »ура, ура« и скоро један преко другога потрчасмо напред.

Мене су људи помало слушали, па и то не као војника, но као некаквог »господина човека« о коме управо нису знали шта је. У главноме при овом другом наступању радио је сваки како је сам најбоље знао и умео.

Знате ли какви оцећаји спопадају човека кад се враћа с гробља, на коме је са покојником закопао и парче срца свога? Тако сам се отприлике оцећао и ја.

« »А мржња те је нашла Где с вијеш као црв Надојила те крвљу — Отровала ти крв.« А ти, сама чудовиште, правиш то и од човека у кога се уселиш. Ствараш: »Уместо срца гују, Уместо душе бес, У оку дивљи пламен, У руци самокрес.

Рат уништава човека и по томе је логични апсурд. — Кратко и нејасно! — Како да вам рекнем јасније!... Рат у мојим очима није ништа друго

како сад опет то? — Врло просто, бар мени се чини да је то врло просто. Кад се сматра да је злочин убити једнога човека, онда убити 100, 500, 1000, 100.000 људи не може бити ништа друго до опет злочин, много већи, огромнији.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Маршујемо напорно цео дан. Сад треба ићи целе ноћи у непознатом правцу. За време рата између човека и машине од челика не прави се разлика. Долиј мотору бензина, и терај даље.

Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа.

Штитиле су их жице, те су ваљда мало спокојнији. Планином је овладала језива тишина, да човека страх ухвати. Иако је непрозирна ноћ, мени се непрестано причињава као да видим неке силуете како промичу.

У мојој свести је наш командант одреда био велики човек. Вредно је било погинути за тога човека. То, истина, кажем сада.

Сишавши на Солунско поље, узе Господ на себе сподобије човека са дугом белом брадом и упути се према Могленским планинама.

И ја сам се био окренуо на ту страну... Протекло је извесно време... Наједном угледасмо једног човека како нам се журно приближава. Сећам се... имао је црну пелерину... — Пст...

Требало је видети тога војника како је после изгледао. При сазнању да је он својом сопственом руком убио два човека, њега је обузела дрхтавица, и он је безумно пилио у леш, док су му се вилице тресле. — Море, остави се размишљања.

Хиљадама људи, на обема странама, мислило је данас на великога човека, за кога се прича да се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса.

Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно...

Изишли смо у главну саобраћајницу. После једно двадесетину метара пред нама се указа попречан ров, дубок до висине човека. Кроз прорезе на избаченој земљи, налазиле су се пушкарнице.

Дах ми је стао. Дрхтим, па ми дође да му кажем: не могу више да глумим храброг човека. Доста ми је и ово што сам видео! — Ето, тако, по цео дан — говорио је мирно командир.

Бугари осете и припуцају. Мога водног официра убију, и једнога војника ране. Иако је командир давао утисак душевнога човека, говорио је о смрти свога друга некако хладно, као и да није реч о живу човеку, с ким је јео и пио, а који је сада

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

објашњење: „Смисао овога приказа јест двојак: кад га читаш редом, не сматрајући ништа на оне у среди двоточке, фалиш човека којему је он приказан; а кад се у свакој врсти од они средоточака таки натраг у другу врсту враћаш, то га онда ружиш“—?

Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне врлине свога човека. Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и биће да клизне у комику на изненађење и самога писца

Не гледај време, јер љубов све ће победит! Сети се да највећа срећа те овде чека: Роба родити нећеш, већ човека, образ божества. То је злато! То је сребро и драги камен! 1826.

Залуд лекова цед против отрова болести разних, Судба је човека та: земља да земља буде. Није ли древност свог Ескулапа називала богом? Па гди је тај Ескулап? Време му разнело гроб.

Шта там’ хучи? Разлеже се камен, и љути се пена, Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб. Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа, Ал’ је човека моћ противу природе мрав...

Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа, Ал’ је човека моћ противу природе мрав... Опет се обала шири, Трајановог моста останци (Горд Полодорија твор) туже од векова ту.

О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд! Ти ниси ума познавао силу, Човека виспрени дар, Што краси срце, надима прси, Стран ти би чувства жар.

смерт отерати, А дух пун жара, чести и слободе Не трпи љаге, нит ће врагу дати Да скорпионским једом оно трује Што човека од звери одликује.

Та нисам ја дошао На овај свет бели Да у туги несносној Век проведем цели! На радост је човека Створила судбина, Зато му је сладости Поклонила вина; Зато му је веселе Песме дала гласе, Да разведри облачне

Човек је ту да трпи, и мање трпи ко трпи: Пола теготе под власт човека подложи Бог. Ако т’ ружу не даду мирисат, оком уживај; Ако говорит не смеш, мисли што с’ мислити сме.

грунта до Бродске регименте жестоке страже постављене су, сто фати стража от страже, на свакој 4 наоружана човека, са жестоким налогом, ако би тко от једне или друге стране кордонску линију прећи усудио се, без сваког призренија да

помисл на кугу страшна је, а кад јошт около нас видимо несретне жертве, које от ове страшне болести падају, здрава човека, при самом помислу, смертна грозница обузме.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

вапај до нас не допире — Црна копрен вековечитости Раставља нас од тајних гробова, У којима сахрањени леже Век човека, прошлост човечанства. Туже л’ веци силних Немањића?

ВЛАДИКА: У земљи, сине, Где ретка биљка братске љубави, Умилног цветка мирис небески, Жељноме чулу смртног човека На меки крили слоге доноси — Још дубље корен хвата раздора. (Чују се пушке.) А где ухвати — О, браћо, браћо!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека? Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне; Кô светињом неком опијен је био, Јак као небеса

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

да, господо, ми смо се овде сабрали... управо, ја сам вас позвао, господо!... Господин-Вићо, брате, ти тако гледаш човека у очи као да имаш нешто да му кажеш, а то може збунити и највећег говорника. ВИЋА: Па имао бих да вам кажем.

Разуме се да треба све по реду да нам кажеш. Ја не знам и шта сте га окупили са тим питањима па само збуњујете човека. АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано. Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест.

МИЛАДИН: Немам. Ал' ја највише на тебе рачунам господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим... ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану?

Онда нам каже собарица: „Ја ћу да кидишем на њега!” Има, знаш, храбрих собарица, па смеју тако да кидишу на човека. Куцне она на врата, а отуд одговара онај као голуб: „Слободно!” Нама заигра срце... ЖИКА: И сиђе у панталоне!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Основ Доментијановог виђења светог Саве јесте однос човека и његове отаџбине, вероватно јединствен у европској књижевности средином 13. века.

српског владара, државничком и духовном, али не инсистира на Милутиновом личном духовном подвигу, јер је идеал човека и владара сада виђен у Александру Македонском, с којим он пореди свога јунака.

Певач прво пушта младу жену да одмах у њој позна, по бурми, руку одрасла човека, Дамјана, свога мужа, да би мајци оставио дуге мучне тренутке присећања (Окретала, превртала с њоме,/ Пак је руци тијо

Од сељака тако постаје хајдук, од домаћина - заштитник народа, од породичног човека бескућник, коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда

Из потлаченог човека израста јунак "кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати". Када је турска свирепост потанко описана, у

Његова поезија - рефлексивна, песимистичка, интелектуална - садржи размишљања разочараног и болесног човека, који је повукао из јавног живота.

У основи његове космичке поезије налази се мисао о јединству човека и Бога, о човековој небеској преегзистенцији, о његовој моралној кривици, паду и поновном уздизању.

Реализам: Доба приповетке еализам је открио малог човека и његов свет. Књижевност је захватила матицу народа. Сву своју пажњу писци поклањају разноликим видовима народног

Главни јунак је свуда равнодушни туђинац, што прераста у тему безавичајности новог човека. То је изврсно дело и по фактури и по виђењу света очима странца.

Попа уобличава искуство савременог градског човека. Али у исти мах помоћу језичког и културног памћења открива и другачија, старија човекова искуства.

којим је саграђен нељудски свет, са људским фигурама као објектима манипулације, у најбољем његовом роману Употреба човека (1976). Од свих поратних писаца нико није приповедач у ужем значењу колико Антоније Исаковић (1923).

Већ у Времену чуда (1965) искушења савременог човека - с идеолошким и политичким конотацијама - уноси у подлогу новозаветних прича, и тиме универзализује значење.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ја уступам цвећа стазе Којима је нога мека; Нек’ по цвећу жене газе, А трње је за човека! 1856. ГДЕ ЈА... Где ја шећер сијем, Ту отров израсти; Где ја певат мнијем, Ту ћу у плач пасти; Где на друга

Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари. Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И пева језик мој пророчанство, Као што трска пева у књижевника руци. Ти најлепши сине човека, Коме с усана и кроз пој Милина бије надалеко Нек Божји благослов те прати на вовјек.

“ О безлобља Давидова, чујте, цареви, чујте, Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох, рече Бог, човека по срцу мојему.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. међу свима биљкама највећи значај. За њега је карактеристична пословица у којој он опомиње човека: »Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла« (Вук, Посл., 6419; упор.

У Босни и Херцеговини верују да би семе од б. л. могло човека учинити бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда

, 3, 274 идд. При томе је важно да је на гробу б. никао сам од себе). Такође постоји и лоцуѕ цоммуніѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата

Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор. и пословицу: »Душа му на б. мирише. Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор. Вук, Пјесме, 1, 173, 8), онако исто као што у песми агиница буди свога агу б. (Софрић, 45).

л. је свето растиње (»од ње је света крв«), и на њу не сме ни вукодлак, ни икакав зао демон: зато ако они гоне човека, најбоље је да се склони у виноград (ЗНЖОЈС, 6, 149; 23, 185). Заштитник лозе и винограда је свети Трифун.

), носили су такође л. хаљине, упор. и »човека обученог у ланено платно с оправом писарском« у Језекиљ, 9, 2. Код Срба лан се не сме узимати ни у руке преко Беле

је и дрво мудрости, знања. »Није три пута око л. састављен« (Вук, Посл., 4243) означава човека који је сулуд, тј. који није три пута обнесен око леске [да би дошао у додир са њеном спасоносном, памет дајућом

Прецима је, вероватно, намењена п. коју, о Тодоровој суботи, остављају код Побијеног Камена (камен-фетиш у облику човека, близу Ђевђелије) нероткиње, да би добиле децу (СЕЗ, 40, 44); исто тако и п.

Ако се у пушку метну три зрна п. и ускршња свећа, може се из ње убити вештица (Караџић, 3, 186). Ако човека ноћу прогони какав нечист демон, нека се, ако може, склони у п., и демон му неће моћи ни да приђе (ЗНЖОЈС, 6, 149).

Кад мора сиђе са човека, треба у том тренутку затворити тикву, и онда ће мори »стати вода« и навраћаће идућега дана сваки час не би ли

Најзад, ту моћ нема само трње, него је може имати и грање уопште. Код Тешња у Босни има гроб некаквога човека кога су убили хајдуци, па га ту и закопали.

У магији понекад је трн замењен иглом или ексером. За човека који је преко обичаја љут и набусит каже се: »као да је на трње мокрио« (Караџић, 1, 184).

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе. Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете и при том цокћу језиком од чуђења да таква наказа уопште негде постоји.

Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном кожом. Не знам какав би изглед Прохор тражио за писмена човека, знам толико да овај просто не би смео да изгледа као ја.

Ваљда га је разбеснео сам игуманов долазак. Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси.

Тако је и било. Лауш је кришом послао човека да нађе Јевђенија и да га доведе на Кулу. Када размишљам сад о свему томе, далеко ми је лакше да нађем одговор на

краљицом, коју су ко зна какви ветрови, као немоћну белу лептирицу, донели овде у туђу земљу, у наручје овог старог човека. Симонида и ја, осетила сам то у тренутку, живеле смо, исту горку судбину.

Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица. Забундала се јер јој је хладно. Увече, кад хоће да легне крај свога човека, уместо да се скине као све друге жене, обуче још једну од својих хаљинетина. Човек изгуби вољу да с њом има посла.

Одлази у сумрак, враћа се у свитање. Потпуно је исцрпљен. Сад се питам каква то силна жудња покреће тога човека да подвргава своје слабо тело таквим језивим патњама. Какве су се силе сукобиле у његовој души? Куда се запутио?

Господе, смилуј му се, прими овога човека који ти иде у сусрет намрштена чела и стегнутих вилица, опрости му за његов чемер и јед.

Кирча Ја не могу да схватим једног зрелог и разумног човека који се драговољно подвргава таквом испаштању. Говоре ми да он то чини за нас остале који се не обраћамо Богу истом

Шта се то с њом дешава? Је ли та жена при чистој свести? Ако јој је стало до човека, зар није могла наћи никог другог него баш монаха и то овога који је смернији од сваке девојке?

Располутила су ме питања на која не знам одговор. Зар нисам и ја својим исмејавањем натерао тога човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав излаз?

Никаквог оправдања не може бити за човека који своме брату у тешким тренуцима није пружио руку да га спасе из вртлога смутње, него га је напротив још више гурао

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

- на доброме хату, Кад би се врлине цениле по врату. 8. Ето ту су деца нашег бурног века, Почевши од момка до зрела човека. И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему? Није било више човека који би био у стању да те списе прочита и разуме.

Од њихове констелације, т.ј. међусобног положаја и положаја према осталим звездама, у часу рођења, зависи судбина човека.

Приступамо му на прстима и, кроз једну његову пукотину, видимо два човека где седе на каменој клупи. Ослушкујемо. - „Јеси ли, драги Теофрасто, добро закључао сва врата и капије?

Буди, дакле, миран, дражајши, ми стојимо на чврстом тлу. Само кад не би било тако врело!“ Оба човека усташе са свог седишта, па се упутише преко травњака, обасјаног месечином, у кућу. Ми их јасно видесмо.

Наша посета свршила се брзо и успешно. Седи научник, математичар, физичар и инжењер, упознао је у мени човека који његова дела цени и понешто разумева, па је схватио и одобрио моју жељу да посетим славну александриску школу, а

Улазимо у другу просторију. У њој стоји статуа човека малога раста, танких ногу и сићушних очију. То је Аристотел! Ова соба посвећена је искључиво његовим делима.

Урош је писао дела и на српском језику; имам његову „Просвјету човека и образованије јестества“, а видех код једног познаника и Урошево „Огледало истине и правде.

“ Из списка пренумераната Урошеве „Просвјете човека“ види се шта су била његова браћа године 1847, када је то дело штампано у штампарији јерменског манастира у Бечу.

покретних небеских тела на звезданом небу, какав је био у самом тренутку рођења, то јест могу да саставим хороскоп тог човека. И из тог хороскопа читам његову судбину.

Хранећи биље, оно је хранило и све животиње, од најмање, па до највеће, човека. Све што живи захваљује свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце.

род је неколико таквих хладних таласа преживео, а године 478000 пре садашњости изгубисмо његов траг сасвим, - или човека још није било, или га не могосмо разликовати више од сродних животиња.

Главни документ историчара је писано или урезано слово, документ преисторичара је рукотвор и костур преисторијског човека, а документ геолога окаменотина.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Доситеј у предговору јасно истиче да је намењује младим читаоцима; он верује, као прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те да се вреди

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА (плаче): Па зар сам и за то ја крива? И кад си ти то знала, што ми ниси казала, да и ја знам, да онда човека не зовем, не досађујем му? (Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате.

МИРОН (строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека толико мучи. Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе.

Док се до врлина не дође, док се ради њих човек мучи и бори, тако то човека загрева и уздиже. Али, кад неко успе да се сав врлинама заогрне, онда му је у њима тако сухо и хладно, хладно.

први, највећи, или што, ако је жена, код ње изазивам страсне, љубавне осећаје, не то, не тако — него да воли мене као човека. Да воли ово моје лице, косу, да жали за њима!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

део паланке наставио је старо, оно што паланка сматра „шалом”: да извирује хоће ли однекуд малер, несрећа, брука на човека.

Али као што све око човека у току његове судбине добија друга и друга значења, тако бива и с речником. Реч која је некад била израз задовољства,

Седео је у затвору зато што је ранио човека; а због дрског понашања на суду одлежао је повишену казну. Девојкама је колико певао толико и пуцао под прозорима, и

У мраку јесење ноћи није добро распознао човека. Секу је најбоље тешио Срећко. И мајку Станојеву је он најбоље разговарао.

Кандило се целу ноћ не гаси, три човека у тој малој ниској кућици наизменце жмуре и једно друго варају да су заспали. Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно

ли у младе наше године толико пута слушали да се Станојла Перчинова, тамо однекуд с границе Србије и Босне, удала за човека више но тридесет година старија од себе. — Имаш право.

Отуда им име. Бошко Перчинов, отац Станојлин, болешљив као дете, развио се после у лепоту од човека. Висок, танак, гибак, тамносмеђ, мало бадемастих очију с којих се капци дизали полако, заносно — Ходао је као јелен —

Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати. Расцмиљави човека, срамоти га. Станојлина мајка беше жена наших јужних сиромашних крајева.

пословима —, који уме прилично почувати оно мало што му је остало од оца, али му се нарав преврнула, и сујета лепог човека порасла. Дошао нераван, сваки дан друкчији. Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут.

Ватрена жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору.

И шумарак је Шваба подигао. Додали би Јулици нешто и у новцу, удали би је за бираног човека, па има само да седи и да ужива. — А што да седи? Не треба много да седи, боље је то и за њу и за столицу.

За трен ока је све било јасно, и све било ту. Три човека под маскама, двојица са секирама у руци. Страховит крик девојчице, која се занесвестила.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Смеј и шала, каже Гален, нужна је за здравље, продужава живот, умекшава нрави и чини да се човек од човека као ружа од чичка разликује. И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања.

и погдикоју лепу ствар у моје лакрдије умешао, представљајући да је апатија (нечувствителност) најприличнија за ученог човека, таковом поред благодарности на вниманију моје особе јавити имам да се мени ништа већма није допало од оних

се; но кад се мора сила призивати, куд ће веће силе од вина, кад од једног предмета начини три, и обори најјачег човека.

А сад доста; фала вам и опет на крпежу и огрижинама!« Љубезни моји читатељи, с крпежом се кућа држи, а огрижаји човека из невоље ваде.

Све романе, гди год је наћи могао, доносио је свом љубимом питомцу, читаше му и слађаше му да је ту најбоље за човека увеселеније, и — Роман, ионако склоњен на то, тако се заљуби у читање романтически књига да се ни у време ручка од њи

Љубим вам око. »Аљине праве човека«, општа је пословица, и читатељи ће моји са мном заједно труд положити за искусити како је Роман одевен био.

— Има и такови суза које онда истом извиру кад највећа пакост или љутина срцем човека овлада, или кад жена не може мужа по вољи за косе да очепа; даље, кад жена код постеље болесног свог супруга цвили, и

(Лисица се нађе једном с магарцем. Господин магарац, рекне она, сви вас држе за особити жени и великог човека. Ког врага, одговори магарац, та ја нисам ништа будаласто учинио.

Љубов, господичне моје, (колико нас искуство учи) јест празан чанак за гладног човека. Љубов је мозаическо представленије Пигмалиона и његовог камена.

Човек без љубови јест лепа кућа гди нико не пребива. Човек без љубови јест музикално орудије за неуког човека. Човек без љубови јест звоно без клатна.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје довољно квалификација за члана академије наука и

Ти биографи, наиме, имају обичај да се после смрти кога познатијег човека увуку у његову кућу и са једном полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и хартијице које се по кући

Ја се, на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што

на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао.

Читао сам тако, на пример, писмо једног великог човека, академика, који је од свога кирајџије тражио неплаћену кирију.

— А јеси ли их бар збринуо те олакшао човечанству? — Не, јер брига је нераздвојна од човека. у бризи је услов за напредак човечанства. Увидео сам да је грех према човечанству одузети човеку бригу.

ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА Мада је смрт једини и најпоузданији факат у животу свакога човека ипак, пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са тим фактом.

Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио

То је доба када се код човека јављају први инстинкти које затим ни живот, ни васпитање, ни образовање не могу сузбити нити уништити.

Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила је о рођендану брилијантске бутоне и задела их је у румене ушне рупице.

Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и после смрти, својина само женскога рода.

Па онда, панталоне су и издржљивије, отпорније, не зато што би сукња била израз попустљивости, већ зато што она човека некако разнежи и омекша. За то има чак и историјских доказа.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А сунце благо сија и на догледу јс огромна равница. Преда мном је стајала са стране пута група људи око једнога човека, обученог у стари шињел без оне „шлинге“ позади. Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови.

Требало је штитити сада и одступницу њену. Зато су наређења била увек категорична: бранити положаје до последњега човека!... А Бугари су јуришали и дан и ноћ.

Требало је сада њега извући. Можете замислити муке тога човека, коме су обе ноге сломљене, и кога ми сада вучемо преко шиљатих стена. Када смо га, грешника, извукли, он је био мртав.

А живи једва одмичу. Отупели су, бескрајно равнодушни и свеједно им је да ли виде мртвог човека или животињу. Газимо по неким мочварним пиринчаним пољима, ноге западају у глиб.

А право би чудо заиста било, када бисмо видели ухрањеног и дебелог човека. Једног дана рече ми поручник Протић: — Пази га, овај још није умро! — и показа ми на једног војника.

— Где тебе нађоше из друге дивизије? — његов поглед био је оштар, а лице устрептало, као у човека коме свакога часа лебди смрт над главом. — Ето... тако — изговорио сам речи грцајући. — Гррр-у!... Гррр-у!

Али не заборавља да строгим гласом заврши: — Држите се на тим положајима до последњег човека. Просто речено, командант је тај који треба последњи да погине. Оваква наређења за време рата постала су голе фразе.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека.

Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека. Али, где живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ

Последња песма Откровења ПРОБУЂЕНА СВЕСТ (ЈУДА) Проћи ће кроз живот мисао, Залогај пресни меса кроз тело, Човека, који је толико пио и дисао Док сварити је није успео: И то дивно преображење хране, И тај заносни трбух што је

Боже мој, како си ти начинио то човека од блата! Ниси ли употребио ни мало сламе, нити остатака својих од ноктију и косе, што би значило: према своме

Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним И телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или један

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, умориле му се руке и ноге, жедан је: могао би поток да попије, а нигде ни човека, ни звери. Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде.

страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад преко трга ветар зафијука, луде и облаке ускомеша, донесе пред Дрвосечу човека у црном оделу. Сав пометен, диже Дрвосеча поглед к Незнанцу.

Није било те опасности из које га мач не би могао избавити и није било човека ни звери коју песма свирале не би била у стању да припитоми. Чега је имао да се плаши?

За њега нема лека, јер нема човека који би с извора живота донео... гутљајчић твоме сину. Усправи се дечакова мајка. — Где је тај извор?

— Обећај да ћеш поштедети живот мог сина, и ја ћу наћи таквог човека... — прошапта мајка, а Смрт се грохотом насмеја. — Рецимо да га нађеш шта ћеш му дати? Блага ниси ни имала.

Већ и сумрак поче да изједначује небо и земљу, а никако да наиђе ни на дрво, ни на човека. Заморен, покри се дечак звезданим огртачем неба, склупча на песак и леже. Дуго је тако лежао.

Тако и до града стиже, до ушију најбогатијег човека у граду. — Каква је то столица што изгледа као цвет? — упита богаташ? — Шта ће у планини таква столица?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин! Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Из њих кад прочита сву повест човека, Радошћу ће сјати, И тамо где тече рајска златна река Места ће ми дати... 1918.

За инат девојка пође За првог човека што га На путу срете, и момак Врло је тужан стога. То ти је стара песма, Но вечно нова и млада, И ком се деси —

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили

Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом. Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином, и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере, патриотизам од

Таквог човека представљају — између осталих — Вуксан од Роваца, Мрчарић Пејо, Илија Бирчанин, Петар Добрњац, Милош Поцерац.

Из таме вековног робовања она се помолила као сунце из мутне ноћи и плахо заискала своје право на живот човека. Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не бије светло оружје, него јуначко срце.

То је наивност, али која и за савременог човека има несумњиву поетску драж, драж давно протеклих времена кад су људи били с природом у детињским и чврстим везама.

Војвода Пријезда, чувајући слободу и достојанство човека, жртвује све што има, па и сам живот. Сличних примера има на стотине.

— „и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на ставу код чобана; и тешко је наћи човека да не зна гуђети, а многе и жене и ђевојке знаду.

По реченим мјестима, куд се данас јуначке пјесме највише пјевају, нема човека који не зна неколико пјесама (ако не читави, а оно барем комада од њи), а има и који и знаду и преко педесет, а може

„Он се по оцу звао Гавриловић па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. по другога човека. Ја га у почетку 1815.

42 Косовац Јован је историјски неодређена личност. 43 Преобраћање човека у змију је врло стар и врло чест мотив. Јанко 1448.

Описују га као веома храбра и мудра, и као човека који је свршавао послове са мало објашњавања“. Последњи пут је поменут 1435.

(носило се за калпаком, а и на барјаку) ченгел — гвоздена кука за зид причвршћена, на коју су Турци набијали жива човека да ту висећи умре черек — четврт четобаша — четовођа честит (цар, кнез и сл.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ЧАРАПЕ Стварно је најбоље дићи нос Па ићи бос ИЗА ПРВОГ УГЛА Иза првог угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека

Иза првог угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека

прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не

путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или

Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Те рад тебе, човека, бих и ја човек. Без ниједне ми помоћи мртве ослободих, и зарад тебе на земљи од твоје кћери девојке-матере ми родих

И један уписа у својој цедуљи да је вино од свега понајснажније, јер оно свакога човека може с ногу свалити и најпаметнијега изумити, ко га много пије.

жабе, љуте комарце, с неба горући град, дањом учини црни мрак, најпосле по свој оној земљи једну ноћ све првородно од човека до скота, свега имања поби и помори.

Ал’, све мртво лежи. Ни душе живе чути се нигде. Онда разљути се цар, виде: сва пуста земља, нигде ни човека и град празан, — а толико време онде дангубио и узалуд мучио и губио своју војску!

Зао бијаше и неки тамо у Русији литовски кнез Витолд; замота жива човека у медвеђу кожу, пак наваби многе псине на њу, да је зуби раскидају.

Опак бијаше неки Фалерис: распали мједена вола и жива човека у њега затвори да би се чуо во јер риче кано жив. КОДРУСОВ ЖИВОТ Кад је атински краљ Кодрус имао бој са својим

О ЦАРУ ЕВНИКИЈАНУ ОХОЛОМ У неко доби, неки грчки цар Евникијан, држао се да нејма од њега мудрија човека и свакога је за будалу држао.

Зашто стидљив приговор човека на јарост диже. Него, у разговору мисли се како би му изтиха наговестио да се сети цар штарад је он дошао к њему.

Рече: »О, честити цару, има овде један великосиловит бољарин у овом граду. А коншију свога има пак сиромашка човека (видите како мудро пророк суд изводи, те цара именова бољарином, а онога официра, женина мужа, Урију, нарече

Докле ухватише га, сам се исказа, јер је убио човека. А да речемо ево сад, крошто ли нам то Бог даде и постави сваком нам у глави на нашој памети свагдашњега будна на

обојици, Емореју и Сихему, несуђеном зету своме: »То никако од нас не може бити, нашу нам сестру дати за необрезана човека.

Рече им: »Но моји синци, сад ви мене учинисте зла човека; са злочестим именом свуд ме прогласисте. Сви ови изокола Хананеји посташе нам непријатељи.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И не један паша — него неколико њих! Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала скинути, само кад хоће и кад потруди своје чудо и господство.

Остала је рано удовица. Имала је мужа којега је волела и обожавала јер је и телом и душом био лепота од човека. А и сам епитет, управо епитети, сведоче то.

Не, овде никад дотле не сме, и не може, да дође!... Тек спопадну човека који није ни у сну снио и ни накрај памети му било да се жени, и навале на њега са свију страна да се жени!

уши мисао о женидби и женици — и ви сутра лепо не можете више да познате оног јучерашњег сређеног, мирног и задовољног човека! Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де...

Тако је силна љубав и тако силно заноси она човека!... Ништа од свега тога није он приметио нити га се то тицало! Само једна слика му је лебдела пред очима, само један

— Е, доста саг, Таске!... — пресече је домаћин. — Е, бива ли тој од еснаф-човека? Ред ли је? — наставља тетка Таска. — И Зона, и Калина, и друга инка!... Па бива ли, мајке?!...

је сама дала повода оним својим држањем и увредљивим речима којима је увредила једну искрену и њој тако предану душу човека који јој сада опет у машти изиђе пред њене умне очи и мио, дивнији и милији него икада дотле...

Па не само да се задржао на хвали речима него је и делом доказао да га цени: поручио је преко свога човека једну Богородичину икону да је Мане окује у сребро, — и поручио и богато му исплатио.

Ход му је био као ход човека који се кренуо да се онако мало прошета једног лепог септембарског дана, да се нагледа лепоте и шаренила на пијаци,

Слушају чираци, па неје ред за еснаф-човека. Искачају лоши речи!... Не чиниш ништо лошо, амо — неје ред!... А да си имаш домакицу, е, тој веће на друго прилега!

Та како саг да тражим кад убаво си знам да ми неће дадну девојку? — Та што неси тражија никог потаквог човека, од ред човека... Татко ти имаше пријатељи сијасвет, а ти си жмијеш неженет и губиш си младос’ са селски звери...

— Та што неси тражија никог потаквог човека, од ред човека... Татко ти имаше пријатељи сијасвет, а ти си жмијеш неженет и губиш си младос’ са селски звери...