Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли друго, Срдење, смех ли.
Ко год ходи, он и находи. Чувење до памети стоји. Несита је велика арждаха човечаско лакомо срдце. [Свак] смрт своју са собом шика до згоде. У клетви благослова не бива.