Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!... Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено: — А шта је трибало да се до
— Може ли се ово очима вировати?! — рече, крстећи се, Срдар. — Је ли ово сметени Букар? Је ли човик, или пас? — Брзи су Буковичани, оца им њиова! — вели Бобан — али је ово јопет прико мире!
— пита га Срдарина. — Како то? — рече гвардијан. — Ма причâ ми је фра-Мартин Карињанин да у Зеленграду бише човик који је могâ утећи најбржему коњу и да је могâ трупачки скочити из бачве у бачву!...
Нико да се одавде макâ није, него да ме свак слуша... Ножић ми дај когод и воде донесите! Та не видите ли да је човик при смрти! Брзо, двојица донесите штрамац (душек) из његове камаре. Ножић амо или бритву!
Види се, види да су унапридак све знали и проштудијали, а то је могâ учинити човик који је подуже овдинак боравија. — Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана!
— Ти си се понашâ кâ прави човик! — рече први Тетка — и ја ти зафаљујем! И сви почеше хвалити Вртирепа. — Е, дакленка шта ћемо садак?
— Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници! Божја је воља да човик мора исти докленка је жив, па се не знам шта догодило! Али, вирујте ми, ја сам још изван себекаре.
— Не бојим ти се ја глави, Брне! — рече му Вртиреп. — Ниси ти примека срца, иако ниси зâ човик! Него чувај се, да ти... крк!... знаш, да ти не кркне жила ка сиромају фра-Вици јутроске.
— А ко је онај погурени куљеша? — Оно је ађунта — одговори Мачак. — Кажу да је пуно учен човик, да уми латински кâ и фра-Тетка. За њима иђаше писар, висок, мршав, незнатан младић.
не знам сад да ли Агуштин или Аквински... еле, у ономе стању кад човик ћути да има само кожу, а изнутра ка да је пун празнине, ка да нема костију, ни меса, ни крви, него ка да је пун само
— рече говедар. — Ама који је ђавâ Наћварини? Шта је њемукаре? — А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића.
Врану? Би, кâ и мој покојни ћаћа! Он би приказивâ рачуне тамока ди они шаљу, а себика би напунија кесу, јер човик види како је под старост без јаспри! — То је знâ и провинцијал и сви остали, зато га и не изабраше — вели ковач.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И тако му, проклетнику, поможе кривда! ПРАВДА Кадгод, док се још за то није знало, био један човик који није имô ништа осим једне башче и једног сина...
— Како то, сине? — онај још не разуми. — Та тако липо! Ето, човик има памети да види како му липо жито ђика и дите расте, ал̓ има памет и да види да ће умрити.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Спиро сједи! — вели му. —Нека, грем од курата... —Бија си ради онега... Па ча говори? —Ча говори? Не би човик вирова..... Говори да ће га уклонити и спалити... — Спалити?! престрави се Букало, остави плитицу и диже се.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Таква је, на пример, »доскочница трава«: она »расте на праведникову гробу из крижа при земљи«, и помаже »да се човик никад не смете, него да може свакому одговорити« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 118).
Ћипико, Иво - Пауци
— Па вратићеш ми! — бојажљиво прекиде га младић и диже се. — Молим вас, немојте о том ни говорит'!... Који би ја био човик! Још има у људи, ваља даће... Имају се од чеса наплатит'. И нато умокоше и упутише се прама селу.
—Није ни пуно. —И је, данас је кратак вик... Бије нас сваки бич. Боже прости, кад човик остари; није му ни жа умрит'...
А посли нашло се писмо да је човик му био све липо подмирио. Ма, присјешће му! — Остави туђи посао, приповједи што је с тобом било!
— опази Иво. — Увик... и нигда ми ни било од никога потриба. — А да вам дође до невоље? — Било је и тога, па, човик може поднит више од иједне бештије! — Ма треба јести! — Исто не питам у другога.
” — Па преврне разговор. — А ча је оно било у вароши? Зашто су ракете пуштали ? — У славу начелника. — Могућан је он човик! Лако је, ко јема, њега свак части! Кад је дјевојка престала говорити, Иво осјети у ушима празнину.
Јема их па не мисле друго него за јиће и спање. Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида ... Изнебуха лахор с брда затресе лагано гране, и с мирисом љетне ноћи носи собом свјежи шапат звукова;