Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Знаш шта ћу радити! Казаћу Маринку да га он испита... Нико то не умије као Маринко!... Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар човјек. Ја ћу лијепо казати њему; па кад га Маринко узме на око, неће га моћи слагати!...
— виче Зека. — Кога? — упита он бунован. — Мујаге!... Слушај како псује!... — Ви сте жене!... Зар немате човјека да ми на мајдан изиде?... Пхи!... Срамота!... Ја ћу тамо доћи да вас шамарам! — чуло се испод шанца.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Једног дана стиже на тај вашар бос и необријан скитница са џаком преко рамена. Дрско се угура поред самог човјека с мишем и поче да виче: — Овамо, народе, да чудо видиш! Младог лава продајем, дивно лавље маче!
Око необичног човјека окупи се зачас велика гомила људи. Неко зачуђено повика: — Пази, пази, бијели миш пророк сакрио се међу своје срећке!
Значи, стигли смо у неку кућу. Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га. Угледах над собом човјека великих бркова, а изнад њега чађаво поткровље украшено са двије сланине.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(К-Љ, НБ, 1888, бр. 2) — Вино од лозе, млијеко од краве, човјек од човјека бива. (К-Љ, НБ, 1888, бр. 6) — Од крушке и крушче (какви су родитељи таква ће и бити деда). (К., ГЕМ, 1930, В, стр.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Та пријетња сломи упорство Драгићево, те пољуби дједа и сједе му на кољено. За њеколико се стиђаше непозната човјека, те га кришом погледаше; како сваки пут среташе крупне, плаве очи, сваки час обараше своје.
— рече Јанко. А зар ти, Крцуне, не видиш колико је то зло? — Видим, пошто размислим, али се онда не мисли, онда, кад човјека понесе. — А шта ти управо радиш код владике, зашто си му потребан?
— А, опрости, кнеже, ја се заговорих с овијем младијем човјеком, а на тебе заборавих? Што ћеш! Жељан сам човјека из свијета, а сувише, с овијем бих ђетићем имао говорити дан и ноћ! — Не замјерам, господине Саво.
Латинска слова бјеху округласта, једнака, потпуно читка, ћириловска њешто незграпнија; по графици замисли абата као човјека одлучна и пуна мисли и наснова.
Јанко затече пред владичином ћелијом: архимандрита Јосифа, ђакона, ђаке, војнике и онога високог човјека којега видје с прозора. Бјеше тај већ средовјечан, али се видјело да је жилав и живолазан.
писаше сâм владика, писаше лагано, читко, малијем, округластијем и збијенијем словима, те му и рукопис показиваше човјека уредна, љубитеља јасноће и језгровитости.
задовољан и поносит, јер ће се у твојој свијести огледати твоја дјела, подстакнута слободном, мушком вољом слободна човјека.“ Јанку тецијаху сузе до ујакова рукописа, па се осмијехну, и преузе читање спочетка. — Јесте ли задовољни?
Остани, ти, Радоје, код стоке, а ми одосмо. Тако три јака, одморна човјека понијеше рањенике, а шест четника, који ће се мијењати напоређе, понесоше мртваца, те око поноћи стигоше у прво
Кнез поче јести, на што, по обичају, сви ућуташе. Пошто вечера, кнез настави: — Поњекад саме ноге носе човјека онамо, гдје га чека напаст. Тако је било и са мном.
Тако је било и са мном. Видјех човјека гдје сједи под једнијем дрветом, те се, помишљајући да је њеки од наших, примакох, кадли ко је? Погодите?
— Тако је, брајо! Али шта ћеш кад Драго не дâ о томе ни зборити! Ето, не даде је за добра човјека из Чева! А ето сад... баш да вам кажем свима... иште је Марко Лукин Ивановић Побор. — Лукин син?
— Не дао бог! — рече Стијепо, а Грубан скрену главу на страну. Не прође много и угледаше три човјека од Крсца. Они стадоше на пушкомет. Стијепо и Грубан упутише се к њима, а двојица од онијех пођоше у сусрет.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Осим попова и калуђера једва би човјек у 1000 душа могао наћи једнога човјека, који зна помало читати (а писари су, као што је напоменуто, и међу поповима и калуђерима ријетки).
Караџић сам прича како је Копитар у њему познао »човјека од народа«, »друкчијег од свију Срба које је он донде виђао и познавао«.
Романтичар по идејама, он има рационалистички дух. »То је највећа разлика између човјека паметна и између простака, што паметан човјек једнако жели и труди се да што боље научи или измисли, и да он буде
Милићевић, Вук - Беспуће
И туга материна прелазила је и на њега. Он се застидио себе кад се љутио на зиму; на саможивост једног ситног човјека који не воли да се узнемирује у невријеме; да оставља топлу собу, кавану, своје друштво с којим пријатно, уз бермет,
себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су већ године убацивале сједину, с повијеним брцима који се мијешали,
Кад уђе у кућу, нађе у ходнику једног омањег, дежмекастог и постаријег човјека који му пође у сусрет и представи му се, хватајући се за шешир: „Бохуслав Панек, инжењер“ , изговорено тако као да је
најмање на онога трбушка, са лицем за шалу и за смијех, са дебелом цигаром у зубима која му се вазда гаси, са изгледом човјека који не зна да се наљути.
даном, који је стрмоглављао као у понор, кроз мале застрте прозоре, своју јадну и безвољну свјетлост на предмете и на човјека, умртвљавајући их и изједначавајући их, правећи од човјека неки чудновати предмет који је случајно овамо забасао.
прозоре, своју јадну и безвољну свјетлост на предмете и на човјека, умртвљавајући их и изједначавајући их, правећи од човјека неки чудновати предмет који је случајно овамо забасао.
и даје друге правце његовом дотадањем животу, разгони мрак, уноси свјетлост, доноси стотину промјена, ствара новог човјека и рађа вољу, младост и снагу. .
У извјесним часовима он бијаше сасвим туђ самоме себи. Мјесто једног туробног, замишљеног, разочараног човјека, како је он себе замишљао, он налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и
Он се успава са осјећајима човјека који је убио: трзао се немирно и гонио привиђења; цијеле ноћи падала једна могила камења на његове груди, убијала га,
Осјетила је у себи срце које бије и младост која чезне; срела је једног непознатог човјека који се досађивао и имао настране мисли, који јој се приближио, зауставио је у њезином уживању, задобио њезине
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине. Зарадио сам га у добра човјека, па ми је све страшиво да га ђегод не пропијем.
— Побро, шта ти би одједном? — Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима. — Нагрдити човјека из чиста мира, рећи му да је коњ ... Испод густих Самарџијиних обрва одједном просинуше строге тужне очи.
Нађе се ту понешто и за неписмена човјека (а таквих је већина), нацртано невјештом руком неког његовог буразера, истог таквог неписменка.
Ту ћеш видјети човјека главоњу с раширеним рукама као да баш тебе чека у загрљај, па четвероного живинче (коњче ли је, пашче ли је, канда
Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека. РАДЕ С БРДАРА Скоро сваке године, у прољеће, нашу би кућу протресао један изузетан догађај: долазак новог
То ни Турчин не би урадио. Учио га, сјетовао, божју му ријеч казивао, а он — отресао све ко пас росу. Што бар мртва човјека не пожали, магаре недоказано?
За младих дана, причало се, једном је, обноћ, спазио неког човјека како искаче кроз прозор од његове жене и надао је за њим грдну вику јер је мислио да се ради о неком лопову.
— а некакав пријашин, гле га, као да му се богзна како жури, зајашио преко плота, гдје и није лијепо вид јети старијег човјека ако већ не јури туђа говеда из своје љетине.
Нејасан при мјесечини, слуша га брат Раде пажљиво и, не трепћући, разумије човјека. Зар и сам није везан уз тешку црну земљицу?
), кад спази три наоружана човјека како се спуштају из оближњег језичка шуме право њиховој кући. — Ево их, стриче, долазе. Сељак се само лупи по врату.
— Дај, болан, оставите човјека на миру, шта вас брига куд је он пошао. — Брани га, брани — гракће Бачкоња. — Исти си као и он.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Он му одговори: — Коњ. Онда му Грбо рече: — Буди што те мајка родила! Потом се коњ стресе и претвори се у човјека, из човјека изиђе голуб и проговори: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио! — и човјек паде мртав.
Онда му Грбо рече: — Буди што те мајка родила! Потом се коњ стресе и претвори се у човјека, из човјека изиђе голуб и проговори: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио! — и човјек паде мртав.
Жена сад проспе на јадног човјека читав вагон грдња, па га отјера и по други пут да иде мотрити. Човјек оде али и овај пут не видје ништа.
А жена ти се, мој брате, сад разљути, све јој почеше из очију искре искакивати, па ти опет просу на кукавног човјека читав пљусак грдња. — О, ти слијепче слијепи, — вели она њему — очи ти испале и кад сам те ја такога познала!
— Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја мам одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!
Покаја се готово, али се досјети те заповједи једном оклопнику: Иди па убиј тога и тога човјека, и донеси ми везену мараму. Оклопник оде као вјетар и замало час врати се, предаде мараму и нестаде га.
Таман извади мараму, кад ето ти једног човјека са сламним шеширом на глави. Сврнуо да потражи мало воде. — Помаже бог! — Бог ти помогао. — Здраво, како си?
видје да нема шта јести, он брже боље удари магарца и кад се појави оклопник заповједи му: — Иди па убиј тог и тог човјека, узми му везену мараму и донеси ми. Замало час оклопник се врати и донесе му мараму.
Ишао је тако по свијету а вријеме је пролазило, док се најпошље не погоди код једнога богата човјека да му овце чува. Често га је жалост сналазила али се он чуваше да не свира кад је поред оваца или на паши, јер би се
Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратак вијек, тек ипак не рече ништа. После човјека створи бог магарца и рече му: — Ти ћеш се хранити најгором храном, па и ње нећеш свакад бити сит; име твоје биће руг
Најпослије, створи бог мајмуна, и рече му: — Личићеш много на човјека, али нећеш бити човјек него мајмун. Пузаћеш се уз дрвеће и скакати с гране на грану; што видиш да раде други, радићеш
ласно ћеш ме погубити; него те молим да учиниш једну милост прије него ме погубиш, да нађеш у твоме царству три човјека: једнога сиромаха који ништа на свијету нема, једнога слијепца који ништа не види и једнога богаља који нема ни једне
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ У овој земљи људи су браћа, ту ти се добро за добро враћа, не видиш нигдје погледа злог. Човјека човјек од срца воли, не плаче нико, никог не боли у земљи Врапца Црвеног.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Је ли инстинкт ал' духовни вођа? Овде људско запире познање. Вук на овцу своје право има кâ тирјанин на слаба човјека. Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к позванију права, то је људска дужност најсветија!
пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје
“ „Ђе изјести, ако Бога знадеш, кâ човјек изјести човјека?“ „Ма сам чуо — опет ми говори — један народ тамо змије једе“. „Какве змије, честити принципе?
Из Бара се каже. Дава траве и нешто лијечи, и записе нечесове гради да човјека пушка не убије. Свак је држи, опрости ми, Боже, кâ да духом светијем прозире.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Главом је свијех надвисио, а грудима би заклонио два осредња човјека. Под орловским носом стрше му брчине сиједе, дебеле.
Ни то не прену човјека на прозору. Замишљен, дашто! Крупне ли су те мисли што се пребирају у ноћној тишини кад је одмору доба, а на
Држање и покрети му бјеху одређени. Видјело се на први мах снажна душа у снажну тијелу. Видјело се да хотјење тога човјека потпуно влада тијелом; да на најмањи миг његов, сваки уд готов је на покрет, као роб на миг господарев.
Дјевојка трчаше к њему раширенијех руку те се загрлише и привише једно уз друго. У тај мах уђоше у дворану три човјека и једна жена.
Тај страшни вјештац што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити и марвинче и човјека, како нико му никада није видио дима из димњака но га храни ђаво итд.
Име тога човјека као да напуњаше простор; дјела његова заглушила бјеху свијет, а свијет, клео или благосиљао, помињаше узбуђено велико
Баш штета што није човјек!“ рећи ће неки. „Богами, заиста је боља од многога човјека!“ прихвати онај први. „Радији бих с њом и на јуначки чесов посао прегнути, но с многијема што оружје пашу!
Свијет се мијеша, брате. Трагови се људски мијењају земаном; добар може родити р’ђу, а р’ђа опет добра човјека. Бог не дарива у вјечно нашљедство ни једно своје добро; ни јунаштво, ни памет, ни богаство, ни љепота не остаје за
“ Ђакон устави своје говорничке слике, јер угледа двоје чељади, човјека и жену што им се већ примакоше. Жена је ишла ситним а брзим кораком од деснога краја, као од Ријечке нахије.
видио тога кршног Црногорца, са двије леденице за пасом, и са јатаганом што лежаше крај њих, да је, рекох, видио тога човјека а чуо гдје га попом зову, е би се мало обезумио. Поп се причаше са Јоком, кад сердар са званцима уђе. „Ха! урани ти!
„Коњ!... Е, види лијепо ли је навезао!“ рече Јоке. Јанко се смијао. „Донеси, Милуне, па ћу ти на њему направити човјека да јаше“, рече.
“ Цура помоли главу на авлијска врата. „Чији ће, збиља, коњи бити у ово доба?“ рече Јока. „Богме два човјека на коњима. Ено их уставише се крај стрикове куће, па обрћу главе на све стране!“ одговори цура.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Дрво без гране и човек без мане — не могу бити. — Вино од лозе, млијеко од козе, човјек од човјека. — Орлови најрадије самци лете. — Орао се увијек на висине вије. — Животиње су шарене споља, људи изнутра.
— Ко људе не слуша, ни човек није. — Тешко је човека наћи, а лако познати. — Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека!
— Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан. — Човјек је човјеку ил’ анђео ил’ ђаво.
— Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи. — У злу се човек гледа какав је. — Смрти се не бој, но зла човјека. О ЗЛУ — Не тражи ђавол човека, него човек ђавола. — Не зови зла, јер и само доходи. — Зло лети, а добро пузи.
— Добар изглед добру дворбу твори. — Дјевојку лице удаје. — Одјећа не чини човјека човјеком. — Тица по перју, човек по оделу.
— Пас који лаје не уједа. — Тко много дроби, мало вреди. — Лонац ћеш познати звонећи, а човјека говорећи. — Лијепа ријеч гвоздена врата отвара. — Гора је рана од језика, нег’ ли од мача. — Ко хити врат ломи.
Ил’ ћеш ђе гледиш или ђе мислиш? — Питао друг зрикава човјека који је био измахнуо сјекиром да удари свињче које је он држао. Ја је чела, ја је брус, ја од мотике штене.
Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама. — За кућом некаквога човјека, који је имао једнога сина, дијете од неколико година, била под каменом у рупи змија, која је често излазила, те се
Једанпут син овога човјека узме сјекиру, те змији, која се била као удомаћила и није се од њега ни бојала, пред рупом одсијече реч; а змија се
4 Питала баба непознато момче: — Кога тражиш, момче? — Једнога човјека, па не могу да га нађем. — Било је некад и жена и људи, мој синко, али их више нема!
— На страх божји и на стид људски. 13 Питао син оца: — Шта најприје може човјека изневјерити? — Око и падање. 14 Питао магарац ђака: — Па шта ћеш ти бити, када непрестано учиш?
она нађе човјека у пољу, или срете гдје на путу, а гдјеком дође и у кућу, па му каже: „Ја сам куга, већ хајде да ме носиш тамо и тамо“
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало. Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио | ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки
“ Он чувши ово запита суднике: „Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?“ Они му одговоре: „За што не!
“ Они му одговоре: „За што не! плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш.“ Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири
извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата.
златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брати некаке љековите траве,
ј. без нигђе ништа, и од тога часа ниједнога човјека на овоме свијету, којему је било име Никола, није могао на очи виђети ни име чути.
ласно ћеш ме погубити; него те молим, да учиниш једну милост прије него ме погубиш: да нађеш у твоме царству три човјека: једнога сиромаха, који ништа на свијету нема; једнога слијепа, који ништа не види и једнога богаља, који нема ни
“ Цар на то пристане, и одмах заповједи, те се така три човјека нађу и доведу, и посадивши једнога до другог, донесе им се јело и пиће, и стану се частити.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Затијем Бакоња наређује да се изваљају двије велике бачве, свака виша од човјека, пак уђе у једну, пак из ње скочи у другу.
суд је преметао кућу тога човјека и њега вргао у тамницу за њеко вријеме, али га, најзад, мораде пустити. И тако, мало-помало, за два мјесеца, ишчезе
Свима Јерковићима прионуше очи на чудноватог човјека. — Ко је ово? Познајеш ли га? — запита Бакоња Кушмеља, отиснувши непознатог. — Не знам!
Али чим се стриц придиже, први му је посао био да пошље човјека под Велебит ка Пјевалици. Сељак се вратио с другом гуком масти и с поруком од видара да Брне ипак хода и да пије
“ И поп Илија (тако се звао) поче да прича о њихову друговању. Хвалио је фра-Брна као душевна човјека, који је лијепу успомену оставио и међу православнима. Распита се за његово здравље и за догађај са Пјевалицом.
смијешно да се чини стидљив и дјетињаст према такој жени; али кад Маша немарно и као узгред запита за „скончање“ човјека кога, ако ништа друго, мораше сажаљевати, Бакоњи се згади, он се намршти и дође му да је заспе грдњама, па да побјегне.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
С внимањем сам земаљске мудраце вопрошава о судби човјека, о званију његовом пред Богом; но њихове различне доказе непостојност колеба ужасна: све њих мисли наједно сабране
С точке сваке погледај човјека, како хоћеш суди о човјеку - тајна чојку човјек је највиша. Твар је творца човјек изабрана!
О свевишњи творче непостижни! У човјека искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан
Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са бесловесношћу, небу грабећ искру божествену, с којега је скочила огњишта, у скотско је селећи
Лице смртно на земљи човјека прилично ће бити ангелскоме, само теке једну искру малу вдохнут ћу му небесне љубави у његову земноме плођењу, да
ће човјек ова два закона, кад посвети мисли мојој правди, без никакве муке различити; али адско проклетије духа човјека ће чешће пљенивати.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Има нешто племенито, великодушно, нешто несебично у томе: бити сам крив својој несрећи. Нешто што човјека искупљује. А задао ми је јада у мом дјетињству! Могу слободно рећи да ми је загорчао и отровао најмлађе године.
ВИ Мајка ми је била из нешто бољих пучких редова. Њен отац је имао мали млин за бухач и уживао глас мирна и честита човјека.
Била је то фотографија лијепа плава човјека у маринској гала-униформи, и с меком брадом à ла Максимилијан, у позлаћеном барокном оквирићу.
) Широм су растворили врата да унесу мој креветић; четири снажна човјека, с капом под мишком, сваки на свом углу, уносила су на прстима плави креветак; било је у томе нечег дофенског.
Па се тако, све за љубав људског достојанства оног обичног просјечног човјека, на другу страну и другим начином, опет пориче и умањује то исто достојанство тог истог човјека.
обичног просјечног човјека, на другу страну и другим начином, опет пориче и умањује то исто достојанство тог истог човјека.
преградицама годишњих доба, чиновних разреда, дневних хорара, и није било те силе и тог догађаја који би могао човјека спријечити да у одређени сат узме одређену жлицу сирупа против кашља или одређену пилулу против лијености цријева, или
Очи су гледале право у нас, кроз нас, као што гледају очи човјека изведена из самице. Однекуд из угла — нисам могао тачно одредити правца — чуо сам марљиви рад црва.
Бакица би изишла на прозор. Егидио би начас прекинуо, устао на ноге и с церемониозношћу поднапита човјека широким размахом шешира одао пошту баки. — Здраво да сте, Егидио!
А хисторија човјека није друго него хисторија лудих покушаја да се тај обруч пробије. Одатле, сваки је људски напор напор против реалности
А бог је, о томе нема сумње, у најбољем случају настао бар тренутак послије човјека. Човјек је постао човјек оним часом кад је у њему никао први трачак свијести о себи и, заједно с тим, први трачак
Што ли сам се дао у филозофирање! То ми је слабост од дјетињства. А вјерујем да нема човјека за то неподеснијег од мене. Али то је у мени упорно, као и свака несретна љубав.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ја те не виђу. Сад се тек сјети везировић да његове гаће имају ту моћ да учине човјека невидимим кад их обуче, па се уклони те их свуче и дође пред мајстора, а он му даде да продаје сомуне.
— Ама шта то радиш, болан, јеси ли поманитао? Што бијеш мртва човјека? — Како шта радим, кад ми неће да плати што ми је дужан сто гроша? — Бре, како ће мртав човјек платити?
Везировићу се на то сажали, па извади сто гроша и даде Чивуту: — На, па остави тога мртва човјека, налет те било! Још потражи хоџу, па му даде оно преосталих педесет гроша, да по закону спреми и укопа мртваца.
— завикаће отац. — Богме, бабо, видио сам што прије никад нијесам видио: један Чивут бије мртва човјека, да му плати дуг, па ми се ражали те платих за њ дуга сто гроша, а оно остало педесет дадох хоџи да га по закону укопа.
Жена сад проспе на јадног човјека читав ваган грдња, па га отјера и по други пут да иде мотрити. Човјек оде, али и овај пут не видје ништа.
А жена ти се, мој брате, сад разљути, све јој почеше из очију искре искакивати, па ти опет просу на кукавног човјека читав пљусак грдња. — О, ти слијепче слијепи, — вели она њему — очи ти испале, и кад сам те ја такога познала!
— Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја ма̓м одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!
Он му одговори: — Коњ. Онда му Грбо рече: — Буди што те мајка родила! Потом се коњ стресе и претвори у човјека, из човјека излеће голуб и проговори: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио, — и човјек паде мртав.
Онда му Грбо рече: — Буди што те мајка родила! Потом се коњ стресе и претвори у човјека, из човјека излеће голуб и проговори: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио, — и човјек паде мртав.
Отиђи њему, па нек ти он каже шта ту ради, па ћу ти ја казати. Садразан оде и дође у пустињу, у којој нађе једног човјека као што му је дедо казао. Упита га садразан шта ту ради, а он му одговори: — Не питај!
Кад, мој лијепи брате, наједанпут створих се овђе у пустињи, и ево таман има четрдесет година откако не виђех човјека него тебе сада. Ко те послао да ме за ово питаш, тако ћеш му казати, и хајде с милијем богом.
Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратки вијек, тек ипак не рече ништа. Послије човјека створи бог магарца и рече му: — Ти ћеш се хранити најгором храном, па и ње нећеш свакад бити сит; име твоје биће руг
Ћипико, Иво - Приповетке
Отац размишља што ће од својих и од себе. Познају га добро у староме братству: има међу њима и кума, добра човјека. Отићи ће тамо; првих дана наћи ће му се на невољи, али послије?
Али природни закон жене да потражи човјека надвлада двоумицу, и у задњи час одлучи се. И мал'да не, послије неколико времена, бијаше јој свеједно ма какав
Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, —
Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека. Жао јој дјетета и мучи је мисао што ће он рећи, — може је замрзити и помислити да га у путу није пазила.
Али она не може да се одлучи, и засве да је он код ње, не може да се отме својим мислима. Колико се пута зажелела човјека, колико је пута чезнула за толиким морнарима и рибарима које среташе по пустоме шкољу и с којима би се тако брзо
тежину брака, и увиђа све јасније да се преварила; кајући се, криви саму себе: није слушала своје воље, већ је узела човјека, јер то и друге сеоске дјевојке раде, — и тако је сагријешила проти самој себи...
А кад изнебуха једнога дана дође онај морнар из Леванта, што јој бјаше милији од других, заборави на се и на свога човјека: нуди га млијеком и сиром, и поји га вином, и пусти се с њим у разговор.
Давно је већ на шкољу, и увијек овај исти начин живота. Заправо рећи, она друго не би ни тражила да није везана уз човјека који јој не да нигда мира и држи је под својим јармом. А у свему је сама узрочна, и та је мисао највише изиједа...
носи собом свјежину, живот, и она осјети у себи животну сласт: хтјела би пожурити доље к рибарима, али се боји свога човјека, — њега се боји, који јој младост и живот заробио, а ништа јој за то у замјену није дао...
но није могуће, силан је вјетар.... . — Марко, Марко! — кроза сузе виче Антица, угледавши свога човјека у чамцу гологлава, раскострушене косе, како одмиче од шкоља и жури у отворену побјешњелу пучину.
— Људи божји, — вели им благо, — ја сам ваш пастир, а овако нећемо ништа учинити, но изаберите два човјека нека дођу к мени, па ћемо се лијепо поразговарати, да се нађе свему разлога.
Али наједном, изнебуха, бане у кућу жена му Анђа. — Што не заулариш свога човјека, па га држиш везана код куће, а не да тражи туђих жена? — нападоше речима, подсмехавајући се, људи на њу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак кад свега тога узрок, што је све зазид'о, Тебе помним, души мојеј возљубљена Видо, Срећа, велим, у слободи човјека почива, А слобода у остену разумноме жива.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Судац: Ја овог човјека не разумијем. Писарчић: Ја би река', господин судац, да је он бена. Давид (гледа га презриво): А ја би јопе' река'
Судац: Ви сте, господине, јуче дошли овамо? Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене. Судац: Е, Давиде, како је име господину?
Страшно је то хуктање и шумење! Сад је тужно и жалобитно да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских, несрећних краљева и банова.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Раштан. Р., куван у млеку, лек је »од таторије и курта, што уједа човјека за срце као пас« (ГЗМ, 20, 1908, 356). РЕН Меерреттіцх (цоцхлеаріа армораціа). Рен; морска ротква; торман (Шулек).
Смрдљика. »Дрво за које се приповиједа да је уље на њему расло док није некакав цар некад о њему објесио права човјека« (Вук, Рјечн., ѕ. в.). Према веровању у Херцеговини, о с. се обесио Јуда (Св. Томић).
Ћипико, Иво - Пауци
—Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу. —Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када
Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човјека избочитих јабучица, по којима се виде испрекрштане плаве крвне жилице. — Можете!
—Лако је теби, — насмија се на њ дућански момак, али шта ће ова сирота? — и показа на човјека ситне главе, с перчином, мокра са подераним гуњцем, који се још одјутрос врти око банка и за собом оставља траг
— А што? Немам чиме ни купити је .... Де, газда, смилуј се! Газда, одложивши новине, с натегом устаде, ухвати човјека с леђа, а очито сили се да буде миран. — 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим!
Васо одведи га! — Чекајте, господару! — и трепавице затрепташе Васи, и дућанскоме момку показа на наочита човјека што је онога часа из дућана хтјео да изиђе. Момак пожури за оним човјеком и доведе га пред господара. —Стиди се!
— Па да, заборавио! — одговара господар и кори слугу што хоће да обузрочи с крађе поштена човјека. — 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом,
исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се више од рођене мајке, а во
Сјутрадан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека из околних кућа. Ждрале и Крило надимак им је у селу. Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац.
— Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје. — Ја одох! Нема овдје мога човјека, — сјети се изнебуха сестра Петрова угледавши перо у писаревој руци.
влада, ни нико не посагради локава по планини, а тако је лијела и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета што је без воде. Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије.
Нероткиња си, штирка, а веле да су штирке љуће... Може бит' да је и до човјека; и јест човјек ти некакова рђа... Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе!
—Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека. —Реци јој и ти, Раде! — моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут. — Ја јој не браним.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
се сада већ укишељио купус те приспеле сарме и пршут је већ нафуман, а биће да су доспијеле и свињске даће, те ђе би човјека с пунијем устима отјерали с пуне трпезе. Није нам, вели, преша да толики гријех чинимо.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека. Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико!
А ноћ се цери, и све више, јаче, Небеса хвата као црни паук. 1906. ПРЕД РАСПЕЋЕМ Хоћу да живим животом човјека: Хоћу да љубим, да трпим и страдам, У својој вјери да се добру надам Штоно ће доћи кô света ријека Да гријех
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Истину ти вели, Жуја, он је човјек од ријечи! — потврђивао је и Стриц важним тоном одрасла човјека. Кад логор потпуно ишчезну из видика, Николица узе крадом да брише сузе. Јованче га пријатељски загрли.
Чека Вас Велико Изненађење. Чувајте се. Човјек из јаме.“ XXИИИ Она опомена тајанственог „Човјека из Јаме“, остављена у ђачком логору, није била само обична шала или празна пријетња.
— Ево, видите ли овај траг одраслог човјека? — питао би он. — То је прошао дугоноги Стриц у стричевим опанцима. Овај ситан задахтан траг: то је пројурио Ђоко
— Овамо, овамо! — повика Николетина искачући иза дрвета. Спазивши човјека с пушком, пољар само у страху диже руке. — Предајем се! — Иди к врагу, какво предавање! Бјеж овамо да се сакријемо.
Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.