Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из скровитих дубина исплута на лице присна брига човјекова, његов рођени удес!
Она ће црпсти своје сокове и своју истинитост одатле што ће, као и све друге, раније човјекове шимере, као и сва човјекова божанства, бити саздана од крви и меса, од бунила и од страдања оних који је у себи носе и који јој служе.
не сумњам да ће тај догађај узети као један од преломних факата, као једну од оних епохалних вододјелница у повијести човјекова развитка. Догађај можда раван моменту кад је у људској животињи никао први трачак свијести о себи и о својој смрти.
(Тек сам касније спознао да се то што лежи у оном ипак зове нада, „слијепа нада“, човјекова моћ илузије, или напросто: човјек.