Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ништа. Ништа, тако ми бога!... Али ја мислим: сваки човјек има своју светињу; и као што није лијепо смијати се човјеку кад се Богу моли, тако исто није лијепо смијати се светињи.
— Ха-ха-ха-ха! — смејао се Крушка — јест, плакао је. Ал̓ ја сам то разумио!... Не треба то притужити човјеку него лијепо с њим. Треба га најприје раскравити... Иван зинуо у Турчина, па се чуди толикој човечности.
Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!... Ја, болан, ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!... Па саже главу и уздахну... Ивану се готово сажали... Помисли: заиста му је тешко...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Шта ћу ја, стар и нејак, с њиме? Опет сви ћуте и уставили дах. — Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце. Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(ЛМС, 1860, књ. 102, бр. 1) — Тко се родио за вјешала, од пушке не гине (тј. одашта је човјеку суђено умријети, баш ће од онога умријети, а ни од шта друго). (К-Љ, НБ, бр.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Је ли да си? Баба, која чучаше поред лонаца, исправи се и запита: — Оли се женит’, Драгићу? Кажи томе човјеку! Драгић их гледаше редом, па тек на бабине ријечи уприје слободно своје очице на извањца и повјери му: — Оцу се
Старац се љутну: — Ја тако не умијем рачунати. А ти, жив ми био не бркај и не прекидај, јер ја ово причам овоме човјеку из свијета, који ме до сада није чуо!... И обрте се Јанку. Остали заподјеше разговор међу собом.
, па се гроф Јâн у час преобрази у Јанка Јоковића Његуша. Чини се човјеку да чита какав заплетен и невјероватан роман нашега Видаковића!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
док напољу капљу труле стрехе и у помрчини се чује вјетар, у мокрим ноћима раног пролећа, кад самоћа нарасте до грла и човјеку се не спава (Глас из дјетињства) сећање на оне дане невеселе и нагњиле, кад на старим стаблима набубре тешке
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом ако њему нећу. Начинићу му нешто, има да видиш. — Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш. — А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи. Десет пута бољи. — Коњ?
па чак и неки прастари, тамни, вучји свеци, заштитници марве, људи сумњиве вјероисповјести, али пријеко потребни човјеку сељаку.
Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.
побро улазећи у двориште, а дјед се правда, весело ширећи руке: — Шта ћеш, обладао посао, притисле године, не мили се човјеку никуд с прага. — А како те ноге служе?
— Шта ћеш, заувар је човјеку сиромаху да му и муха у нос улети. И настави тако да живи наш добри Ђукан као да се ништа догодило није, сиротује и
— Види га, како зна лијепо ружити, чисто човјеку мило слушати — похвали га четно спадало. Тршави дјечак приби се још више уза свога кума, ударајући му уз пут у ноге
крају издужена предграђа, уз главни друм, а како је по свему личила на оне старинске босанске ханове, једина уточишта човјеку путнику, у њу је најрадије залазио свијет са села.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
МРВА 126 КО МАЊЕ ИШТЕ ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ 129 ПРАВА СЕ МУКА НЕ ДА САКРИТИ 132 ПЕПЕЉУГА 135 ТИВТИЗ И ЏОМЕТ 139 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 143 ПРАВДА И КРИВДА 145 СРЕЋА И НЕСРЕЋА 147 УСУД 149 СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ!
Сад она рече човјеку нека одмах закоље Дивоњу, али човјек не хтеде на то пристати. Но жена почне сваки дан наваљивати и досађивати, те
Тај дечко ишао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечакову: — Хајде, човјече, да једемо. Тако они одмах сједу, и на брзу руку почну јести.
Жао човјеку краве, а тешко му опет имати с врагом посла, стога оде најприје сам да се освједочи и да види шта је. Мали, кад је види
Кад она тамо, али дечко, баш као упркос, опет под краву, па почне сати да она види. Ова сад кад дошла кући, почне човјеку: — Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја мам одлазим од тебе, јер видим да немам
Ама она не престајаше: те оваки је, те онаки је! док ти се човјеку већ једном не досади, те му даде торбу с мало хљеба, изведе на пут и отјера у свијет — нек иде куд га ноге носе и очи
Тамо има увијек мјеста, погоди се и служи, и ако си добар можеш још и срећан човјек бити. Пасторак захвали човјеку, па опучи право у град. Кад стиже тамо, срећа га послужи те дознаде да цару треба слуга и он оде у царев двор.
Тако тивтиз сврши свој тивтиски живот, а џомет оста у поштењу и богатству живећи сретно до дубоке старости. ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА Кад је бог стварао свијет хтио је дати човјеку само тридесет година да живи.
ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА Кад је бог стварао свијет хтио је дати човјеку само тридесет година да живи. — Ти ћеш бити цар мећу свим мојим тварма, — рекао је он човјеку — бићеш млад, здрав,
— Ти ћеш бити цар мећу свим мојим тварма, — рекао је он човјеку — бићеш млад, здрав, лијеп, јак, уман, и уживаћеш само тридесет година!
мећу свим мојим тварма, — рекао је он човјеку — бићеш млад, здрав, лијеп, јак, уман, и уживаћеш само тридесет година! Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратак вијек, тек ипак не рече ништа.
Само ћу још да заслужим трошак за пута, а ове ћу новце дати каквом поштеном човјеку нека ми код себе остави, док пођем кући“.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
бјеху невољниках, сви у љута гвожђа попутани, те грађаху принципу бродове; ту од плача и љуте невоље не мили се уљести човјеку.
„Какве змије, честити принципе? А гадно је на пут погледати — све се длаке најеже човјеку!“ КНЕЗ ЈАНКО Ја мним те је дочекâ лијепо? ВОЈВОДА ДРАШКО Не лијепо, него прелијепо! Обећа ми и што му не исках.
Они жене у чељад не броје, но их држе кâ продано робље. Они кажу: „Жена је човјеку слатко воће ал' печено јагње. Док је таква, нека је у кућу; није л' таква, са њом на улицу!
Зла под небом што су сваколика човјеку су прћија на земљу. Ти си млад јошт и невјешт, владико! Прве капље из чаше отрови најгрче су и најупорније.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Пејо! подај човјеку чашу вина, напио си му!“ рече тихо Ивана, сердарева жена. Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом
Живио је наиме у времену кад, из љубави јали из мрзости, свачији погледи, свачије мисли, бјеху усредсређене на једноме човјеку.
па ћу ти рећи и то: чудим се, богами, ономе човјеку, коме је намијењена, како се стрпити може. Ја, да сам у његовој кожи...“ „Не би могао чекати, је ли?
“ „Хм! све је то жалосно!“ рече видар. „А да рекосте ли тако ономе човјеку?“ „Рекосмо, валај. Обашка што ти сердар вели, а обашка што од нас чујеш, па измјери што је претежније, рекосмо.
Како слуга говораше, овај све климаше главом, као потврђујући, па најзад му рече: „Реци овоме човјеку, да ја баш тражим Јанка, но сам мислио да је он код Владике, на Цетињу, кадли ето га у овој кући.
Стана је у Јанку налазила оно, што је при човјеку замишљала, а прије није могла јасно преставити. Уз прикладност и јунаштво, шири опсежнији ум и њежност срца.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Да бог да и срећа од бога!), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!
— Тешко је човека наћи, а лако познати. — Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан.
— Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан. — Човјек је човјеку ил’ анђео ил’ ђаво. — Звер звера, птица птицу, — човек човека једе.
— Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан. — Човјек је човјеку ил’ анђео ил’ ђаво. — Звер звера, птица птицу, — човек човека једе. — Ни докрмити стоци, ни докрушити људ’ма.
— Ни докрмити стоци, ни докрушити људ’ма. — Није толико човјек зао да се неће наћи гори. — Човјек је човјеку вук. — Лакомац је човјек с ђаволом првобратучед. — Од свију живина најбоља — човјек, најгора — човјек.
— Враг и сам себе није добро учинио. — Не бој се оног ком ниси добро учинио. — Нитко човјеку горе не учини нег’ он сам себи. О ИЗГЛЕДУ — Какав изглед, така и прилика. — Добар изглед добру дворбу твори.
— Чему се млад научи, стар се не одучи. — Човек се учи док је жив. — Ствар која уди, учи. — Учећу човјеку карара нејма. - Што дед мисли, то и унуче. — Од добријех добро се учи. — Добар наук злата вреди.
“ Не говори на сва уста (кад ко што зло говори за унапредак). — Приповиједа се у шали како је некакоме човјеку син казао да им је вук изио кобилу, а отац му рекне: „Не говори на сва уста“!
Махни и ти рукама, махни! — Казао свети Никола човјеку који је био пао у воду па само викао: „Помози, свети Никола!“ а није гледао да плива или од воде да се отима.
Од суђења се не може утећи. — Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каком ће смрти умријети и да се човјек од суђења не може сачувати.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Читав човјечиј вијек требао би једноме безбрижном човјеку да скупи све наше народне пјесме, приповијетке, приповијести, загонетке, обичаје и ријечи.
растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се, како вино онако весеље човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: „Пивај и ти, гребен ти свићу!
“ „Остав' се, куме, душе ти!“ одговори гост, „само кад је зоља добра, а чуо сам да је гладну човјеку намјерна најбоља.“ По што наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уљезе, звекну се шаком по глави, пак узевши
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— А ја баш ништа! И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију.
А онај гадни Мачак, откад нестрпљиво очекује да се зафратри и да добије парохију постао је така притворица да се човјеку не мили погледати на њега!
да се све те особине налазе при једноме човјеку, то је тешко било вјеровати, али и оне које бијаху на први поглед видљиве заношаху његове парохијане.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У временом и бурном жилишту човјеку је срећа непозната - права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе
С точке сваке погледај човјека, како хоћеш суди о човјеку - тајна чојку човјек је највиша. Твар је творца човјек изабрана!
Ова борба правде и неправде, што је небо три дни колебала, биће она са свијем ужасом печатана на душу човјеку, да му ропство горчи и колебље.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Најличније, најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку који је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио — што му,
Најличније, најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку који је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио — што му, велим, остаје и кад му се све друго порече,
да се непризнавањем те јасне, здраве, демократичне истине чини неправда баш оном обичном, просјечном, свакидашњем човјеку, који твори базу људске пирамиде и кога такве истине-зубобоље највише тару и погађају.
И кадра, чак, уз неки минимум спретности, да човјеку донесе кудикамо више славе него што би му икад могла донијети промашена каријера.
А може уродити још и том неочекиваном благодати да човјеку понуде да игра сам себе у филму, да изиграва сам своју „трагедију”.
Све то лежи испремијешано и грдно збратимљено у заједничкој умрлости. И понекад се човјеку не чини без разлога што авионске бомбе, у своме ликвидирању датих склопова живота, начињу људске кошнице баш одозго,
Дивим се религијама Истока, које су успјеле да човјеку дочарају свијетлу, сунчану смрт, да му усаде представу бескрајног јáса за гробом.
Оне су, можда, учиниле човјеку највеће добро које се смртнику може да учини. Желио бих умријети изваљен наузнак на доброј, врућој земљи, сав у сунцу
А какав ли му лијек за то нађе ти? Његову груд напучих слијепим надама. О, благодат си силну дао човјеку!... XX Прочитао сам, надохват и без реда, као што све и увијек читам, неколико књига о постанку и повијести религија.
Један мали бог, примјеран дјетету. Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”. Или, можда то и јест бог. Само, то још није човјек.
То несумњиво мора бити конституционална грешка. Као што услијед неких болести човјеку остане до старости танак, пискутљив глас из дјетињства, тако је и мени остало то слабо разликовање између помисли и
А како човјеку — ако није и одвише узак, скучен, једностран, одвећ партајична и ексклузивна нарав, ако је колико-толико цјеловит, ако
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ЈУНАКА НАД ЈУНАКОМ 179 ВИЛОВСКА КОЧИЈА 181 ЧУДНОВАТА ДЛАКА 183 ТАМНИ ВИЛАЈЕТ 185 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 186 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 187 ЦАРИГРАД 189 ЗАШТО КРАЉЕВИЋ МАРКО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ 191 КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ МАРКО ЈУНАШТВУ
ЗА ОПКЛАДУ 223 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО, А ДРУГА ИЗ КАЛА 226 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 228 КРАЉ И ЧОБАНИН 231 КО ЈЕ ЧОВЈЕКУ НАЈВЕЋИ ДУШМАНИН 236 БЕКРИ-МУЈО 239 БОШЊО У СТАМБОЛУ 241 ДВА НОВЦА 245 МУДРА СНАХА 249 СИРОМАХ И МУДРИ
Тај дечко имао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући, маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечкову: — Хајде, човјече, да једемо. Тако они одмах сједу и на брзу руку почну јести.
Жао човјеку краве, а тешко му опет имати с врагом посла, стога оде најприје сам да се освједочи и да види шта је. Мали, кад је видн
Кад она тамо, али дечко, баш као успркос, опет под краву, па почне сати да она види. Ова сад, кад дошла кући, почне човјеку: — Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја ма̓м одлазим од тебе, јер видим да немам
Зове га. Дете се одзива, али све даље бежи. И тако се претвори у кртицу. Тако је, веле, постала прва кртица. ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА Када је бог стварао свијет, хтио је дати човјеку само тридесет година да живи.
Тако је, веле, постала прва кртица. ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА Када је бог стварао свијет, хтио је дати човјеку само тридесет година да живи.
— Ти ћеш бити цар међу свима мојим твар̓ма, — рекао је он човјеку — бићеш млад, здрав, лијеп, јак, уман, и живјећеш само тридесет година!
свима мојим твар̓ма, — рекао је он човјеку — бићеш млад, здрав, лијеп, јак, уман, и живјећеш само тридесет година! Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратки вијек, тек ипак не рече ништа.
КО ЈЕ ЧОВЈЕКУ НАЈВЕЋИ ДУШМАНИН Био је тако један цар, па издао заповјед да у његовој држави не смије нико преживљети педесет година
Кад хаџиница опази Бошњу гдје онако немилице пуши дуван, рећи ће сама себи: „Ономе је човјеку бели некакова велика мука док онолико пуши“, па спреми слушкињу те јој зовну Бошњу.
Вуци се у пакао натраг! — А оклен ти знаш да сам се ја пет пута удавала? — Како нећу знати кад сам ти ја свакоме човјеку душу извадио? Баба се ражљути, па ће: — Ха, нијесам прије ни знала крвника. Мичи ми се, крвниче, с очију!
Ћипико, Иво - Приповетке
—Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина. —Човјеку се десила несрећа: болан је, — изрече жена и загледа се у ватру. —Што му се догодило? Кажи! —Која вајда казивати?
— Марко, Марко! — на гласове одазове се Антица, и пожури, као да може своме човјеку у помоћ притећи. Али олуја не попушта: небо се натуштило, рекао би сад ће пљусак ударити, а једва неколико крупних
Она те осрамоти, а он, амо рећи, као и сваки човјек... Да, сви сте ви једнаки.... 'Ајдемо, Павле! — рече свом човјеку, повезавши му рану својом белом округом што је с главе скида.
— по висовима, човјеку нешто дође, и у мисли сјећа се бога...А уоколо једнако нешто жамори и мирише... Да је просто свима, само да оздравим...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— То, да је то место моје, бре соколе! — одговори му сам поп. — О, Бацо Хаџићу, тако ти образа, кажи овом човјеку из шуме а твојем госту: је ли кадгод твој побратим и кум поп Буњак и под Турцима сјео на друго мјесто осим покрај
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.
ону велику пјесну од које процмили и дрво и камен, а камо ли срце у човјеку! Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!
мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо.
— Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину.
“ Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите... Судац: Ја овом човјеку не знам ништа! Давид: Што, господине, што сам ја скривио нашој премилостивој Земљаној Влади и славном суду, па да им
Ћипико, Иво - Пауци
— 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу. Човјек оде и понесе бакалар.
— рекао би Васо; осврћући се да га ко не чује. Редовито, након неколико времена, Васо саопћује човјеку да је старија власт уважила уток и умањила глобу од педесет круна на пет круна ...
Старци и сестра слушају. Помислише: „Ако би Петар и преварио, неће закон, а они се пуштају човјеку од закона у руке!” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима.
Наздравља попу Врани као поштену човјеку, дарежљиву, пријатељу народа; његово је мнијење: ко није поштен човјек, није ни добар свештеник; зато нека бог поживи
пристаде уз најљуће радикале и потајно приправљаше се на борбу проти тадањему начелнику, трговцу газда—Стјепану, човјеку већ стару, негдашњем своме господару.
— Ни зима, — одговори Јуре. Настаде дуго ћукање, док се старој додијало, те и она пође к свому човјеку на починак. Остадоше Јуре и Јелка, је једнако сједећи једно до другога — и не разговарајући.
Иде по закону... — И мени се чини, — потврди порезни пристав Спасић, и једнако се потсмјешкује. — Наравно, човјеку је негда тешко, — говори судбени пристав мирно... — И мени није мила строгост... Па и друкчије наш положај је мучан!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
1520. онај човјек који је имао погубити Акира пита цара Синагрипа: „Царе, шта би ти тому човјеку дао тко би ти жива Акира сповидио?