Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава храном до овога доба. Њега се најзад сети Суљ-капетан.
Што да мислим горе-долу?... Иди во село. Ће го нађеш чорбаџија Спасо од град. Дади му то. „Ти се поздравил — да му речеш — ага ми Сулејман Лековац со здраво — живо: хата да му
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кујна је била најмилије и, тако рећи, најтоплије место у пространим конацима чорбаџи-Замфировим. Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу.
’Ајде, па ће ти поиграм у свадбу! Хахаха!“ смеје се чорбаџија, па је уштине за оне њене једре и румене образе, или је потапка по гојним плећима, од којих чисто хоће да прсне оно
бане домаћица му Ташана (од које се чорбаџи-Замфир — иако је три паше сургунисао — ипак прибојавао помало); тада чорбаџија брзо узме на се озбиљан вид, па као да ништа није ни било, брзо окрене разговор, па је саветује и као грди помало и
једно богатство — имао је нешто што се не може лако купити ни стећи, нешто што сам бог дарује човеку, па зато то сваки чорбаџија и нема. То је лепа ћерка његова, његова мезимица, то је млада Зона, Зона Замфирова.
“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти не можеш!?
— запита је Мане. — Здраво! — одговара му Васка, а гледа минђуше које јој је Мане поклонио. — Што работи чорбаџија... здраво ли је? — Здраво!... — А чорбаџика, што работи она?... — И она си је здраво! — А ти што работиш?
своју тако громогласно да из комшилука радознале женске полетеше на зид да чују шта је, али кад разабраше да је чорбаџија нешто љут, разбегоше се са страхом у одаје своје.
— „Чорбаџија душу дава и губи, а паре не дава“, рече па она. „За тој па да није! Некој си је“, рече, „богат сас паре и бруку, а неко