Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— одговара љутито Зона и стеже ону алву симитом. — Како ништо?! Теке, истин’, што гу треба да си работи, кад си је чорбаџијска крв!... — А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!...
Јер тих дана баш ухваћена је једна чорбаџијска ћерчица, која је пре две године свршила школу, како је, на листу од Писанке бр.
Као дериште није ценила ни много полагала на лепоту своју, а ни на то што је чорбаџијска ћерка. Али сада, као девојка, она то поче полако осећати и по томе се владати.
И Зона као да подлеже. Силно јој се уврте у главу и силно је усправи и подиже помисао да је она чорбаџијска кћи и прва лепотица.
и како се заруменила и ознојила, па се брише јаглуком, кад се пустила игра, дође и њој воља да поигра, па иако је чорбаџијска ћерка, па макар и отрпела резилак кад оде кући. Али ипак замоли измећарку Васку да не каже ништа код куће.
— Е, што је па то друго? — Ете, жална је што је чорбаџијска керка; а има, ете, ники што није чорбаџијски син, а њој гу па много мило за њег’... а њојни викају...
Тој ли? — Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми! Чорбаџијска кућа — а наша кућа!... Памет си бери, Доке!... — Иха! Ласно за тој! Ја ћу ти изработим; ти сал седи си, па жмиј!...
— Неје те ни срам: еснафска жена, па погле како си збори! Кој да праћа шефтелије, — зар чорбаџијска керка?! На кога да праћа?
Стари Замфир је умирује, и све би се мирно свршило да Дока није дирнула у сталеж. — Вика, чорбаџијска кућа, чорбаџијска керка! Е веће нема! И чорбаџијско неје до века... — Е, доста де! — вели јој озбиљно чорбаџи-Замфир.
Стари Замфир је умирује, и све би се мирно свршило да Дока није дирнула у сталеж. — Вика, чорбаџијска кућа, чорбаџијска керка! Е веће нема! И чорбаџијско неје до века... — Е, доста де! — вели јој озбиљно чорбаџи-Замфир.
— Та и твој Манча... — Кој је „куче“, несрећо чорбаџијска?! — цикну Дока. — Знајеш ли, бре, ако дофатим саг ове нал’не (и показа му силне налуне пред вратима), све ћу ти га
које чудо онда ако је Зона подлегла, попустила и постала друга, — постала опет она стара, поносита, уображена, хладна, чорбаџијска Зона!... Васка је истину казала. По одласку тетка Доке настао је код Замфирових прави лом.