Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Збори, келчо ниједан. — Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам чорбаџијске керке?! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их!
Ту у авлији су чељадске собе и кујна. Кујна је по правилу увек мало подаље од одаја једне такве чорбаџијске куће да се не би осећао задах од готовљених јела. У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили.
— Шта напраји? Ешкел’к напраји. Изгуби си р’з и трговачки чес’!... Чорбаџијски син!... До Филибе и Солун да просеше чорбаџијске керке, па ниједна да му не рекне: јок! — а он си — ешек ниједан!
! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина...
Знала је она поноситост те старе чорбаџијске куће, представљала већ унапред себи како ће се то тамо чути, како пропратити н с каквим подсмехом све то узети.
— Ласно, мори, за тој! — умеша се тетка Дока, и на велико запрепашћење њихово додаде: — Чорбаџијске куће много су, и наш Мане — један си је помеђу момци и трговци и чаршилије!... — Ама неје то!... — љутну се Јевда.
!... — Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане. — За кога да ти казујем?... — Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре! Ја траву пасем, сол не ручам, — та несам чула за твоје работе!... — Е што си чула?
И кад уђоше и замандалише високу капију, још се из чорбаџијске авлије чуо кикот и смех, и слушао га Мане који је, као скамењен, још једнако стојао на истом месту, утучен и несрећан
Мислио је о глупом смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери које се чуло из авлије.
морао изгледати кад је остао сам на сокаку онако гадно исмејан од једне глупе измећарке и од једне хладне и бездушне чорбаџијске кћери! Па тек она реч „куче у чашире“ како му се увртела!
— вели му задовољно Мане. — Е, што ће ми ћеф бидне, побратиме, да остану резил у чаршију и у свет, ете, те јагуриде чорбаџијске! — грди Митанче, који је од искључења из наследства омрзнуо на чорбаџијски сталеж и сасвим постао плебејац и демократа.
На то радо присташе сви — и младенци, и родитељи њихови. Митанче већ може; из чорбаџијске је куће, млад је, леп је, има науснице, друг је Манин, — дакле, нико бољи од њега да буде Мани девер.