Црњански, Милош - Сеобе 2
преписка са чрногорским владиком Василијем, који је у то време прошао кроз Беч, одлазећи у Росију, са молбом, да се Чрној Гори дозволи да се, у Росију, исели!
Гледајући га право у очи, Кајзерлинг упита Исаковича: Да ли је био икад у Чрној Гори? Исакович му, зачуђено, одговори: „Неин, гнäдигстер Граф!“ Амбасадор се на то осмехну.
Ко је, а ко није, за владику Василија, у Чрној Гори? Шта тај човек (Кајзерлинг рече „албернер Мöнцх“) обећава том свету, и, што је главно: да ли је Василије ишао,
Да није њему до Росије стало, него да у Чрној Гори, што пре, он, замени Саву? А ове своје рођаке, ето, оставља у лазарету.
Њега се треба држати! А поштовати Саву. Будућност, каже, у Чрној Гори, припада Василију. Исакович на то рече да је чуо да Василије жели да одсели целу Чрну Гору, у Росију, па се народ
Затим додаде, љутито, да обећава једном рођаку и чин губернатора, који у Чрној Гори никад није постојао. Кајзерлинг је, затим, ућутао.
титулама, него само у коњима и пиштољима, али пошто су, он и Чрногорци, из исте фамилије, зна толико да се онај, ко у Чрној Гори влада, може да сматра егзархом сербских краљева и царева. То је тачно.
Честњејши Исакович ипак није био изгубио наду да ће се све то свршити појавом Руса, у Сервији и Чрној Гори. Ни Хорват, ни Шевич, ни Прерадович, заиста, нису се могли потужити на то, како су били примљени у Миргороду и
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
У Дал|мацији, у Чрној Гори, у Бечу и у Молдавији познао сам дечина својства, нарави и свакојаке ћуди. Зато при свакој прилици нећу