Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад је Зуле књигу проучио, те виђео што му царе пише, а он проли сузе од очију. Њега пита Чулко барјактаре: „Господару, од Удбиње Зуле, откуд књига, од које л’ крајине?
Шта л’ се у њој жалостиво пише, те ти рониш сузе од очију?“ Вели Зуко Чулку барјактару: „Слуго моја, Чулко барјактаре, није књига од наших крајина, ни од наших котарских сердара; већ је ферман цара честитога, у њему ми царе
Него, слуго, Чулко барјактаре, развиј барјак, удри у ледину, и истури пушку хаберника, подај хабер по нашој Удбињи! Скупи, слуго, триста
Вели Зуку Чулко барјактаре: „Не будали, драги господару! Далеко је Тијана планина: одавде је до мора сињега равних, Зуко, тридесет
даде по турској Удбињи, те сакупи триста Удбињана, на атима а под миздрацима, па пођоше Тијани планини, — калаузи Чулко барјактаре. Путоваше тридесет конака док дођоше под ломну планину.
крила, па он гледа чету Зуканову, како Турци иду уплашени; па отиде хајдук говорити калаузу Чулку барјактару: „Зар си, Чулко, ријеч погазио?“ Па опали брешку оковану, те укиде Чулка барјактара, — пуст остаде барјак на ледини!