Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ми се поклонимо и одемо преко Дрине опет на конак код Сирчића, који се веће поче спремати. Мило је мени и Чупићу, и пишемо Јакову на Шабац како смо уговорили.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сваки новајлија причаше како се људи дижу, остављају куће и плугове, па се крећу или Чупићу, или Катићу, или проти Смиљанићу, или Илији Срдану... Међутим, Турци су ћутали.
Ја ти то јавим Чупићу, који је био код Ерића у Метковићу, а он одмах потрча и ... ено сад... Ја дођох да и теби јавим!... Пожури!...
Измешајмо се с њима! И хајдуци се измешташе с устаницима. — Стојане! — окрете се Станко Чупићу — примаш ли нас?... Стојан га само загрли... И на крвавом разбојишту настаде весеље што је небо проламало...
Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану росом орошену... — Чупићу! — рече Станко. — Ти си наш војвода. И ја, као твој млађи, молим те: пусти ме до куће!...
Ето, само су такви били примани у Зекину чету. Ко није имао све те врлине, Зека га је слао војводи Чупићу да га он преда коме другом, али га у своју чету није примао... Једне вечери седели су око ватре...
И Чупић сазва чете и ископа шанац; Зека то исто уради у Парашници. Али се Чупићу чинило да је то мало, да су то места незгодна. И на првом скупу рече то. — Па шта да чинимо? — упиташе сви.
И поможе то. Реч поста живља, око светлије а лице ведрије... Указаше се први непријтељски редови... Чупићу се слутило да ће данас бити окршаја.
Све одлази нагло, брзо, не чекајући ни друга ни пријатеља. На сваком се лицу огледао страх и ужас... Чупићу ударише сузе. „Шта ја доживех?!... Што ми, Господе, јуче живот не узе!” — мислио је у себи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ноћи, ноћи, тавна ноћи — Ко би Србу у помоћи? Ој Чупићу, љута гујо, Ој Ћурчијо, мрки вујо. Ао Луко, Турска муко, Ао Петре, Плаи ветре, Што довати турско море Па о
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
чибукчицу и нада се да су житељи ове улице, који су морали да чују за Змаја од Ноћаја, ипак чули нешто и о Стојану Чупићу. Јер за све што се десило Змају, крив је Стојан.
Иако је то било питање без веће важности, узбуне се и Срби и Турци а преговори пропадну. Проти Матеји и војводи Чупићу било је време да се враћају: сад више вису били преговарачи, само таоци.
Коме да га каже. Није могао чак ни Стојану Чупићу, Змају од Ноћаја, ни Луки Лазаревићу, иако су га волели. Слутио је да га ипак не би умели да чују, или, као онда са
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.