Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи. А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Па зар за тој ми може да је кеиф да чурим на њума. Ако гу неки пут заб’равим дом, а мен’ ми се не чури, кеиф немам!... А имам си дом тесте, бре, ем повеће и поубаве и поскупе. Да гу изгубим, баталија би’ и дуван и чурење!.
— Ете, тој си је, алис што ти отоичке рече: „Има си човек кеиф и на ништо полоше... научија се!“ Виде ли? Не чури ми се. Кеиф си немам на другу... Исти тај дуван, ама, неје та иста мушљика! Три-четири дима, па гу фрљи’!...