Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Тê треба удати, и то добро удати, па ту треба новаца. Пера нек’ буде трговац, а шта мислиш шта ћемо са Шамиком? — Шамика нек’ учи школе. — Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају.
— И за то, и за трговца, и за све, као што сам и сâм. — А шта мислиш доцније са Шамиком? — То што и ти са својим Тошом; даћу га за фишкала. Кречар је имао већ сина јуристу.
Мати и сестра, игра им срце од радости, са Шамиком се диче. Господичне, кад се Шамика шеће, отварају жалузине, или потајно извирују.
Остаће женидбе Танталус: женске ваздан око њега, али кад хоће да прихвати, свака измакне. Са Шамиком разговарале се женске не као са мушким, но као са женским, а ипак је Шамика леп човек, и што се форме тиче нема
Фрајла Лујза — тако се звала Полачекова кћи — радо је играла са Шамиком; и Шамики се фрајла Лујза допада. Изгледа као бела голубица.
Радују се. Фрајла Лујза не би бранила ма да опет код „Белог коња”, само да са Шамиком игра. Пред ручак дође и стари и млади Полачек.
Напослетку играју коло. Сад на одмор. Вечерају. Ту је на скупу породица Полачекова, ту је господар Софра са Шамиком. У челу стари Полачек, као гост, а до њега господар Софра, па редом.
Брат је и не гледа, већ брзо даље иде. Брату је неко тајну издао. Брат се сусретне са Шамиком. Шамика је већ ноћу дошао са два фијакера, с којима, како добије Јуцу, из вароши полази.
Отац не да. За неко време још чека, жао јој је за Шамиком, али Шамика ништа не пише. Дуго јој чекати. Нађе се прилика: један касапин, по вољи Полачека. Добра партија.
Давно се нисмо видели. Ал’ смо се обоје променили! — Драго ми је особито. Гледају се. Пред Шамиком велика, раскрупњала дама; Шамики се у глави узмути ова прошлост, не зна шта да мисли, шта да говори.
Дваест осам година стар, и вицесудац. Очина кућа јака. После посете договара се гост са Шамиком. Пита га о свим околностима. Шамика хвали кућу, хвали Паулину. Странац отпутује, но скоро ће опет доћи, и то са оцем.