Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Као да је закована у тој собици, и нико јој не може ући. Усплахирила се, нешто ју је дизало са шамлице и вукло некамо. Насмешила се тужно: „Капије на кући нема, свет је сав без ограде и врата, отворен дању и ноћу свима,
Сели су на своје шамлице, које су понели као последње од својих имања. Говорили су како сунце топло греје, како је и ту лепо.