Ћипико, Иво - Приповетке
као да хоће да га исуше, угрију; пред њим је ноћашњом олујом освјежена, ведра, пространа пучина; игра се у сјају; шапатљива дахће, као да у себи носи сијасет живота, — пучина што је и њега отхранила, којој је вјеровао, с којом је живио и која
— Лако, брате! — па надода: — Имам троје дјеце као три јабуке... Обоје ћути, а ноћ је шапатљива, обасјана. Издалека задоцнио славуј жељкује, око њих у трави цврче попци, један од осталих одваја се оштрим криком,
Ћипико, Иво - Пауци
Мјесечина усрља у собу и простире се по њој а ноћ је лака, свијетла, са тамномодрушкастим дугим сјенама напољу, шапатљива...
А шапатљива ноћ тајанствено гласа се, мирише — тражи миловања! Дође пред цркву. Мирис тамјана и воштанице и кихот раштркане дјеце