Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Хиљаду четири стотине. Зрна запараше ваздух, онда зашумеше, затим из ваздуха допре као неки шапатљиви шум, за тренутак све занеме... И свитну. — Хиљаду пет стотина.
Војници се нису варали. Зачусмо ускоро шапатљиви шум, онда језовити фијук и мало подаље експлодираше шест шрапнела један за другим. — Аух!
— Хаубица! — По три разорном! — виче Танасије. Али кроз рику топова извежбано уво војника чује шапатљиви шум хаубичког зрна и лица се грче од самртнога страха... Људи се значајно погледају и сумњичаво врте главом.
Ћипико, Иво - Пауци
газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре, а газећи по својој ливади, сада блатној и каљавој, помисли како је отраг мало
Стоје прислоњени уза зид ограде, и из затишја гледају у ноћ. Кроз шум вјетра на махове до њих допире шапатљиви жамор затресених грана морских борова. — Много пушиш! — опази Иво кад осјети оштри воњ духана.
Боровак дахће за нечим силним; не чујеш? А ноћ нас крије, и њени шапатљиви гласови пуни су љубави... 'Ајдемо! — шапће јој, и руком је обухвати око паса.