Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
МАТИЈА БАН МОЛБА ПОТОКУ Поточићу, сребрну Који ваљаш водицу, Камичкима клопочућ Кроз нијему шумицу, Као да јој шапућеш Неку слатку тајницу, Колико се у теби Б’јелих лица опрало! Колико се над тобом Љупких р’јечи казало!
мамиш с умиљатим лицем, Завараваш очи од намера Са тобожње љубави погледом, Што нам ласкаш с подмуклим осмејом И шапућеш којекакве тајне, Кад си празна к’о месечна сенка Претворена у утвору часком? Свака празност: била па и није!