Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!... А ја се жив не дам свезати!... Збогом! Па пољуби оне дрхтаве руке, узе шару по средини, па оде најлак, не осврћући се... Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заустави.
Прође неколико тренутака у ћутању... Обома беше врло тешко. Док ће рећи она, показавши на шару у руци његовој: – И то?... – Ја, ето. — И то ти он учини? – Он. — Знала сам.
Он се сети на шта се заклео пред богом, људима и пред собом... Па притеже шару уза се и упути се лугом. Премишљао је: — Сад идем Деви... Он ће ме упутити... Он ће ме поучити...
— Знам, у Црној Бари. Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!... Станко узе своју шару, привуче је к себи и погледа у Заврзана. — Јастреба сам у лету гађао!... Где хоћеш да бијеш?...
Турци јурнуше напред... Једна... друга... трећа... пукоше... зачу се харамбашин глас: — Јуриш! Станко окорами шару, докопа оба пиштоља иза паса па јyпнy на пут... Један Турчин мину мимо њега. Он опали и Турчин паде.
Био је врло узрујан и немиран; није се могао стањити на једном месту... Ногић наже чутуром, устаде и скиде шару. — Ја идем. — И ја ћу с тобом!... — рече Станко. — Немој ти! — Али ј не могу данас преседети овде!...
Треба мало да седнем... да разговарамо. — Па, добро, седи! Ногић прислони шару у запећак, узе столичицу, па се посади према домаћину. — Је ли, попо? Ти познајеш попу из Белотића? — Познајем.
— Онда да полазимо. Ићи ћемо шумом — рече Станко. Сви се дигоше на ноге. Поп Милоје скиде шару што је висила на дрвеном чивилуку, па се прекрсти. — Господе! Ти нам буди пријатељ!
Све у соби кршћаше се светим знамењем... Попино се лице наједанпут преобрази. Он пољуби шару, па викну: — Браћо!... Срце ми моје каже да је бог с нама!
— Да пођемо још који?... — Не треба!... Овај посао ћу ја сам свршити... Збогом! — Збогом пошао! Он журно узе шару, припаса фишеклију, па замаче у луг. Срце му је лупало бурно, нагло; чисто га је само напред погуркивало.
Најзад стиже... Смотри Лазара где лицем у свету недељу одбија откосе... Шару обесио о једну крушку, а пиштоље и нож спустио у хлад. Дршћући, провуче се Станко кроз честу и стиже до крушке.
Дршћући, провуче се Станко кроз честу и стиже до крушке. Како стиже, он руком скиде шару, али му је рука дрхтала... Почека неколико тренутака, се се прибра и смири... Заклоњен за дебло, он премишљаше.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
од оних турских лучних мостова, под којим је у прљавој пени мукло хучао Дрим, она најодвратнија река на земљином шару, у сутон оног новембарског дана кад је последњи заштитнички одред имао да пређе с оне стране, и да напусти последњу
Јаој! Ено стрче моје мртве ноге до колена: возе ме у једном дивном римском шару са два точка од цвећа. Неки трули, смрадни и слинави редови промичу крај мене; све труло и све сами млазеви, слине.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
површина стоје као фацете (испресецане равни), које су остале између паралелних многобројних долина, што рашчлањавају Шару и избијају у котлину. Тим је одсеком заклоњен Подгор од северних ветрова и створена заветрина испод раседног одсека.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох Милутин недалеко био, И јаде ми љуте опазио, Дохватио ону шару дугу, И помогâ од самрти другу. Од то доба проше две године, И погибе Змају Милутине.
Милун с четом из горе ишета, Уз врлет се једну пети оде, Стиже тамо, па се заустави, Наслони се на ту шару пушку, Преко крша, преко провалија, Оде гледат мрко унапријед, Онда пружи ту десницу руку, Оком плану, ријеч
Лети Мехмед, а гледи га Милун, Па дохвата ону вјерну шару, Опали је на бијесна старца, Али пушка не шће да састави.
Једва зори, ал' он већ на ногу, Па се моли големоме Богу; Шару лаћа, баца је о рамо, Гором шеће и тамо и амо; Шеће јунак, ал' не мисли кући, Још он мисли штогоде утући, Те
Да ли нешто заиста га дави? Да л' је медвед мамен и на јави? Скаче јунак, сав у смртном зноју, Па довати верну шару своју, Те на једну страну ...
је био недалеко, Те јуначки злотворе је секô, Секô љуто; на друга гледао, У невољи њега угледао, Те довати ону шару дугу И поможе од самрти другу. Да, Раде ми живот одржао, Но лоше сам уздарје му дао!...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сјутрадан он га узе на претрес. — Имењаче, дедер се прекрсти. Најменик замота некакву шару између чела и трбуха, да је крст — вала није, чак ни шокачки. — Шта ти је то, кукавче? — Па ето, крстим се.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
XИ 1976) ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ Бесане очи које виде више Но мрљу јутра, шару на тапету, Прочитаће у рукопису кише Читаву повест о будућем лету: За усуд сваког листа једна црта Сведочи облик:
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Има их, богме, невиђен број. Заспао деда, малко и хрче, док пламен шару чудесну плете: Лептири сјајни, ватрене птице у њему ничу, трепте и лете.
У врелом песку, на полутару, улових једном корњачу стару, па јој на леђа урезах „шару“: „Најбољи дечак да ми се врати, изгубљен давно у девет сати, сувим ћу златом њега да платим.
Свакога јутра замоли мене, стару, опиши слике, сваку боју и шару. Пажљиво слуша, лице му срећом пламти, цртеже твоје, потез најмањи памти.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
се, прикачила часовник на груди, пошто га је прво дуго обртала и посматрала; већ му је проучила и разгледала сваку шару, запазила сваку особину, али јој још није почео постајати обичан, као што то бива кад дуго разгледамо какву ствар,
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Узалуд су нудили новац. Резбари су се с поносом надметали ко ће пронаћи ређи облик и шару, а у лепе јесење дане, кад су трговци обилазили села, сва дворишта била су украшена резбаријама.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
океанах које чине са крутим скалама у највећу њихову бјесноћу, свеколике напоре вјетровах што се чују на земноме шару против свијех густијех љесовах да у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
доба страшна једна катастрофа преобразила лице Земљино, уништила њен живи свет, а његове трагове разнела по Земљином шару.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— сваку најмању шару, сваку најмању вијугу и коврчу на тој плафонској сликарији. Остале собе у кући током времена су премазиване, али
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Ето... Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти... Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?... Ноћ се спуштала лагано. Чини ми се, много спорије него других дана.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Откуда је само грбавом копилану пало на памет да помене Сабориште крај свих других згодних места на овом земаљском шару?! Присећам се свега што сам о Саборишту годинама слушао. Највише језе изазивала је у мени прича о Белој пећини.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ту се налази палеонтолошко одељење са богатом збирком окамењених животиња које су некад живеле на Земљином шару. Бледа, али ипак прегледна слика историје живота на Земљи. Ово, овде, су најстарије животиње.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И ја затрептах у срећи и жару. И видјех гдје се горе уздрхтане Облаче тихо у дугину шару. Пуне рубина повише се гране, И кô да широк један вео сјајни Покри високе гребене и стране...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
““ То су браћа мајку Послушала; брже пишу књигу на кољену, те је шаљу у Шару планину, своме брату, Милош-чобанину: „Ој Милошу, наш рођени брате, брже да си граду Вучитрну!