Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Дођу кнезови, и како је обичај био, да и Карађорђе и друге старешине у ваљевској војсци код цркве се (од шатора) скупљају у ̓ладу, тако се и сад покупише.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— одговори му Рудничанин. — Да није због пушке и барута, па готово боља ова хладовина!... Војводе изиђоше из својих шатора и прођоше кроз људе, колико да се виде и поздраве. — Јесте покисли? — Нешто мало, али се да трпети! — одговараху им.
Рече да му дозову Зеку. — Ево ме, војводо! — рече Зека улазећи у шатор. — Нека ми дође Суреп. Зека изиде из шатора и замало врати се са Сурепом. — Станојло! — Чујем, војводо!... — одговори Суреп.
Мени они требају и други пут. Па се диже, погледа своје људе и рече: — Ко хоће нека иде за мном! И изиђе из шатора, а његови за њим. Стојан је дрхтао од једа, али је осећао да Милош говори истину.
Идите, дакле, уклоните се!... Збогом!... Па изиде бесно из шатора и оде међ своје голаће... У шатору беше тишина као у гробу. Свима су у ушима звониле Зекине речи...
— Има и у мене нешто очуване џебане!... — рече Чупић. И показа му два бурета барута што беху у једном ћошку шатора. 3еки се разведри чело. — На томе ти хвала!...
Опрости!... — Опрости и ти мени, а теби нека је богом просто! — рече Зека љубећи се. Обојица изидоше из шатора. Страшно беше погледати како се празни онај малени око... Све одлази нагло, брзо, не чекајући ни друга ни пријатеља.
Зека му још једном пружи руку: — Збогом, војводо! — Збогом, јуначе!... Зека оде у шанац да нареди да се џебана из шатора пренесе...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ушавши у скелу, калуђерице су криле своје лице, у своје молитвенике, да не виде шта се, по шаторима, и иза шатора, ради. А могле су видети свашта.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Смирише се кад официри одјахаше коње и кад се помешаше међу њих. При примању шатора, крај ватре, већ су се опет разликовали поједини делови пука, а, при дељењу сламе и вина, већ су одговарали гласно
Затим, под непрекидним ударањем добошара, започе тише, разапињање шатора. Већина беше млада, први пут одабрана за рат, али је било међу њима и оних што су, последњих година, ратовали на све
Они који су први пут ишли, почеше се дизати на колена и дошаптавати, дозивати, пригушеним гласом, и скупљати иза шатора, као сенке.
до дна видика, расле ту ноћ, поплавиле су логор неким шумом што је био нечујан, али присутан свуд, око сваког шатора, око којих је исто тако, нечујно и неопажено, никло безбројно много зрна земљиних, изривених од невидљивих кртица.
Шапућући тихо, у тој тишини, све их је било више који су, пузећи четвороношке, са сенкама шатора на леђима, успели да се извуку из логора и изгубе под оближњим плотовима, у трави, у мраку, у јарковима, у жбуњу.
Роса их је била све овлажила, а у чупавим косама понесоше из шатора сламке. На први поглед, на страшно запрепашћење официра, личили су на Цигане и циганске черге.
живео је и спремао војнике од данас до сутра, тако да су га кишовите ноћи стизале без опреме, а дуга логоровања без шатора и преобуке.
Исакович је, под Штрасбургом, био још поспанији. Француски хусари јахали су до његових шатора, пуцајући му под нос, из својих дугих пиштоља, а његови људи поклаше свега неколико предстража.
И док су се чупави и барусави извлачили из шатора, збијени у гомиле као неки црни овнови, Исакович показа официрима стражару, у неизмерној тишини праскозорја, као неки
У логору нико није ни сањао нашто се спремају. Стражари иза шатора, кола, великих стогова сена и сламе, пропустише га спавајући стојећи, наслоњени на пушку, као пастири на своје мотке.
Испруживши обе своје ноге и раширивши руке, Исаковичу се чињаше, у полусну, да достиже њима чак под опкопе вароши до шатора Беренклауових, тако да би табанима могао да гурне утврђења, а шакама да задави неколико Беренклауа по логору.
да га не узнемире својим бригама, али и својим гозбама, није питао за своје официре, не излазећи ни до Беренклауовог шатора, где се увелико коцкало и веселило.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела! Честити паша замишљен ћути, пред њиме ћуте оци
Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела! Честити паша замишљен ћути, пред њиме ћуте оци погнути, довели су булу пред
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— и продужи. Упутих се у правцу оних шатора и угледах како испод једног дрвета седе за столом неки официри, окружени резервистима. Приђох и ја.
— Дакле, од овога момента си поднаредник пете батерије! — обрати ми се онај капетан. — Батерија је код оних шатора. Иди нађи батеријског наредника и реци му да ти дâ ново одело и осталу потребну спрему. — Разумем!
сам, а при поласку замало да војнички поздравим и готово стидљиво се дохватих за шешир, и упутих у правцу оних шатора и људи около њих.
Ту поговора нема. И ја сам несвесно понављао: „Разумем, разумем.“ Свратио сам до шатора да узмем одело. Мој „стан“, који су сачињавала два шаторска крила под нагибом, и два троугласта додатка са стране,
Помислих да их је Траило приликом намештања шатора негде склонио, те га узгред упитах где ми је оставио шињел и чутурицу.
Ах, фирија дракулуј! — шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ! У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором.
четвртака... Хја! — и мигну оком. — Кад падне мрак... Ајд сад! — па се окрете мени: — Време је. Извукох се из шатора мислећи непрестано на ову заповест Траилову. — Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене.
Неко је у близини ћурликао на свирали народну игру, из свега четири тона, док га је други из суседнога шатора пратио, певушећи: „Шалај Данке, гиздаве девојке“... Најзад песма замре, свирка умуче.
Звезде су невино жмиркале.. Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило. — Поднаредниче, ево, нашли смо. — Шта то? Траило се пробуди. — А-ха, је ли све?
По три сата маршујемо, док наиђемо на село. Стигли смо у Лазаревац. Опет је настало равнање шатора, топова, затезање коњушница. Истина, људи су се на то навикли. Извршена је подела рада и посао се брзо свршавао.
Било је осам часова. Око поноћи изненада засвира труба „устајање“. Још буновни, људи су се саплитали о конопце шатора и псовали. Вучку возару пали камути у блато, и он је био очајан што не може у мраку да их распреми.
Људима сада треба пружити мало разоноде. Дојадило ми је да гледам увек иста лица. А Милан је ишао од шатора до шатора, мешајући карте, и тражио некога „џентлмена“ који би му изишао на мегдан јуначки: од фарбла, преко ајнца,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Сад те виђу на твојега Ждрала ђе разгониш код шатора Турке. Што ће бити, ко ће угодити? Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачати.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Погледа се — кад тамо и њега прерушили; украј себе нађе штуц са натакнутијем бодежем. Официри што пролазише испред шатора, бијаху витка момчад и у опште прикладна... Бој се заврше. Дим га обавија, а тутњава заглухнула га.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
вади излизане карте из масног копорана, пљује прсте, чешља карте и дозива војнике што радознало извирују из својих шатора. — Радња почиње, ајде народе! мало а... а... ајнца, мало ф... ф... фарбла. Видесте ли како пеглам?...
штабу, прилазе му, дреше прљаве кесе и крпетине док он лиже прсте да лакше подели карте, тискају се погурено испод шатора и око добоша, па се кикоћу, цере, дувају у смрзнуте песнице и сецују, а крупан снег пада те цврче пахуљице по ватрама,
— Добошар, заборави ми само кочиће од великог шатора! И док пук, као огромна сура и светлуцава гусеница мили, гурећи се и растежући се прашњавим друмом, он се још вула
Концентрација је вршена већ увелико. А, на врелим данима и испод врелих шатора, официри и војници са разлогом су предвиђали страхоте овог новог рата, неочекиваног и ужаснијег, сигурно, него што је
Пожурите, господине поручниче. Он појури из шатора, опасујући револвер, и отрча топовима. Излазећи испод топлог покривача он се стресе и задрхта на свежем и оштром
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
синтаксички низ с активираним ритмичким потенцијалом: „Затим под непрекидним ударањем добошара започе тише разапињање шатора“ → (2) „Затим, / под непрекидним ударањем добошара, / започе, / тише, / разапињање шатора.
започе тише разапињање шатора“ → (2) „Затим, / под непрекидним ударањем добошара, / започе, / тише, / разапињање шатора.
до дна видика, расле ту ноћ, поплавиле су логор неким шумом што је био нечујан, али присутан свуд, око сваког шатора, око којих је исто тако, нечујно и неопажено, никло безбројно много зрна земљиних, изривених од невидљивих кртица.
Испруживши обе своје ноге и раширивши руке, Исаковичу се чињаше, у полусну, да достиже њима чак под опкопе вароши и до шатора Беренклауових, тако да би табанима могао да гурне утврђења, а шакама да задави неколико Беренклауа по логору.
Краков, Станислав - КРИЛА
По млакој, прљавој води пливали су голишави људи. Иза округлог шатора, јединог до сада разапетог на зажареном пољу, указала се бела глава козице.
Логор се будио. — Посилни... Војници су цикали и пљускали се хладном водом. Конопчићи од шатора затресали се. Нове чупаве главе помаљале се. Кувари су вукли на моткама тешке казане са водом. Јутро.
— То је добро. Што се више гине, то је боље. Брже ствари иду... Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта. Сви су поскакали. Из торбице се појавиле новине и акта.
— На, то је ваше... да платим немам више... Крило на улазу шатора се размаче, светлост паде на суву, згрудвану земљу, и омалена прилика поручника Луке указа се на ниском отвору.
Подигнуто крило паде, светлост утече плашљиво у шатор, и понова се чуше карте. Поручник Лука иде дуж низа шатора, који су исто тако будни и осветљени, и по којима играју погрбљене сенке.
Из мрака су сијала задовољно два ужарена ока грудоболног бунтовника. На пољу је била најлепша ноћ рата, а из шатора је ударало на просуто вино и пијане душе. Васељена је била пуна црвених бакцила.
У кланцу је још тутњило. Писар Казимир је обилазио око шатора и шапутао посилнима: — Света крв човека пролива се немилице... Чујете ли? Грми... Сваки прасак је нов весник смрти...
Бранко је ћутећи млео кафу, а други посилни плео вунене чарапе. Имао је детињи осмејак. Сенка од шатора била је усијана.
Пригушено дрекну згажени официр и скочи. Крило од шатора замотало му је главу. Очупа га од себе. Зацвокота од ужаса. Полудела мрачна гомила се ваља, мрви, риче.
Потом се заруменела и пакосно добацила: — Опростите, нисам знала... Из шатора су повиривали да виде шта ове жене раде. Сергије је већ одвукао Ноемију у своју кућицу.
Други се згрчили подбиј ени под нешто нагнуте плоче увијени у крила шатора, непомични мирни као мртви. Тако је било све до јутра.
Најзад су угледали неку малу светлост у ноћи. Стигли су. Крај округлих шатора носила се стицала једна за другим. Лаки рањеници долажаху сами. Црвено и бело меша се при светлости малених фењера.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Онда зађе у неко кукурузиште. Са висине угледасмо тамо негде око средине њиве неколико шатора. — Поднаредниче, видимо... Сад можеш да се вратиш...
То је било горе него у „Ивковој слави“. — Каква „Ивкова слава“ — добаци из шатора ветеринар. — Тамо је био један „Неко“, а ноћас их је било две стотине. И не знаш ко је од кога гори и црњи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Војници су покушавали да га дигну, али глава негова немоћно паде. Драгиша извуче сву сламу из свога шатора, да би коња мало окрепио. Било је доцкан. Слабине су се тешко надимале, а ребра излучена, као сводови на вијадукту.
— Није могуће! — чуде се остали. — Здравља ми. Баш сам био код ађутанта, кад командант изиђе из шатора и рече: „То је срамота. Казнићу најстрожом казном свештеника.“ — Хоће он, хоће — додаје Лука.
Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука. — Ја, богати, он оде... — Није ваљда луд. — Их, шта ћемо сад!
Небо се опет наоблачи и лину киша. Лежали смо сада испод шатора, али је вода локала са свих страна. Љигава и тешка измаглица провлачила се нечујно између маслина и некако непријатно
Око шатора су газили војници копајући ровове, да вода не продре испод нас. Али ускоро изведри се и између сивих облака видесмо чис
И сада војници његове батерије спавају испод нових шатора. Рече ми још Танасије, да је сада дошао да набави један велики шатор за свога командира.
— Ама не мораш, побратиме. Одавде је лепши изглед... Зачусмо опет неке кораке око шатора и неко тамо помену моје име. Душан заћута. Шаторско крило се размаче.
Једно преподне седимо испод шатора, на којем смо задигли крила са стране, кад Луки приђе један од посилних и предаде му парче хартије.
— Ах, оца му његовог! — промрмља Лука. Онда викну: — Где је он? Из шатора помоли се Исајло. Лука затресе оном хартијом и погледа строго Исајла, као да га пита: шта је ово.
Сутрадан било је најтеже. Сунце припекло. У неких се температура попела до 40 степени. Има их који јаучу наглас и из шатора се разлегало: „Јаој, докторе, где си да те сад видим!“ Трећег дана осетили смо се боље. Лекар је дошао да нас обиђе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Он ће казат на мене је царство. Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Мало л' ти је, — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство?
Ако згубиш млада заточника, честита ћу тебе учинити“. Узја Милош помамна кулаша, па окрену од б'јела шатора, заметнувши копље наопако.
Весели се, краљев заточниче! Немаш на што сабље извадити, нит' је имаш о што крвавити“. У то доба дође до шатора, ђе заточник сједи под шатором, за копље је свезао дората.
“ Тај се јунак наћи не могаше. Ал' ето ти млада Бугарина пред шатора српског цар–Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да прескочим три коња витеза?
Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство, Од оца ће останути сину“. Марко слуша, ништа не говори, на шатора не окреће главу. Кад га виђе Угљеша војвода, тад Угљеша ријеч говорио: „Благо мене, ето ми синовца!
Кажи, Марко, на мене је царство, оба ћемо братски царовати!“ Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Кад га виђе војевода Гојко, таде Гојко ријеч говорио: „Благо мене, ето ми синовца!
“ Шути Марко, ништа не говори, на шатора не окреће главу. Право оде бијелу шатору, ка шатору нејака Уроша, догна Шарца цару до шатора; онђе Марко Шарца
Право оде бијелу шатору, ка шатору нејака Уроша, догна Шарца цару до шатора; онђе Марко Шарца одсједнуо. Кад га виђе нејаки Урошу, лако скочи са свил'на душека, лако скочи, паке
Оде Марко у гору зелену подалеко од војске цареве, па разапе бијела шатора, под њим сједе лити мрко вино са својијем побром Алил-агом.
Пак се Марко под шатора шеће: Арап седи, пије вино ладно, служи му га млада и девојка; божју помоћ називао Марко: „Божја помоћ, драги
никад доћи неђу“ Кад то виђе болестан Дојчине, ђе му Арап изићи не смије, он нагони дебела дорина на његова бијела шатора, на копљу му шатор претурио. Кад да видиш чуда под шатором: под шатором триест ђевојака, међу њима црни Арапине.
Распе краљу свилена шатора, зелен шатор од зелене свиле; на њем златни дванаест крстова, тринаеста јабука од злата, — у њој сјаји бесцен камен
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Неки у суботу тамо и на богомољство одлажаху, поклањајући се онде Богу, јерно и при Мојсеју црковно од шатора њина сенка толико стопа насамо (освем људскога стојишта) одвојена стајаше.
Ама то бијаше сама света Богородица што и чуваше Цариград од непријатеља. Дође она тако с тафром до шатора везирова кроз војску турску и онде је неста.
они чекаше што из тога да буде, пак многа господа одоше да виде што се то за много доконава, те она не излази испод шатора, нити кога хабара има. Видеше јер нејма је овде, нити ју је везир видео — закле им се.