Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Кад је поп Ћира добре воље био, он је уживао у свирци, па ма то биле и швапске арије; а кад је био зловољан, Меланија је остављала клавир и није смела да свира ни омиљену поп-Ћирину песму: »Сјајни
се прекрсти и намести боље шлофкапу (коју је кришом у помрчини метала на главу, јер је поп Спира страшно мрзио на те швапске женске шлофкапе), а напољу се чуше троми кораци сеоског боктера Ниће који се у даљини гегаше и гласно зеваше.
— Иди дођавола; врат скрјала! — вели, гледајући за њом, љутито гђа Перса. — Е, баш од ове хуцоше и торокуше швапске не можеш ама баш ништа сакрити! Свуд се она нађе, гром је спалио! Створи се к’о из земље!
И ко га је измислио! Ознтрогере му швапске!... »Ђи! Шарга, Пирош! ’Ајде, момци! Дед’, кицоши моји! ’Ајд’ још мало у блато!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Затим, размишљајући шта ли му је то Беренклау на немачком довикнуо, сав пренеражен, посматрајући швапске ђенерале и официре, опсова им са тужним изразом лица, у себи, оца.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— мрморе по јарузи преморени људи, јер им од штрапаца и напора није више ни до живота, а камоли до тамо не знам какве швапске дивизије која измиче пред баћушкама. Нек измиче, неће га, мајци, далеко.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Које су вере? — запита неко од војника. — Па видиш: швапске... Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак. А када смо водили коње на коњопој, пролазећи кроз варош, чујемо да су
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сад јасније чуше звеку оружја, покличе, швапске команде, зачињене сапраментирањем. Онамо опет испод бедема, граја се дигла, коњи вриште — ларма као да се сви ђаволи
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Ти си сељачки син. Срамота је да носиш швапске крпе. Нису оне ни здраве. И срце и памет се покваре у њима“, рекао је отад убеђено и претећи.
Нећу сад да ти кажем. Па нећу, кад ти купим, онда ћеш да знаш. Швапске паре су ми најслађе. Чим завршиш четири разреда, ти ћеш с татом у трговину. Још си мали за школу. Не можеш.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
да се на тим крилима вине и полети Београду и тамо спусти пред само „Златно буренце“, које му се оданде, из оне мучне швапске тамнице, чинило најлепшим и на овој земљи најрајскијим кутићем.
Ишао је он, дакле, тако ринговима и посматрао оне надалеко чувене бечке увијуше што само крекећу одвратне швапске глаголе, који су га и завадили са гимназијом, и оне друге мушке фрајле, са сулундарима на глави, што се врцкају и