Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
на лицима робијаша на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим
Али животност те шимере лежат ће у мрачним снагама нашег најприснијег бића, њена реалност у реалности човјекове страсне патње, у врелини
Она ће црпсти своје сокове и своју истинитост одатле што ће, као и све друге, раније човјекове шимере, као и сва човјекова божанства, бити саздана од крви и меса, од бунила и од страдања оних који је у себи носе и који
Снагу за све велике подвиге и чудесна дјела давале су одувијек људима и народима баш те Мама-Јумбе, те шимере и те лудости, више него „објективне истине ”.
Човјек носи у себи некакве своје идеје, заносне, тежње, стремљења, шимере. Али кад се идеје оваплоте, кад се шимере „конкретизирају”, кад се тежње и стремљења „одјелотворе”, тад започиње јад.
Човјек носи у себи некакве своје идеје, заносне, тежње, стремљења, шимере. Али кад се идеје оваплоте, кад се шимере „конкретизирају”, кад се тежње и стремљења „одјелотворе”, тад започиње јад.