Црњански, Милош - Лирика Итаке
И једра и весеља, урличућа кроз буре? Заборавио си њине тешке, мрачне главе? Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа.
Ћипико, Иво - Приповетке
а кад би у мору бјешњела олуја, туђи бродови, што пловљаху по отвореној пучини, свратили би у пространу Велу увалу шкоља да се заклоне од вјетра и мора.
Сјутрадан, у сунцу, једри брод низ пучину прама непознатоме крају. Антица с врха шкоља за њим гледа: јача туга но игда у њој се јавља, и лијепо зна да је то ради њега. Како би сада полетјела за њим!
играла на жалу, и мио утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатрења, и све увалице свијетлога шкоља... И, осјетивши то у себи, часом сласт заструји њеним младим животом...
У ниску собицу споља навире чисти, стежи ваздух и помало осваја је љетњим, сивим, свијетлим свићањем и носи собом са шкоља и с мора шапатљиве, бистре гласове летње зоре. — Нађи ми мараму!
Поздравља све који за њ упитају и пита је ли још обилат лов срдијела око рата шкоља. За њу не пита! Ко зна зна ли да се удала за Марка!...
Заложи се крухом и млијеком, и, узевши из зипке чедо, изиђе из куће и крене узбрдицом ка врху шкоља. Оно двоје дјеце што се пред кућом игра пожури за њом.
Чамац, силом гоњен, јури према шкољу, напире се да ухвати прву увалицу, али вјетар је жесток, гони га доњему крају шкоља Антица изнебушила се, не зна што ће.
примиче се к мору да боље види и опет се одмиче; најпослије пожури шкрапавом путањом крајем мора прама доњему дијелу шкоља, нека је ближе чамцу.
— кроза сузе виче Антица, угледавши свога човјека у чамцу гологлава, раскострушене косе, како одмиче од шкоља и жури у отворену побјешњелу пучину.
Жене и чобани моле, а веслачи се напиру да чим брже прођу поред крајњега рата од шкоља. Кад га минуше, прво но ће даље да веслају прама шкољићима, куд је чамац јурио, опочинуше; ослушкују и разгледају
— Није у томе зла! — А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара!
—Нећу, оставићу га за расплод: јак је... Ма да причам како се овај преварио. Има их још неколико по густрм шикарама шкоља.... Бог зна како су се расплодили... Кад суша затегне, најзгоднији је лов на њих.