Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Нетен-бега спопаде љутина, Е он види посечена сина; Та како ће да се врати љуби? („Ала!“... викну, па шкргутну зуби.) Па потрже димишкију клету, Па потече сину на освету.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
и она се сети неких тренутака, кад му је изјављивала нешто налик милоште... Шкргутну зубима, севну очима и дохвати се обема рукама за главу, па као махнита стаде јурити по школи, чупајући себи косе и
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— вели Рдало. — Ма све су то празне ричи, и ја не знам шта оћете најпосли? Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. — Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро.
Она бабетина претур и она коза ркаћка ликар смијали су се гледајући онакажене свеце. — О! она ркаћина — рече и шкргутну зубма Бакоња полазећи у цркву. Шест спореднијех олтара бијаху застрти црнијем завјесама.
ја сам гришник, али, али... — Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица силно шкргутну зубма и изврати очима, а рука му пође к јатагану. Докле се Пивалица окрену, Брне је већ био на тријему.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Браћо, убијен је Чакаранац! — љутито рече да би смрскао мук, и клону уза сама врата. У глави му звекну реза, шкргутну катанац и по мозгу засекоше речи: — Ех, добога! Сад смо, људи, начисто свршили. ...
На труло месо базде његове речи. Чека да заплаче. Тако их је изговорио. — Него од кога је? — шкргутну. Ђорђе промуца: — Ја знам. Хоћу да ми ти кажеш. Између њих углавила се месечина. — Сад одмах могу да одем.
— Лаже, никад те није поменула — рече Никола. — Ти лажеш! — шкргутну Тола и искоси се на Николу. — Изиђи напоље! Ђорђе гледа у под. — Нисам могао раније да дођем — рече.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну зубима. И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је.
сам се ја топио у задовољству свога неочекиваног утицаја на човека чија ме је судбина толико коснула, он страховито шкргутну остацима оних својих покварених зуба, па зграби кочијаша за леђа и грмну неким туђим, ужасним гласом: — Окрећи,
Ћипико, Иво - Пауци
—На! Је ли ти сада доста? — повика, и осјети како ледено гвожђе утисну се дубоко у месо, и закренувши ножем шкргутну... Газда у одбрану диже руке прама њему и из нутрине пусти језиви крик...