Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали! Ако смо од овог узимали причест, доста смо милости Божје и имали!
Кад би макар преживели могли после битке скувати у шлему шачицу пасуља, јадикује војник, пушка му виси о грани, шлем се пресијава у блистању ветра, војниче, пљуни у шаке, узми ашов, замани, и копај своју блиску будућност, дубоку пола
Завичај ће (гини!) у сунчани дан дубоко у глини да ти нађе стан. Слобода ће (труни!) да награди труд: шлем да ти напуни као ноћни суд. 8. После педесет година (цветања или мрења? година тешких чамотиња?
Ко пре педесет година, свако пронађе свој град, свој кревет пун животиња, овој шлем, свој нож, свој сат. Један поруку носи важну (пре века краљ га послао), други окреће вола на ражњу свак наставља
претрчавају кроз ону пшеницу - Кроз онај шумарак јашу два по два - Не зна се да л запад светлуца гушће од севера шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови су им напуњени снегом - Хоће ли нам ико помоћи данас ако Бога зна - Море
ВЕЧЕ Сунце се гаси. Шваља пали лампу. Сунце се гаси, битка је изгубљена, рањени јунак испушта мач и шлем. Рањени јунак испушта мач и шлем, а шваља узима иглу и напрстак.
Сунце се гаси, битка је изгубљена, рањени јунак испушта мач и шлем. Рањени јунак испушта мач и шлем, а шваља узима иглу и напрстак.
Да дочекам сву ту силну војску, имам ђулад: коштице трешања, да дочекам топовску паљбу, имам шлем на глави: љуску од јајета! ПРАЗНИК У ДОЊЕМ ГРАДУ 1. Шта је ово? Пијаца или црква?
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Лице је у тог старца било, кад је било мирно, лепо. Божич је имао чврсто чело, широко, светло, које се као неки шлем надносило над густе, црне, обрве. Био је средњег раста, али се држао право и сваки час је рамена исправљао, поносито.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
истог часа да им човек да да понесу пушкомитраљез или нешто слично, а можда би љоснули чак и само кад би ставили шлем на главу! Они против рата?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
време по кућним сатовима вечности, сагни се под поноћним звоњавама бистрим и тешким као да ти звезде падају на шлем, у шуми великих ружа поседи с мајсторима нека ти нежним длетом промене лик. Онда у планине!
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Не знам где сам... По чему да се оријентишем? Кад бих видео лобању, или лопату... кесу талира, или мач и шлем... Да бар имате лепезу, или цвеће у наручју... Не знам ко сам, не знам шта треба да говорим!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Ако се деси да су непознати, по истеку седам дана од њиховог доласка овде да се облаче у плаштаницу и у монашки шлем. Нека му се према могућностима заповеди служба и да се надгледа да ли их са смерношћу и трпљењем обавља.
Краков, Станислав - КРИЛА
Оба радосно се смеју и мисле на загрљај такве једне куртизанке са златним зубима. Један немарно држани шлем паде, и звекну о камен. — Оде ти глава. Никола. Никола учини презрив покрет уснама. Рашчупани бркови му се покретоше.
Никола. Никола учини презрив покрет уснама. Рашчупани бркови му се покретоше. Немарно се наже, подиже шлем, и обриса прашину рукавом.
Понеко је од њих још сачувао шлем на глави, и девојчице су гледале у њима мушкост и историју. Мршави старац, Турчин, коме је генералски аутомобил
После је јагње прегорело, ватра се угасила, а кувара су нашли мртвог и осмуђеног у пепелу. Није волео да носи шлем јер му је жуљио главу. После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи.
— Разумем, разумем. Али се очи шире и нешто се увлачи у њих. — Разумем, разумем. Спустио је слушалицу. Скинуо је шлем са главе, провукао руком кроз своје беле косе, и окрете се најзад маломе потпоручнику крај себе. — Кога ћемо првог?
Два нова и сјајна стајала су спремна у зврци мотора и чаробним обртима елиса. Капетан Восел је намицао кожни шлем на главу. Под комбинезоном се гужвало ново одело и јежиле медаље. Говорио је да треба бити кокетан у смрти.
По бради и коси му је било земље. Спустио је револвер, истресао земљу из власи, и сетивши се да шлем чува од парчади, стави га себи на главу. Није се убио, али је и сутрадан ту одлуку записао у нотес.
На превоју нагли талас ветра зграби челични шлем са Душкове главе и баци га далеко у јаругу. Из магле се указао транспорт промрзлих рањеника.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Јест... Али, мислим, нема глупље смрти него кад те погоди залутали куршум негде у далекој позадини. Скинуо сам шлем са главе и држим га испред лица, и сваког часа очекујем кад ћу чути: дан!...
Ту су, дакле. На неких стотину метара: Али шта је са капларом? Да бих се уверио да ли нас осматрају, скинем свој шлем, па га лагано одигнем. Замало да ми куршум пробије руку. А-у!... Сад смо приковани за земљу, јер нас држе под оком.
Разлеже се јаук и наших и бугарских рањеника. Један од мојих војника дохвати се за главу, шлем му паде, он зари лице у земљу, а прстима је кретао по глави и размазивао парче мозга... Влајко уздахну.
Сви говоре, али нико никога не разуме. „Фикус“ приводи најзад Сергија Николајевича столу. Ордонанс Рус прихвати његов шлем и корбач. Сергије изви вратом и откопча јаку на блузи. Онда погледа „Фикуса“.
А они под таквим приликама живе стално. Уосталом, ако шта буде, он ме може увек одменити. Ставио сам на главу шлем и поздравио сам се са свима. — Пази на маглу! — добаци неко кад сам пошао...
Иако је било свеже, зној је капао са мога чела. Скидох шлем. — Је ли далеко одавде јуришна чета? — Није ни близу. Али одавде имате саобраћајницу до тамо. Сигурно је.
Завидео сам овој мачки на срећи и спокојству. Али зачуо сам нечије кораке. Придигао сам се и ставио шлем на главу... На вратима се указа висока и витка прилика, светлих очију и танких бркова.
На врх мотке набили су џак испуњен сламом. Поврх њега направили су гужву од крпа, да личи на главу, а одозго ставили шлем. Један је полако дизао мотку, и шлем се помаљао изван рова.
Поврх њега направили су гужву од крпа, да личи на главу, а одозго ставили шлем. Један је полако дизао мотку, и шлем се помаљао изван рова. Около шлема прштала је земља од куршума из бугарских ровова. — Шта радите? — пита их Станко.
Али тако како сте. — Са све шлем — упаде један. Командир се насмеја. — Вала, ако ти је згодно, стави и цокуле на главу. Војници се насмејаше.
— То сте добро учинили... Само, требало би да смо са њима. Хајдемо тамо! — Командир стави шлем и опаса револвер. На излазу из своје земунице застаде. — Милојко, ти ћеш остати... Сад, ако је суђено.
Онда баци шлем на кревет, протрља чело и скрушено седе. У земуници је владала гробна тишина, као да међу нама лежи мртвац.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
По еполетама видимо да је капетан. На његове груди ставили су пробушени шлем. Глава у леша била је крвава. Принесемо руку шлему у знак поздрава и потерасмо коње даље.
Он нас и не погледа. Ваљда му је доста и његових мука. Лука при прелазу потока скиде шлем са главе и замочи га у воду, па га онако мокрог стави на главу.
И сам се напрежем, хтео бих да му унеколико олакшам терет, што ме још више замара. Шлем се на мојој глави готово усијао. Испред себе чујем где грувају нечији топови. Тамо је сигурно та батерија.
Господа му милог! — удари се командир по челу, да му се шлем обеси о врат. — Видиш ли шта си урадио. Очајан и збуњен сјахао сам и стајао погнуте главе.
Његова рана била је у почетку доста тешка. Напрсла му је лобања на неколико места. Шлем га је спасао од сигурне смрти. Али, хвала Богу, има неколико дана како се осећа добро.
Оставио сам командира да размешта топове, а ја пођох у дивизион. Ноћ је била свежа, те скидох шлем да мало одахнем. На фронту је владала тишина.
Потрчали смо на супротну страну. За мном је јурила једна запрега, вукући топ. Али од ужаса, чини ми се, издиже се шлем на мојој глави. Нама у сусрет јурио је онај командир, дајући нам издалека знак руком: Налевокруг!
Капетан Ђукнић, који је за све време био хладан и прибран, обузет сада крајњим очајањем, тресну шлем о земљу, ухвати се за главу и, сломљен, седе на један камен. Грозније стање не може бити.
Лекар је био мој познаник. Вели да ми је лобања напрсла на неколико места... Ситница! Шлем ми је спасао живот. У селу Острову чуо сам шта је даље било. Мене је изнео капетан Милисав и ставио ми први завој.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
главу у воду, дуго остадох нем, Замочих руке надуте, и не погледах у дом: Свежина једина тада постаде брижни шлем, Противу дана који пода мном и сада чека Као заморна дубока река.