Црњански, Милош - Сеобе 2
Затим опет прислони главу на дирек, као да тражи меко узглавље. Међутим, Ђурђе се осврну снахи и продера се: „Ама, Шокице, докле ћеш ти нама шокетати и свима нам памет солити? Та оно ми је брат ко ми је добру рад!
Па шта сад? Ми да ђутимо, а ви, жене, да какоћете? Зар не видиш да Павле срља у несрећу? Него си се ти, Шокице, заћорила у тог удовца, као и ова моја, па сте обе дошле да га се нацмачете. Он је удовац, па му се може.
Он је тешио ту жену, као што би ваљда био тешио своје сестре, да их је имао: „Не бој се, Шокице. Не бој се. Ништа ми не могу! Ништа ми неће!
Не бој се. Ништа ми не могу! Ништа ми неће!“ Петар је био назвао жену „Шокице“, као што је све у породици качио на надимке и сви су ту жену, друге вере, тако звали.
Павле се окрете њеном мужу и рече: „Што си, Петре, доводио жене? Видиш да је анђеоско срце у твоје Шокице. Што да ме гледа оваквог?“ Ђурђе га је, међутим, нудио, непрекидно, да пије: „Пиј, дуго је до скеле! Пропашћеш!
Напротив, он је узе за руке и одведе да седне мало даље. „Што си луда, Шокице? Та неће га мушкетати овде, пред тобом. Седи овде. Утри сузе. Ви сте жене праве, задушне, бабе.
Одох ја већ код прве скеле. Неће више Гарсули добити ме жива. Видиш ли, Шокице, ову моју раван? Сан за човека, а трку за коњика.
Неће знати да кажу јесам ли спреда, здесна, слева. Док се само небо оспе звезда коњокрадица. Ја сам човек сеновит, Шокице, не бој се, али што кажеш за женидбу, ко ће мене за женика? Несрећа се за мене привезала. То би била моја женидбина.
У ком се јавља нешто ђаволско. Он се насмеја и окрете жени: „Слушам те, Шокице, како брбљаш, па се мислим, шта си то вечерас накапала у око? За кога се гиздаш и мешаш у разговор, ђе ти није место?
Међутим, стајао је, насред собе, као да је неку празну сенку држао. Муцао је. „Не слушај га, Шокице. Проћи ће то. Младост то лаје из њега безумно. Ја сам му крив. Је л’ ти рекох, Ђурђе?
Убриса јој сузе палцем, а поче да јој тепа, као што је и Трифуновој Кумрији тепао: „Утри сузе, Шокице! Ко нас је терао, да хитимо и овако путујемо.
Павле је тешио Варвару, лепим речима: „Не плачи, Шокице, ниси ти ништа крива. Пусти нек лаје прота. Ја ћу да ти кажем, шта је воља Божија.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама, и црно-свијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних