Употреба речи шта у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па...

Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем. Каткад би преседео по читав дан, гледајући пажљиво сваки повлак кичице моје.

Па, сиромах владика Његуш колико пута беше заборављен да недостојнијем од себе места уступи!... Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини!

Па, сиромах владика Његуш колико пута беше заборављен да недостојнијем од себе места уступи!... Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини!

— А шта си то узео у посао? — скоро и не погледавши икону, питаше ме отац. — Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нис

— Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!... Шта значе ови гвоздени колути на овим мрачним стубовима?

Ја сам ћутао. А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад!

Помагајте! Избављајте! Та ето сам дуката уложио у пиће! Сто дуката! Чујете ли ви? Ја сам упропашћен човек! Шта стојите! Ја ћу звати полицију у помоћ...

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа вели

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола,

Ко зна шта је у тај мах осећао? Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу поред

„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију нахраниши, и видећи лисичиће подебеле, слети доле, узме их и однесе у гњиздо.

Кажу да се чуде Турци што им много ишту, но ако им се све стане искати шта су они од других отели, мало ће им што остати.

Мислећи дакле и на сваку руку размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не може, мајсторија и хитрост

владјетељ управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан.

силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан. Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу.

Ако ли се пак плаше да што у мраку не виде, лудо мисле: шта ће видити кад се у помрчини не види? Али старе баке кажу то и то, и друго.

По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и

Ови разложи све на три једнака тала, дозвољавајући другима да изаберу шта се коме љуби, придодајући да ће он с којим му драго талом што остане задовољан бити.

„Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта је, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити? „Магарећа будалаштина, господару”, одовори ова.

Ко познатом злочинцу помаже и добро твори, шта ће од њега чекати? Зао човек међу добрима ништа друго није него курјак међу овцама, којему нико конака не ваља да дâ,

„Ко те пре? Кадија. А ко ти суди? Тај исти кадија. Не питам те више, знам шта ће ти бити”, — веле Бошњаци. То значи: курјак те пре, а курјак ти суди.

” Наравоученије Оно шта ко не може имати, нек се чини као да неће, ако хоће да му ко не рече: „Мац!| 25 Лисица и мајмун Чешвороножна

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој вранац, вран се пресијава, Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа

И кад ми се глава с блатом помешала поруку ми шаљеш с небеских вешала? И док ме је џелат у конопце плео шта сам то у твоме сјају разумео, па ћутим пред људима што ме хлебом госте и пред судијама спремним да опросте?

ПИТАЛИЦЕ Шта радите гласници Скупљамо војску Шта радите ковачи Кујемо мачеве Шта радиш везиљо Заставу везем Шта радите

ПИТАЛИЦЕ Шта радите гласници Скупљамо војску Шта радите ковачи Кујемо мачеве Шта радиш везиљо Заставу везем Шта радите стражари Палимо зборне ватре Шта радите

ПИТАЛИЦЕ Шта радите гласници Скупљамо војску Шта радите ковачи Кујемо мачеве Шта радиш везиљо Заставу везем Шта радите стражари Палимо зборне ватре Шта радите орачи Преко кланаца преко река

ПИТАЛИЦЕ Шта радите гласници Скупљамо војску Шта радите ковачи Кујемо мачеве Шта радиш везиљо Заставу везем Шта радите стражари Палимо зборне ватре Шта радите орачи Преко кланаца преко река Кроз планине пуне долина Под кнежев

војску Шта радите ковачи Кујемо мачеве Шта радиш везиљо Заставу везем Шта радите стражари Палимо зборне ватре Шта радите орачи Преко кланаца преко река Кроз планине пуне долина Под кнежев барјак журимо Шта радиш кнеже Име

Палимо зборне ватре Шта радите орачи Преко кланаца преко река Кроз планине пуне долина Под кнежев барјак журимо Шта радиш кнеже Име потомству завештавам Шта радите архијереји Ми Бога за победу молимо А шта ти радиш Тодоре Тешем

кланаца преко река Кроз планине пуне долина Под кнежев барјак журимо Шта радиш кнеже Име потомству завештавам Шта радите архијереји Ми Бога за победу молимо А шта ти радиш Тодоре Тешем даске укопнице КЛЕТВЕ 1.

кнежев барјак журимо Шта радиш кнеже Име потомству завештавам Шта радите архијереји Ми Бога за победу молимо А шта ти радиш Тодоре Тешем даске укопнице КЛЕТВЕ 1. Ветар ти по земљи погасио све, све осим свеће на гробу!

Не нашао ни корена, ни листа! Десном руком чорбу од леве мешао! 2. Дао капу правити, немао је на шта ставити! Жена ти месила прашину, кишино тесто! Бежали од тебе твоја коса, твоје месо!

А у прозору сија неопран месец! ПИТАЛИЦА ПОД ХРАСТОВИМА Кад храст испуни своју храстову меру, шта бива кад израсте преко ње, и прстима се дохвати горњег света?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— вели Арса — што стоји код оног кочијаша, што маже интов, и штапићем показује куда кочијаш треба да намаже.’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви?

Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

” „Утом дође с оним официром и Мијушко. Пита га цар: тко је он и шта је тамо радио и ко га је на то послао. — Замуца мој г. Мијушко: ,Ваше Величество... Ваше Величество... ја сам шнајдер!

Трговина била је слободна; ко шта има, коме хоће и пошто може прода. Цркве и манастири стари почну се оправљати и изнова градити давши само 500 гроша

(он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе из Купинова): „Шта си учио и шта знаш?” Ја му одговорим, да сам све што треба изучио, и да све знам.

друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе из Купинова): „Шта си учио и шта знаш?” Ја му одговорим, да сам све што треба изучио, и да све знам.

одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам знао где треба стати, и ко ме је слушао, није ништа могао разумети шта је. Сирома старац дуго је имао љуту муку са мном, док ме је научио полагано и разговетно читати.

Ја сам одма затим и протом постао. Шта је стало било владики што нисам јошт ни браде ни бркова имао; он је желио учинити кнезу хатер, а ваљда му је и новаца

Зато на сабору, и на слави, и на свадби немој млого говорити, него слушај шта старији људи говоре. Ако почнеш тако млад друге да учиш памети и мудрости, онда ти нигда мудар бити нећеш.

Ту су измешате жене, људи, деца и девојке, и у цркви диже се разговор и ништа се не чује шта свештеник из олтара чита.

Кад веће сви уђу и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у цркву као досад не даду нови попови улазити?

и кажемо им, да су они сви сад у цркви као на небу, а пред олтаром као пред самим Богом, но да стоје, ћуте и слушају шта свештеници у олтару читају и проче. — Они истина ућуте на мало, но опет, особито жене, почну разговор и вреву.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Глишић ПРИПОВЕТКЕ Садржај РОГА 2 ГЛАВА ШЕЋЕРА 22 СВИРАЧ 50 ШИЛО ЗА ОГЊИЛО 71 ЗЛОСЛУТНИ БРОЈ 85 НИ ОКО ШТА 97 РАСПИС 109 РЕДАК ЗВЕР 124 ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА 136 ПРВА БРАЗДА 171 ВУЈИНА ПРОСИДБА 177 СИГУРНА

Куд се год макне — лећи ће да спава, а овамо се Рака љути, псује, праска — чује се по свем селу. Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у Ракину њиву па начине покор од кукуруза.

Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!« Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у

А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака.

— одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака. Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет!

Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је!

« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо.

— подвикну Рака још жешће. Док ти и Стеван плану, па скочи: — Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли?

Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли? Рака се трже мало, па поче лакше: — Не велим ја то, Стеване, боже сачувај! Него, брате, упропастише ме.

Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета! — Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ. — Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст!

— поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен?

То му је све стара потра. — Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврста воља. За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је.

— Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет. Овда им каже шта је то „важно”, па настави: — Па сам разговарао о томе с попом и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било...

шта је то „важно”, па настави: — Па сам разговарао о томе с попом и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било... Шта велите ви браћо?... — Па, добро, Јово! - веле старци. — Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако?

— Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако? — Велимо!... велимо!... — Е, добро, браћо! Сад знате шта смо доконали. Та одлука, од тога часа, постала је закон свему селу.

И те попине речи одбише људе од Крушке... Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити. Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати...

Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села. Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена

— упита га. — У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори?

— Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он.

— Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он. — И кмет? — И он!... — Па, шта веле? — Много веле!... Види се да су размажени!... Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео...

Тако би видјели да сам ја човјек!... Маринку се насмеши брк. Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!...

Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!... И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црну Бару!... —— Маринко! Брате! Човјече!

која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио. У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И много пута, у јутра, без моћи, Пренем се као из оловних уза: Ја не знам шта сам сневао те ноћи, Али ми очи мутне, пуне суза.

Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу

А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.

је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије. Докле болно шуми изнад тамних вода Тиха песма сфера у дубини свода, И под вртовима док умире плима.

Ангел исприча причу сјајну Шта су небески врти, А душа целе земље тајну: Магију љубави и смрти. И осмехну се ангел потом На царство вечних

ПЕСМА Изгубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? Дубоке ли су путем тим, Господе, твоје провале! Бусије с блеском краљевским, Златне ме чаше тровале.

О, та Највећа тајна што траје: Граница двеју лепота И двеју сујета! Шта је? То немо раскршће вера, Мост бачен између срећа, Та међа двеју химера — Нег живот и смрт је већа!

Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета... А страшна међа шта значи, Што дели покрет од мира? Шумна је река, кад смрачи, Од својих обала шира.

Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе — Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.

Где је тај светли извор, шта је Та истина прва, далека? Не води ништа у те краје! Све дубља и црња је река. Да најзад с чистог захватим врела!

ТАЈНА Кад мину месец жут за косама, Тада с небеских црних ледина, — Као кап паде та реч једина: Тад појмих шта је моја осама... И појмих као отет чарима, Шта значи страх мој међу стварима.

И појмих као отет чарима, Шта значи страх мој међу стварима. Развије јутро као пламене, Хиљаду белих крила по мору, А светлом земљом проспе

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја се сасвим ослободим: — Ама, богати, теби би било свеједно баш ако бих се ја оженио и без новаца? — Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога!

Дао сам се малтретисати и његовим латинским речима и реченицама. Шта ћу? Волео сам га, па сам све подносио! Једно послеподне ја сам, као и обично, шетао с њиме.

Он ме одведе у болницу где ја обично седим на његовој „канцеларији“ док он не обиђе и не види има ли шта ново. Тога дана се он преко обичаја задржа, а ја из дуга времена изиђем и станем шетати ходником.

Знам да је у соби била тишина. Сви су пажљиво гледали у Јоцу и одговарали му махом кратко, али не знам шта. Још ми се учинило да су га с поштовањем и поверењем пратили од кревета до кревета. Па добро!

Још ми се учинило да су га с поштовањем и поверењем пратили од кревета до кревета. Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро!

Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему?

Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему?

Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави. Ја скочих и исправих се у кревету: — Мамо! — Шта, брате? — Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога!

А Ћорђе, како мама вели, ни мање ни више, него поче код другога радити. Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар!

Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар! Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било?

Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било? То зна унеколико само моја мати.

Лекари му рекоше да се не може оперисати, него се може не знам шта друго покушати, али зато треба да лежи у болници. Он пристаде.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а

Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша.

Чудим се, шта ми то све фали!« Или: »Господин-домине, — обратив се Кипри нотарошу, — молим вас лепо, мало од оних крофни из онога

— Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста! А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато!

Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста! А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато!

А што се у селу венчало3, то је потпуно знало шта ради; знало је дужности и задатке брачнога живота и крајњи му циљ.

На вратима га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели: »Хе, шта знате господин-попо, грешни смо људи!

— Ви’ш, молим те! А-а-а! враг им баби! Ако је Ирош, баш се ирошки и владао! А, обешењаци једни!... Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!?

Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе!

данашњег црквењака Аркадије, знао је да ће парохију добити само они који се буду хтели оженити тим двема лепотицама. Шта је, дакле, и остало свршеним клирицима и кандидатима него да се ожене њима.

— А јао, несрећни Спиро, шта ћеш сад?! Оде ти брада, к’о да је никад ниси ни имао; одоше лепо и брада и бркови! — Даће бог, па ће ваљда добро бити!

— теши га Аркадија. — Е, лако је теби, ти не зависиш од њега. Него, реци-дер, бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?! Ти си сад паметнији од мене! — Не знам ништа!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много.

Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао.

Она га погледала, уплашила се и хтела да побегне али се опет, збуњено, вратила. — Ете... — почела да муца. — Па шта? — храбрио је попа. — Хоћу да се удадем. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује.

Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор.

— Нека, жива била. Иди сад. Она пошла. Али се опет вратила. — А ако ли да се спремам? — Шта? — Па не ли дâр? Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба.

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача.

— Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном сво

— Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде... Али Вејка њу није слушала. Знала је она унапред да ће то од ње чути.

Знала је она унапред да ће то од ње чути. Сад је само гледала у Тају и служећи га, дрхтећи од страха, ишчекивала шта ће јој он рећи. Таја је међутим једнако јео, мљаскао, и гледао испред себе. Видело се да је и њему тешко да се реши.

Пред њим ништа друго до тестијица воде. Питате га: — Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш? Он би, једнако загледајући се и чистећи се, изговарао се како нема.

Сви су га знали, а и волели га. Колико пута бане у ма чију кућу, и затражи од домаћице: — Ракије да ми дâш! — Шта ће ти ракија? Хлеба да ти дам! — нуди га домаћица. — Хлеб сама једи! — одбија он увређено.

— одбија он увређено. И, с рукама остраг, још јаче набијеном шајкачом над очи, уноси се у њу љутито: — Шта ће ми хлеб? Хлеб је за просјаке. А Бекче просјак није! Ракију да ми дâш. Домаћица шта ће? Дâ му.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити. Он је хтео још науке у свету да профитира.

Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу. — Шта ће ми тај бекрија и карташ! — говорили су девојачки очеви о њему.

— Немојте, ако бога знате! — А зашто? — Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо. — А шта је то друго? — Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба. — Ви сигурно мираз подразумевате?

— Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера. Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио. Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да ако не тера.

Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради?

— А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради? — И сад лудује, ал' ја јој помоћи не могу, сирота је. — А да има што, бисте ли је узели?

Фрајла Савка брзо му руку повеже, а Љуби ни бриге. Он их части, али разговор му се једнако окреће око Савкиног тате, шта он мисли, да ли је већ начисто са уговором.

— Та ја мислим да то не мора одма' бити. Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу.

Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа. — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући.

Редић је врло практичан човек, па после ручка одмах на ствар пређе. — Дакле, допада вам се моја Сока? — Врло. — Шта судите сад? — Ја ништа друго не судим нег' да узмем фрајлаСоку, само ако она хоће, и — ако се погодимо.

— Што се ње тиче, то ћемо лако; нег' да видимо ону другу страну. Шта ви иштете? — Тако око три хиљаде; ако има више — још боље.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

излетела на улицу да се тамо у чуду и пренеражено питају: у чему то може бити ствар што се десила и да очекују шта ће се, Боже мој, даље догодити.

А сад је све касно и сад треба примити све, испунити све, сместа треба попустити. — Шта кажете, попустити? Е па, човече, ви не знате шта говорите. Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете?

— Шта кажете, попустити? Е па, човече, ви не знате шта говорите. Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине?

Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине? Ама шта причате ви о условима кад је у питању живот и опстанак државе и све. — Какав опстанак. Мислите ви Русија би допустила.

да не вреди одазивати се, јер нема ни времена да се све изведе по упуту о мобилизацији, они су опет дошли да чују шта други мисле: има ли каквог год смисла пријавити се и отићи тамо на о на одређена места. — Која ви, молим вас, команда?

— Ја сам четврти прекобројни. — А место мобилизације? — Торлак. — Грозно. Магацини у граду. Знате ли то? — Па шта? — Па лепо, ако они шчепају магацине и она места где се мобилише, шта ће бити? — Шта ће бити?

Магацини у граду. Знате ли то? — Па шта? — Па лепо, ако они шчепају магацине и она места где се мобилише, шта ће бити? — Шта ће бити? Па кажите ми да вам кажем.

Знате ли то? — Па шта? — Па лепо, ако они шчепају магацине и она места где се мобилише, шта ће бити? — Шта ће бити? Па кажите ми да вам кажем. — Ама ту су коњица и трећи позив, поседају границу и осигуравају мобилизацију.

— Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе троуве ау поінт де

Чисто и јасно. — Па протолкујте то, брате ви рођени, да сви разумемо шта му је то чисто и јасно. — Ево, све ће це, вели, уредити без рата.... слободан превод. — Врага ће се уредити.

слободан превод. — Врага ће се уредити. — Ама јесте ли ви изабрали подрум, кажите ви мени? — Како, какав, шта подрум? — Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи. Па се новинар журно губи из гомиле. — Подрум него шта, није то смешно.

— Како, какав, шта подрум? — Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи. Па се новинар журно губи из гомиле. — Подрум него шта, није то смешно. Нећемо у шаке ватати оне куфере с Бежаније.

Африка

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам

да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате.

„Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе.

којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново у шта се формирао мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које

Треба знати како је савршена моћ опажана код црнца, па разумети шта значи кад се и он могао преварити. Друге приче о змијама у савани, које гамижу по целој кући.

Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме подсећа шта све још треба купити. За „лампу-олуја“ каже: „Па бон, ил и а па бон иси, отр!

мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао. Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу.

од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама, узвикујући: „Ију, ију, шта кажете!

То је као неки вокални акорд, изненадан и прек. Када их питам шта значи песма и какве су њене речи, смеју се и они и њина старија браћа која су пришла и поседала око мене.

Ја нудим сто педесет, они ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Српско хондрокефалос, не знајш граматики? Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао? ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући? ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу?

Оди да ти полубим. ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи. ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар.

Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму. ЈУЦА: Ваљда није имао за шта да купи? ЈАЊА: О, хондрокефалос!

ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде!

То је очевидна превара. За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да.

ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав. Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де!

ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму? ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув! Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем. ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.

!! Красно шпекулација! Харис то тео!⁴... Перо, синко, изиђи мало у авлија. ПЕТАР: Казаћу му. ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш? ПЕТАР: Да вам је по вољи. ЈАЊА: Сметено, глуво! Изиђи у поле, кад ти кажим Ево вако, ја!

Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу? ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо? ЈАЊА: Алопу! Знаиш да изгубиш глава твога господара. Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту!

(Одбрави и друга врата.) душо Јуцо! ПОЗОРИЈЕ 5. ЈАЊА и ЈУЦА ЈАЊА: Душо Јуцо! Ја ћу да идим по моја шпекулација. Шта ћиш ти да радис? ЈУЦА: Има се шта радити. ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш?

ПОЗОРИЈЕ 5. ЈАЊА и ЈУЦА ЈАЊА: Душо Јуцо! Ја ћу да идим по моја шпекулација. Шта ћиш ти да радис? ЈУЦА: Има се шта радити. ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш?

(При врати.) Слуга понизну! ПОЗОРЈЕ 7. ЈАЊА и ЈУЦА ЈАЊА: Анатемата, анатемата!⁷ Оћиш да ми изиш глава! ЈУЦА: Шта вам је сад? ЈАЊА: Ти си му мигнула. ЈУЦА: Шта би му ја намигнула? ЈАЊА: Ти си Ево. Оћиш да превариш твог Адам.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Догоди се да коњик угледа и неке куле и градове, шта ли, али и то нестане на видику. Појаве се лети и неки свилени чадори, палме, али све је то само омама људских очију,

Био је то строг укор са највишег места и Гарсули је знао шта пише у тим писмима. Укор је био „еx Цонсилио Беллицо“ и тежак удар за старог војника.

Обезобразили су се, вели, ти Расцијани, и нису заслужили наклоност Енгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар се може и замислити да буду као нека држава у држави. Статус ин стато?

Као овце они нагрћу једно за другим, свуда. Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.“ Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му је дремао пред вратима.

При помисли да Грк и не сања да је он ишао код тих официра и у затвор, да са њима одигра, увече, партију фараона. Шта би тек рекао Грк, помисли, да зна да им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама.

Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда?

Ако ти Расцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па шта онда? Он би им то дозволио, и на парадама. А ако ће да сахрањују своје мртве и голе, шта то смета?

Он би им то дозволио, и на парадама. А ако ће да сахрањују своје мртве и голе, шта то смета? Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда?

Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња.

Људи су оболели, осиромашили, побенавили, од чекања награда и исплата. Шта им је требало да шаљу овог шкопца да људима тумачи да је лепо изићи из царевине и прећи у камералну земљу, где се

А остали има да потпадну под камеру Венгерску. „Па шта би сад хтели?“ То им је питање довикнуо у лице, тако страшном дерњавом, промењеним гласом, колутајући, грозно, очима,

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен да промени

Теодосије - ЖИТИЈА

Блажени су и трипут блажени они који су се таква безбрижна и неметежна живота удостојили. Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од многометежног живота овога света, па да се таква анђелскога живота удостојим?

Одмах се сакупише благородни, слеже се мноштво народа: — Да чујемо — рекоше — шта је то сада задесило, господина нашег!

А шта то? Замоли игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са оним благороднима почасти, а ујутру

Сад опет, када смо дошли, од наших руку сакристе нашега господара, и једнако се понашате својевољно. Шта вам сад паде на памет: да нам се наругате?

Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите! Када они ово чуше, страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре. И тако ућутавши опколише кулу, чувајући стражу.

А када га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху.

власи са писмом, и положивши их пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже! О, наласка горег од губљења!

Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости? Шта сада да учинимо? Како да се јавимо господару нашем?

родитељи и браћа видеше ово, благородни и сви скупа, мач пробадаше душе њихове, и када разумеше што о нему прочиташе, шта нису радили и шта нису хтели себи учинити!

видеше ово, благородни и сви скупа, мач пробадаше душе њихове, и када разумеше што о нему прочиташе, шта нису радили и шта нису хтели себи учинити!

А разбојници они после, дошавши к себи, говораху: — Шта нам то би да занети испустисмо овога младића и оне с њим? Него, или бејаше чаробник или је заиста био човек Божји, те

А ови рекоше да су Лаврани, и један од оних који су били са њима, избегавши, дође у Лавру и исприча шта им се догодило.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и делати.

Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и делати.

Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке својине, и

С особитом умешношћу распознају шта могу примити од туђе љубазности. Ове их особине стављају високо изнад сељака многих других народа.

Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису

Сваки је знао своје дужности; знало се тачно шта се не сме урадити и како се у свакој прилици треба понашати. Све се ово одржавало самим предањем, без писаних закона.

Изнео сам ова болна факта, јер она откривају душевно стање овога становништва. Она указују и на то, шта Европа не треба више да чини, ако хоће да обезбеди мир и да учини крај проливању крви.

како ја премеравам дубине тога језера, и кад му је ваљда досадило гледати како „кулучим“, позвао ме је и питао, шта радим.

Али се у много прилика само врло брижљивим етнолошким и историјским студијама може утврдити, шта су балкански народи примили пре турског времена од Византије а шта за време турске управе.

етнолошким и историјским студијама може утврдити, шта су балкански народи примили пре турског времена од Византије а шта за време турске управе.

И заиста, ја сам осетио заузимање Сали-пашино. Никада га више нисам видео нити шта о њему чуо. Радио је, дакле, из чисте и просте љубави за човека „наше крви“.

У часовима одмора се упознају све до ситница њихова карактера: знају увек шта могу један од другог очекивати. Ово је можда још јаче изражено на острвима, где становништво често живи на сасвим

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже раменима. — Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче.

Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!

Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста?

Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме!

— закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар? ПЕТА ГЛАВА Тражење — Шта каже сом — Пуна кола пуних џакова — Двије киле проса за три царевине — Киша од ракије — Мудри оглас и проглас

— Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо

и лупања по челу, саставише овакво писаније: ОГЛАС И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.

Аха, то је водени миш. — Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић. Добро га знам, то је сиви пољски миш. — Има ли шта ново? — пита он. — Има само то да је неки човјек оставио на обали моје ријеке неки џак — вели водени миш.

— Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш. — Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра. Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице. Сав се задихао од посла, у само ми уво дува.

Ко ли је то? Знам само толико да није мој чича Тришо. Његове кораке и одвише добро познајем. — Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. — Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори.

— Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку. Уосталом, шта било да било, носим га са собом. Ваљаће бар за ракију.

— Ено још једнога који је у невољи — прошапута Миш пророк. — Колико чујем, то је неки пас. — Шта кажеш, зар да псу помоћ указујем?! — зачуди се Тошо. — Кад си ти још чуо да мачак помаже псу?

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

дочека је на кажипрст Или је уопште не дочека Нико се не одмара ЈУРКЕ Једни одгризу другима Руку или ногу или било шта Ставе то међу зубе Потрче што брже могу У земљу то закопају Други се разјуре на све стране Њуше траже њуше траже Сву

се разјуре на све стране Њуше траже њуше траже Сву земљу раскопају Нађу ли срећни своју руку Или ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко

срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог длана трава расте Шта да ти причам (1954) КОСТ КОСТИ И.

НА ПОЧЕТКУ Сад нам је лако Спасле смо се меса Сад ћемо шта ћемо Кажи нешто Хоћеш ли да будеш Кичма муње Кажи још нешто Шта да ти кажем Карлична кост олује Кажи нешто

ПОЧЕТКУ Сад нам је лако Спасле смо се меса Сад ћемо шта ћемо Кажи нешто Хоћеш ли да будеш Кичма муње Кажи још нешто Шта да ти кажем Карлична кост олује Кажи нешто друго Ништа друго не знам Ребра небеса Нисмо ми ничије кости Кажи нешто

ПОСЛЕ ПОЧЕТКА Шта ћемо сад Стварно шта ћемо Сад ћемо вечерати срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо

ПОСЛЕ ПОЧЕТКА Шта ћемо сад Стварно шта ћемо Сад ћемо вечерати срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо

ћемо Сад ћемо вечерати срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо свирку Шта ћемо кад пси наиђу Они воле кости Онда ћемо им застати у грлу И уживати ИИИ.

ПОД ЗЕМЉОМ Мишић таме мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како

таме мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна

све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана бића Причекај само земља да зевне В.

НА МЕСЕЧИНИ Шта је то сад Ко да се месо неко снежно месо На мени хвата Не знам шта је И кроз мене ко да тече срж Нека хладна срж Не

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ Садржај НИ ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ

НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ Садржај НИ ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ 9 ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА

БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ МРЗЕ? ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА Мала ала може да смаже из цуга малтене пола Малог Мокрог Луга.

Мало, мало, па на некој стени аждаја стане и почне да шени. Вероватно знајућ’ шта најволи ала госпођа јој баца принцезе у зјала.

Вероватно знајућ’ шта најволи ала госпођа јој баца принцезе у зјала. ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ Мајке из Ливна нису знале: шта против деце неваљале?

ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ Мајке из Ливна нису знале: шта против деце неваљале? Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше!

Оставићеш своју мајку, и отић’ у неку бајку, Јешћеш луде као репе, најмилији мој акрепе, Шта ће с’ тобом бити, ко зна, лепотице моја грозна? бићеш личност негативна, ругобице моја днвна!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ: Да, госпођо! РИНА: Не бих имала шта да вам објасним: код нас се ноћас десила крађа. И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја.

И АГЕНТ (разгледа сточић): Фиока је, очигледно, насилно отворена. Знате ли ми рећи шта је украдено? ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати.

ПАВЛЕ: Аљоша? Нека уђе. МАРИЈА (пропушта Аљошу, а сама оде). ВИ АЉОША, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: шта је, Аљоша? Је ли тамо све у реду? АЉОША: Да, господин инжењер! ПАВЛЕ: Јесте ли појачали број на земљаним радовима?

ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан? АЉОША (збуњено): Ја мислим ви дођете, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Говорите, дакле, шта је; зашто сте ме чекали? АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран.

АЉОША: Ах, не, господине! ПАВЛЕ: Да вам није тежак посао? АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је? АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ.

ПАВЛЕ: Онда сте болесни? АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет! ПАВЛЕ: Но, па реците шта је? АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.

ПАВЛЕ: А одакле пише? АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман. ПАВЛЕ: А шта вам пише? АЉОША (развија писмо): Пише руски. ПАВЛЕ: Разумећу толико. АЉОША (чита): „Миљенки мој...” (Застиди се.

АЉОША (чита): „До гроба љубјашчаја тебја Лидочка”. ПАВЛЕ: Дакле, шта у ствари хоће та жена која вас до гроба воли? АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу. ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити.

Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?

АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе. ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав? АЛОША: Ја так написал. ПАВЛЕ: Јесте ли ви такво писмо написали?

АЛОША: Да, и зато сам дошао да се вама извиним, да се опростим, да вам благодарим. ПАВЛЕ: шта ви то говорите, Аљоша?

(Трпа му у џеп.) Па идите, идите у „Руску лиру”, „Казбек” или... шта ја знам како се све зову ти ваши локали. Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао. Такви као он у стању су да

али ту није могло бити изненађења: то да сам луд, и да је добра трећина моје породице луда, слушам бар трипут дневно. Шта ти је било потребно да бациш ту књигу?

Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи. То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем.

- На! - Хтедох да јој пружим цигарету, али се сетих да она сем шортса на себи нема ништа у шта би могла да је стави и пођох ка излазу. - Ко је то, Весна?

„Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?” — помислих, а онда одмахнух руком: један од оних малих мајмуна којима Весна пуни кућу свако

Коначно, и православна црква изби подне. Што се тиче мене и читавог чопора бабаца, није морала да избија било шта. Ми смо знали: подне је. Не може бити да није. Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу.

Ишијас ју је мало мучио ноћас, но то је већ нешто на шта се морамо навикнути. - Да, да, навикнути! - понављала је смешећи се, иако читаво Караново тврди да се она на известан

Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта? Не знам хоћу ли је? Не знам ни нећу ли је. - Не знам шта да ти кажем, Атамане!

Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта? Не знам хоћу ли је? Не знам ни нећу ли је. - Не знам шта да ти кажем, Атамане! - раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике.

- Ви знате шта мислим? - додао сам, а она је одмахнувши главом прснула у смех. - Боже мој, ви? - У реду, ти! - сео сам на прамац

Био је то примењени час природних наука и учитељ је говорио о птицама певачицама и непевачицама. - Шта мислите, децо, где спава врана? - упитао је, а оштри дечји гласови почели су да сецкају тишину на резанце.

- Сада ће из воде почети да искачу фоке! Подигао је руке увис и фркнуо још једном. - Пазите шта вам кажем! Покушах да му очима телеграфишем да се чисти, али он се правио луд.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У кући је имао красну трговину, па и механу. Та његова трговина звала се „бакалница”, али каква бакалинца! Шта је према томе »Нüрнбергер Хандлунг« — ништа!

издалека пред дућаном, о ћепенку и капку, или испод њега, виде се ствари — еспапи, метле, лопате, опанци, чарапе, и шта још не, да човек избројати не може.

— Мој Пера још није зрео; сад му је тек седамнаест година, па још капом ветар тера. — А да шта ће, кад се отац за њега побринуо. Господар Софри је то мило. — Ал’ сам се доста намучио.

— Ала си ги баш велики ђаво, Чамчо, тебе би требало за ђенерала начинити! Чамча ћути, па опет настави: — Знаш шта би сад добро било, Софро! — Шта? — Да дођеш к мени, сазвао сам друштво, па да се мало картамо.

Чамча ћути, па опет настави: — Знаш шта би сад добро било, Софро! — Шта? — Да дођеш к мени, сазвао сам друштво, па да се мало картамо. Господар Софра мисли се. — Не браним.

Има већ и друштва. — Дај, Саро, двапут каве. — Одмах. — Хајд’, Софро, седимо. Шта ћемо се картати? — Мало нас је, нек’ дође још когод.

Шта ћемо се картати? — Мало нас је, нек’ дође још когод. Чамча позове још два господара, пурђера, и сад питају се шта ће играти. Једни су за „фрише фире“, а други су за „пунишака”. Сложе се за последње. И кафа се донесе.

Непостојан дух. — Знаш, Софро, шта би’ ти рекао? — Шта? — Хајд’ с чим год да шлекулирамо. Шта ће ти та бакалница?

Непостојан дух. — Знаш, Софро, шта би’ ти рекао? — Шта? — Хајд’ с чим год да шлекулирамо. Шта ће ти та бакалница? — Ја могу и бакалницу имати и шпекулирати.

Непостојан дух. — Знаш, Софро, шта би’ ти рекао? — Шта? — Хајд’ с чим год да шлекулирамо. Шта ће ти та бакалница? — Ја могу и бакалницу имати и шпекулирати. Но, с чим да шпекулирам? — Ма с чим.

— Гледај, фали ли што у бокалу, јеси л’ отпио? Промрда га. — Јеси л’ пио? — Нисам. — Шта лажеш кад сам кредом забележио докле је било; кажи право, јеси л’ пио? — Јесам.

Није се нико могао потужити да је гладан, но није трпно бирање у јелу. Тако, кад је приметио да ко шта не воли јести, он је баш то дао кувати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

При том, за тај тили час, док опет не усни, шта све не угледа у полусну! Реку што под брегом шуми, испунивши сву ноћ.

хумке, од дрвета до дрвета, пробијали, кроз ланац стражара, који су осећали де се нешто око њих догађа, али нису знали шта, напрежући вид да у месечини што сагледају, опаливши покаткад у потпун мрак.

Комесар био му је, уосталом, за време целе вечере досадан. Опран и умивен, посматрајући шта се у дворишту дешава, Исакович је стајао дуго пред великим огледалом и гледао широк ожиљак ране, на десном рамену,

Као са његовим најдражима, тако беше и са пуком и са црквама и читавим тим народом, што није знао ни куда ће, ни шта ће.

Код куће је сад вече. Спавају обе мачке. Милујући кажипрстом свој кукасти нос, очекивао је да види шта ће моћи бискуп. Два акта имала су сутра да се пишу ђенералу, графу Сербелони. Вечерас добија чисту спаваћу кошуљу.

Не спомињући јасно шта би тиме добили, он га је наговарао да размисли, са својим официрима, о томе, какве све непријатности очекују децу њину

новац свима и свакоме, тако да кроз коју годину, мрмљајући дремљиво, пре но што заспи, никада није успевао да изброји шта му све дугују. Брат му је у тим бригама био тако лак.

А шта је она приметила, и мислила, то се није видело ни на њеном лицу, ни у њеним очима. Тек кад једно вече, у Цветној недељи

купала, у изби са великом земљаном пећи, у којој се иначе пекао хлеб, и, помисли да уђе тамо, поче дрхтати, осетио је шта жели и шта чека. И оде, не опростив се, и дуго, на све молбе братовљеве, није се враћао, ни јављао.

изби са великом земљаном пећи, у којој се иначе пекао хлеб, и, помисли да уђе тамо, поче дрхтати, осетио је шта жели и шта чека. И оде, не опростив се, и дуго, на све молбе братовљеве, није се враћао, ни јављао.

капци и која беше при заузећу Београда пребегла, па чак и две Влахиње, сестре, за које нико није знао ни чије су, ни шта су. Нудећи их кавом, шербетом и наргилама, она од њих дознаде шта зна Земун, а Земун од њих шта зна она.

Нудећи их кавом, шербетом и наргилама, она од њих дознаде шта зна Земун, а Земун од њих шта зна она. Ускоро она је знала да су куће у Земуну жуте, плаве, високе и ниже, и која је

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

обеси стрмоглавце о какво питомо родно дрво, те преноћи, па сутрадан што у тој кошуљи нађе живо: мрава, бубицу, или ма шта друго, то поједе“.

Тачније, при опису неког поступка којим се жели унети измена у низу рађања деце истог пола, увек се каже шта се ради када се жели да следеће дете буде мушко, односно женско.

ГАТАЊЕ О ПОЛУ ДЕТЕТА Народ на свој начин покушава да докучи шта га чека у будућности. Човек жели да одгонетне хоће ли година бити родна; девојка, да ли ће се удати; старац, да ли је

²⁷ И по томе шта трудница сања, може се открити пол детета у утроби. Када трудница сања оружје, проричу јој да ће родити сина.

Ту се такође врши и оваква врста пробе: „Дође комшика трудној жени и неприметно јој метне мало соли на главу и пази за шта ће се пре трудна жена ухватити, да ли за уста или за нос.

Осим труднице и њеног мужа, у овој врсти гатања значајну улогу има и неко од њихове деце. Тако, на пример, пази се шта ће оно прво рећи: ако каже мама, добиће сестру, а ако каже тата, добиће брата.

У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати дијете шта ће родити, пак ако оно рече дјетића или дјевојку, то онако ваља и да буде.

верује се да не ваља да трудница било шта украде, иначе ће дете када се роди имати белегу истог облика каква је и украдена ствар (јабука, трешња и сл.

⁹³ Када неко трудну жену било шта упита, она би требало да одговори јасно и разговетно, да јој дете не би било муцаво или немо.

Ако мајка жели да јој дете буде пророк, односно да све зна унапред шта ће бити, онда треба дете први пут да задоји кроз рупицу на кобилици од кокошке.

ако је дете слабог здравља, журе с крштењем да дете не би умрло без овог обреда („само да га туримо у веру па после шта му Бог да“). Док се не крсти, дете је у власти хтонских сила, оно је „нечисто“.

Познавао сам дијете, које је било некрштено, а чувало туке, дакле имало је око својих пет година.“⁵² Шта је узрок овом необично дугом одлагању крштења?

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА БОГОВЕ Тражим помиловање за богове, за глас рђави што их бије. Шта су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти

сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за час тили, без оклевања, на нас баци. Шта су раздаљине између људи и Јехове, који је бежао од људских патњи без предаха, према раздаљини која одваја земаљске

је бежао од људских патњи без предаха, према раздаљини која одваја земаљске богове од робова и меропаха. Шта су неправде бога Перуна, шта су његове грмљавине у доба јуна које погоде прво чобане, и прво себарске пшенице

Шта су неправде бога Перуна, шта су његове грмљавине у доба јуна које погоде прво чобане, и прво себарске пшенице спале, према неправди земаљских

За оне који причају гласно шта су видели на царском друму и иза зидина манастира, за себре који се сулудо роте против велможа, који без копља и без

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај последњи излаз? Неки романи подсећају на наш сопствени живот.

расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се не сруши — свега и свачега је у њему било.

На њему се лежало, волело, у њему се киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу. Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао.

У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу. Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао.

Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао.

Да нисте случајно негде видели мој џемпер? Нико ништа не зна о њему. Шта да радим? Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи. ВИ Тражи се једна реч.

А можда је изгрицкана, са семенкама, на тротоару испред биоскопа »20. октобар«? Шта радиш? — питају ме познаници. Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем?

А можда је изгрицкана, са семенкама, на тротоару испред биоскопа »20. октобар«? Шта радиш? — питају ме познаници. Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем?

Није то било богзна шта; понеки потпуно окамењени медењак преостао однекуд још од пре рата, »водене« бојице из, такође предратне књижаре

Каже да су Черкези ипак најгори. Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

Бангави Зека вири кроз скалу, тачно на оном месту где пише Хилверсум П, и описује нам шта се догађа напољу. На кутији седи наш инструктор са слушалицама на ушима и говори у микрофон »ЈУ-2Об-КМТШ зове

Био сам искусан мушкарац док сам прстима лагано опипавао носи ли Јелена грудњак. Није га носила. А и шта ће јој кад уопште није имала груди?

Матавуљ, Симо - УСКОК

разбуди и заплаши грађане, те за тињи час прозори се начичкаше главама и почеше укрштати питања и нагађања: — Шта је, сусједе, за име божје!?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?..

?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црного

Други прихвати: — Па чему онда ови не лумбардају? — Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б.

На то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?

Кнајст плану и прекиде га: — С врагом ви и којекакве ваше сметено цифрање! Што не кажете просто: шта траже Црногорци? Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева!

Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори. — Нећу! — викну пуковник и заповједи да се војска разиђе.

Тврдило се да је кажњеник граф, послије да је принц, и чак да је у роду с царском кућом. Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише!

— А владика? — пита Марко. — А шта може владика!? Трчи не патише по племенима, хвата вјеру, куне, благосиља, и тијем помаже колико може!

Виђесте ли ове Личане у Котору! Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи! Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао! — Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша. — Ја мним ђе и Далмација!

Кнез викну: — Мак’те се, да ја с њим прозборим! Гомила се раздвоји: — Јеси ли ти Рус, пријатељу? — Не. Чех. — Шта је то: Чех!? — Мал’да не што и Рус — објасни Крцун. — А како ти је име? — Јâн. — Како рече?

потоњи; али како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху ријечима исказивати шта им је на души.

Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту. Овај се сјети шта треба учинити, окуси, поклони се и предаде чашу приставу. Све је то брзо било готово, све се свршило журно.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Али зар се може наклоност тако брзо набавити? ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност! Момак оће да се жени, девојка треба да се удаје, то је све.

Што ти је млад човек. Наклоност, познанство, то су малене ствари. Умети говорити, то је све. Шта мислите, педесет, то јест, и пет, зар је мала шала? „Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не?

“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде. Шта мислите ви, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно.

МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да трепти.

Допада л’ вам се? Но, сад на посао; јер сам ја, то јест, већ јавио. МЛАДОЖЕЊА: Јавили? ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими? МЛАДОЖЕЊА: Али како сте могли знати да ћу ја хтети?

ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими? МЛАДОЖЕЊА: Али како сте могли знати да ћу ја хтети? ПРОВОДАЏИЈА: Шта хтети, стотина је моја, а ја толико ваљда искуства имам да знам, то јест, што је за кога. Да нисте ви, био би други.

осушио, те му је аљина постала, то јест, широка, што је чоја била, то јест, изедена од мољаца, или је изгубила боју, шта је он зато крив? Три дана су моја, а после макар вратове, то јест, поломили. (Одлази.) УГЛЕД 2.

(Одлази.) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе?

Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет.

ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега.

ОТАЦ: Уби се, ако можеш. МАТИ: Кукавна девојка, осушила се од плача. ОТАЦ: Шта знам. МАТИ: Ти све „Шта знам, шта знам“, па тако. ОТАЦ: Ајде, не тандрчи ту. МАТИ: Да, теби је лако.

ОТАЦ: Уби се, ако можеш. МАТИ: Кукавна девојка, осушила се од плача. ОТАЦ: Шта знам. МАТИ: Ти све „Шта знам, шта знам“, па тако. ОТАЦ: Ајде, не тандрчи ту. МАТИ: Да, теби је лако. ОТАЦ (мане главом): Сад мени је лако!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

дечја књижевност, и шта тачно под тим појмом разумевамо? Одговор на ово питање захтева свакојака упрошћавања, ограничавања, раздвајања планова.

не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је рећи шта заправо јесте.

Али они би промашили, и то још очигледније, да су писали било шта и за било кога. Постоје, дакако, добре сликовнице, успеле адаптације, привлачне телевизијске и радијске емисије, као

Исмевано је неуко, рутинско римовање које је, немајући шта да започне, настављало и разводњавало Змаја. Добробит најмлађих је притом увек истицана у први план.

може наићи, на леп пријем код деце, али то, само по себи не открива услове њена настанка: то ништа не доказује, нити шта оповргава. То само значи да је за проницање њених фигура довољно и дечје поимање ствари.

Дечја песма се, по њима, пише због деце, да би нам подмладак имао шта да чита; њена једноставна структура згодна је јер им не задаје никаквих тешкоћа при објашњавању, док за естетску

Њена једноставност улива поуздање; на крају свих недоумица учини нам се да, ипак, знамо шта је поезија: оно што остаје кад сви напори и клонућа, сви узлети и падови прођу - тачна реч исказана изузетним поводом.

Од дечје психе, то јест од познавања дечје психе , мало се шта може научити: невино гледање света не осваја се на тај начин.

парвулус, Почујте плач зечећи Цламанс алтис воцибус: Глас продоран, дречећи: Qуид фецит хоминибус Шта учиних смртнима, Qуод ме сеqуунтур Да ме гоне с хртима? цанибус?

У истој шуми боравио је и врло прождрљив зец: јео је све на шта би наишао. Да га научи памети, јуначина Миш зграби га за уши — оне су тада биле нормалне, као и код других.

Отац му даје корисна упутства и неопходна обавештења. Зец мора пазити шта једе; може се надути од детелине, нарочито ако је луцерка матора и натопљена кишом.

Ноћас касно двоје родитеља читали песму о зецу и одгонетали — шта је писац тиме хтео да каже. Да они кажу детету, да дете каже наставници. Такву поруку нису могли наћи у песми о зецу.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду? И ја сам био у служби, и ја знам шта је биродалом.

Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду? И ја сам био у служби, и ја знам шта је биродалом. Конзервативци, ништа него конзервативци!

ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду? И ја сам био у служби, и ја знам шта је биродалом. Конзервативци, ништа него конзервативци! ШЕРБУЛИЋ: Да се збаце; сад је слобода.

ЖУТИЛОВ: Који држи конзервативцима страну, тај је орсаг арулоја. ГАВРИЛОВИЋ: Шта је то? ЖУТИЛОВ: Видите, ви у Маџарској живите, а не знате маџарски. То је срамота!

ГАВРИЛОВИЋ: То је онда желети, да сви буду конзервативци. ЖУТИЛОВ: Шта, шта? У слободи конзервативци? ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац.

ГАВРИЛОВИЋ: То је онда желети, да сви буду конзервативци. ЖУТИЛОВ: Шта, шта? У слободи конзервативци? ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац.

У слободи конзервативци? ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац. ШЕРБУЛИЋ: Оставимо се тога; него шта ћемо с магистратом који неће да публицира пунктове? СМРДИЋ: Да се збаци. Имамо ми бољи патриота у вароши.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја се трудим да будем од партаје поштене. ШЕРБУЛИЋ: Шта ви ту све о поштењу, као да ми нисмо поштени! ГАВРИЛОВИЋ: Ја то не кажем. ЖУТИЛОВ: Оставите.

У Европи има осамдесет милиона Славјана, и Европа мора бити славјанска. ЖУТИЛОВ: Шта се то нас тиче. ЛЕПРШИЋ: Шта се тиче?

У Европи има осамдесет милиона Славјана, и Европа мора бити славјанска. ЖУТИЛОВ: Шта се то нас тиче. ЛЕПРШИЋ: Шта се тиче? То је грех против народности; а грех против народности већи је у садашње време него смртни грех.

То је грех против народности; а грех против народности већи је у садашње време него смртни грех. Шта мислите, шта је Србин? Бистра капља у неизмеримом мору Славјанства. Славјански је народ најславнији народ у Европи.

То је грех против народности; а грех против народности већи је у садашње време него смртни грех. Шта мислите, шта је Србин? Бистра капља у неизмеримом мору Славјанства. Славјански је народ најславнији народ у Европи.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

су морале изгледати туђе оне књиге где су се тумачила учења католичке вере, писане икавштином и штампане латиницом. Шта је могла ортодоксним Србима да каже Света Рожалија, панормітанѕка дивица накићена і іѕпівана или полемично дело Камен

Драма иначе нема радње, личности, историјске, митолошке и алегоричне, дођу на сцену, кажу шта им је писац казао, повлаче се да начине места другима који ће то исто чинити.

Да би се у делу знало шта је од Козачинског а шта је његово, он је то нарочито забележио. Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много

Да би се у делу знало шта је од Козачинског а шта је његово, он је то нарочито забележио. Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и Рајић јој својим

У Хопову, у својим путовањима по православном Истоку, он је имао довољно прилике да види шта је калуђерство, и он сматра за дужност да своје искуство и другоме каже.

вели он, јесте сокровишче мисли његових, јесте отпечатак духа и карактера његова, стољетијама утврђена и осећана. Шта се у њему садржи, светиња је сваком правом Србљину.

преводе, од којих су многи остали у рукопису, он је радио више као управник позоришта но као драмски писац, да би имао шта играти. И зато су Ти преводи без избора, брзо, непажљиво превођени, на рђавом српском језику, без књижевне вредности.

Он врло често није знао шта говори, и сва је вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална човека.

Споредно је питање шта је управо Горски вијенац, јер је у њему складна мешавина и драме и епа и лирике. Епизоде можда немају велике везе са

који казује своје утиске и даје књижевне описе — но срдачан и природан човек који добродушно и духовито прича шта је видео и како је кроза свет пролазио.

Он не удара у неку високу филозофију, но насмејано прича шта му се на путу дешавало, онако као што пријатељ пише пријатељу у интимном писму.

Све, што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не знам шта ћу чинити са женом и троје нејаке ђеце. Зимно доба, а дрва нема, леба нема...« Тек када је 1826.

Милићевић, Вук - Беспуће

Па послије остави и те мисли на страну, не мислећи кадгод ни на шта и бојећи се да мисли; био се пустио животу нека га заноси куд хоће, осјећајући да је слаб да се отима, а кукавица да

— Мило ми је, мило ми је, - рече Гавре Ђаковић, прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?“ и гледаше његова набрекла црвена лица, забрекао подваљак, црвене бркове, све под једним

— Боже мој, шта хоће овај човјек од мене? — питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. И он посла у себи до ђавола и Јана Хуса,

Гавре Ђаковић разабираше још један глас, и то, чинило му се, женски. Ваљда је ожењен, помислио је; у осталом, шта га се то тиче? У кући је било мирно, особито првих дана; он се није ни с ким виђао, јер га је то мрзило.

њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за камење које запињаше за ципеле, ни за трње које зауставља.

Гавре Ђаковић пушташе старог да му прича, не слушајући шта му овај говори. Стари оде радницима и остави их саме, и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи.

“ Па гледајући на њу, ћутљиву и замишљену, без смијеха и без ријечи, он се питаше шта јој је? Њему би криво што је дошао овамо.

То јест, не мислим више никако тамо одлазити, - и би му непријатно што га она ово пита. — Остајете овдје? Шта да радите? рече она чисто зачуђено и не вјерујући. Он се мало замисли и погледа је у очи.

И тога читавог дана не раздвај аху се. „Шта је то са мном?“ питао се увече Гавре Ђаковић, кад стајаше у мраку крај отвореног прозора.

„Нашто сав овај немир, збуњеност, слутња која се рађа у мени? Шта ће то мени сада?“ И тражаше одговор. Поглед му нехотице паде на њихове прозоре.

Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже? Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на жао.

Зашто је срео ту жену и шта има у њој? Шта је она за њега и шта ђе он њој? То му се питање не скидаше с ума. Шта гони његове мисли и што их

Сремац, Стеван - ПРОЗА

вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само!

— Тхе — слеже шеф раменима — шта ћеш, тако је то у овом свету! — А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да одем и да копам; нисам да

е, па писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина. — Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф.

У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало ко и тражио.

А Миле Мутавџија и Цветко Дивизијар зину па га слушају, па ће га тек Цветко Дивизијар запитати: »Па шта је даље било, господин-Јово?«, а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича.

— А, боже сачувај! — вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар

— А, ти јуче крадила много! — смеје се Шваба. — Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају.

Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«. — У шта играмо, Швабо? — пита га Јова. — Са једна кафа! — вели Шваба.

Зато, никако друкше него да ми дођеш, па да знаш шта је печеница. А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А?

На бадњи дан је исти слатки покојник само један орах добио, а одмах истога дана га је задесио и суђени час. Шта је даље с њим било, дознаће читатељ ако буде добар и стрпљив па прочита до краја ову причу.

И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова

— Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика. — Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хлад

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено.

Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.

Само што се сва на груди свали, Стиште груди, не мого да данем, Вас немоћан тео сам да панем, Боже, Боже шта је ово туда? Али ево још већега чуда.

га, брате, туђе носи тело, Нема злата по трави и цвећу, Туђе моме преко луке шећу, Моме иду красне свеколике, Али шта су према њене слике? Звезда јасна свака ту је сека, Ал' шта ј' звезда, кад се сунце чека!?

Звезда јасна свака ту је сека, Ал' шта ј' звезда, кад се сунце чека!? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд,

Тешко му се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у

о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе!

Виногради, збогом умиљати, Збогом, грожђе, нећу те ја брати, Ао бербо, тебе жалим клету, Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео?

Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао брацо, амо у то доба Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба.

Не, не плаче црногорска дика, Већ потера војнова крвника: „Стан', да т' кажем шта је Црногорка!“ Она виче, пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће

Збогом горо, збогом стене голе, Збогом чудо красно и сувише, Шта ћу јоште да тумарам доле, Те красоте већ не нађо више! Ово реко, Пегаза ободо, Те управо небесима одо.

Ни другога ту бијаше дана, До што муње чињау проклете, Оне са сви укрстиле страна, Викну јадан: муње, мене нете! Шта ћу сада, Боже, и како ћу? Ако горе, погинути оћу, Ако доле — среће изненада!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Јах, шта ћеш ...

Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено,

— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.

Дјед поучно дигне прст. — Према једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена. — Да шта сам него бена. Код Бабића се пече ракија, а ја овде код тебе џаба тупим зубе — искрено признаје Сава и диже се да пође.

вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу, тару о кожух, мијаучу и гребу, а без њих ипак није ниједна кућа. Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути.

— А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја. — Како шта ми треба! — диже главу Петрак. Самар му правим, а ти ...Дај га доведи, вјере ти.

Мајстор га лупка по врату, пита га за здравље, мјери му леђа и најзад му нешто шапуће у само уво. Ех, да ми је чути шта му је казао. — Ми се договорили! — свечано објављује старац. — Каже да је задовољан.

Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима.

— Раде, стари поштени домаћине, а знаш ли ти уопће шта је то коњ, то ти мени реци, џеко једна? — Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Он, шпицлов, претио, потплаћивао, обећавао златна брда, скупио шта је скупио, боље није ни мого, а и то на једвите јаде. Две му успут побегле.

Дај шта даш! После четири месеца у овој пустињи, учиниле нам се као султаније! А он у њих ко у рој мува! Оставиле су, вала,

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?

Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан? АХМЕД: Биће да га је у ономе боју — а сви бар знамо шта је стање ратно — неки арамија, неки здрпиловић, на незгодно место га је млатно! И ту га је оштетио знатно!

И ту га је оштетио знатно! СУЉО: Шта му је било — ја нити знам, нит питам. Његова ствар. Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене

МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш! СУЉО: Знам ја шта говорим! МУСА: Гурни главу под воду, па говори! Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен!

Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима! Људи су сасвим озлојеђени, не крију шта мисле!

Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима! Људи су сасвим озлојеђени, не крију шта мисле! ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф.

ХАСАНАГА: Баш си ми бистар! Шта може с похотом самртник? АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може!

Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени?

Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња! Па ја од жудње побенавио? Бре!

Сачекај барем до јутра, обећавам ти, кренућу ујутру, а стићи ћу ко да сам још ноћас пошао! Шта је три сата јахања! ХАСАНАГА: Сад си рекао! То! Три сата јахања! Ето видиш! Није ми кадуна ни толико могла!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети. Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради.

А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно.

— Еј, еј! — Кличе он, и сав радостан истрчи на улицу, па свакоме кога нађе прича: шта ће му Тода купити, кад се уда. — — — И то би! Запроси је учитељ са села.

— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.

Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће. И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола.

Попадија је загрлила па је љуби у њене свеже обрашчиће, у врела, влажна усташца. Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач.

Тода, дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено. — Шта је, црни Димитријо? — А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог.

— Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале

Онда набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама „скоротечницима“: шта су пре они били, код ког служили, из ког су села дошли, како су се обогатили...

А није знала сирота она да се опадање породица не зауставља тако лако и брзо, па још и на првом колену! Шта је о томе она знала.

И затим се опет врати кући да ту останеш. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше. Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама.

Замишљен сам, љут, цепам хартије и бацам од једа књиге. Ти долазиш тихо, на прстима и, застајкујући, питаш ме: — Шта ти је, Којо? — Ништа. — Па не љути се, што?

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

После шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио.

А шта је друго боље, него оно што је полезније? Што год не приноси какову лидо ползу, не има никакве доброте у себи.

С божјом. Дакле, шта би ми хотели, да смо аметнији и бољи од Бога? Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети!

Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Кад снег шкрипи зубма белим, а да шта ћу ја да велим, у по ноћи превесељке, са нетренке теревенке? »Госпођице, добро вече!

Благо Теби! Шта ћу више? У ту ми се жељу збише све остале жеље веље, свака радост, све весеље. За ме нема те милине; и кад ми се магла

неуморна плетисанко што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном.

Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај! Је л' оно чело бледо, брижано, боровито што борачки му ум у бледилу сад крије вечитом?

Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта тај распитује за једно племе више или два?

Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта тај распитује за једно племе више или два?

Страхота! ратос таких мисли! Разузурим се, окренем пећи леђа и мислим шта да читам, да растерам те мутне видове о оживелим гробовима и умрлим животима?

вилица јој модри плам полагано по црном диму лиже кô да нешто пише, — у млазових прочитам сричући: Руварац! Шта, Руварац? је ли, звери? Ха!

— Ал' стани, шта то јекће? Кô напрег од кашља, заптивен. сух. На умору је л' ропац године? На мојим вратма куцнуо неко.

Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назро још!

” Ја бих знао иначе на то одговорити, ал' нећу да га једим, редак ми је гост; размишљајућ бајаги ћутао сам. „Па шта то читаш?” запита ме гост. Јеванђелије, рекох. „Окапи га се, додијало ми, тај курс већ слушам целу годину.

„Опет позајми! море, докле ћеш? у Преходнице новци су ми сви!” — Позајми ми од своје науке, освести мене шта да верујем о јамачности општег ускрса?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

266 КРЕПАО КОТАО 268 А ШТА ТИ ЈЕ 270 СЕЉАК И МАГАРЕ 271 МЕДВЕД КАО ПУДАР 272 ЛАЖ И ПАРАЛАЖ 273 ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА 274 ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ

Вук је мало збуњен. »Волкѕѕаген — одговара он Копитару — ја управо и не знам шта је то; него ако су то оне приповијетке, које народ прости приповиједа, таквих у Срба има као и пјесана.

Копитар му је објаснио шта од тога књижевног рада очекује: »Тиме ћете ваше Пјеснарице попунити, а ми, ваши наклоњени читатељи, познаћемо

томе раду, и упутство како га треба обављати, овај генијални и ко завичајна река бистри Подринац одмах је схватио шта се тражи и од какве му користи то може бити.

све, али занат«, »Еро и Турчин« И »Слобо иже али сирца ниже«; у додатку ка броју 95: »Зашто у људи није табан раван«, »Шта је најгоре на свијету?

Из тог судара произишао је и један сасвим нов метод бележења народних умотворина, метод којем би се имало много што-шта замерити. Али то опасно средство за неталенте, у Вуковој употреби постајало је стваралачко оружје.

њега долази Врчевић, али не толико по својим способностима колико по квантитету прикупљеног материјала из кога се има шта одабрати.

Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Како ћу је дати кад не знам шта си и откуда си; ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе.

Средњи вели: — Ја не дам сестре ноћас да се води. Али најмлађи вели: — Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате шта је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита!

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било?

А она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забринуше шта се учини с њиховијем сестрама.

Пошто прође доста времена, стану се браћа једанпут међу собом разговарати: — Мили боже, да чуда великога! шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра!

Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш. Тешко свакој, која не љуби чистоћу. Шта си ону маст метнула на полицу, да дирају мачке? Зар је њој онде место?

(Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла.

) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла.

МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре? СОФИЈА: Казала сам да се спусти у подрум, да се не расуши.

Али, наравно, лакше је седити код прозора и шити. СОФИЈА (усшане): Шта желиш да радим? МАКСИМ: Седи, седи, па шиј, да ти не изгори бијело лице. Тешко мени, то ја знам! (Одлази.

Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету. з.

СОФИЈА (смеши се и слеже раменима). ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао. СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе!

Мати покојна имала је доста невоље с њиме, али субординације никако. СОФИЈА: Шта знам; да је ваше нарави, волила би. ЈЕВРЕМ: Е, са мном се могло командирати, како си хтела.

Но под приклад, ево команданта! 4. МАКСИМ И ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ (Софији): Седиш, седиш! СОФИЈА (устане): А да шта ћу забога? МАКСИМ: Лези те одмори твоје кости. Струнила си се.

МАКСИМ: Кад треба друго радити, онда те је напао шав. Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље!

МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам. ЈЕВРЕМ: Но, Максо, сад под приклад! МАКСИМ: Шта си ме ти опет заопуцао с твојим ексерциром: оћеш да је сасвим поквариш. ЈЕВРЕМ: Софија има најбољу кондуиту.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

) Оставили ме саму, тек да имам узрока једити се... Персида! ПОЗОРИЈЕ 2. ПЕРСИДА (дотрчи), ПРЕЂАШЊА ПЕРСИДА: Шта заповедате, милостива госпоја? СУЛТАНА: Девојко, ти ћеш мени живот прекратити. Колико сам те пута викала?

СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако! Мислиш да сам ти ја винцилирка, да се кривиш на мене? Шта си стала? Немаш никаква посла? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Тако, сад ми почни јошт инат терати.

ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити? СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће!

(Ода горе и доле.) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш? Јогунасти роде, неће ме ђаво од тебе нигда курталисати!

Убио Бог и онога који те је довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!

ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе?

ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу!

СТЕВАН: Мени јошт није нико главу расцопао. СУЛТАНА: Одговараш? Сад ћу се заборавити шта сам, па ћу ти зубе избити, угурсуз један што си ти! СТЕВАН (неповољно): Милостива госпођа...

Ни речи, зашто ће ти се одма прекинути језик! Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести. Шта срљаш у собу као говече? Шта ћеш са мном? СТЕВАН: Ви сте казали да се упрегну коњи.

Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести. Шта срљаш у собу као говече? Шта ћеш са мном? СТЕВАН: Ви сте казали да се упрегну коњи. СУЛТАНА: Вози се ти с твојим дедом сад под ноћ.

СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће! ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа?

СУЛТАНА: Гора сам него слушкиња код тебе, напустио си ове да ме каљају од главе до ноге. ТРИФИЋ (гледи у Персиду): Шта сте јој радили? ПЕРСИДА (слегне рамени). СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

3 Када те питам шта си снила ноћас, Кажеш да не знаш, или се насмешиш; Да л збила снито заборавиш очас, Ил загонетку не желиш да решиш?

7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за двоје, Увежбао сам врховну

(4—5. ИИИ 1992) РИМСКА ЕЛЕГИЈА Шта ли смо овде некад оставили у залог, Кад нас толико мами повратак? У даљини Јужно од срца мора да остао је део Основне

закон Простога пада не противуречи лепоти Покушаја да млаз из шкољке додирне звезду, Утиснуту у небо као слово у слог. Шта ли смо овде некад оставили у залог, Што сада нам се нуди као благослов и плач?

и растварач плоти, Језик анђела издробљен у цвеће И прокључали катран, караказан, Богу на служби за страшно умеће. Шта урониш у море, лакше бива 3а истиснуту количину бола, По Архимеду; присилно крштење Утопљенику гране плућа скрши, А

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

тетка Гина што је у гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и довукао се иза кеве, да види, као, шта се то дешава. Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време!

Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано! А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер!

и неке требало да попустите једном путујућем глумцу и дозволите му да вас пољуби у кућној вежи (шта ли оно беше с њим?

Већ је видим како улази у тролејбус на предња врата вичући: — Шта је, бре, шта си зинуо? Бебирони уфуравају у моду!

Већ је видим како улази у тролејбус на предња врата вичући: — Шта је, бре, шта си зинуо? Бебирони уфуравају у моду!

“ или „Реци, а шта се догодило после тога?“ Драге моје девојчице, читава та ствар подсећала је на оне грандиозне завршетке симфонијских

Што сам мислила о вама? Боже! Крепавала сам од страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што пишете, схватате? Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло!

Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види.

На пример, „Звездану прашину“ и те фазоне! То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест?

А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду

Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду (На2ЦООХ).

И уопште, има ли шта горе од осамнаест година? Има — седамнаест! Пре свега, треба да знате да мачки од осамнаест не одговара сваки момак.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола? (Гола, боса, са венчићем од откоса.) Бол у болу. Шта је опет на помолу? Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје. Седлај коња!

КРОЗ ГОРАЖДЕ Косиш ли то или жањеш бело жито? Шта ли сија? Сањамо ли и ти и ја? Од незгоде, теби поноћ - мени подне. Плитке раке. Труо мозак пију свраке.

Плесниви су хљепчићи, у кући је мемљиво. Крцка мачак орахе под зовицом цвјеталом. Шта с телетом троглавим, шта са кравом крепалом? Кров зијевац зарже - скопча вјетар узду му.

Плесниви су хљепчићи, у кући је мемљиво. Крцка мачак орахе под зовицом цвјеталом. Шта с телетом троглавим, шта са кравом крепалом? Кров зијевац зарже - скопча вјетар узду му. Олистала буником крене кућа ỳ шуму.

Фрулу, коло, студенац, крчаге (крхотине!) Брег именом чува. Разабравши, на измаку снаге, шта се ваља, шта котрља, кува, он разигра успомене наге по водици кад мрак се изува.

Фрулу, коло, студенац, крчаге (крхотине!) Брег именом чува. Разабравши, на измаку снаге, шта се ваља, шта котрља, кува, он разигра успомене наге по водици кад мрак се изува.

Под столеће орахово сентандрејско слети коло. Грабовац је неграбовац. По нечују шта лелуја? Оживљује словотворац шум Шумберка, сев Сечуја: па се сурва кроз тишину, с лимских међа, с пивских страна,

? Прхнуло фрт је, у шашу ша је: збјегло хер под јер - а у честар шча. Фита се пита с ижицом шта је... Улиј у путир са требника крв. Бједи се леди - не чаврља чрв.“ Тамјан удахнув, склопи корице литература.

Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе. Не знајући шта с очајем, ја измислим и пределе, кроз које ми сен проиђе, Љубовиђо Љубовиђе.

и узмахнем црвен-крилом: уз крилате крајолике лети Месец у каруци у бојама журе слике и размичу међе звуци. Шта из шале произиђе, Љубовиђо Љубовиђе!

дрхтуриш, зрако, те ми грејеш трнце у прашки зрења, кад се питам: Шта ли толико тежи да се горко жали? Из воде блесне небеско острвце.

ВИИ Шта сунча више Ужарена тачка? Пометња тече - цветају јој булке: по Тикви бунца кỳкурек маслачка, кукỳта свира с буникине

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Знам да је ово произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице. Али шта се ја за то бринем? Сљедство је овог изреченија да се не морамо баш тако строго држати совести.

АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта? Цео свет трчи за модом: девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи; и ти један оћеш да будеш осим света!

АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини.

Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија. МИТА: Шта си ту могао знати. АЛЕКСА: Алат чини занат.

Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија. МИТА: Шта си ту могао знати. АЛЕКСА: Алат чини занат.

Али кад од једнога изварам сто форинти, видим шта ми се пише, пак — испод жита. Затим се дам на докторију. МИТА: Но, ту знам да си све покојне излечио.

АЛЕКСА: Богами, не могу, Мито. МИТА: Ето ти ми пријатеља! А зашто? АЛЕКСА: Из најпростијег узрока. Немам! МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био? Збогом! Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро!

АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли. МИТА: Видим да морам скапати од глади. АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други.

(Пође.) АЛЕКСА: Само пази на „абије“ МИТА: Гди су? АЛЕКСА: Шта, гди су? МИТА: Те гурабије. АЛЕКСА: Еј, простаче, ти ћеш мени сав посао покварити.

МАРКО: А шта је то швермовала? ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам

Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице. МАРКО: Али шта је то швермовати? ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај.

какве би јошт несрећне принцесе и хелдове нашла, како су се заљубили, како су страдали, како су се убијали, — ах, и шта не би читала, кад би знала француски! МАРКО: Шта би се помогла тиме?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Прозору Пијетлић допаде скоком, нахери главу, зажмири оком. „Лијане, кажи: шта ћу да радим? Да вјеру дадем ријечима твојим? Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим.

“ Врло далеко, уз одјек лак, шкљоцара стара опали: так! То Мачак лови далеким лугом, а и не слути шта му је с другом. И опет Пијетлић нададе вику из торбе старе: „Кукурику!

Држи га, стара!“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што може брже: „Откуда? Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!“ „Погађам ко је!

смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице облаком сивим обавијена: куда ли скита и шта ли ради, каква ли чуда на небу гради. Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати.

Удари Мјесец у громки смијех. „Погледај вука шта луда ради, хоће из воде мјесец да вади, ја се огледах у модар вир, а Вујо мисли: Оно је сир!

Црвени Врабац хиљаде љета по земљи овој безбрижно лијета и не зна шта су туга и смрт. Црвени Врабац птица је чудна, цвркуће, лети, вјечито будна, Незнанком земљом дан и ноћ.

Знали су зашто море се љути, знали шта мисли и када ћути, читали његов мук. Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре

“ КРАЈ Шта даље беше, какав је крај? Причаћу и то. Послушај! Крвника вука, јадна му мајка, умлати брзо сељачка хајка.

сам газда — Раду, био сам му чувар стаду, кад остарих, нема лијека, он ме хтједе да уцмека. Шта ћу, куд ћу, гледај муке, па побјегох у хајдуке.

свијетлу, гледај чара, ту колиба стоји стара, кроз прозор им поглед иде, имали су шта да виде: унутра крај софре фине, сједе четир газде њине, па се часте, брке масте.

Када газде мину страва, рече Раде, мудра глава: „Идем крадом извидити шта би оно могло бити.“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена, ал мачкове сјаје очи.

“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена, ал мачкове сјаје очи. „Шта је ово?“ газда крочи, ал у грлу ријеч му запе, зграбише га оштре шапе, оштрије су него коса,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној

Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. — Ова се барка враћа на острво; тако ћу вама уштедети труд.

Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. — Ова се барка враћа на острво; тако ћу вама уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће.

Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? — Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу.

— Волео бих да видим острво пре вечере. — Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. — Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет?

Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба. — Шта је то што носите? — За хватање јегуља. — Имате јегуља у језеру? — О, ми нарочито живимо од њиног хватања.

Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа. Описан је цео живот Италије у XВИ веку.

— Сигурно да не. Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, а сам вам нисам рекао, шта ја нисам никада видео. Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам.

Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам. Хтели сте да кажете, је л̓ те: „Тако лепу девојку!

Чека да се испиле мали. Нађи и један лимун. Укућани се почеше лагано скупљати. Цео је свет хтео да зна шта читам и да ли долазим од Логорне или Панкорбе, тј.

— О, ја сам имао нарочито много среће. Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити а шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад.

— О, ја сам имао нарочито много среће. Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити а шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад. — Ја сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо! ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана протекло је врло много.

Дим се вије, мота — и колути јуре У капију тврду и зидине суре. Ко је ово момче? Који јад га слама? И шта тражи ноћас од Божијег храма? Црн, себарски плашт му млада плећа краси, По коме су пале коврџасте власи.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ни сада не устајем кад ме бýде – страшни суд ли је, шта ли је – кроз прогризене уши ми вичу: Устани некрсте и тело своје покупи!

причест ми нису дали те сам жедан улицама ходио (зато сад много вино пијем) и тужан бејах: просјацима нит имах шта да уделим нити сам бејах просјак, у граду пуном бродова и цвећа никога нисам познавао доли господа Бога самог.

ДУХ СЕ РУГА ЦАРИГРАДУ Неки пут се спустим сасвим ниско на глатке куполе — столице вихора — да чујем шта сад телоносци раде.

Јадно то самољубље бића збијених у гроздове меса! Шта да се с њима ради? Да ли им отворено казати да се више ништа не очекује од њих, или им пустити веру у плодове патње

И ноћ им прелијем преко торњева и глава. Некипут се спустим сасвим ниско до сиротих предграђа васељене и не знам шта да почнем.

РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ Беше то празник. Коње смо појахали, рала окренули у вис, шта ћете да орете — викале су њиве за нама и жене су дизале руке.

из грчких метропола који залази далеко на север мећ Словене и сељаке, дуго већ ходим и смишљам писмо о томе шта се види овде изнад земље па до неба, корак по корак уз степене дима: лебде ту главе и црквице ко цвеће без струка,

иду кроз пећине где се батрга човечија рибица, додирују изнутра слепоочне жиле вреле као коњске сапи и чују десно шта кују Бугари и лево како се свађају Срби, а они, Грци, кротки и ћирилски, загрљене две превратне звезде, носе у

меандри иду преко грања и прате архисатрапе знања како сеју знаке за сањива племена и небом отварају изворе млека. Шта ли ће Балкан да уздари ратове ил фреску?

Што смо му тако дуго били верни? НАЧЕЛНИК СЕ ЖАЛИ НА ЈЕРЕТИКЕ Шта хоће ти лудаци, чему те смутње, као да царство на земљи може бити боље но што јесте.

Мантије се небом вију, ја ходим у убожничкој врећи, у страху су и ветри, црнило у маху, шта ће бити од мојих кости, трулеж? Или ће бити мошти! Варлаам је звер. О томе сутра.

Андрониче, шта је с хришћанским рогом? он се смањује, избави ме од лукавости и прости, достојно је то. Јест, свјетодавче, је л

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо. ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко, па не бива друкче! ПРОКА: Не бива, боме!

ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују. АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио.

Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај. ТАНАСИЈЕ (буни се): Па шта ако сам пао?! Данас мало већи и јачи падају под стечај, па зашто не бих ја?

МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај... МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај? АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства.

АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања. Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи.

АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.

АГАТОН: Хтео сам, знаш, онако да је испитам мало. СИМКА: Шта имаш да је испитујеш? Ниси ти овде у срезу, него на парастосу. Шта имаш ту да испитујеш?

СИМКА: Шта имаш да је испитујеш? Ниси ти овде у срезу, него на парастосу. Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати.

АГАТОН: Шта ћеш, прија-Видо, таква је последња воља покојникова и не можемо мимо његову вољу. САРКА: А коме је он то, бајаги,

АГАТОН: Јесам! ПРОКА: Па јеси ли шта сазнао? АГАТОН: Копкало ме па сам отишао и код самог старатељског судије и питао га: можемо ли ми, као фамилија,

ТАНАСИЈЕ: Па шта вели? АГАТОН: Вели: можете, али боље: стрпите се; покојникова је жеља била да будете стрпљиви. САРКА: Лако је њему

САРКА: Да ми је само знати шта му је то требало? СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.

Он слеже раменима и чудно му је што се ја толико узбуђујем. А и да је штогод, шта се то њега тиче. Његови пси-стражари спавају, курјаци су по јазбинама, овце његове мирују.

Чобани се згледаше, као да не схватају смисао речи и као да се питају: а зашто то? Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом...

СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју команду.

Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори: — Шта ћеш... није он сам. Цео народ иде... Не вреди плакати, опет ће доћи.

Мој се отац наљути: — Ви сте жене злослутнице. Шта плачеш?... Нисмо ја и ти сами. Стотине хиљада родитеља испраћају сутра своју децу.

Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали.

Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак.

Погледао сам на часовник. — Е... — Шта? — и мајка ме са страхом погледала. — Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка.

Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те

— Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!... Дотада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити.

— Будало једна, па куд си навро за Велес?... Терај то напоље! — нареди војнику. — Кад буде време, јавиће се. Шта је?... За тебе не важи наредба? — обрати се мени. — Опростите, хтео сам само да питам када воз полази?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. »Овако...

Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке. »Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам.

»Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам.

Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање. Сви гледаху учитеља, а он, да би ма шта радио, продужи брисати се и онамо где је све било суво.

— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне. — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито.

Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!... Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче.

к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста опоро: — Не знам шта ви говорите. — Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ...

Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја.

Хе, али им он није дао ни опепелити: зубат беше, па одмах за очи. »Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца.

прекиде му учитељ дуги монолог. — За вечеру? Како не, штогод хоћеш, братићу!... Само не знам шта би. — Ја имам хлеба, донео сам са стварима, а ти набави које јаје, па ћемо вечерати.

Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда ?... Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи..

поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде. Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Стаде громот, стаде тропот Око двора Видојева. Ал’ говори бели Виде: “Изиђ’, љубо, те погледај Шта је громот, шта је тропот Око двора Видојева!

Стаде громот, стаде тропот Око двора Видојева. Ал’ говори бели Виде: “Изиђ’, љубо, те погледај Шта је громот, шта је тропот Око двора Видојева!

59. Шта се сјаји кроз гору зелену? Да л’ је сунце, да л’ је јасан месец? Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури

“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље?

Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме! Ево идем кукавица у дом куку! Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле! Кад ме сретну ђеца у пут, срећо моја! Е су ђеца мила тебе, дико мила?

Често плачу, споро расту, чест мој јаде! 96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те! Шта учини и уради, Како ће ти кућа твоја И жалосна браћа твоја? Што саломи браћи крила И цијелу братству твоме?

сунце на заоду; Отуд иде свекре Петре, Да он вози трудне снае, Трудне снае и уморне; Па бесједи свекре Петре: “Шта сте таке, миле снае! Кан’ дасу вас змије пиле, Змије пиле и гуштери?

“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога

“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

“ “Остављам те мојој мајци и твојој!“ “Шта ће мени моја мајка и твоја, Кад ја немам тебе, драги, крај себе?“ 131.

“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од мејдана?“ “Прођи ме се, остарјела мајко: Удала се моја јауклија!

“ 176. Три су јеле според расле На ведрој - ведрој ноћи На јасној месечини. Питале су једна другу, Шта би која најволела. Најстарија говорила: “Ја би’ чоју најволела“. А средња је говорила: “Ја би’ благо најволела.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.) „Гледај, зликовче, шта ћу сад с тобом да учиним! Ја јесам немоћна жена, слаба и нежна, ал очајање ми даје џиновску снагу!

ДАРА: Ако ћете да живите, копајте гробове! Бар тог посла има данас на претек! ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја неговала моју лепоту за лопату!

ДРУГА ГРАЂАНКА: Даћу ја теби примитивизам по дупету! ДАРА: Јесте је чули шта каже? ТОМАНИЈА: Попела се на оно буре да нас пљује! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије!

Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?

Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити? Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити?

” Сети се одакле је то! ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се! И не могу стално да пазим шта пред њим говорим! Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада!

ДАРА: Сигурно да мислим! И сигурно да ће предузети! ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта? ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију!

ДАРА: Сигурно да мислим! И сигурно да ће предузети! ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта? ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију! ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију?

ЈЕЛИСАВЕТА: Нама су тантузи наполеондори! ВАСИЛИЈЕ: Живимо у нацртаним кућама! ФИЛИП: Па шта? СОФИЈА: Филипе, молим те, само ти немој ништа да објашњаваш!

ФИЛИП: А ти јеси? ВАСИЛИЈЕ: Нашао се ко ће да ме пита! МАЈЦЕН: Прекините! ФИЛИП: Шта каже: свестан стварности! Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш!

ВАСИЛИЈЕ: Извините, не могу да се савладам! ЈЕЛИСАВЕТА: Ми смо само покушали да објаснимо! МАЈЦЕН: Шта да објасните? ВАСИЛИЈЕ: Па то зашта сте питали, то са оружјем! Зар не видите да је у питању дрвени мач?

дрвених мачева, на којима једино може да се испржи јаје или скува чај — наравно, под условом да имате јаје или чај — шта ли тек радите са онима који имају праве пушке, и праве бомбе? МАЈЦЕН: Ко овде поставља питања, ти или ја?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља.

Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв. Бескрајан као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти, стоке и греха, на мени судбином тамном вез везе моја крв.

Не бих је руком за царске дворе мако, за онај блудницâ рај. А шта је мени до тих мраморних двора тучног поноћног сата, што очима слепим одбијати мора, сестри срамној од брата?

А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци? Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци. Баш ништа м

И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља. И, тако, без мира, патиће горко, много шта, од мог додира.

И, тако, без пута, моје миловање, по умирању лута. А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност,

Зар ме није киша мутна, марта и априла, увела у болну збрку играчака ситних? Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила, што су ме над Фрушку бацала, са равни житних?

Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим? Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим. Зар сам то ја, што упаљеним погледом

Све оно што видех драго, тужно, племенито, због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих? Вратих Ти се! Па зар да копним, болујем, мрем, у смрти, куда си брдовита се расула?

Онда немамо шта да разговарамо!“ Он је био усвојио, усинио, као нежења, сина своје сестре, Душана, и надао се да ће тај млади официр

Ни са тим рукописом не знам шта је после било. Рукописи се не враћају. Копије никад нисам имао. У поезији, мене, и моје другове, највише је

Да би учинио по вољи тој старој жени, барун се причешћивао. Кад је после причао шта је све признао свећенику приликом исповести, Хојос би се заценио и загрцнуо.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је видела, а руже однесе кући и сакри их.

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

— Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете. Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам.

Старац, изненађен, наперио уво, напрегао слух и, у вечерњој тишини, кад су већ и птице ућутале, он могаше да разабере шта му је мушица говорила. — Не греши, старче! — говорила је мушица. — Не љути се што и нас има на свету!...

Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј! — код нас мушица има предање, које прелази с колена на колено и чува се као свето у данашњим

“ Старац је недахнимице и са зебњом у срцу слушао шта му приповеда мушица. На крају, признао је, драге воље, да и мушице могу бити од користи на овом свету и да је Бог све

гледајући њихову игру, али када се крава заглибила, па зачуђено, сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави свирку.

Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је. Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе

— И таман је то помислио, а он осети како га по целом телу пролазе мрави, како му се коса на глави диже. — Шта је то сад? — прогунђа па се пипну руком по глави и виде да на њој нема косе, већ, место косе, осети под прстима перје.

Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два кратка једнака слога: —

— Ку-ку! — одговори пекар. Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!...

Старац се поплаши. Он се дуго колебао да ли да се одазове том позиву и молио се Богу да га он упути шта да чини, јер је волео пустињски живот па му је тешко било да га напусти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и

наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чуДо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.

— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити. Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе: — Јест, то је заиста

Извозе само свиње. Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем: — Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!

“ Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет.

Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита: — Одакле си, говори!

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.

— Напред! — рекох, а и шта сам знао друго. у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати

— Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад. Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта дале да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору

Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше поштоване читаоце а, по

Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику. Сутрадан сам морао променити хотел.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Гледаш па не знаш куд ћеш и шта ћеш пре... Штрпнеш пуце од чардаклије, па га заложиш са дренком и тамњаником, пипнеш мирисну дуњу, па те жао да је

Ти само лези, гледај, наслађуј се и питај сам себе шта може бити лепше... Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на

Матора Зекуља већ огладнела па риче, а јунац двогодац гледа је и чуди се шта јој је. Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да

Бик Дивоња лежи уз врљике и посматра лудог Ширгу; шта му је, те дира јуницу, кад види да јој није до ашиковања. Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се

— Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа.

— Вала ја бих волео овде с вама, некако ми је лепше. Ви радите, а ми ћемо вас заговарати. — 'Ајде, море, шта ћеш у овом диму; и нама поискакаше очи. — Нека, научио сам ја, дајте само столицу овде уз огњиште.

Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово? питам га шапатом. — Ја. — Шта је? — Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се.

— Милице девојко, доље у дућану. Јоване бећаре, шта си куповао? — Милице девојко, свилене мараме. Јоване бећаре, што ће ти мараме? — Милице девојко, да дарујем драгу.

— Је л' ти драго, Јово? дирка га Анђа. Јово ћути, па само ломи кукурузе. — Очију ми, он се љути на ме!... — Шта ће се љутити, ко је се досад љутио на припевање, одговара Благоје Чворић.

— Е, Бога ми, то не знам. — Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле.

Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије?

ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату..... само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно, истина? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија! ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти!

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме!

ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала! ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву.

ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису.

Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја.

ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива? ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим.

Овако... Јеси ли чула, нека попадају све саксије, нећу више да ми излазиш тамо! А не знам ни шта ће ми оне саксије у ходнику, унеће их Младен још данас у кујну. ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те!

Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене... ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене? СИМА:... Реци му: није човек крив!

А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам!

Дакле, идем ја јутрос чаршијом, а господин начелник, па тек мени спусти руку на раме, па вели... ПАВКА: А, знам шта је, избори... ЈЕВРЕМ: Ето ти сад, какви избори?

Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се.

ЈЕВРЕМ: Не могу да разумем шта је казао, ал', види се, лепо је казао. ДАНИЦА (чита даље): „Тежње су, пак, модерног друштва: стално сузбијање

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

СЕДАМНАЕСТА 89 ГЛАВА ПОСЛЕДЊА 96 ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ ПРИПОВЕТКА ГЛАВА ПРВА Из које ће читатељ лепо видети: ко је и шта је и какав је Срета, јунак ове истините приповечице. У дотада мирном и скровитом селу...

противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што их је пре послао. Онима у редакцији се смркне кад га виде.

А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви овден!? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!?

Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и одобровољи. Пита их шта ће да пију.

и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву

њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву један занатлија и

Погледате шта вам може то писати! Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз

И ви га, рецимо, нађете мало после па га питате: »Ама шта ти то, море, уради!? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ

И ви га, рецимо, нађете мало после па га питате: »Ама шта ти то, море, уради!? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб

Што дижеш ларму по новинама?« — он само одговара: »Ти не знаш шта је јаван орган, јавна говорница и јавно обавештавање. Ти си реакционар кад се бојиш јавности и претреса твојих дела.

Ето такав вам је био Срета као човек у јавности. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у свом новом и скромном

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА 24 НАЗАДАК 25 ПРИКРИВАЊЕ 26 БРЂАНИ У ТРЦИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ 28 ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА

ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ 49 ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА 51 БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА 53 ЖИВОТ НОЋНОГ

ЛИВАДЕ 94 СУСРЕТ СА ЗЕЦОМ 96 КОРЊАЧА И ЗЕЦ 98 ВРАНЕ У СВАНУЋЕ 100 РАСПРАВА У ПАРКУ 101 МИШЕВО РОЂЕЊЕ 102 ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ 104 КАКО ЖИВИ ПОЉСКИ МИШ 106 МАЧКА 107 ЗАЉУБЉЕНИ МАЧАК 108 БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ 110 КАКО МИ СЕ

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ ОЛУЈЕ 229 ОЛУЈА 230 ХРАСТ КРАЈ

ЖАЛОПОЈКА 270 ЗИМСКА ЖАЛОПОЈКА 271 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНИМ ТРОНОМ 272 ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНОМ КАСОМ 273 НА ШТА МИСЛИМ КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ АЛБАНИЈУ 274 ЧУКУНДЕДА 276 УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ 278 СПОР 280 КАРАЂОРЂЕ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ

НА КРАЈУ БЕОГРАДА 293 СТАРИНСКА ПЕСМА 295 ВИСОРАВАН 297 ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ 299 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 302 ШТА ЧОВЕК ДА РАДИ 303 ШТА ЈЕ ЖИВОТ 304 ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ 305 ЖАГУБИЦА 307 МОЈ НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ

ПЕСМА 295 ВИСОРАВАН 297 ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ 299 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 302 ШТА ЧОВЕК ДА РАДИ 303 ШТА ЈЕ ЖИВОТ 304 ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ 305 ЖАГУБИЦА 307 МОЈ НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ РЕКА 312 РАДОСТ

Овај тужни дечак зове се Крста Пепо Од мајке Лизе и оца Хохохонда. Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ...

Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице!

А ми, на шта ми спадосмо, јао! Данашњи човек, спроводитељ дијете Упоређен с тим џиновима, изгледа као Малодобно дијете.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Како се практички врше дубинска испитивања 40 XИИИ. Кратка историја дубинских океанских истраживања 45 XИВ. Шта бива са јегуљом на светском плодишту? 52 XВ.

) 74 XИX. Азорска острва и њихова околина 75 XX. Шта се радило и сазнало у околини Азорских острва 80 XXИ. Једна занимљивост у близини плодишта јегуља 87 РОМАН

је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

се слутило, како се врши миграција јегуље од дотадашњих места њеног пребивања, расејаних по целој кугли земљиној, и шта бива са ситним јегуљицама пошто изађу из икре.

значај тога привидно ништавног догађаја, потребно је знати какву је светлост он унео у проблем живота јегуље и шта је он собом повукао у напорима научника за решење тога питања. Године 1897.

дошло: урођеници су попили сав алкохол у коме су брижљиво чуване ухваћене јегуљине ларве, прогутавши и ове, не знајући шта су прогутали.

Дански рибари доби— ли су налог да свесрдно потпомажу та истраживања; скренута им је била пажња на оно на шта треба да пазе при својим путовањима и риболовима, а што је у вези са проблемом јегуље, па да све што буде од интереса

За то време данска марина је одлучила и предузела шта треба да се један старији, али добар брод, одређен за време рата да диже мине по мору у данским водама, претвори у

Од интереса је и објаснити шта је то фондација Карлзберг. Два врло богата данска пивара, Јакобсен отац и син, који су стекли огромно богаство у

ј. да нису ни мужјаци ни женке, а шта ће од тога двога постати, зависиће од животних прилика у којима се буду снашле.

Они ни данас не примају тврђење природњака, кад их ови обавештавају о томе шта су у ствари ти мали створови које они густим мрежама лове на стотине хиљада и милионе комада кад томе дође време.

велике количине очишћене, али неуштављене јегуљине коже откупљују пиваре и употребљују је за избистравање пива, за шта се показала као боља и од, најбољег желатина.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа,— На уста моја покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. Да, песма моја биће моћна тада.

И гледајући врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки

Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан. И шта би он, тај месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима

О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледа

Тајно откровење коби што се крије И злурадо вреба сва створења жива! Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није!

Живот ће проћи ко тренутне пене, Маћија некад а некада мати, Напречац ће, у напону, да свене, И шта је старост никад нећу знати.

Ко тужи тако? Живи људи? Ил̓ моја љубав, јади стари? Ил̓ туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене.

Ко тужи тако? Живи људи? Ил̓ моја љубав, јади стари? Ил̓ туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене.

МИСАО Ја поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала, — Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.

Госпо, ја баш слабо марим Да ли ће ми туђа земља кости крити, И, нимало занет убеђењем старим, Ја знам, ма где да су, шта ће с њима бити. Али сад! Још једном!

— Не знам шта је сада, Не питам шта ће сутра бити, Лежим у тами као клада, И живци су ми свега сити. Удар у мени неће наћи Искру

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

бесмртне подвиге дивне Спарте и великог Рима; сва витештва њина блистателна твоја горда мишца помрачује. Шта Леонид оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште? Ова мишца једнијем ударом престол сруши а тартар уздрма.

Српкиња га јошт рађала није од Косова, а ни пријед њега. КНЕЗ ЈАНКО Јошт нијесам лијепо казао око шта се на станак покласмо. — Утркмисмо Вука с капетаном. Знате нашу момчад озринићку: ђе год дођу, свуд замећу шалу.

Тек смиримо, динар прекинимо и крвнице пушке објесимо! КНЕЗ РОГАН Ефендија, ти не угонета око шта се ово окупило, но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник, кажу.

Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом? Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају?

ОДОШЕ КАВАЗИ ВЕЗИРСКИ. — БИЈУ СЕ ДВА КОКОТА КОД СКУПШТИНЕ. КНЕЗ РОГАН Видите ли ова два ђавола! Око шта се они два поклаше, један другом очи покопаше?

Приправља се, док одједном пукне; већ превире кȁпа на све стране. ВУК МАНДУШИЋ Ема шта се друже с крвницима, а у један котâ да их свариш, не би им се чорба смијешала!

Једва смо их овамо савили, еда како ви то претечете. ВУК МИЋУНОВИЋ Чудне стоке, Бог их посјекао, око шта се имало поклати! А ђе ви је та злосрећна баба тê међу вас нож крвави вргла?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши.

Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не

И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су. И то је помагало, застрашивало, јер знало се шта чека тога. И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, | стрине.

Мужеви као да нису смели првога дана преда њ, а знали су да ће он, шта би за њих имао, преко тих њихових жена поручити им и наредити.

— Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта? плануо би старац и већ би почео изувати ципеле којима ће је гађати — како | ништа ниси чула? Где си?

— Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта? плануо би старац и већ би почео изувати ципеле којима ће је гађати — како | ништа ниси чула? Где си? Живиш ли?

Све се то унапред спремало и знало шта све мора бити, само да је на дан славе све онако као што треба, јер се знало да код њих мора бити најлепше, те да се

И | онда би отуда, из чивлука, где су били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и видело се бацање ракетли.

је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седао, него што их је подсећао и био жив сведок онога шта је било... И онда све горе и горе ствари.

Волео је и пристајао на сто пута горе позајмице, узимање новца под интересе од зеленаша, него да се ма шта прода и отуђи. Па и та узајмљивања, залагање имања, морала су бити испод руке, у највећој тајности.

Зато је од свега дигао руке. А могао је, само да је хтео, не признати ни једном своме чивчији да је шта од њега узимао, као што су друге газде и учиниле, те поново дошле до већ проћерданог и продатог имања.

Е, али шта ће онда гробови на гробљу, па родбина, па особито шта ће свет казати! | ИВ Софка је од увек, откако памти за себе,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли.

Шум руха слутњу улива ми црну; Гласови туже за прошлим животом; Прилазе, да ме у плашт свој огрну! Па тада куда? Шта ће бити потом? „Ви, жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама хладном гробу спремам.

Брзо се прља, груби у овом свету јада. Осећам да сам давно и много шта пребол’о, И срећна прошлост да је сирота прошлост сада.

је поноћ будном ми промакла И меким крилом, тугом срце такла; Опет је душа уморна, А с груди Терет се није сишао. Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари.

И ти опет никад нећеш знати шта си, Ни докле ће бити ове тужне смèне Онога што волиш и мрзиш, ни да си Један фантом света, један облик сèне, Док

Још савести ветар неки, уздах Мртвих шта ли? — кроз мој живот прости Прође, каткад, к’о језа кроз кости. Још савести ветар неки, уздах, Знак последњи

Кроз стакла Прозорска, јесен увела и бêла Срца се наших изгледа дотакла. Па ипак, нисмо ми ни за шта криви, Господо. Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис’о и нашег столећа!

пâда; И кад би преш’о дах опустошења, Мач вечне Правде преко срамног доба Прљавих душа, срозаности јадне! Шта мари што ће на дну истог гроба Лежати трулеж што праведно падне С младошћу тужном једног поколења!

И леш понесу до места што чека; Где ће га већ време, влага, дрви гадни Разносити мирно у мемљивој тами: — Јер шта ћемо, најзад, кад смо тако јадни Да ни до гроба не можемо сами!

ЈОШ МАЛО... Лежиш, к’о срећна због кратка растанка С тешком јавом ропства и свеопште беде, Кад се јасно види шта све ствари вреде, И кад смо сна жељни, моја мила Бранка. Уморно ти тело одмору се преда.

Уморно ти тело одмору се преда. Али, све на свету то је ипак варка; И кад нас сна узме лелујава барка, К’о зна шта ти душа у сновима гледа.

Облаке је многе, румене и жуте, Беле и мрке, гледао где плове; Он није пит’о за њихове путе, Ни шта их гони, нити ко их зове, Ни да л’ ће опет доћи једне ноћи.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Шта је, ма шта је!“ „Ама нешто јес, нешто мора бити!“ питало се и довикивало од прозора до прозора. „Сиђите па видите, то

„Шта је, ма шта је!“ „Ама нешто јес, нешто мора бити!“ питало се и довикивало од прозора до прозора. „Сиђите па видите, то јест

„Сиђите па видите, то јест сиђите па се попните на бедеме вашег града, о јадни грађани, па ћете видјети шта је! Колико је поље пред градским вратима, све је поље војска притиснула...“ Тако отприлике овијестише први гласници.

„Брже, брже! Ословите их у вашем језику, питајте их рашта су дошли, шта су наумили?“ рече заповједник, дочекавши Которане на уласку.

Он изврнуо оба длана, па их омјера презривим погледом. „Но, шта је сад? Каква је то комедија опет?“ викну војник. Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша

Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је. Оно јест „коњ до коња, јунак до јунака“, али коњи бјеху натоварени дрвима, сужбином, перјади — и другијем стварима

„Јеси ли се препао јутрос? Шта си помислио да ће бити!?“ то су сад била обична, узајамна питања грађана. Понеки би се разметао: „А од шта да се

Шта си помислио да ће бити!?“ то су сад била обична, узајамна питања грађана. Понеки би се разметао: „А од шта да се препанем. Та знао сам ја да ће бити много народа данас у граду.

Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења. „Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо!

сабљу па предводи војску, јали крстом у руци а благом ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске, јали, као шта га јутрос видјесмо, мисаона и удубљена у сама себе!

Ђакон их прекиде свијех, па гракну: „Немој Господару!... А што! оваки соколови, шта је то њима: „Припртише торбе обрамнице, „Претурише струке сингавице, „Гранајлије пушке дофатише, „Па...“ „Па што?

„Па што!“ понови и он. „Ваистину, ако не умијем у пјесми, умијем овако да вам кажем шта је затијем било!“ „А да кажи!“ „Богме, ево што: „Гранајлије пушке дохватисте, „Пааа... дођосте ево овдје... трес.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ДЕЛУ 129 О ЧАСТИ 131 О СРЕЋИ 135 О ВРЕМЕНУ 137 О СМРТИ 139 О СУДБИНИ 141 О БОГУ 142 О РАЗНОМ 144 Б) СТИХОВАНЕ 148 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) 149 2) ШТА ЈЕ ТЕШКО 151 3) ШТА ЈЕ БОЉЕ 154 4) ШТА ЈЕ ЗЛО 155 5) ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ 156 6) РАЗНО 157 В)

ВРЕМЕНУ 137 О СМРТИ 139 О СУДБИНИ 141 О БОГУ 142 О РАЗНОМ 144 Б) СТИХОВАНЕ 148 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) 149 2) ШТА ЈЕ ТЕШКО 151 3) ШТА ЈЕ БОЉЕ 154 4) ШТА ЈЕ ЗЛО 155 5) ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ 156 6) РАЗНО 157 В) ДИЈАЛОШКЕ 164 Г)

СМРТИ 139 О СУДБИНИ 141 О БОГУ 142 О РАЗНОМ 144 Б) СТИХОВАНЕ 148 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) 149 2) ШТА ЈЕ ТЕШКО 151 3) ШТА ЈЕ БОЉЕ 154 4) ШТА ЈЕ ЗЛО 155 5) ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ 156 6) РАЗНО 157 В) ДИЈАЛОШКЕ 164 Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ 168 О

БОГУ 142 О РАЗНОМ 144 Б) СТИХОВАНЕ 148 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) 149 2) ШТА ЈЕ ТЕШКО 151 3) ШТА ЈЕ БОЉЕ 154 4) ШТА ЈЕ ЗЛО 155 5) ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ 156 6) РАЗНО 157 В) ДИЈАЛОШКЕ 164 Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ 168 О БИЉУ 169 О ЖИВОТИЊАМА 170 О

РАЗНОМ 144 Б) СТИХОВАНЕ 148 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) 149 2) ШТА ЈЕ ТЕШКО 151 3) ШТА ЈЕ БОЉЕ 154 4) ШТА ЈЕ ЗЛО 155 5) ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ 156 6) РАЗНО 157 В) ДИЈАЛОШКЕ 164 Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ 168 О БИЉУ 169 О ЖИВОТИЊАМА 170 О

— у Кудиљево да те скудим!; — Шта? — Штакара на две ноге!); ђ) шаљиви говорни изрази (пошалице) — служе за узгредно збијање шале.

које су посебне појаве (На очима капиџије нема; Лете данци као санци, / А годишта као ништа; Од живота и где и шта, / А од смрти никад ништа), или као остварења настала у органској вези са песмом па отуд прешла у свакидашњи говор

У стихованим пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови таквих

У стихованим пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови таквих издвојених или и измешаних десетераца служе

У стихованим пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови таквих издвојених или и измешаних десетераца служе гусларима као

У стихованим пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови таквих издвојених или и измешаних десетераца служе гусларима као шаљиви

пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови таквих издвојених или и измешаних десетераца служе гусларима као шаљиви уводни претпев

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

11 ВІІ. ЕРО И ТУРЧИН. 12 ВИИИ. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ. 13 ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? 14 Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 15 XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. 16 XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА.

198 3. МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК. 199 4. ЗЕТ И ПУНИЦА. 200 5. ЗА ШТО СУ ПРОСТАЦИ СИРОМАСИ. 201 6. ПОП И ПАРОХИЈАНИ. 202 7. ОКЛАД ШТА ЈЕ НАЈБЈЕЉЕ. 203 8. ЉЕНИВИ СЛИЈЕПАЦ. 204 9. ЗЕТ У ПУНИЦАМА. 205 10. СЕЉАНИН И ГОСПОДАР. 206 11. СЕЉАНИ КУПУЈУ ПАМЕТ.

КАПА И СВАТ. 221 26. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ. 222 27. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. 223 28. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА. 224 29. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ, ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 225 30. ЕРО И ТУРЧИН. 226 31. ЕРО И КАДИЈА. 227 32.

КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ-МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО. 234 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? 235 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО. 236 40. А ШТА ТИ ЈЕ? 237 41. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ.

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! — Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест.

Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је

а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш!

Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ — „Е! мој побратиме!

“ — „Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.

изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!

“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.“ — Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу.

Кад стигне мрак, а ја онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

ово измени и смућује онога који живи у овом месту, или што узме што је у месту овом, или од књига, или од икона, или шта друго што буде у месту овом, нека буде проклет и завезан од Свете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и

Указано вам је шта је подобно за душу и тело, те гледајући у то, имаћете помоћника Бога и пречисту његову Матер и моју иако грешну

Ни на десно, ни на лево, него по снази, колико ко има моћи, царским путем теците опомињући се шта јесте. (Пр. 4, 27) Трудове плодова својих јешћеш. Блажен јеси, добро ће ти бити.

безбожни, од чега се догађа да се запада у непристојан говор, укор и осуду, јер од тога се ум раслабљује и заборавља шта је добро. И малаксао, наћи ћеш тегобу вративши се својим ћелијама.

Још је добро њима да кажемо потребно: шта вам је, заиста, браћо? Игумана гледајући, који се на ову добру и веома душеполезну службу жури, потеците, потеците и

(Мт. 11, 29) Јер, шта је друга истина, јављена кротким и смерним срцем, ако не — храбро подносити сваку муку и себи вазда наругати се.

да не ропће и не мете се, нити да омета ону корист световним разговорима и празнословљима, осим самога игумана ако би шта прозборио, говорећи смерно. Ако ли ко упита њега, такође да одговори, ако је могуће, кратко и сажетим речима.

Ако ли се злом и лукавом вољом догоди да падне под власт упропаститеља и лукавих људи, који се ни на шта друго не обазиру осим на корист погубну, кукавно ће кукавник учинити.

Трипут је тај јадан и трипут проклет, когод да је, ко ово погази не позивајући се ни на шта. Ко би тако нешто учинио а да не буде после кривац? Нека ово буде на овај начин заповеђено.

И тако у Господу неизмењено и непоколебљиво добро пребива, чувајући и управљајући сваку ствар. Ако ли шта пропадне, макар и од малих ствари, несмотреношћу, о томе ће бити испитивани у дан испита — иако и за малу ствар, коју

не одричући их се, него их се још више држи, то било игуман да је, или економ, ви заједно савећајте и уједно одлучите шта је најбоље.

Нека вам је и ово знано: Било игуман, било економ ако шта стекне живећи у манастиру, и каже: „Ово је моје!“, заповедам му да тако не буде, него сваком довољно следовање од

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу? МИЛЕ: Није, то је поводом неке инвазије, и оружане интервенције!

МИЛЕ: Људи дошли и колективно, с предузећем! Немате ви појма колики је то мозак и капацитет! СТАВРА: Шта би с том ракијом? ИКОНИЈА: Цмиљо, чујеш ваљда! Не могу да зинем од овог кутњака!

ЈАГОДА (Цмиљи): Изврше они реорганизацију, претумбацију, пробаце ме у трећу смену! А знате шта је трећа смена, робија!

А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене! ЦМИЉА: Бога ми, фино се понео, нема шта! ЈАГОДА: Понаша се крајње културно! Доста је само да чујете како уме лепо да се изражава!

ЈАГОДА: Ал ћемо се преселити у ту Канаду, пријавићемо, знате, и стални боравак! ЦМИЉА: То вам је преко света! А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже?

А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже? Има да наступе промене, корените, у све поре живота! СТАВРА: Оџачари ће добуку бела, а болничари црна одела!

СТАВРА: Оџачари ће добуку бела, а болничари црна одела! ИКОНИЈА: Оћу дизлудим од овог кутњака! ЈАГОДА: А и шта ћете, морамо због те фабрике! Стрина му стално пише да дође, нема никога ближег да му остави! А он!

Могу да ти пролонгирам док трепнеш! (Улази Госпава) ГОСПАВА: Шта се овај волико раскокодако? Дајте ми нешто да попијем! ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло!

(Улази Госпава) ГОСПАВА: Шта се овај волико раскокодако? Дајте ми нешто да попијем! ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу!

(Улази Госпава) ГОСПАВА: Шта се овај волико раскокодако? Дајте ми нешто да попијем! ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори?

Треба и вечерас да се нађемо! Ко зна шта би све могло диспадне! ИКОНИЈА: Не липши магарче до зелене траве! ГОСПАВА: Боље мало погледни ову бразлетну!

ИКОНИЈА: Не липши магарче до зелене траве! ГОСПАВА: Боље мало погледни ову бразлетну! Шта кажеш, а? Он ми купио! ЦМИЉА: Стварно је прекрасна! ГОСПАВА: Платио седам иљада!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И синоћ пролазим поред чивлука и видим да је тамо нешто мењао, неке штале премештао. Шта је он имао тамо да се меша? ВЕЛА Па не знам, тато. Ваљда с тобом се за то разговарао па то чинио. Не знам.

ЈОВЧА (пали, пуши, и срче каву; окреће се жени): А ти... шта је? МАРИЈА (стојећи до зида, погнута): Ништа. ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет?

Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала. Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није.

(Уђе у собу.) ЈОВЧА За које друге? И зашто да донесем? МАРИЈА (враћа се): Па и другима требао си шта да донесеш. Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао.

МИТА (поклони се, седне ближе). АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји?

АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро.

лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико проневаљали; али ти: Не могу, шта могу ја? Он је већ велики, већ домаћин, свој господар...

МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног.

Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више.

АНЂА Јесте. ЈОВЧА И дућан празан, ништа у њему не ради? АНЂА То не знам. ЈОВЧА (плане): Па шта ти знаш? АНЂА (сва поникла, зајеца). ЈОВЧА Одмах да га ожениш, с првом која га хоће. Одмах, на мој трошак.

И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта... Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти.

Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

ГРЕЧЕСКЕ КЊИГЕ 16 КАКО САМ ПОСТАО КАПАМАЏИЈА И ТРГОВАЦ 18 ПОЧЕТАК МОЈЕГА ПУТОВАЊА 32 ЕВО МЕ МЕЂУ КАЛУЂЕРИ; ШТА САМ ТРАЖИО, ТО САМ И НАШАО 36 ЗАКЉУЧЕНИЈЕ ПРВЕ ЧАСТИ 47 ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА НАРЕЧНОГ У

у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?

Дете размажено ласно бива ћудовито, из шта се рађа самовољство, тврдоглавство, упорност, непокорност, сујетно високоумије и луда гордост И проче злобе које

Познао сам искуством, находећи се од младости моје у разним опстојатељствам, шта је полезно, шта ли је вредно било мојеј младости.

Познао сам искуством, находећи се од младости моје у разним опстојатељствам, шта је полезно, шта ли је вредно било мојеј младости.

Из тога што сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити.

Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести света, и какви су њи[х]ови обича[ј]и?

ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види шта ћу ја чинити. После престављенија моје миле и слатке родитељнице остао сам учећи се псалтиру.

Размишљавајући шта су страдали мученици, ја би[х] тешко жалио што и сад не муче христјане, те бих се ја нама[х] дао за закон испећи; а

ја би[х] тешко жалио што и сад не муче христјане, те бих се ја нама[х] дао за закон испећи; а кад би ми пало на ум шта су пустињаци радили и пословали, крепко би[х] желио да се намерим на ког пустињика да с њим одем у египетске и у

Он би ми рекао да евангелије што учи, добро учи, но да моја детињска памет и глава није јошт кадра разумети шта [х]оће евангелије чрез те речи и да је мени потреба чекати савршена возраста и зреле памети за моћи разумети силу

Ја би[х] му онда почео казивати шта је учинио свети Антоније, Јефтимије, Пахомије, Онуфрије и хиљаду других, и свети Сава српски; а он би онда, мицајући

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ 5 ИИИ ИЗБОР 9 ИВ УВОД У НОВИ ЖИВОТ 22 В ПРВИ ДОГАЂАЈ 32 ВИ ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ 40 ВИИ ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ 51 ВИИИ УЖАС 70 ИX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ 87 X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ 107 XИ ДВИЈЕ СИЛЕ

Млого је поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грих, за шта је и педепсан бија.

папи Клименту, и учинили су му млого почасти, али је у повратку, путујући из Задра на коњу, пâ и уломија ногу, од шта је дуго болова...

Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...

на одмет ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте шта је било његово: Од непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под

Марију, а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници оком, кâ шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате!

— Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће. — Па како, како? — пита дујо. — Вала богу и присветој Дивици, није зла!

Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло. — Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? — Бог с тобом! — одговори фратар.

Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну. — Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића.

— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.

Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели: — Ма, људи, шта ће вам цило вино. Овди нема ни дви чаше дропињака! — Има, крижа ми, готово пун бардак!

Фратар диже главу. Брат му тад започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ПОТОНУ ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН 21 У ЗИМСКИ СУМРАК 22 ТВРЂАВА 23 ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ 24 НАИЛАЗИ ХЛАДНО ДОБА ГОДИНЕ 25 ЈАВА 26 СЛИКА У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ 27 У ДОЗИВИМА 28 СКРОВИТО МЕСТО 29 МИ

УСНУЛИ КАВЕЗ Долази ноћ која буди У теби уснули кавез У коме звери и људи Склапају братство, савез. Ти само знаш шта бруји У тој џунгли од тела: Кољу се лав и славуји И криче јата бела.

Ми идемо помно кроз све то, А слутимо: жита, ражи, Хлад, неку љубав без лажи, Неки цвет, нешто свето. О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека.

Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај!

Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај! Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај.

То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче. ЈАВА На острву Јави шта је моја јава Док ми небо усијано на рамену спава И док океанска вода чудно плава Песак са жала у себе одроњава.

И тек само у ноћ неку Урликне над мирним градом Сетивши се ко је, шта је. БОЛЕСТ Деси ми се да крај кафана (Док сви на мени виде ловор) Пролазим мрачан усред дана, Немо, као да не знам

И не знам ко сам, не знам шта сам, А хитам као да знам куда. Последњом снагом скривам да сам Постао, можда, најзад луда.

И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом. Мре у зглобу воља да се макнем с места. Шта да радим с руком и у њој са слободом? Заточени: ора је — прхните из тела!

Нико је видео није. А ни ти: само си чуо Туп пад, за леђима, труо (И знао си шта пад крије). О боље да си куд било Пошао и да је пала Ко друге — земљи у крило.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним

— Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам.

„Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и

„Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао.

“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже?

— А да теби није мене? — Престани! И узми пушку. — Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити.

Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним.

Само му никада није видео лик. А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на њега, у очима трну и опет

Узе пушку и стави је на колена. — Толе, нек ти је пушка у приправности! Чујеш ли шта ти кажем? Налокао си се ракије, па спаваш. — деце ми моје, најбоље је кад немаш дуката. Кад немаш, ништа кад немаш!

Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце.

Он је осорно одгурну. Петнаест година му она изува опанке. Шта ли му је сада? И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све

Симка се примаче ватри, зима кула кроз врата, у дебелом, густом, упреденом курјуку није јој хладно. — Шта ти је ноћас? — прошапта и смалаксало се прекрсти.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта. »Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?

— Царица затопта ногом, упореди лик девојке крај језера с ликом Златопрсте, схвати шта младић и девојка осећају и реши да их раздвоји.

»Куда ли иду? Шта траже?« — питала се, али одговора није било. Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она

Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим зградама као каменим литицама, једва је могла да види комадић неба. Шта да се о облацима каже? Личили су на лептире, и брзо нестајали.

Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење. Птица је једва дисала. Шта је могла осим да јој превије крило и нахрани је мрвицама хлеба?

Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам?

Само се, заглављен између две цепке, копрцао малени, риђи цврчак, пиштећи. — Шта чекаш? — цврчак прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине,

— девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж. Ко зна колико је спавала? Шта сањала? Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости.

Зар је мало у паклу ђаволисао? Али, Ђаволку се није остављало друштво у коме се тако лепо забављао. Шта ће он међу људима? Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао. Нека неко други иде!

Овај га зграби за рогове. Пљас, трас! Поче туча. Окупи се гомила радозналаца. — Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!

И, док би дланом о длан ударио, плану прва кућа, па улица. Зашишта, запрашта огањ, а градске оце захвати ужас. Шта сада? — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха.

Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати? Али број унесрећених је растао. Шта сада? Дође грађанима до памети да је чичак узрок невоља, али нико није имао храбрости да га ухвати и уништи.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Није размишљао о томе шта се све догодило од оног времена када је, 1815, тамновао у Небојши, па до сада. Није размишљао и није се питао откуда

Ипак, није рад да уђе: пуно је а приметио је да, окренут лицем шанку а леђима гласовима, не разуме шта се говори. Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи.

Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи. Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет.

из Крагујевца у Београд, који је прешао пешице, ни за тренутак није осетио огорчење, само бојазан која га је морила: шта ако је и Милош поверовао Вучићу па посумњао у њега?

тренутак није осетио огорчење, само бојазан која га је морила: шта ако је и Милош поверовао Вучићу па посумњао у њега? Шта ако све ово није само Вучићева паклена замисао него је, делом и Милошева? Те сумње су му одузимале снагу.

Јован је вероватно био обавештен и пре Милоша, али није предузимао ништа и није питао ништа, ки једног ки другог. Шта да предузима и зашто да пита? Све је наслућивао а ништа није могао да спречи.

Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац. Сима зна шта му је чинити, пробија се кроз обруч, стрпљиво, даје знак и жандарми, брзо, везују низаме.

Зна шта ће му, у пролазу, рећи та млада луда: да је њему, сада, лако да одмахује главом, јер имао је цео век и неку деценију

Само, од тог препознавања осетио је не страх него радост. Загледан у аутомобиле, Васа Чарапић и не памти шта је све чинио после погибије Марка Чарапића.

Али, није марио. Нека животворни конац тка ту маглу, па шта буде. Чудио се својој слави која је, све више, постајала шум ван њега. Ишао је из битке у битку, из године у годину.

Први пут није био сигуран да зна за шта се то тукао, после оног 30. новембра. Нека је победа сигурно била ту, свуд унаоколо, али чудно окрњена.

(Туђа доброћудност је, ево, особина која прати и Узун-Мирков живот и Узун-Миркову смрт.) Питале су се: — Шта ли је то узун? — Не знам, али звучи као чин у турској војсци. А можда има везе и са узенгијама.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Тешко му се, тешко раставити; Али шта ће, када мора бити! За њих срце њему младо туче, Али нешто из далеко вуче... ............................. ...........

Виногради, збогом умиљати, Збогом грожђе, - нећу те ја брати! Ао, бербо, тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео?

Ао, бербо, тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао, брацо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба!

ми цветак дражи Од самих очију, Па сад ми цветак ближи Од самих прсију; Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај Гле, шта учини са мном Малени цветак тај. Ј.

моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој пелен пеленче!

Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела.

?“ То је рекла, па се задрхтала; Очи свела, - па мирно заспала. - Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања!

- „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ - Детета склоност кушаше свог; „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил' волиш ата мисирског?

Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах, бабо, - бабо, - купи ми, - бабо... Печења купи јарећег!

Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати!

„И ти паде, брате драги!“ - „Нисам, децо, вас док траје!“ „Је л' ти борба била тешка?“ - „Покушајте, милина је!“ „Шта си хтео? куд си пош'о?“ - „Тамо куд се стићи мора!“ „Зар је вера тако јака?“ - „Увек јача од злотвора!

Страхота! ратос таквих мисли! Разузурим се, окренем пећи леђа, И мислим шта да читам, Да растерам те мутне видове О оживелим гробовима И умрлим животима.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си изгубио; бадава ти ватрени поете сатварају и кличу богиње: ја једина мраке проницавам и допирем на небесна

„Хранитељу, превјечнога сине, шта шарићи они мали значе у пламеном овом поднебију те се дижу, спуштају правилно, тмасти ничу к небу свештеноме, а

„Сини - каже - огњем створитеља! Ти си искра за небо створена, бесмертнијем Богом помазана. Шта те к људској вуче колијевци, ђе кукање и плач окруњено, ђе вјенчана глупост са тирјанством, ђе се само рад несреће

До какве је он доша глупости: да прекине ланац миродржни! Шта ће тужна помислит будала: да је ланац миродржни свезан за алмазне небројне стубове те се висе у мојој палати!

Попа, Васко - КОРА

те пустим На сунце Ти мислиш пољубац сунца Ти појма о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и камење Шта ти је вртешко моја Развалићеш ми бескрајни круг Који још дозидали нисмо Црвени змају мој Теци само даље Да стопала

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука.

Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада?

Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући.

Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући.

Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем. Моја соба за рад која се налазила на горњем спрату куће страдала је као већина осталих, али њене разлупане

„Шта да се ради?“ запита ме штампар. „Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији. То неће умањити научну вредност

Моје дело доживело је три српска и два немачка издања. Спремало се, шта више, и треће немачко издање, па би их, како то показује књижарско искуство, доживело и више да стовариште хартије и

О томе шта је Хефестос на штит урезао, Хомер нам прича у својој „Илијади“ ово: „Најприје начини Земљу, небеса начини, море, и

Ученици послушаше без поговора и одадоше се посматрању. После пола сата преслиша их Питагора, једног за другим, шта су на небу опазили. Из њихових одговора увиде одмах који ће од њих постати временом добар посматрач природних појава.

“ После кратког застоја настави Питагора своју причу. „Тада сам увидео шта бих све могао да научим и сазнам, кад бих и ја пошао онамо где је Талес своја знања прикупио, знања која су нама,

Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго! - Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до другога?

Код Ахмеса научих шта је седмина, шта тринаестина, једном речи шта је то разломак. Научих како се са њима рачуна, како се они сабирају, како

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао.

Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје? — Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је

“ „Не, шта ме се тиче њен отац?“ „Части ми — узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу — ја уживам

узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу — ја уживам кад човек отме жену, кад је избори. Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио.

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.

— Шта ти је то? — Печењарница код Краљице Педок. — Јеси ли прочитао? — Још нисам завршио. Па суморни студент одиже књигу

Само не знам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара. Шта ти мислиш? Студент без прстију скромно слеже раменима и насмеши се. — Не бих рекао, не знам ја не налазим.

— О ово овде, шта ти је то? — То су: Сенке јутра Арцибашева. — То је добра ствар — примети крезуби студент. — Ја нарочито волим

Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се.

раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са слободом? Кад смо носили теже окове од ових што их данас, иначе уморни, вучемо? Окови то вам је награда.

И зар после свега што сам видео, доживео, трпео, треба свесно да зажмурим па да понова верујем? У шта? Коме да верујем? За чим да пођем?

У шта? Коме да верујем? За чим да пођем? Шта је то што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А која су у нејакој души правила тим тежи лом и харање што сам морао брижно крити пред старијима да ма шта о томе знам, претварајући се да не схватам алузије и половичне фразе у њиховим разговорима.

уклањао том сазнању, у доба кад ми се учинило (и кад сам то зажалио) да је ионако подоста осиромашен и сведен на мало шта патримониј фантастичнога у мени.

Осим тога, налазио се у властитој кући. А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући?

и како ће то да сврши? и што ће бити послије?) То сам сазнање носио увијек будно у свијести, и ма шта он радио, ма куда кретао, гледао сам га увијек у знаку и под печатом тог скорог и неминовног удеса.

Али сам ипак толико полтрон да, поред тога, осјећам и потребу да ми се то не повјерује. И ко зна шта ли све ја несвјесно не радим (с оном рафинираном лукавошћу коју познаје само подсвијест) да бих постигао да моје

По томе, на први јек Егидијева тромбона много шта се развезивало и покретало. Раскидао се чар љетног поподнева. То је био знак да престаје поподневна сијеста.

Тако је жељна да све упозна, да се образује. Још не зна толико тога ни о ономе што јој је најближе, много шта најосновнијег о човјеку и човјечјем срцу, а у својој тежњи за сазнањем ето кљука главицу тим књигама о далеким

Подсећао је и на Фигара, и на тореадора, и још на много шта друго са олеографија код мјесног бријача. Моја мати позове на ручак једну од тих глумица.

њом да сам ту провео дјечачке године, имао прве другове и пријатељства, учио почетке виолине, доживио и спознао много шта од онога што нам остаје као праобразац за читав живот: најзад, ту се промитарио из безазленог дјетета у

сам сасвим непредвиђено овдје прекинуо путовање — превезли су ме равно с лађе у болницу нисам имао могућности да ма шта од тога видим. (Био сам у таквом стању да нисам ни помишљао на то: та једва сам знао за себе!

По први, можда једини пут у животу, имао сам сасвим сигурну ту испразну и нечедну импресију: Нема шта! То је завист! XXИX Ето сам опет одлутао! На сваком ћошку побјегнем сам себи с ланца.

Можда је дуго лутао куд га ноге носе премишљајући шта да сад почне и како да изиђе пред очи жени (а има лијепу но опаку жену, црних злих очију и танких обрва помичних као

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Беше се искупило доста народа. Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити. Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.

— А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!...

У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева

Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој.

Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука... Поред крстоноша јаше на коњу попа, а

Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица

Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.

— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.

Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. Тако пролажаху дани... Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.

баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: — Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати. Ваљад' познајете господина Миту? Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. — Тсс...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

351 ШТА ЈЕ 3АПОВИЈЕД — ЗАПОВИЈЕД ЈЕ 352 СВОЈСТВА ЛИЈЕПЕ ЂЕВОЈКЕ 353 И ВРИЈЕДИ 354 ПОМО3̓ БОГ, ЗЛА ЖЕНО! 355 МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК 356

Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља. Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету

Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу! Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: —

Шетајући горе-доле по башти, оде до једне такове клупе, па седне и почне размишљати шта да ради, и како да дође до те девојке.

Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити?

Чим је прекорачио бразду, одмах се сети на свога оца, па повиче: — Идем да видим шта ми ради отац. Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах

Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада

дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом? Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем.

Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем. И тако почне дизати камен, да види шта има под њиме; али чим га одиже, а смрт испод камена проговори: — А, мој Петре, одавно ја већ на тебе чекам овде под

Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане.

Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила. А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Немам снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.

У тренутку једном не знам шта се деси... Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља,

И шта види кад је човек с тобом? Што за љубав да имаш погледа? Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда.

Често пута кад те видим гредом, Ја тек видим шта си била за ме, Успомене изађу ми редом, Тужно, мртво, погледају на ме. Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о?

још ме штити и мис'о о теби: Љубав, бол и жудњу, заједно са страхом, Ја у души носим, ја носим у себи. Шта ли радиш сада, је ли, небо моје? Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече?

Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам.

Та слутња што данас у срцима влада, Тај страх што к'о зима све погледе леди, Шта у себи носи: живот давних нада, Осећај пропасти, или пут победи?

Увек у средини што дух сваки стеже, Запазио нисам сем ње ништа друго, И често се питах шта ме за свет веже: Заклоњен идеал? Ил' страдање дуго?

Ја окренух главу. Јер и на шта крити! У том часу спазих с оне друге стране Где са друштвом својим шетала си и ти: Реверанс ти дадох без икакве мане.

Да л' сте с Југа родом? Кад бисте ми рекли, маленкост би моја: — Купајте се, госпо, често ладном водом. Али шта му драго — ја пожаре волим. — Ватру који гаси, тај се и опече; — Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим?

вечитост тајну Атавизмом неким 3а старим далеким — Дух човечји бега И на простор стаје, Разум не зна где је, Око њега шта је.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Откриће Теслиног калема и трансформатора 24 В. Високонапонски предајник 30 ВИ. Шта нам пружа телеаутоматика 37 МОЈИ ИЗУМИ И.

Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим. Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осећају свој губитак.

мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.

у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.

Чак и приметим ако није избалансирана. Било шта да је, нема разлике, резултати су исти. На овај начин сам у стању да брзо разрадим и дотерам замисао, а да ништа не

По правилу ниво воде у реци је био само два до три инча изнад бране и пливање до ње није било тако опасно, у шта сам се често упуштао. Једнога дана упутио сам се сам до реке да у њој уживам као и обично.

погоди рибу под таквим условима, али сам ја на себе преузео тежи задатак и до најситнијих појединости испричао стрицу шта смерам. Намеравао сам да из праћке хитнем камен тако да погодим рибу, прибијем је уз стену и пресечем надвоје.

Чим би пуковник ставио на мој тањир неки повећи комад, тетка би га зграбила и узрујано се обратила мужу: ”Пази шта радиш. Нико је веома нежног здравља.

Тада сам претрпео потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо. Оно кроз шта сам ја прошао у том периоду болести, просто је невероватно. Имао сам увек изванредан вид и слух.

Тог тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се питање. Херкулес је имао много времена за размишљање али ја сам морао да одлучим док сам

Гледао сам омађијан, и нисам могао да схватим шта се догодило. Недељама после тога слика лавине ми је била пред очима и питао сам се како је могуће да нешто тако мало

Тешко је оценити шта су те чудне појаве значиле у оно време. Жудимо за новим сензацијама, али убрзо постајемо равнодушни према њима.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Михајло Пупин СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ 1 И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ 3 ИИ ТЕШКОЋЕ НОВОГ УСЕЉЕНИКА 26 ИИИ КРАЈ “ЖУТОКЉУНАЧКОГ“ ШЕГРТОВАЊА 42 ИВ ОД “ЖУТОКЉУНЦА“ ДО

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену,

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи.

А шта може пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у

А шта сам ја, када сам се 1874. године искрцао у Касл Гардену, донео? Покушаћу да одговорим на ово питање причом о свом живот

Па ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати. Ту се намеће питање: шта је могао дечак од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без икаквих средстава донети Америци ако би

Говорио је као гуслар. Не само да је врло сликовито описивао шта се збивало у Аустрији и Русији у време Наполеонових ратова, у којима је и сам учествовао, него је очаравао своје

прилику да мом оцу и његовим пријатељима који су се окупили пред нашом кућом у недељу поподне и разговарали, испричам шта сам ново научио. Одједанпут сам приметио да су се отац и његови пријатељи згледали у чуду.

Обојица заметнуше разговор са мном, а јако их је занимало шта сам то све доживљавао за време лета када сам био пастир.

Испричао сам им шта ме је потерало у Праг, истичући посебно, мишљење разних људи да сам не само прерастао школу у свом родном месту већ и

Њих је више занимало шта ја мислим о цару и какве су моје националистичке идеје. Ниједан од њих није ме подсећао на Словенца Коса или проту

Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, тај слабо зна шта су муке. Ја сам захвалан звездама што су ондашњи исељенички закони били друкчији од данашњих, јер да није било тако,

Ћипико, Иво - Приповетке

—Онда ћемо, брате, изгубити и сутрашњи дан... —Ради чега? Може нас когод освитком звати. —Знам ја шта је... Ако увече не нађеш радње и нема ништа! — Ко вели?

И збиља, у згодни час неко чељаде устобочи се на кућноме прагу. Огледа се уоколо. —Шта сте ту стали? — јави се осорно. —Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту?

— Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко. — Али шта се огризаш кад те се не тиче?— навлаш ће окосито младић, посмехујући се.

Ујутру у дворишту десио се жупан. Цвета му приђе: —Сина ми ноћас заболило, — јави умилно. —Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором. — Дајте мало сухих дрва! —Зар сте све изгорели?

Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се... —Шта знам ја... Боли.... Жупан се смисли и окрене Цвети: —Довишћу му ликара — и онако обичава доћи у господара... —Да—ну.

Мањка шеснаест новчића. —Није могуће! — нестрпљиво ће господар, мрштећи се, и наново стаде рачунати... Диже главу: — Шта брбљаш? Све је у реду. За шеснаест новчића узела си литру вина за болесног сина. Зар се не сећаш?

Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући. Није знала шта да ради: би ли причекала или да се јави комшији? И онако, у двоумици, уморна седе под мурву.

Није боловао него недјељу дана... Пазила сам га као свога. Да му бог прости! —А љекар? Шта уради он? — питајући гушила се у сузама Цвета. . —Посласмо по њ, али га није било у месту. Некуда бијаше отишао....

камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета, гоњена једном мишљу, ни на шта се не обзире. Жури као луда. Отвори врата и уљегне у кућу.

А Митар данас на цести с њима ради, па су начисту што га је к њима довело: обистинила се њихова слутња; није их ни за шта неколико дана прежао.

њ, а старији, Спасоје, упознаје га боље и мисли: „Сигурно је он; чини се невјешт и пренаша мирно камење, као да ни за шта не зна”. Једнако се страхиво погледају, све им очи бјеже на њ.

Жена не одговори, већ као вјетар побјеже испред њега. „Шта јој је?” помисли, и падну му на памет проповједникове ријечи љубави и мира. „Зашто се срди на ме? С чега ме криви?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

подсећањем на ону добро познату шалу о стоноги која се омела и ни с места није могла да се помакне кад су је упитали шта ради са својом тридесет и трећом ногом кад помера седамдесет и седму.

Стога и код Хола и код неких других аутора налазимо добро гесло: окренимо се туђим културама да бисмо видели шта је наша сопствена!

И мало шта је, у међукултурноме комуницирању, по својим далекосежним последицама толико штетно као криво тумачење туђих културних

небројене фреске и иконе, дакле знатан део најкрупније наше сликарске баштине, доле су настали и доле ће много шта заувек остати. На милост и немилост неизвесне судбине? Свакако.

Ми не можемо знати колико је тамо погубљено песама које би Вук својим несравњивим књижевним чулом запазио, и шта би између толиких усмених импровизација изабрао, особито у лирици.

Разуме се да је много шта узето из хришћанства, али, верујем, преко или посредством наше народне песме: Склопи очи протопоп Недјељко, Тихо

То значи да се знак још не издваја, већ се потпуно поистовећује са значењем. Исто су, рецимо, реч и оно на шта нас она упућује. Отуда се икона с насликаним свецем и сама доживљава као света.

Са те стране она је заиста „сурова“. „Сурова“ је са становишта модерног индивидуализма и хуманизма, на шта се Исидора Секулић стално позива осуђујући стари однос према деци и залажући се за ново васпитање.

Кад су једном упитали стоногу шта ради са својом седамдесет седмом ногом кад покреће тридесет трећу, она се замислила и стала зачуђена и збуњена, није

Свима нама је познато његово име, само што се углавном не зна шта оно стварно значи. То је, разуме се, такозвани београдски стил.

Овде се не може описати шта је све од „вуковског језика“ промењено у „београдскоме стилу“. Али на дветри важније промене можемо указати.

да звездама није накићена, него је запучена, као да се под звездама мисли на дугмад или копче, на први нам поглед мало шта значе. Али су оне свеједно значајне.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе.

ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.

Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим. САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.

Слушај, не била ја Живка ако га не натерам да се увуче у какву комисију. Шта ту партија! Ђока кума-Драгин назида кућу са овај мој растури кућу. САВКА: Да л' си баш сигурна? ЖИВКА: Шта?

Шта ту партија! Ђока кума-Драгин назида кућу са овај мој растури кућу. САВКА: Да л' си баш сигурна? ЖИВКА: Шта? САВКА: Па то, да ће ући у комисију? ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити?

(Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô! РАКА (упорно): Нисам! ЖИВКА: Него шта си? РАКА: Правили смо демонстрације. ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе.

РАКА: Правили смо демонстрације. ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе. САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко? РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада!

РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет.

АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем. РАКА: Шта ће ми да се умијем? ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт?

ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе.

ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују? ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој

Место и ти да се радујеш, а ти још питаш. Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

4 Стога је занимљиво поближе видети шта то и како Софка унапред зна, предвиђа и слути. Нечисту крв, зна се, приповеда невидљиви (неперсонализовани) аутор.

кад гледамо у крупним сегментима, приповедање изједно тече сукцесивно и у ауторово име, и не може се уочити много шта од онога што смо у првим верзијама могли да подвргнемо ближем посматрању.

то, Станковић у првој верзији приповедање композиционо заснивао у јунакињином сећању, и да је у каснијем тексту много шта од тога сачувано, постаје бар једним делом јасно одакле у Нечистој крви долази она стилизација описа као да је то што

Али пре тога ваља рећи шта анализована реченица доиста садржи. Њоме се, најпре, уводе групе ликова о којима ће се или у првоме делу или дуж

Није, међутим, увек довољно јасно шта се тачно под њим разуме, јер се једном односи на употребу језика, други пут на сав уметнички склоп текста.

„Одавна сам”, вели он, „схватио шта је моја тема; та тема је муцавост, коју ја непрестано савлађујем уз помоћ једног вештачки сазданог језика (морам

54 На то Дмитриј Лихачов даје овакав коментар: „Шта рећи о необичној форми књижевног дела А. Белог? Мислим да је у тој форми најважније изналажење нових могућности и

Али довољно је поново навести реченицу и са чисто граматичке стране погледати на њу да би се наслутило шта је могао имати на уму: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери,

Што је пак у томе примеру такође занимљиво, и на шта ваља обратити пажњу, то је да су реченице дате са високим степеном модалности, међу којима она елиптична („Таман!

леже, поче да затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, ↓ те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се учинило, можда читава кућа запалила”; (2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са

И никада се више није вратила, ни у походе дошла родитељима; на шта иначе обавезује укорењени обичај (првич). Станковић после венчања кида све или готово све везе између Софке и њене

Жуте тепсије преображавају се у стравичне очи које је прождиру: „Софку, чим то чу од матере, а добро је знала шта то значи, почеше те тепсије као неке велике крваве очи да прождиру и све око ње у колутове да се окреће”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али га Спаса достојанствено погледа и поздрави руком. Харамбаша га пресече очима и поче потмуло турски: — Шта си хтео, бре? — Да се браним, ага. — Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!...

— Мучни су, буљугбаша, ови наши сабори: не зна ракија шта хоће кадија... Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало сагао главу као застиђен

Причестио би се, видео кнезове и попове, упитао шта је у свету, па се опет враћао к својим овцама, горе на планину. И рођена деца била су га жељна.

“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину. Ни данас се не зна шта је с њиме даље било... НАША ЗАГОНЕТКА Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по

Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!...

— Суђено, људи — клеше кроз дувански дим Кариман Кошутан — да ми преко куће и ова голема непријатност прође. Али шта да радим, видите и реците?..

зимље жеља да не омекша, да не попусти, да не увреди векове који су у њеној крви утврдили реч за овака догађања: — О, шта би у животу остало још од образа, од бурније, од чојства, кад би га само оваки Каримани бранили!..

Знадијаше поп шта ово значи. Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у Васојевиће. А овамо на север све до

— Устани, пријатељу! — А? — одговори му овај најпре збуњено па после презриво. — Шта „а“?.. Устани, устани! — осорно поп понови, па га таче искаљаном чизмом. — Устани да сједнем ја!..

Устани, јер нијесам Циганин! Е, Бог те миловао, заборавио си на добре старе обичаје!.. — Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини. — То, да је то место моје, бре соколе!

— Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!..

Кад друге вечери по свадби затеко наш Бањскалија своју жену испред куће са српом на рамену а намештену као о Бајраму. Шта ћеш то, ханума?“ — „Идем у то и то село на жетву, на мобу.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ 86 ШТА СЕ ЧУЈЕ 88 НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА 91 ЗА ГИРФИЛДОМ 96 ГАРИБАЛДИЈУ 99 ВИКТОР ИГО 101 СПРАМ МЕСЕЦА 103 НА ГРОБУ

Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад вратит’, — Ти ћеш к мени доћи.

Ох, ласно је мудар бити, Ласно ј’ тешит’, световати; Али људи, Бога ради, Зар не знате шта је мати! Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865.

Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега? Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би чуо моју тајну, Тај би одмах с ума сишô.

Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна. Ружичаста уста Са осмејком благим — Благо ли срећнику Ког назову дрâгим.

Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна. Ружичаста уста Са осмејком благим — Благо ли срећнику Ког назову дрâгим.

»Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде. „Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада.

уметниче драги, Ја анђела данас видех права; Него скидај сад и други превес, И ђавола дедер нам обнажи, Да видимо шта још не видесмо, Па награду какву хоћеш тражи.

Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам.

— Зато и желим то — До тог се виса Србин Још није уздигô. Сад знате зашто жељах Згрешити роду свом, Ал’ шта ћу кад не могу Ни делом, па ни сном.

И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод. Шта ли сам и шта пута гледао салик твој, Питао ветар јужни: шта ради Стеван мој?

И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод. Шта ли сам и шта пута гледао салик твој, Питао ветар јужни: шта ради Стеван мој?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме. ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили? (чује се глас у друштву, гди се карте деле, или чаше цеце, или се уз музику игра).

бал ићи; јер се на балу млого против состава тјела чини, тамо се преко мере игра и скаче; не спава се целу ноћ, богзна шта се јошт догодити може, које неугодности човека при читању какове књиге отњуд напасти не могу. — „Господин ферфасер!

— „Господин ферфасер!“ — „На служби, фрајлице!“ — „Једну реч на уво: Али, ум Готтеѕwіллен, г. ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле, те толико на њи атакирате?

на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л’ би вам се и врапци смејали?

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви

ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити? ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал.

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу.

ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина.

Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет. Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву.

Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет. Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву.

Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и нисам видео кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где

смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње

нечујна изнад горја размешта предмете у простору и стаје кад запљусне тајна мраморја сред морја: дозивано недозвано шта је? О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место.

Чистом ватром гоњен о шта ћу са оним Што сам видео и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко

Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху Шта је то што се у дну песме крије? ИВ ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА Шта је то што се у дну песме крије Кад исти дар негде је јутро

ИВ ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА Шта је то што се у дну песме крије Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира? О даљино сна где југ влашиће свира Скриј

XВ МАГИСТРАЛЕ Нека ме недостојног ветар обавије Жалбо црних птица и тужне похвале Некога света тешке сене пале Шта је то што се у дну песме крије?

Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад.

ИИИ Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: ово је предео који продужује љубав. 1957.

Ту врста тла проговори са гране Заведена од сунца у непојамне дане, Када знам шта ми окружава вид, Ал не знам сунце што га испуњава На уласку у земљу која спава Сањајући труле лобање и зид.

Јао, време, устах, ал се не пробудих; Шта то видех, шта то сањах, па сад лудим, Аскетска ружо, сени оплођена Цветом, крв ти зајмим, а сам бивам сена.

Краков, Станислав - КРИЛА

Јован Дановић из Ужица. Личном храброшћу и пожртвовањем утиче добро на св чињене. Умешан и способа ш са р а зумевањ Шта је ово? Шта? Опет је та проклета коза појела... Ађутант се љутио и тресао ижваканом хартијом.

Личном храброшћу и пожртвовањем утиче добро на св чињене. Умешан и способа ш са р а зумевањ Шта је ово? Шта? Опет је та проклета коза појела... Ађутант се љутио и тресао ижваканом хартијом.

Одједном као да куршум прозвижда. Иза угла изби топот коња, и указа се ознојена глава обрасла плавом брадом. — Шта то значи, господо? То је скандал, скандал... Официри су поскакали. Једна столица је пала.

Извештај ће писар сад донети. А—ха, а—ха, — капетан се суво накашља. — Изгрдио сам га. Пипав је. Шта ћете, младићи. Ха, изгледа да смо данас сјајно прошли (капетан је био са четом на челу). Као гренадири.

— Наше јеванђеље једно само убијање дозвољава... — Је ли, Бранко, а шта командант? Посилни се био примакао ватри. — Опет је онај комита долазио... — Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре...

— Је ли, Бранко, а шта командант? Посилни се био примакао ватри. — Опет је онај комита долазио... — Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре... Два војника се довукла до ватре и поверљиво питају писара: — Има ли штогод да је дошло?

Били су црвени као крв из плућа Казимирових.. Грудоболни су увек пророци рушења. — Ма ћути, ћато, шта наричеш. Ти си пацифиста, анархиста, ћути, — подвикнуо је гојазни ордонанс. — То је добро.

— Да платиш, шта би хтео, да побегнеш? — Покупио нам паре па хоће да бежи... — Одмах паре, положаро, или ћу те...

Лагано се дигао са сандука, и неопажено изгубио у мраку. Мајор Милорад се тврдоглаво отимао: — Шта ви мени?.. ја сам републиканац... За револуцију... видим ново сунце, једног новог бога... Много белих и црних богова...

Са две стране митраљези заклепеташе. Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је? Низ село су бежали војници без ранаца и шлемова. — Бугари. Бугари... — Стој... станите...

Са две стране митраљези заклепеташе. Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је? Низ село су бежали војници без ранаца и шлемова. — Бугари. Бугари... — Стој... станите...

— шапће округли капетан Буда ађутанту, који крај њега лежи. — Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко? Не осмејкују се његове увек веселе боре на округлом лицу, већ се грче са изразом плашње.

Петровић, Растко - АФРИКА

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам

да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате.

„Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе.

којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново у шта се формирао мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које

Треба знати како је савршена моћ опажана код црнца, па разумети шта значи кад се и он могао преварити. Друге приче о змијама у савани, које гамижу по целој кући.

Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме подсећа шта све још треба купити. За „лампу-олуја“ каже: „Па бон, ил и а па бон иси, отр!

мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао. Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу.

од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама, узвикујући: „Ију, ију, шта кажете!

То је као неки вокални акорд, изненадан и прек. Када их питам шта значи песма и какве су њене речи, смеју се и они и њина старија браћа која су пришла и поседала око мене.

Ја нудим сто педесет, они ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Вук и Радак долазе.) РАДАК: Хеј, пријатељу! Шта тражиш ту, Откуд и гавран крилом храпавим Излеће брзо, страхом задахнут?

Куда се ђаво поребарке шуња, грицкајући страшиво крајичак чупавога репа, ту се он посадио!... Ма шта ћеш овде, добар човече?... РАДАК: И баш на рону ове провале? ИСАК: Да скачем доле.

ИСАК: И намах липсô месом отрован. ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти! Не знаш шта више личи крпежи: Да л’ опаљени ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке

Али је стена постан залогај, У желуцу ће црном застати... Па шта велите? Ја бих желео Да од тог липше стара дртина!

Па шта велите? Ја бих желео Да од тог липше стара дртина! РАДАК: Не разумем те — Ал’ кажи лепо и разумљиво Шта си на свету досад чинио?

РАДАК: Не разумем те — Ал’ кажи лепо и разумљиво Шта си на свету досад чинио? ИСАК: Тужна би кáжа отуд испала Шта сам на свету досад чинио, И опет све бих могô казати Са једне речи мучним теретом: Ја сам робовô!

ВУК: Много си казао! ИСАК: Ил’ боље рећи, ја сам учио! РАДАК: Шта? ИСАК: У Маџара сам морô гледати Надуте жабе празну мешину Где мехуриће од сапунила Доламом златном бесно огрће;

(Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је,

Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту. И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја.

Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту. И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја.

И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја. И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде што је од

И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја. И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде што је од глади, Можда, сиромах умљем поклизô. ГЛАВАШ: А ви стојите?...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

« Ево шта сам нашао. Наше нападне операције свршене су још крајем месеца јуна, дакле на десет дана по објави рата, и ми смо

То се дакле АлиСајиб креће. Али шта xоће он? Да продре у моравску долину? А располаже ли он толиком силом, да може сам предузети продирање у моравску

А зашто се нисте мало заложили? — Нисам имао кад, заборавио сам, шта ли. — О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан — то је моје

грдних душмана, богородица их посекла! Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!« Ја дигнем главу и имао сам шта видети.

Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!« Ја дигнем главу и имао сам шта видети. Моравском се долином повијао густ дим, као голема усталасана река, а сав предео преко наше границе, колико се

Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив. — Доста, не смете, дакле!

а на врх тога пртљага седе чопорићи мале дечице, шћућурили једно уз друго своје мале главице па радознало гледе шта се то око њих све, збива, не појимајући зашто је цве то, зашто их је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала

Морам знати шта је тамо. Нађите ми одмах капетана Војводића. Нађем капетана и ђенерал му нареди да узме 20 коњаника, да их размести

Стефана као пошту, сам да оде до св. Стефана да види шта се тамо ради, и да каже пук. Малиновском ђенералову поруку да му свакога сата по коњаницима шаље извешће о току борбе.

Чим уграбим слободан тренутак у штабу, опет истрчим на вис више Алексинца да видим шта се ради код Тешице. Нађох сасвим измењене положаје: Турци су се јако помакли напред, наши јако стукнули, но борба је

Одох у штаб. И ту нађох метеж и узрујаност. Беше пуно виших официра. Ваљало се саветовати шта да се сутра предузме. Збиља, шта да се предузме? Ханнибал анте портаѕ...

И ту нађох метеж и узрујаност. Беше пуно виших официра. Ваљало се саветовати шта да се сутра предузме. Збиља, шта да се предузме? Ханнибал анте портаѕ... ВИИ Алексинац, ноћ од 8 на 9 август, 1876 год.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути. Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој, пелен-пеленче!

душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у то доба?

над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у том часу?

се птице чине, Не познајеш јаде њине, Склапаш од њих очи своје — Моје среће до два врутка — Мила ружо, душе душо, Шта ти желиш тог тренутка?

Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда. Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје, Пева ли ти златне наде И румене

Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај, — Гле, шта учини са мном Малени цветак тај. ХИХ Ја ти морам и то рећи, Нека и то знаш, — Српкиња си, треба да ме Српски

Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја. XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити!

Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’ ти се умилио. Ал’ шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома.

ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати? Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје.

Славуј пева, Не знам гди, — Овде срце, Овде ти! ХЛИИИ Душо моја, шта сам снио, Чудновати сан; На Косову ја сам био Баш на Видов-дан.

XЛВ Црна ноћи, ласно ти је проћи, Бела зоро, ласно ти је доћи, Ласно ј’ сунцу просијати грање, Кад не знају шта је миловање.

Мрачне јаде, ноћцу нашу, Моја душице, Расветлиће с нашег неба Наше звездице. Пољупци ће звезде палит’, — Па шта велиш, је л’? Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја.

Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг... Али шта да му радим. Да ми је рођени брат наишао сатерао бих га у ред. Било ми га је ипак жао, те му приђем и загрлим га.

Долиј мотору бензина, и терај даље. Ми смо примили по хлеб, и шта има ту даље да размишљамо. Дижи шаторе, пушку на леђа, па хајд узбрдо. Тежак је био овај пут.

Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.

Шапатљивим гласом саопштио ми је како војници немају муниције. — Ау, господа му љубим, шта сад да радимо! „Ви знате да смо се отуда извукли из борбе.

„Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“ Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду. Изложио сам му шта се догодило.

— „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“ Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду. Изложио сам му шта се догодило. Он се диже и подбочи се рукама. „Бре, па овде пред тобом лежи цео стрељачки строј. — Наново је сишао.

Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук. Објаснио сам му шта желим. Он са пушке скиде бајонет и стави га у зубе. Пушку остави. „Шта ће ти бајонет?“ — запита га његов десетар.

Прави хајдук. Објаснио сам му шта желим. Он са пушке скиде бајонет и стави га у зубе. Пушку остави. „Шта ће ти бајонет?“ — запита га његов десетар.

Запамти где си стао: „Освануо је шеснаести септембар.“ Да чујемо сад Предрага. Где сте били ви из седмога пука и шта сте радили до шеснаестога септембра? Предраг се накашља и поче: — Ја не умем да причам као Светислав.

— А знате ли како смо се били утврдили у старим положајима. Дивота!... Могли смо да ратујемо још десет година. Али шта ћете. Сила Бога не моли, нити ко нас пита. Кренули смо узбрдо. Прошли смо преко оне безводне планине, и после подне...

Грозно су измрцварени. Рашчистили смо те заклоне. Око подне стигоше и два француска официра да виде може ли бити шта од топова. И да видите чуда, уз припомоћ наших пешака, они лепо монтираше топове.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ЛЕСКОВЦА Прилично је јасно шта ваља схватити под појмом старије српске поезије: како се почетак наше новије лирике, а са много основаног разлога,

кризи у којој се та књижевност налазила непосредно уочи појаве Бранкових песама; ко само по њој хтео закључивати шта се све у нашој тадашњој књижевности покушавало и којим све правцима немирно кретало, нашао би се пред доста оскудним а

намере, надам се да ће се и из овакве Антологије, а можда јасније него и из многих Бранкових рођених стихова, видети шта је он све смео а шта морао одгурнути да би могао ићи даље, колики већ знатан резултат мимоићи а којих се све испитаних

ће се и из овакве Антологије, а можда јасније него и из многих Бранкових рођених стихова, видети шта је он све смео а шта морао одгурнути да би могао ићи даље, колики већ знатан резултат мимоићи а којих се све испитаних путева поетских

Тиме је већ много шта речено. Материјална култура друштва у којем је та поезија никла била је изразито немачка, заправо аустријска; таква је

(На свој познати безобзирни начин, Вук је писао: „... а коме се допадне оно шта пишем, онај нек учи мој језик и дијалект.

њих: — они паралелно пишу на оба језика, незадовољни са оба, не присвојивши, неки међу њима, ни један од два коначно. Шта све то значи? Значи: да су дубоко негде у себи већ поколебани; да не верују заправо више једном од два (а којем то?

само привремено, или само у атару Руњанинова Кузмина: биће да је од свега тога Вук још стигао да забележи што-шта, или и повише.

Но, без обзира на поетске рангове, узмимо бескрајно занимљиву појаву Јована Пачића. Шта поуздано знамо о њему? Када се остави на страну оно анегдотско у његову животу, а што је тако свеже, и бар у два маха,

„И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша?

—, К'о на чудо, ил' од страха некаква ту лица. Довребам се, пронре око, — шта да ти сад кажем? Како л' да ти, што неможно, словами излажем!

Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!) Крадом стазе испитати, — шта ти велиш, Раде? Крадом дању, кад се може; ноћу на месецу Обискати свету гушту, с' завјетом мом свецу.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш? Укратко казуј, што те послаше? Јер ја ти, старче, радо не слушам Говора празног дуги безначај!...

А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!... ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани — Кô разбојници — мрка изгледа; Шта је, што стојиш? Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!...

— Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

— Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

(Леонардо се клања.) Је л’ добар глас?... Шта носиш? Реци! Жалост ме неће ожалостити, А радошћу ме не мо’ш убити; Мањ да овако почнеш: „Госпођо!

ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А

Вила ил’ кастел? Ил’ тако нешто?... Тек нешто ново јест? Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње!

Вила ил’ кастел? Ил’ тако нешто?... Тек нешто ново јест? Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње!

— БОШКО: Е, бруке! Мушке руке — женске белензуке. БОГДАН: П’ онда, Бошко, шта му посла таст? БОШКО: Штампару — А за свако словце то По мушку главу тражи награде. Е бруке, људи, бруке, грдила!

Е бруке, људи, бруке, грдила! Да за ништавост веште маштине Васцели народ листом изгине!... БОГДАН: Сад, шта ће на то Станиша?... БОШКО: Што ли главари? БОГДАН: Што л’ бедан народ, Та тужна жртва самовлаштине?

ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а шта ти се ту није бесједило?... Знаш, младићи су... ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи — А пустићеш га, кад дође он — знаш.

(Капетан Ђурашко долази.) Баш добро дошао! Нестрпљење ме скоро умори — Не знајућ шта је?... Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Торови прекрили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравњака као мала касаба. Глас се Рељин ширио. „Шта толико теслаишеш! Што си се толико дигô, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!

Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'... Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну.

Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше

— Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било.

А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао...

Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!...

У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак?

— Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче.

“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом. У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј 'ришћанину!

— Помози Бог, оче прото! Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?!

! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?!

Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео;

(1910) ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК Давно раскрстивши с Боговима палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим: Одвратно му небо и видици сиви.

Волело се некад. Љубав! Каква шала Љубав!... Али ипак. — Он се чудно трза. ''Љубав. — Шта то беше? Можда извор зала?'' И он стеже чело, слике да убрза. Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети.

У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?

Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена?

ВИИИ Ти идеш од ње, ти, сунчани зраче, Ти си јој косе миловао, мада Сам ниси знао на шта сјај твој пада. И њеном оку ти си дао сјаја.

Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш. ИX Јадују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се ћутом Леденим сребром а по велу жутом

XXВИИ Завршила се једна тиха драма, Ветар је цвеће разнео пољаном, Шинула бура над нежношћу саном, Ти не знаш шта се одиграло с нама.

Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно. (1917) XXXВ Гуслари, где сте? Стег наш је развијен И крв је пала и гробље је свеже, Синови храбри

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце). АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта?

ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку.

АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем. ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији? АНЂА (домишљајући се): Немам!

АНЂА (домишљајући се): Немам! ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет!

АНЂА (чита даље): „Једва чекам срећан час да притиснем...” ЈЕРОТИЈЕ (престрави се): Шта да притисне? АНЂА (наставља): „Пољубац на твоја уста”. ЈЕРОТИЈЕ: Чудо не каже: да ударим печат на твој распис.

АНЂА: Отварао си, ал' си због тога и службу изгубио. ЈЕРОТИЈЕ: Изгубио, па шта? Поседео мало, колико да се заборави, па после опет добио службу. АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма.

У мојим је рукама, гледам га, а не знам шта у њему пише. Не можеш да издржиш, па то ти је. Слађе је мени прочитати туђе писмо но појести три порције сутлијаша са

Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава! Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду. ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им.

Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду. ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им. Да читају ваљда из „Кувара” како се праве пуслице и мушкацоне.

Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш. АНЂА (размишља): А опет, шта знаш, Јеротије, можда је ово каква добра прилика? ЈЕРОТИЈЕ: Хм, добра прилика; Ђока, добра прилика! Иди, бога ти!

ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали? Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу? АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице.

Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао се он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је стигло до Напуља, а за шта архивске потврде и историјска објашњења даје италијански слависта и историчар Франческо Саверио Перило.

више од двадесет шаљивих приповедака и предања о функцији објашњавања појединих речи, да би како и сам каже, "показао шта народ о ријечи којој мисли и приповиједа". У предговору збирци приповедака из 1821.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Тврдиња је била некад ово стара, Чувала је верно свога господара, А данаске шта је развалина ова?... Постала је гнездо суријех орлова!... Слушала је негда бојних труба звуке, Шта данаске слуша?...

Постала је гнездо суријех орлова!... Слушала је негда бојних труба звуке, Шта данаске слуша?... Међеде и вуке! Силена је војска овде становала — Наместо је војске маховина пала!

Ал’ ништа не беше у околу целом! Као да је камен у љутини пукô И у пукот своју све живо повукô!... Ал’ шта се забеле у горскоме мраку? То је бела кула на цркви Горњаку!

„Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ Детета склоност кушаше свог. „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил’ волим ата мисирског?

Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо, Печења купи јарећег...

Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати...

„Још их нема!... Где су? Шта су?... Ил’ им зверске стрепе груди. На мегдану и ужасу?... А кад треба децу клати, Слабе жене злостављати, Онда

Две стотине војске њине... — Шта ћеш лепше?... Куда више?... Кад Турака две стотине Пет стражара погонише! Али утом пламен сину, А у грлу Илијину

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ил’ дах мој кад протече, жал те за одбеглом тајном? ЈАСИКЕ Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце хитне, и зраком кликну шеве?

Топле пониру реке. Миришу на љиљане што прецветали лане. Сама згажена биљка златан отвара цвет из ожиљка. Шта ли се њима снило, па теку насмехнуте у тамни дол? Сâм ја.

Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба.

Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело. Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.

И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења.

И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења.

И трагом куда сагорели све болнија су обнажења. Врео се уливам, а чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? ЈЕДИНОЈ Пјан тобом, смешак је врели.

Врео се уливам, а чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? ЈЕДИНОЈ Пјан тобом, смешак је врели. Тамом на зенице отворим твоју таму, ја, о једини ја.

НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.

НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.

2 Што боса твоја нога разбија росу, лепојко? Језа се низ травку слива, заболеће те глава. 3 Јутром шта сана тражиш росноме на пропланку? Сунце је на уранку, гуја се у котур свија, опечиће те младу.

Где иглом проденула, Уснама целивала, Драго ле драго. ПЕСМА НЕЗНАНЦА (ІІ) Сан ли је нечисто ли, шта мари, Не жали, Боже, моју душу, не буди ме, Бризнуло, бризнуло, ја љубим!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек... То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него

ће он, као увек, прво код оца у дућан свратити да му се јави, она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана: — Младене, треба ми (то и то), па немој да заборавите. Пратите из дућана.

се на те њене будалаштине, слабости, у потаји, кришом, млађег би брата грлила, љубила и расповијајући га, купајући га, шта ти не од лудости и љубави чинила. После бабе, долазио је отац. Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена.

Он је имао само да води бригу тамо о дућану, трговини, чаршији, а овде код куће, није имао ни за шта да се брине. Још мање да што наређује, заповеда. Отац му то као да је и волео. А Младен се и досећао зашто је то тако.

Заборављао се. Покаткад, запио би се. Истина, и то ретко, кришом. Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао.

Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао. Требала је тада баба само да га прекори, ма шта да му опоро каже, одмах би од куће отишао и никада не би се више вратио. Овако, само би болно лежао.

када би мати, Младен полегали, угасили свећу, отац би још тамо код бабе остајао бројећи паре и дајући јој рачуна шта је, колико и од кога пазарио, купио... Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас.

И не само да је морао бити такав већ није смео да допусти да га макар ко, било баба, отац (мати већ не би ни смела) за шта прекоре, што никада није ни чињено.

И он, још у мраку, већ је био осветљен. Баба једнако се тамо пела, силазила доносећи шта треба. Већ када би било време да се диже, почели са улице да се чују кораци комшија који иду да отворе дућане, к њему,

И то горе, на тезги, до чекмеџета где се остављао новац. Не мешала се ни у шта. Остављала Младена да он ради, пазари, тргује.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

сматра неизлечивим (»метиљу је лијек нож под грло«, ГНЧ, 32, 1913, 344; »кад су Нијемци ухватили ђавола па га питали шта је лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више

је издржала«, <и> зато се плод њен не једе, али се ни гранчица не сме употребљавати ни за шта (Ст. Димитријевић). Негде се употребљује за лаке алатке (јармове, чункове за ткање, витлове за мотање пређе), јер се

, 373). Сматра се као Оракелпфланзе <= биљка за гатање>. Жене га уочи Видовдана беру и мећу под јастук, и шта те вечери сањају, то ће им се десити (ГЗМ, 6, 1894, 373).

код болесника колач хлеба и једну чашу воде а другу вина (као вечеру вили), па сутра ујутру копају под јасенком и шта нађу (нпр.

мало винове лозе (за виноград), делић јарма (за волове), пшеница и кукуруз (за усеве), комадић прага (за домаћина), па шта коме од тога за време божићног ручка падне у део, у томе ће и бити срећан те године (419).

Ово се ради зато да се из те њиве има шта јести са сољу. Многи украду из туђе њиве по један струк кукуруза с мало земље, па га укопају у овај оџак.

Ћипико, Иво - Пауци

—Лако је теби, — насмија се на њ дућански момак, али шта ће ова сирота? — и показа на човјека ситне главе, с перчином, мокра са подераним гуњцем, који се још одјутрос врти око

Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас. И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију

Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. .

— Откуд сада готових пара, бог с тобом?! Дадох све за сијено. —Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено.

Што су њих два кришом код Илије радили? И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.

? — чудио би се сељак. — Помози, Васо, ако бога знаш! — Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт ..... Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо; осврћући се да га ко не чује.

Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли шта има да ради да се земља не дијели. Дању обилази поље и ливаду особито замишљен, на ливади застајкује...

Пунећи торбу, стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша ... — Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат.. . —Не мари, сине, мајчин савјет није нигда на одмет...

— вели му. —Забавио се у послу, — одговори Раде и, узевши груду земље, мрвљаше је у руци. — Сувотна је, бог зна шта ће од сјемена бити? — и баци је настрану. — Никнуће, — вели Маша — из твоје добре руке, да тврди камен сијеш ....

Тек сада збуни се; чисто му жао... Што му је поп учинио? Није га ударио, није га ни у чему ни оштетио, а шта му се мари за бесједе? Биће да му је притужило када се онако разљутио на њ! Али како ће да не иде на парбу?

А и право је, млад је, бикује... па је и добро да му која женетина закине поштогођ, другдје и за друго шта и онако не троши. Упозна убрзо нарав сељака, а и сеђаци сјећаху га се кад је био дућански момак.

На суду газда се заклео, сигуран да га нема шта да изда за криву клетву, кад по обичају не даје нигда потврду на примљен новац.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Прошле ноћи сам бдела крај његове постеље. Била сам у паници. Нисам знала шта да радим. Бунцао је, хладан зној му је влажио чело, усне су му биле беле и скореле.

Кида им главе и, још топле, похлепно их ждере. Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене.

Рекли су му доле да је калуђер отишао у Јањину, због лечења неке деце или тако нешто, не сећам се више шта ми је Богдан казао. Макарије Ово не слути на добро.

заповедника одреда краљеве коњице, победника у Пологу, пронијера круне и личног владаочевог познаника и већ шта све није рекао да би истакао своју важност.

Старац и грбо су кликтали као какве успаљене женетине. Не знам шта им је било толико смешно. Димитрије је скакутао и крештао својим пискавим гласом.

Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда? Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан?

Лауш му се препустио, подгревајући охлађену наду, којој се окренуо кад је видео да му разум не нуди ништа. Јер, шта губи ако се препусти некој тупоглавој враџбини? Зар му није досадио терет немоћи под којим му клецају колена.

Надам се да остали међу мојом манастирском браћом не знају за овај ситни порок. Да, пратио сам, шта ту да увијам и да скривам, многе младе себарске прове који су оно, нарочито лети, радили свуда, у шуми, у житном полу,

Па добро, питам се, шта имају против мене ти убоги дроњавци меропси, ако већ Димитрије хоће да ме уништи. Помињу глогово трње иако сам ја само

је боравила међу нама, овде у Лаушевој кули, и док нас је подмиривала, не видесмо у својој простоти и халапљивости шта имадосмо.

Провешће ту седам ноћи. Ништа му нисам рекао. А и шта сам могао. Ако бих га одвраћао од те сумануте замисли, он би ме назвао млакоњом и рекао ми да је моја љубав према

Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година? Сећам се краљеве свадбе у Скопљу.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас... И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880.

А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме!

Ја дижем златни пехар свој, Поклоник миле власти, И све у славу пијем њој, У славу прве сласти! Ал' шта сте стали?

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.

Ал' шта ме гони, те се умом крећем Међ сјајне звезде, у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то?

Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886. НА ТИЧАРУ На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. И од овог тужног дана протекло је врло много.

Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео, вашу влас, А у зраку је одјекивô Безмерно сладак, звучан глас... Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја.

1886. МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 1. Шта ја хоћу? Чему срце жуди? Ах, та ко би разумети могô... А жеља је огњевитих много, Што ми огњем распаљују груди.

С криком лете ждрали више моје главе, И губе се тихо у даљине плаве. Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди? Увенула младост, ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? И чега се тиче горки уздах тај?

Ах, шта ли сам пута у тихој самоћи С тајном тугом читô сваки њезин ред; И замишљен ћутô по читаве ноћи, Суморан и блед...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Али шта при том сагледам, па другима саопштим, за то дајем своју часну реч. Кадгод се уздигнем и до самих звезда некретница.

у прошлости, таласало се овде Панонско море, и праћакали се, ваљда баш на овом месту, морски пси, китови и делфини. Шта све не доживи ово мало парче Земљине површине?

Сунчевим зрацима из тих вода у ваздушне висине, ствара облаке, који шарају или сасвим покривају небески свод. Шта се иза тих облака или иза тога плавога свода скрива, ми не видимо, сем сјајнога Сунца или бледога Месеца када се и он

Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула. Како то да је нисам од доле сагледао!

- прочитао. Ја видим, драга пријатељице, Ваш упитни поглед, чујем, поред све даљине која нас дели, шта више, и Ваше питање: „Реците ми али сасвим искрено - да ли се из звезда може судбина прочитати?“ - „Може!

“ - „Може!“ - „Шта кажете? А Ви сте ми некад говорили о астрологији са омаловажавањем! Но она је, јел’те, у последње време дошла опет у

“ - „А шта пише у тој књизи о судбини нас, појединаца?“ - „Ништа, драга пријатељице! Са таквим се ситницама та узвишена књига не

Ја му захвалих на свесрдном дочеку и хтедох поћи даље. Ал’ га се не могох отарасити догод му не запретих шамаром. Шта тај дрипац све не уображава!

Дуго сам седео онде. - Кад дођох мало к себи од силине овог првог утиска, ја се запитах шта се са мном десило. То је била као нека муња, неко електрично испражњење, које је потресло сва моја осећања и сећања,

И иначе се има у Атини шта да види. Мој путовођа Бедекер пун је звездица, једноставних и двоструких, које упозорују на њене знаменитости.

Али то ми не полази увек за руком. Нарочито не знам шта да почнем са оним старим, на папиросу исписаним, списима; не знам чиме се баве, не разумем њихово писмо, њихове Чудне

Тако је сазнао шта су Халдејци у току хиљада година опазили, ево, на пример, ово. Помрачење Сунца може се само онда десити, кад Сунце и

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено.

СРПСТВО МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Шта је Српство? Бокор цвећа Од најлепшег прамалећа; Богом цвећа мирисава, Мирис му је: стара слава!

Око њега, дике моје Чиста трака од три боје, Трака вере, миља, нада, Да ће слога свуд да влада! Шта је Српство? Светла круна Бисерова кама пуна; А у круни што се сија, Бисерче сам једно и ја!

Љути змаји и лавови У рукама са громови, Челик срце, бритка ђорда – Па шта ће ти турска чорда. Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама. Стана уза зид клекла и пушећи надгледа шта ове раде. Једна брише и чисти рафове намештајући посуће, друга јастуке и ћилиме по поду и мин дерлуку.

СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве!

Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије... Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви.

већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта треба да се подели за покојног газду. Слушкиње одлазе. Из спаваће собе излази Ташана. У најбољим годинама.

Зато иде брижно, малаксало. ТАШАНА (с досадом Стани, показујући на двориште и грају): Шта је то тамо? Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке!

Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли? ТАШАНА Слушају!

Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

КАТА (прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?« Шта ти имаш да гледаш овде, и од чега да страхујеш?! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме.

« Шта ти имаш да гледаш овде, и од чега да страхујеш?! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако.

Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе дођем...

Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе дођем...

КАТА (сасвим преплашена од Ташанина изгледа, појури вратима): Како страх? Од чега те страх? Ама шта је то? (Виче): Стано! Улази Стана. СТАНА Ево ме. КАТА (љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.

Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља? Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме?

Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук! Што они хоће, у чему се сложе, то буде... Али шта вреди сад о томе говорити. Прође најбоља младост. Где је коза везана, ту има и да пасе. — Е, хвала на друштву.

— Е, хвала на друштву.” Тек што је мајстор Коста изашао, а онај говорник тихо запева: Ој Костице, туго моја, Шта ће теби деца двоја, Кад не могу бити твоја. Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора.

Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати.

Једном, кад је опет с одушевљењем говорио о живости своје деце, рече: „Шта граја, шта тутањ! кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!

Једном, кад је опет с одушевљењем говорио о живости своје деце, рече: „Шта граја, шта тутањ! кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!

Мајка закука. Мајстор Коста се савлада: „Па како ћеш, лудо дете, у свираче, кад ни свирати ни певати не знаш. Шта ћеш међ њима. Хоћеш тањир у шаке па од стола до стола у прошњу. Је ли то хоћеш?

” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да чиним неправду и силу, нека ради шта хоће, нека иде куд хоће.” Одведе Срећка једног дана на наук код свирача, уговори колико ће плаћати и купи ћемане.

Мило мајстор Кости што сад зна шта говори; служи се опет много сликама у причању; ту је, наравно, и земљотрес. Учитељ из места му је дао био карту

Је ли ти чега мало?” — „Шта ти је, Коста? ја у шали, а ти... — „И за шалу треба памети.”— „Ма, лепо ја теби говорим да је Риста твоја крв“ — „Иди,

Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара! Нисам знао да их је толико у тој њиховој Пешти.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но питање је (управо ја сам сам себи пре два месеца ово предложио) шта ћу да пишем, да опет колико-толико зевање не проузрокујем?

Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате.

Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате.

Но шта је то инвокација? (чујем моје читатеље питати, и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске,

Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или снивам, напио сам се вина, почео сам летити?

Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо ми зато, кад он детинство и сав живот нашег витеза подробно представља.

поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како

доброту оглашен био, и од алфа до омега открије му сву повест, што је пацов у рукопису изгризао, питајући га за совет шта ће у овом стању радити.

Она почне своје дете сама дојити. — Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете зактевати од једне паорке?

— Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете зактевати од једне паорке?

Ко је био учитељ, добро зна шта је свештеникова препорука за учитеља у малом местанцу. Он таки Романа начини најстаријим ђаком и преда му прут с којим

За кратко време Роман течно научи читати, и свештеник размишљавати стане шта ће даље с њим почети. Похвално је поведеније они који своје дете јошт из млади ноктију с оним упознавати паште се,

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

коњицу ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах Зографе Шта ли видиш на дну ноћи Златно и плаво Последња звезда у души Последњи бескрај у оку СЕНТАНДРЕЈА Бежала си до краја

ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе

сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА

се пробуди ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ Светозару Бркићу Заменило си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то сва

је то све што умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају нам се лобање од смеха Гледај нас нагледај се себе Чикамо те чудо (1954—1971) ПОВРАТАК У

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Јер можете мислити шта су све ти биографи кадри пронаћи у приватним писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао док још ни сам

Ја лично био сам дубоко убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто нарасло у наћвама, које ће тек доцније велики пекар, господ бог, моделирати.

већ раније пуштао неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на случај са зеленим папагајем госпођа-Миле апотекарице, коју сам доцније

— Па ипак, — рећи ћу вам — има нечега што није увек у складу у приказу наше протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај несклад. Можда је то и тоалета.

моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!

и друга доброћудна створења, којих је било пуно двориште и који би са своје лојалности били врло подесни поданици, шта би учинили сазивом њиховим у скупштину? Они би извесно образовали посланичке клубове, тј.

Имајући Давида Мешулама на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо, у дубини душе нашега министра војног крије.

Под тако тешком артилеријском ватром посрнула би и свака друга, много искуснија војска. Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој!“.

Министра војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуго и дуго могли сазнати шта је с њим. Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили смо се на моме тавану да

“ И пошто су се сви сложили с тим да су данашња деца „напредна и бистра“, отпочело је решавање о томе шта би најпробитачније било да будем.

Па онда, има ферије; десет месеци не брине ништа, не мисли ништа и два месеца се одмара. Шта ћеш лепше! Мајка је моја била за то да будем или доктор или митрополит.

— Ништа лепше од тога, — тврдио је он — имаш власт у рукама па радиш шта хоћеш, а не одговараш никоме. Лакше је бити министар но берберин.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама... понор... Гр-р-р-ру! Ала у ушима пишти. Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!... Напрежем свест.

Никад краја. Гр-ру! Гр-ру! Гр-ру! Гр-р-у!... Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант. Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим.

Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор. — Шта ћемо сад? — Има ли који други пут? — Колико има пушака у батерији? — Свега шест. Две покварене. — Аух!...

Тек тада као да се отрезних. — Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали... Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!...

— Пст! — учини кратко командир. — Назад! — и пођосмо натраг. Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа. После једно сто метара, командир проговори: — Јест, Немци су.

Лепо бисмо се провелн. Сада смо ишли мало слободније. Негде у селу закукурека петао. Сетих се Јанкуља... Али шта ћемо сад?... Сем неким другим путем да пођемо.

— вели командир. А да упалимо светлост, видеће нас, јер нисмо одмакли ни један километар. Уосталом, шта можемо сад!... Први, терај! Кад наиђоше на мост, коњи уситнише ногама. Обле талпе на мосту заклопараше.

Сатерани у мртви угао, под заштитом ноћи, одржава се као неки ратни савет. Шта да се ради? — Господине капетане — предлаже наредник — да узмемо војнике и посечемо све врбе покрај реке, да их

Ни до сутра увече не бисмо могли да насечемо дрва да попунимо речно корито. — Знате шта? — изјави одлучно поручник Коста. — Дозволите ми да одаберем четири војника,.

Друго је са пешацима. Пешак не бежи, већ легне за прву ограду... — Јест, у теорији је тачно. А шта ћеш ти да радиш ако коњаници не побегну... Добро, и да побегну. А ти заборављаш да су њихови пешаци ту, пред селом.

Да се лагано привучемо опет друму. А тада галоп... па шта коме Бог дâ. — Добро! — прихвати одмах поручник Коста. — Објасните људима, да се ово обави без иједне речи — са

Застали смо у недоумици. Краљ као да некога тражи, обрати се мени: — Шта ти чекаш, што не полазиш?... Води у пешачки ров!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Припев Умрећемо тихо и мирно За ову ноћ златну, У сапогама сребрним, У кафтанима: За кејове париске, Или за ма шта било; За један осмех девојачки Радо бих дао живот свој.

месец студенац, месец реч из срца што се отисла, Он диже мора; љубавно диже се плима. Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав!

стечено у дружби са Словенима старим, Одбацих поштење надајући се у боље дане, Нисам хтео ишта да научим, нити за шта да марим, да се ичега прихватим.

Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји, Само слободно, нека је мој дух са вама. Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе; Сад ћемо спустити нашу душу

У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.

Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо. Хоћемо да обновимо време, на ливадама,

Пам, пам! Био је једном херој и сам: Пам, пам! И то је све, И шта би више! Опело, црква св. Марка, Саучешћа примају до гроба уцвељени.

Али шта сним, Шта сним? Кад знам: Пођи, пођи, па сврни! И тако стално даље: Пођи, пођи, соколе, па сврни! Кроз вечери, гле, цел

Али шта сним, Шта сним? Кад знам: Пођи, пођи, па сврни! И тако стално даље: Пођи, пођи, соколе, па сврни! Кроз вечери, гле, целе, и све

Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем, што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења: не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна, али је превазилазим.

генија да би двадесет манекена постало од њега духовима, па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига: историја. Шта историја! шта Каледонија!

Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би?

Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже? На ту помисао очи рибице постајале би велике и замишљене. Али, узалуд је

Седефна ружа слушала ју је отворених уста. У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају? Шта цветови корала према цветовима јасмина?

У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају? Шта цветови корала према цветовима јасмина?

Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену. Читаву вечност шуме таласи, па шта?

Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину. Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу.

Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже.

Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол.

Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче? Потајна гордост Седефне руже подавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје.

спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу кроз сребрне поноре неба. Шта све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах!

све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах! Шта све не би видео, шта доживео тамо горе!

Шта све не би видео, шта доживео тамо горе! Постоје у ливади и ситни жути цветови чије главице постају сребрне и лагане кад остаре, откидају

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже. (Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и чиме поновио? Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!...

ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац?

Стара, мртва, ледена, плачна... Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди! Иди у циганску махалу.

А сад? Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче!

Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то?

АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани?

Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право.

Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?!

А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?!

А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако!

А пандура ако пошаљем, они га избију; а већ полицају ни да погледају. ТОМА Власт!... АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде.

Отели је, побивши се с Арнаутима. Читаву буну дигли на граници, док је уграбили. И доведоше је! Сад, шта ћу? ТОМА (плане): Па убиј! Зар за њих, Цигане, јоште мука?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме све пати ударима горим, И дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одмах преко пута, Под

Веруј ми, тако И моје срце Хукти и букти, Игра и бесни, Манито, лудо — Не зна шта ради, Сасвим се смело; И ево, ево, изгоре цело, Изгоре цело! А знаш ли зашто Оно полуђе?

1918. ПРОЉЕТЊА НОЋ Све неко куцка ти'о На окно срца мог, Кô цитра дрхти глас мио Пун злата зориног. Славуј! Шта тражиш, друже? Месеца седефни сјај? Пролећа звезде и руже? Сребрни поток и гај?

'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913.

'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје.

1918. ЗОРА Голубови први лете преко лука. Не знам шта је, срце с њима би ми хтело! Као да ме давних дана јутро срело, Кад сам трчô мајци раширених рука И падô јој

Но мени тужне се врате И ћуте кô стена наге, И неће да кажу шта су Виделе у срцу драге. 37 У недељном оделу Кроз шуму филистри јуре, Кличу, кô јарад скачу, И славе чари натуре.

Храстови шуме и зборе уз ветар студен и худ: ''Шта ћеш с том лудом клапњом, Ти коњаниче луд?'' 59 Једна се одрони звезда Са своје висине јасне!

У њ ћу још спустити доста, Но шта, сад нећу рећи; Од бачве Хајделбершке Тај ковчег нек буде већи. Носила справите чврста Од даске дебеле доста; Но

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин).

Милош је имао да покаже Латинима „старим варалицама“ и уображеним господичићима и свима другима за шта су све кадри презрени балкански чобани, каква се физичка и умна снага крије у њима.

И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се

Они пак који ти желе зло говориће с подсмехом о теби и кудити те због слабости; шта има болније од овог? Ако будеш убијен, задобићеш рај; ако победиш, уживаћеш земаљске радости; стога устани, о Кунтин

То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не, они живе далеко на небу, тамо где су утеха и наслада.

Са таквим „врлинама“ он би таман био добар роб, добар султанов поданик, о коме песма не би имала шта да каже. Очевидно, дакле, тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и најприроднији

“ А кад јој је кнез рекао шта се догодило, „од туге јој сарце распукнуло, од жалости чарној земји паде“. Као што се види, то су ситуације врло

државу, И то у доба које није било лако, у доба кад је турска сила све рушила на своме путу, а посвађали су се „да око шта, веће ни око шта“, — тако их оптужује народни певач кроз говор звезде Данице Месецу.

које није било лако, у доба кад је турска сила све рушила на своме путу, а посвађали су се „да око шта, веће ни око шта“, — тако их оптужује народни певач кроз говор звезде Данице Месецу. Како такву браћу да помири Анђелија?

(Перовић Батрић) Шта се б'јели у гори зеленој? Ал' је снијег, ал' су лабудови? Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели.

се јављају у више песама: кад год неки наш јунак говори потученом противнику да иде у своју земљу и да се похвали шта је задобио. Али у нас има и иронија друге врсте које су исто тако пуне духа.

Нешто као силазак светога духа. Да војна аристократија није пропала, сељаци би и дале живели без поезије, — ето на шта се логично своди ова наивна хипотеза.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић МА ШТА МИ РЕЧЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић МА ШТА МИ РЕЧЕ Садржај СМЕШНА ПРАШУМА 3 УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О

2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић МА ШТА МИ РЕЧЕ Садржај СМЕШНА ПРАШУМА 3 УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН

МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА МИ РЕЧЕ ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ ПРОЧИТАШ. МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.

Љубивоје Ршумовић СМЕШНА ПРАШУМА Бакуљи Лудом Индијанцу УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ У Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету

Ршумовић СМЕШНА ПРАШУМА Бакуљи Лудом Индијанцу УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ У Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече

Индијанцу УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ У Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу

Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се

Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава

сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече

уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш је добио грип Па је сео у џип И превалио пут

козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш је добио грип Па је сео у џип И превалио пут дугачак Да га прегледа др Мачак Доктор пацијента

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

А шта ће даље бити — брр! — страшно је и помислити. Тако, вечером, поред огњишта, казује бака забленутом унуку, а дјечак сам

“!“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он.

— Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци! Да они мене нешто замоле, на примјер да се играмо „труле кобиле“или шта било друго, ја бих одмах скочио. — Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа.

Да они мене нешто замоле, на примјер да се играмо „труле кобиле“или шта било друго, ја бих одмах скочио. — Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље.

— Шта ви ту шапћете, а?! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као ледениц

! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као леденица. — Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц!

Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку. — Шта мислиш сад? Паприка је љући од праве паприке, пребиће те кад сутра дођеш у школу. — А ја зато нећу ни доћи.

Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар. — Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама. — Ехе, то сам ја већ смислио.

— Све ће избрбљати, исторокати, знам ја њих. Састану се једна с другом, па на уво: хи-хи-хи, хо-хо-хо! — кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами.

Састану се једна с другом, па на уво: хи-хи-хи, хо-хо-хо! — кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами.

Састану се једна с другом, па на уво: хи-хи-хи, хо-хо-хо! — кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами.

— Дјевојчице мени требају за нешто друго. Од њих ћу ја најприје дознати ко је у школи добио батине, шта учитељ спрема за нас бјегунце, шта се о нама прича. Само је мало потегнем за језик, а она се растороче.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

псовком, са срамотном и укорном беседом, погане ватру с крвљу, с убијањем, с клањем, с пржењем, с пожизањем много што-шта на квар другим.

ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА Ка нека птица затворена у соби и преплашена ода шта год, плахо прхуће ударајући и лупајући по буџаци собом, еда би брже згодила где прозорац излетити напоље — тако се је

МРТВОРОЂЕНИ Нит је шта овде видео, Ни има за чим жалити; Из мрака је на залуд овде изашао, У мрак опет тамо и отишао; Ни имена му има, Сунце

« МУДРИ АРИСТОТЕЛ УЧИТЕЉ ЈЕЛИНСКИ Мудри Аристотел, јелински учитељ, овако казује са шта се земља затреса. Каде, вели, где духајући јаки ветар зађе у које пуклотине, ил’ му пештерине земљане, те далеко доле

Слободни бијеху и никога се не бојаху, нит су се шта устручали да ко год може пред њих стати или им што чим наудити, смести их и потерати. Што кћаху то чињаху.

5. Глад у Солуну Пак једанпут би у Солуну велики глад и ниоткуд ништа за ками зуби нису имали шта јести. Дор су гинули луди од глади и пак им на то свети Димитрије би за велику помоћ, те сам видимо се свуда указивао,

велике туге и жалости узе гаскати и плакати јецајући, дерати се горко, с нарицањем изгубљена се затрена и много што шта. Дор се обнезнани од јада, једва се опет поврати.

Ах, да рекнеш, — ми у те такве рђаве послове не пристајемо! Ја штарад узалуд зуриш? Шта ли прегледаш задуго по вашару, већ ако коцкаше, карћаше, свирње, танцовође, и друге које спрдње и маминовце, вику и

Где је маскара и многи смех, на плач се то претвара. У мраку видела нејма ни у смрти бољем надања. Шта имамо посао бости своје табане с туђим трњем? На лудост се много што-шта одбија.

Шта имамо посао бости своје табане с туђим трњем? На лудост се много што-шта одбија. Кад се једнога (хлеба) наједе човек, други му не ваља. Какав но дошао, такав и отишао: ни сит ни чист.

Нит му ваља боља капа ни лепша хаљина. Закон стојећи гори, ал' слабо га тко види. И шта ли може сама књига што од себе и исказивати, без човечијих уста? Живот нам о длаки виси.

Не мотри чије попрхе, Него гледај му обрхе. Не гледај ми ни оговарај свáде ни боја, него оно криви, са шта се је заподело зло. Пловући водом празне лађе не претичу ни заседају разбијати их харамије.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И трећи чибуци и треће кафе дођоше, а чорбаџи-Замфир тек сад мало да се одобровољи и каже шта га је нагнало да дође паши, исприча му неку сиротињску невољу.

— вели му паша — и ствар је свршена!... А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше.

Његови виногради и чифлуци многобројни су, и ко би их могао изређати! Али шта да се читаоци ломе преко поља и атара, кад је доста да му погледају конак, дворе његове, који су и виши и лепши и од

Где год човек баци око, свуда види само господство. А тек унутра, у кући, у предсобљу, шта све човек може да види! Ту силни легени, ибрици, сахани, сребрни шавдани, тепсије и синије по метар и по у пречнику,

могао стати, зато у прво време Мане није држао ни шегрта, него је сам самцит у њему радио; пазарио је и пазио да ко шта за време пазара не придигне из дућана.

сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и не умеју одмах да кажу зашто су дошле и шта хоће!...

Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!

!... Или увече на концерте да дођу?!... Јок, брате. „Ми ће си у лојзе искочимо!“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде!

!... Или увече на концерте да дођу?!... Јок, брате. „Ми ће си у лојзе искочимо!“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде!

Па, молим те, ујдуриши ти то; а ја знам шта је право... — Не бригај ти! — рекао му адвокат пружајући келнеру чашу и питајући га која је. — Ти памти...

— Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше веће!... Што да те турају у новине?! Шта да си губиш младос’ и лепотију по мејане и кафане сас оне роспије, никакве вере!...

у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?