Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
) слушао о нарочитим просторијама за ту сврху, о познатој „штербецимер“. Чудно, имао сам доста пријатеља међу лијечницима и за дуља сам се раздобља даномице кретао у лијечничком друштву, а
А још ни данас нисам начисту: да ли наиван што не знам да штербецимер постоји или што не знам да не постоји. Јер у неким појединостима око смрти до конца остајемо срамежљиви, баш као и у
и данас ходам свијетом носећи у себи, међу толиким другим, и већим, неразријешену и ту малу тајну: постоји ли доиста „штербецимер”?
и хлепи за новом муштеријом, преврћу мадраце и мијењају плахте, копка ме питање: кад дођу да болесника пренесу у „штербецимер” (разумије се, уколико штербецимер уопће постоји), како му приступе? Што му кажу? Чиме га заварају?
мадраце и мијењају плахте, копка ме питање: кад дођу да болесника пренесу у „штербецимер” (разумије се, уколико штербецимер уопће постоји), како му приступе? Што му кажу? Чиме га заварају?
Хм!... „Привремено!” „привремено”! ... Та све је на свијету привремено!... На концу конца, зашто их не пренесете у штербецимер!... А болничар, коме је већ доста свега тога, сагиње се ближе к његовом уху: — Пссст!...
Па још тише, али сасвим разговијетно: — Ово је штербецимер! Дакле, оног у сусједној соби више нема. Тако то већ бива. Али то се обично не дешава нама.